header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow О. Петар Андријевски: На путу ка литургијском разрушењу
О. Петар Андријевски: На путу ка литургијском разрушењу Штампај Е-пошта
понедељак, 03 мај 2010
 Апологија обновљенства прот. Н. Балашова*

Прот. Николај Балашов. На путу ка литургијском препороду. М., 2001.с 510.

        "Ђаво мрзи црквенословенски језик", - писао је Јован Вишенски, атонски подвижник, који је живео на прелазу XVI-XVII века, разобличитељ латинства и ревносни заговорник поновног уједињења Западне и Источне Русије. Живу потврду ових речи Јована Вишенског представља случај из недавне прошлости наше Цркве, када су безбожни гонитељи покушали да је уклоне са лица Руске земље.
         Године 1928, антирелигиозна комисија при ЦК ВКП(б) разматрала је захтев обновљенаца да се молитвеници издају на руском језику (у то време Патријаршијска Црква није имала могућности да издаје никакве богослужбене књиге). У дебати која се развила поводом тог питања, један од чланова антирелигиозне комисије, познати идеолог антирелигиозне пропаганде и гонитељ Цркве, Е. Јарославски (Губелман) изјавио је да се "не противи издавању молитвеника на руском језику у невеликом тиражу", зато што "богослужење на руском језику губи своју чудесну мистичност". Очигледно је да су демони у лику црвених комесара, специјализованих за борбу против Православља, савршено разумели мистичну силу црквенословенског језика и дрхтали пред њом.

Познато је да је крајем XIX – почетком XX века нашу Цркву захватио реформаторски талас који је позивао на обнову црквеног живота. При томе су се црквени реформатори оправдавали наводно огромном потребом православног верујућег народа за црквеним преображењем. Спор између црквених традиционалиста и реформатора разрешио се прилично брзо. Револуција у земљи и догађаји који су уследили довели су до појаве мноштва такозваних обновљенских храмова, у којима су реформатори добили могућност да у пракси остваре сва своја маштања: замену црквенословенског језика руским, ревизију богослужбених текстова, уклањање иконостаса из храмова, увођење жењеног епископата и другобрачног свештенства, гласно читање тајних свештеничких молитава и др. Да су реформе обновљенаца заиста биле од животне неопходности за православне људе, о чему су реформатори проповедали неких десетак година на страницама црквених издања, православни верници би их с радошћу прихватили. Међутим, упркос њиховим очекивањима, православни народ није пошао у храмове својих наводних "доброчинитеља". Обновљенски храмови били су пусти, и та пустота на најубедљивији начин сведочи о неоснованости аргумената на које су се по свом расуђивању обновљенци ослањали. Православном верујућем народу у великој већини, како онда тако и данас, нису потребне никакве црквене и богослужбене реформе. Проблем реформисања црквеног живота, који су његове апологете интензивно пропагирале у предреволуционарним годинама - јесте проблем који је вештачки створен и који је постојао само у главама интелектуалних сањара, инфицираних црквеном "маниловштином". Крах обновљенства представља велику историјску лекцију свима који стварају и преувеличавају реално непостојеће проблеме, свим реформаторима, како прошлим тако и садашњим.

На жалост, чини се да ту лекцију нису научили неки савремени црквени обновљенци. Један од њих је – протојереј Н. Балашов, аутор књиге "На путу ка литургијском препороду"(свака сличност назива са књигама "епископа" Атанасија је случајна -ово сам ја додао тога није било у оригиналном тексту). У својој књизи о. Николај покушава наводно да се дистанцира од обновљенаца, чије је "опите литургијских реформи, у већини случајева безвредне, преурањене и отужне – црквени народ с правом одбацио" (стр. 6-7). Сам о. Балашов наводно се залаже за ”живи, стваралачки развој богослужења и брижљиво, разумно сређивање литургијске праксе". Но, и обновљенци су се увек залагали за жив и стваралачки развој богослужења, а чињеница да "литургијски опити" савремених обновљенаца умногоме надилазе "опите" обновљенаца с почетка XX века изазива велику сумњу.

