Данас је празник Светог Игњатија (Брјанчанина) (1807–1867), чије само име изазива отворени бес код представника „Ходорковске епархије“, попут Курајева, и прикривени бес код либерала из Одељења за спољне црквене односе Руске православне цркве.

Он је чврсто осудио филокатолике Русије у то време и оштро критиковао латинизам због његовог одступања од праве вере.

Штавише, то је и даље био случај са старокатолицизмом, где су нека хришћанска догма и морал некако били очувани на доктринарном нивоу.

 Може се замислити шта би Свети Игњатије рекао о модерном, идолопоклоничком и дегенерисаном Ватикану и „нашим“ екуменистима који покушавају да се спријатеље са њим.

Он је Светац релативно близак нашем времену и стога упознат са многим проблемима нашег времена. Иако је велика већина Руса у његово време још увек била побожни људи који су помагали својим ближњима и никада нису започињали ниједан подухват без молитве, високо друштво Санкт Петербурга већ је личило на наше безбожно друштво. Стога је будући Светац морао да издржи многе нападе пре него што је остварио свој сан да постане монах. Пад вере међу аристократијом био је такав да су, када би се прекрстио пролазећи поред цркава, његове колеге кадети гледали попреко на његово понашање.

Нико није могао да разуме зашто је желео да се придружи манастиру, посебно у тако младим годинама. Био је веома високог порекла – његов директни предак био је бојарин Михаил Бренко, штитоноша светог великог кнеза Дмитрија Донског. Михаил Бренко је био управо онај ратник који је, носећи великокнежевску одећу и под кнежевском заставом, херојски погинуо у бици са Татарима на Куликовом пољу. Будући Светац је и сам био веома талентован: постао је најбољи ученик престижне Војно-инжењерске школе и био је толико васпитан и интелигентан да је и сам цар Николај I почео да га покровитељује. Такође је показао огроман књижевни таленат и био је приман у најаристократскијим домовима престонице.

Могао је постати један од најистакнутијих племића Царства, али је изабрао да постане обичан монах и кренуо је у обнову удаљеног манастира, задатак који је бриљантно обавио. Касније је постао епископ Кавказа и Црног мора и дубок и признати духовни писац.

Свети Игњатије је савршено добро разумео куда све води. Стога, пола века пре Револуције, када су такозвани прогресивци видели земаљски рај хуманизма пред собом, Свети Игнатије је написао: „Живимо у страшним временима: на прагу расплета свега...“ Истовремено, веровао је да катастрофе неће спречити Русију да каже своју последњу реч пре краја света:

„38. и 39. поглавље пророка Језекиља описују моћ и бројност северног народа званог Руси; овај народ мора постићи огроман материјални развој пре краја света и са његовим крајем завршити историју лутања људског рода по земљама... Свети Андреј Критски, црквени писац из 7. века, објашњавајући 20. главу Апокалипсе и налазећи њено пророчанство идентично Језекиљевом, каже: 'Постоји народ на северу, скривен од других народа руком Божјом, народ најбројнији и ратоборан. Пре краја света, он ће се изненада открити и победити све народе.'“