Ово објашњење упућујем свима који ме често питају, прекоревају или са чуђењем посматрају зашто и даље припадам своме епископу, и зашто допуштам да архијереј дође у храм и богослужи, ако, по њиховом мишљењу, он прихвата или подржава учења и поступке који су супротни Светом Предању Православне Цркве.

Ово питање није ни једноставно ни површно. Оно задире у саму суштину црквеног живота, канонског поретка и православног разумевања односа између истине, јединства и духовне одговорности. Управо зато оваквим питањима мора се приступати са великом трезвеношћу, богословском озбиљношћу и страхом Божијим, а не са људском раздраженошћу, емоцијама или брзим осудама.

Најпре морамо разумети једну суштинску истину: Црква Христова није људска организација која се може делити по личним мишљењима, нити заједница која опстаје на основу симпатија или неслагања са појединим људима. Црква је Тело Христово. Христос је њена Глава. И зато Свети Оци никада нису олако приступали питањима која могу довести до раскола, цепања и духовног рањавања народа Божијег.

У данашње време често се веома лако и брзо употребљава реч јеретик, као да је то обична људска квалификација. Међутим, у православном предању та реч има веома тешко и строго значење. По учењу Цркве, нико нема право самовољно и лично прогласити епископа јеретиком док га Црква саборно није осудила. Јер постоји разлика између онога који подржава, толерише или прихвата одређене погрешне ставове — и онога кога је Сабор Цркве већ коначно осудио као јеретика.

Управо због оваквих тешких и смутних времена Свети Оци су нам оставили 15. канон такозваног Прво–другог (двократног) сабора у Цариграду. Суштина овог канона веома је често погрешно тумачена — или у правцу равнодушности према истини, или у правцу оправдавања раскола и самовољног одвајања од Цркве. А у стварности, суштина овога канона је много дубља. 15. канон није написан да би рушио јединство Цркве, него да би у исто време сачувао и Истину вере и црквени поредак.

Он полази од чињенице да у животу Цркве могу настати времена када поједини епископи јавно говоре или поступају супротно православном предању. У таквим ситуацијама канон допушта свештенству и верном народу да, ради заштите вере, прекину литургијско помињање таквог епископа чак и пре саборне осуде. Али овде се мора разумети нешто веома важно: Канон не говори да је такав епископ самим тим већ престао бити епископ. Не говори да је аутоматски избачен из Цркве. Не говори да сваки појединац има право да га лично осуди као јеретика. И не даје дозволу за стварање паралелних „цркава“, расколничких заједница или самовољних духовних група. Напротив — канон покушава да спречи две крајности: са једне стране — равнодушност према јереси, а са друге — гордост, самовољу и раскол. Зато је овај канон у својој суштини заправо канон духовног расуђивања. Он признаје да постоји тренутак када савест свештеника или народа више не може мирно прихватати јавно проповедање погрешног учења. Али, исто тако, канон не дозвољава да та борба за истину постане борба против саме Цркве. То је веома танка и страшно одговорна граница.

Јер Свети Оци су знали да јерес разара истину вере, али су исто тако знали да раскол разара само Тело Цркве. Зато су увек са великим страхом чували равнотежу између исповедања истине и очувања црквеног јединства. Управо зато је погрешно постављати питање: „Зашто још припадаш том епископу?“ као да је Црква нешто што човек може лако напустити или одвојити од себе. Право питање гласи: „Како у времену духовне пометње остати веран Христу, Светом Предању и Цркви, а не пасти ни у јерес ни у раскол?“

То је суштина читавог проблема. Јер у овим временима постоји опасност са обе стране: једни губе истину ради лажног мира, а други губе љубав и смирење ради борбе за истину. Православље, међутим, не прихвата ни једну ни другу крајност.

Свети Марко Ефески остао је непоколебив у истини, али није рушио Цркву. Свети Максим Исповедник страдао је за Православље, али није стварао нову „истиниту цркву“. Свети Оци су плакали због јереси, али су плакали и због сваког раскола који рањава Тело Христово.

Зато ово објашњење не пишем ради оправдавања било чијих погрешака, нити ради одбране људских слабости, него ради очувања православног разумевања Цркве, њеног поретка и светоотачког пута расуђивања. Јер Црква Христова не сме се цепати. Она се брани истином, молитвом, покајањем, духовном трезвеношћу и страдањем за Православље — али никада гордошћу, мржњом и самовољом. И зато је у оваквим временима потребно више молитве него осуде, више смирења него гнева, и више суза пред Христом него људске расправе.

Нека Господ сачува Своју Свету Цркву од сваке јереси, али исто тако и од сваког раскола, духовне гордости и самовољног суда. Нека нас укрепи да останемо верни Светом Православљу, али и да никада не изгубимо дух смирења, љубави и страха Божијега.

Амин

Протојереј-ставрофор Радиша Нинковић

Ктитор цркве Светог Прокопија

у месту China Township, Мичиген, САД