Иако се о. Балашов дистанцира од обновљенаца, већ у самом називу своје књиге он изражава солидарност са таквим омраженим делатником обновљенства какав је епископ Антонин (Грановски), који је 1923. године основао обновљенску организацију са претенциозним називом “Савез црквеног препорода”. Грановски је тврдио да црквени живот треба оживети и обновити литургијским реформама, с обзиром да Црква пролази кроз период назадовања и разрушења. Исту такву тврдњу садржи сам наслов књиге о. Балашова: литургијски живот у Цркви назадује, мртав је и пред њим је пут препорода. Очигледно је да на тај "пут ка литургијском препороду", сагласно логици прот. Балашова, Црква уводи само обновљенска писанија и да ће се литургијски препород извршити заједно са остварењем свих реформаторских подухвата. Ове подухвате о. Балашов подробно излаже у виду полемике која се развила у црквеној штампи почетком прошлог века, уочи Помесног Сабора 1917-1918 као и на самом Сабору. Они се односе на све аспекте богослужбеног и црквеног живота – од русификације богослужбеног језика до ревизије самог богослужења и црквених тајинстава. При томе су за свако питање подложно реформисању, био то богослужбени језик или календар, у књизи наведени практично сви аргументи обновљенаца. Дакле, дело о. протојереја може се назвати својеврсном енциклопедијом обновљенства. Но, да би ова апологија обновљенства добила изглед неког научног истраживања, током разматрања питања о. Балашов наводи и извесне ставове противника, не кријући да не дели њихово мишљење. "Радећи на тој књизи, - признаје о. Балашов, - нисам могао себе да сматрам непристрасним истраживачем који се управља чисто академским циљевима" (стр. 12).

У својој апологији обновљенства прот. Балашов се не устеже да као аргументе у прилог црквеним реформама наведе ставове отворених обновљенских расколника: архимандрита Спиридона (Кисљакова), о. П. Кремљовског и др. То је разумљиво. Као и ранији обновљенци, о. Балашов тежи "црквеном препороду", или, према његовим речима, "литургијском препороду", а чак и “"литургичнијој” литургији" (тако је о. Протојереј назвао једно поглавље своје књиге) (стр. 378). Шта је то - "литургичнија литургија"? Прот. Балашов тешко да за то може пружити озбиљно објашњење. Очигледно је да је "литургичнија литургија" - словоблудије, слично познатој "економској економији". Многи се сећају да је рушење економије у бившој совјетској држави настало управо после оживотворења крилатице генералног секретара Л. И. Брежњева: "Економија мора бити економска".

Циљ педантног рада прот. Балашова је, свакако, разрушење традиционалне богослужбене праксе; међутим, његови аргументи тешко да читаоцима могу бити убедљиви. Тако, објашњавајући насушну потребу за обновљенским реформама, о. Балашов наводи "Одговоре епархијских архијереја" на питања о могућем реформисању црквеног живота - из 1905. године. Као што правилно примећује истраживач A. Краветски: "Одговори заузимају посебно место међу изворима историје Руске Цркве ... … При томе природа материјала дозвољава лако одабирање цитата који могу потврдити сваку произвољну тврдњу аутора. И присталице идеје о револуционарној настројености епископата, и присталице мишљења о његовој крајње конзервативној позицији - цитирајући Одговоре без муке проналазе аргументацију за своју позицију " 1.

У невеликом чланку није могуће подробно размотрити све аргументе обновљенаца које је тако педантно сакупио о. Балашов за све измишљене проблеме. Задржимо се само на проблему богослужбеног језика. Русификација богослужења за обновљенце очигледно треба да постане “ован” за рушење читавог богослужбеног и црквеног устројства. Отуда су код обновљенаца – како старих тако и садашњих - у првом плану позиви на прелазак на руски језик. Разлог за тај прелазак обновљенци налазе само у једном: неразумљивост црквенословенског језика, а отуда и – читавог богослужења, због чега наводно парохијани не учествују у богослужењу, већ просто престоје на служби. Последњих година, по мишљењу узнемиреног о. Балашова, неопходност преласка на руски богослужбени језик је силно дошла до изражаја. "Могуће је с увереношћу рећи, - пише, - да су после 1988. год. богослужбени проблеми добили још већи значај за нашу Цркву. Управо тих година мноштво људи је пришло Цркви и зато питање богослужбеног језика добија посебну мисионарску вредност. Немогуће је заборавити да међу верујућима у нашим храмовима данас преовлађују неофити, који нису имали ни времена ни могућности да науче црквенословенски језик. А то није једноставан задатак за оне који су пришли вери у каснијем животном добу – најчешће је просто изван њихових моћи" (стр. 7-8). Научити црквенословенски језик заиста није лако. Чак и руски језик, који се у школама учи много година, представља за ученике озбиљне тешкоће, а и међу онима који су завршили школу наћи ће се многи који се не могу похвалити да га добро знају. Но, једна ствар је учити језик, а друга разумети га. Иако је учење руског језика - тешко, ипак не значи да га неки двојкаш из руског језика не разуме. То важи и за црквенословенски језик. Он је тежак за учење, али свако може да разуме црквенословенску реч, чак и они који су касније пришли Цркви. У ствари, за руског човека – словена, црквенословенски језик је матерњи језик. Да би се у то уверили, довољно је узети Житија на црквенословенском језику и предложити некој особи, која је тек пришла Цркви, да прочита неки део, претходно јој објаснивши изговор неколико слова. Наравно, читање у почетку неће бити брзо, као ни при читању руског текста, али да ће читалац разумети прочитано – у то нема никакве сумње. При томе треба имати у виду да ће за човека који је пришао Цркви, црквенословенски језик постати језик молитве, односно, језик који се не користи с времена на време, већ стално (1 Сол. 5,17). Свакодневно читање јутарњих и вечерњих молитава, молитвено обраћање Богу на црквенословенском језику током дана, неминовно води ка томе да црквенословенски језик постаје за верујућег човека други матерњи језик, њему веома драг, јер на том језику он разговара са Богом. Није чудо што кукњава модерниста сличних о. Балашову, Кочеткову, Борисову и др. о неразумљивости црквенословенског језика код православних хришћана простог срца изазива, благо речено, изненађење.

У исто време треба се сагласити да нису сви богослужбени текстови једнако разумљиви свима, посебно не почетницима. Али то неразумевање није последица савршавања богослужења на црквенословенском језику, већ чињенице да су богослужбени текстови – духовна поезија, стилске слике чији је извор старозаветна и новозаветна историја, црквена историја као и догматско и морално учење Цркве. Без одговарајућег знања, богослужбени текстови, макар и преведени на руски језик, такође ће бити неразумљиви. Да ли, на пример, неофит може да разуме сав духовни смисао тропара покајног канона преп. Андреја Критског:

Подерах сада моју прљаву хаљину коју ми изатка Животодавац у почетку, и због тога лежим наг.

Обукох се у подерану хаљину коју ми изатка змија својим саветом, и ево, стидим се.

Погледах на лепоту дрвета и умом се преварих, зато лежим наг и стид ме је.

На гори се спасавај, душо, као што Лот побеже у Сигор.

Очигледно је да ће сав духовни смисао ових и других тропара Великог покајног канона преп. Андреја Критског бити недоступан неофиту, али не зато што се ти тропари читају у храму на црквенословенском језику, већ зато што је за разумевање његових поетских слика неопходно познавање учења Цркве, библијске и новозаветне историје. И не само знање, већ и чистота срца. Без свега тога дубоки духовни смисао тропара тог прекрасног канона, као, уосталом, и других богослужбених текстова, биће скривен од оног који се моли, независно од тога на ком језику слуша богослужбене текстове: на црквенословенском или руском.

Но, како учинити богослужење приступачнијим? Очигледно је да треба спровести катихизацију неофита. И овде треба поменути древни опит катихизације наше Цркве, који је, на жалост, данас свуда изгубљен.

Тако, на вечерњу, јутрењу, часовима Великог Поста и неким другим богослужењима, Типик прописује такозвана поучна чтенија. По уставу се та чтенија читају на вечерњу – после благосиљања хлеба у време његовог раздавања; на јутрењу - 1) после прве катизме, 2) после друге катизме, 3) после полијелејних псалама, 4) после треће песме канона, 5) после шесте песме канона. Шта је неопходно читати - често зависи од дешавања у току одређеног дана, иако и у Типику постоје општа упутства. На пример, од Пасхе до Педесетнице читају се тумачења св. Јована Златоуста на Еванђеље по Јовану, а од Педесетнице до недеље по Воздвижењу – тумачења истог светог Оца на Еванђеље по Матеју. У парохијским храмовима било би добро оживети једно од чтенија св. Отаца која су прописана Типиком (на пример, само после шесте песме канона).

Пошто се модернисти жалосте што су богослужења неразумљива неофитима и предлажу да се литургијско Јеванђеље чита на руском језику, зар не би било разумније да им се на јутрењу прочита тумачење св Јована Златоустог на текст Јеванђеља које ће се читати на Литургији?

Сви разговори о неразумљивости богослужења на црквенословенском језику нису ништа друго до звучна завеса иза које савремени обновљенци покушавају да сакрију своје праве циљеве. Ево шта је на тзв. "II Преображењском Сабору" у Москви рекао познати обновљенац свештеник Георгиј Кочетков: "За чланове Цркве богослужење је умногоме неразумљиво. Не ради се само о недовољно разумљивом богослужбеном језику... Богослужење се до данашњег дана развијало на такав начин да ће, чак и ако га преведемо на руски језик, не на свакодневни, већ на књижевни језик, ипак остати неразумљиво и, што је најважније, неће имати готово никакво дејство" 2.

Овде, у извештају који је прочитао пред својим следбеницима, о. Георгиј је изрекао нешто о чему други обновљенци више воле да ћуте. Модернисти уопште не нападају православно богослужење због црквенословенског језика и његове наводне неразумљивости, већ га нападају због његовог православног садржаја. Ради се о томе што заједно са одлукама Васељенских и Помесних Сабора, делима светих Отаца и Учитеља Цркве, догматске основе богослужбених текстова чине догматски извор наше православне вере и представљају неодвојиви део Светог Предања Православне Цркве. У богослужбеним текстовима Црква исповеда своју веру, веру православну. Али како заједно са целом Црквом у црквеним песмама исповедати праву веру јеретику, том истом о. Кочеткову, који хули на Христа и Божију Мајку, богохулно тврдећи да се Христос родио од благочестивог супружништва праведног Јосифа Обручника и Дјеве Марије? Осим тога, пошто су наше богослужење развијали православни а не јеретици, у њему се, природно, славе православни Оци Цркве док се јеретици осуђују. Како ли је обновљенцима и екуменистима-модернистима неугодно да слушају проклетства Цркве упућена јеретицима! - с обзиром да су "православни" екуменисти већ открили "православље" код многих древних јеретика осуђених на Васељенским Саборима. У богослужбеним текстовима ти јеретици се осуђују и проклињу заједно са својим нечастивим делима. Према томе, наши екуменисти – модернисти не могу а да се не смућују богослужбеним текстовима које слушају у храмовима, не могу а да не траже њихову ревизију и промену. Очигледно је да сва њихова прича о неразумљивости богослужбеног језика има улогу тројанског коња, који треба да послужи за рушење православног карактера богослужења Цркве. Црквенословенски језик нашег богослужења, његова комплексност – само је погодан изговор модернистима да захтевају ревизију православног вероучења. Прави разлог њиховог незадовољства састоји се у томе што православно богослужење присаједињује верујуће, међу њима и оне који су по први пут ушли у храм, Православљу - које их упућује да се гнушају јеретика и њихових нечастивих дела, које васпитава неодступање од вере по цену проливања крви. И ту своју функцију наше богослужење савршено испуњава, управо зато што је разумљиво онима који се моле, као што је то једном признао извесни протојереј Гакељ (видети Благодатни Огањ, бр. 6, стр. 93).

"Чини ми се, - пише епископ Јенисејски Евтимије (Счастњев), - да свака груба промена црквеног обреда не служи толико на корист Православне Цркве, колико, пре свега, као повод да се прост народ поведе у јерес и раскол" 3. То разумеју и непријатељи Православља. Уопште није случајно што "тежња ка обнови богослужбеног живота", према изјави прот. Балашова, тачније, ка разрушењу богослужбеног живота, наилази на заинтересованост и подршку неколико организованих структура. Тако о. Балашов пише да би "завршетак и објављивање садашњег дела (његове апологије обновљенства. – П.А.) били немогући без подршке Фонда "Хришћанска Русија" чијим сарадницима аутор изражава нарочиту захвалност quot; (стр. 13). Прот. Балашов је "заборавио" да свом читаоцу саопшти да је фонд "Хришћанска Русија" – католички и да је на његовом челу католички свештеник Романо Скалфи, онај исти који је у Мирожском манастиру причешћивао иконописца о. Зинона. Нашао се добар спонзор за издавање дела о. Балашова!

Наравно, разумљиво је одушевљење многих свештеника па чак и епископа Руске Цркве реформаторским идејама уочи револуционарних догађања. Многи од оних који су били одушевљени реформаторском фразеологијом после примене модернистичких идеја у пракси заувек су се растали од лажних маштања. Знајући из историје Цркве за тужан пример примене реформаторских идеја у обновљенству, као и за недавно поучно искуство католичке цркве када се због последица реформи после II Ватиканског сабора на хиљаде верника одвојило од католичких храмова, позивање на црквену реформу у Руској Цркви данас – није само проста заблуда, већ свесно стремљење ка рушењу Цркве.

Правдајући обновљенску праксу богослужења на руском језику прот. Балашов пише: " … Треба признати да су касније (почетком 70-их година) неки архипастири (овде уважени протојереј има у виду познатог екуменисту – обновљенца митрополита Никодима (Ротова). – П.А.) који су благословили богослужбено читање Светог Писма и дела литургијских текстова на руском језику, имали за то довољно канонских основа" (стр. 167). Под "довољним црквено-канонским основама" о. Балашов подразумева дозволу за савршавање богослужења на руском језику коју је дао заменик Патријаршијског местодржитеља митр. Сергије (Страгородски) 1930. године, дозволу приватног карактера дату само прот. Адаменку, који се тек вратио из дугогодишњег обновљенског раскола. Али, та дозвола тиме не постаје "довољна црквено-канонска основа".

Очигледно је да код о. Балашова постоје озбиљне празнине у црквено-канонском образовању. Још 1925. године местодржитељ Патријаршијског престола свештеномученик Петар Пољански издао је наредбу свим верним чедима Руске Православне Цркве, коју свештеноначалије наше Цркве ни у прошлости ни у садашњости није укинуло нити жели да укине, и у којој је речено следеће:

“Већ неко време у многим храмовима града Москве и Московске епархије у богослужење се уводе различите новотарије, које често смућују савест верујућих и у целини одступају од црквеног Устава. Као пример навешћемо следеће:

1) Служење литургије при отвореним царским вратима са устројством торжественог сусрета и облачењима насред храма.

2) Изостављање молитве за оглашене на литургији.

3) Читање Еванђеља лицем према народу.

4) Неодговарајућа обраћања присутнима пред читање Еванђеља ("Христос с нама", и др.).

5) Служење свеноћног бденија усред храма, често с катедре.

6) Служење свеноћнице 13 септембра по пасхалном чину.

7) Служење литургије Јована Златоустог у Великом Посту у дане који нису прописани уставом.

8) Служење јутрења Великог Петка у Госпојинском посту и др.

9) Служење пасије не по Уставу и у неуобичајено време.

10) Касно савршавање тзв. чина погреба Богомајке (после 16. августа).

11) Служење вечерња на Велики Петак у време које није установљено Уставом (не у 3 сата после подне, већ касније).

12) Служење свеноћнице у Велику Суботу са ношењем плаштанице око храма.

13) Увођење руског језика у богослужбену праксу.

14) Употреба произвољних возгласа и молитава.

15) Произвољно скраћивање и промена богослужбеног последовања на штету молитвеног и празничног садржаја (избацивање делова стихири, канона, антифона, у којима се сликовито и живо изображава Царство Божије, богоугодан живот светих, велика и постојана радост у Господу усред жалости, - и као последицу имамо само остатке црквеног последовања) итд.

Одлучно изјављујем да су такве и сличне појаве недопустиве у црквено-богослужбеној пракси... и упозоравам да ће упорни новатори бити подвргнути казнама.

Местодржитељ патријаршијског престола, митрополит Петар.

14. септембар 1925. године" 4.

Сваки клирик Руске Православне Цркве дужан је да се руководи овом наредбом у својој богослужбеној пракси, а протојереју Н. Балашову крајње је време да сиђе с пута литургијског разрушења и крене правим путем, путем брижљивог чувања Предања Цркве.

 

Напомене:

1. Кравецки, А.Г., Плетњева А.А., Историја црквенословенског језика у Русији. Крај XIX-ХХ века. М., 2001. стр. 62

2. Православна заједница. 1992. № 3. стр. 31.

3. Одговори епархијских архијереја на питања о црквеној реформи. Т. СПб., 1906. с. 445.

4. Кравецки, А.Г., Плетњева А.А., Указ. Соч. стр. 318-319.

          _______________

 *Књига протојереја Балашова појавила се 2007. у издању издавачке куће Епархије бачке «Беседа» са предговором епископа бачког Иринеја (Буловића) – прим. «Борба за веру».

http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post_6218.html

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 27 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.