header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Коментар на текуће заседање СА Сабора
Коментар на текуће заседање СА Сабора Штампај Е-пошта
субота, 01 мај 2010

„ЈА ГОВОРИХ ЈАВНО СВЕТУ... И НИШТА У ТАЈНОСТИ НЕ ГОВОРИХ“

(Јн. 18,20)

 Драга браћо,

Ево поново да прозборим коју – ја који сам нико и ништа. Пишем вам ово писмо као својим најближимa. Да ли ћете моје писмо објавити то не знам, али знам да ћете га прочитати. А мени је и то довољно, јер ће ми на души бити лакше.

Браћо моја, Борци за веру, погледајте колико је људи присутно ових дана на вашем сајту. У питању су хиљаде, па и десетине хиљада. И шта ти људи хоће? Хоће истину o ономе што се у њиховој Цркви догађа - о томе шта њихови пастири чине да доведу у ред урушени црквени поредак, шта чине да одбране безочни и нескривени атак на Веру, на Отачко Предање – на Истину. Осећати ли, браћо, колико су жељна ова мала браћа Христова васпостављања мира црквеног, васпостављања љубави изгубљене,  колико је велика њихова жеља да лађа наше Свете Цркве уплови у мирну луку, после вишегодишње пловидбе по узбурканом мору? И какве нам вести долазе са Свештенога Сабора наших архијереја? Дође ли нам до ушију која реч росоносна, да ороси овај сажижући пламен жудње за правдом, истином, љубављу, који се разгорео у свима нама - у свима нама којима је Бог Отац а Црква мати, а не маћеха? Зар нашим пастирима узор није Пастиреначалник, Господ Христос, браћо? Архипастир наш говори: „Ништа у тајности не говорих“. Зар се они на њега не угледају? Велики Апостол Христов, Павле, говори: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1. Кор. 11,1). На кога се то угледају наши пастири, кад у тајности саборују? Опростите ми, молим вас (и помолите се Богу за мене), али морам поставити још једно питање, које ми мира неда: у шта нас рачунају наши пастири? У словесно стадо своје, или у бесловесно, које се храни и тови ради меса и вуне? Или смо за њих, можда, народ Хананејски који ће до века јести мрвице које претекну са трпезе господара њихових (мрвице које ће нам бацати аутор синодских и саборских саопштења)?

Јесте ли пустили коју сузу, браћо, видевши онај тужни призор испред зграде Патријаршије у Београду? Онај исти народ, који од уста деце своје одваја ради оних у тој згради, тај исти народ бива најурен тољагом, као што се пас луталица најури кад зађе у нечије двориште. Је ли то, можда, био скуп губаваца? Скуп прокажених? Зар не беше никог, од Првог па до осталих, да зађе међу тај народ, народ Божји, народ Савин, народ Лазарев, да каже коју благу реч и прими вишегодишњи вапај народни преточен у слова и исписан на неколико листова хартије? Зар је та хартија толико тешка? А народ није завапио од муке због себе, већ због ових који су сада у Згради, који су „спавали“ када је требало борити се за Веру, због ових који и даље „спавају“.

Знам, браћо, да исту бригу имате као и ја. Бригу хоће ли остали пастири одбранити брата им, прогнанога правде ради, и заштити стадо његово од вукова распуђено. По свему судећи неће. О, нека би дао Господ да се у наредних неколико дана моје речи покажу као лажне. О, нека би сви који ово буду прочитали рекли тада: „Видите ли да сви они који су нико и ништа и не треба да говоре. Такви увек треба да ћуте.“ Ја ћу се тада радовати, браћо, радошћу неисказаном. Прочитасмо да је „саборски законодавни одбор заседао...“ итд. Зар вас ово не подсећа на ону фамозну Комисију за литургијска питања, која се никада није састала? Зар циљ ове работе није пролонгирање питања око безаконог уклањања Епископа Артемија са његовог владичанског трона? Врло мрачна работа, браћо, врло мрачна!

Лепо је, и вема радосно, то што је наш велики Ава Јустин проглашен Светим. И што је отац Симеон Поповић проглашен Светим. Свако верујуће срце томе се радује. Али, „...ово је требало чинити и оно не остављати“ (Мт. 23,22). Требало је великог Аву прогласити светим, али и његово једино верно чедо духовно, прогнано правде ради, одбранити од неправедног прогонства и страдања. Јер ко се у Небеској и земаљској Србији може радовати овоме чину, ако се дух лицемерја, дух ненатанаилски, дух који Господ није похвалио, храни у нашој Цркви?! О, „тврдоврати и необрезани срцем и ушима“ (Дап. 7,51), када бисте заиста били деца Авина, чинили бисте дела Авина (ср. Јн. 8,39). Јер Ава тако није чинио!

Зато, браћо, будимо мудри као змије (и безазлени као голубови), и недајмо се превести жедни преко воде,  јер је ово само мрвица бачена са трпезе „господареве“, како бисмо њоме утолили глад за правдом, за редом и поретком у нашој Цркви, за чистом Вером. Али мрвицама само Бог може људима глад утолити, а људи никада!

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у Патријаршији у Београду, изражава своју дубоку забринутост и протест због најновијег угрожавања слободе и основних људских права српског народа и осталог неалбанског становништва на Косову и Метохији, израженог кроз незаконито и нецивилизовано укидање мобилне и фиксне телефоније у пределима централног Косова и другим крајевима ове јужне српске покрајине“.

(http://www.spc.rs/sr/vanredno_saopstenje_svetog_arhijerejskog_sabora_srpske_pravoslavne_crkve)

И ово је добро, али би било много боље од овога, да се Сабор најпре забринуо због кршења основних епископских права владике Артемија, због кршења основних монашких права монаштву које прогони тврдоврати администратор, због кварења Вере и поретка од стране појединих епископа, и да ту своју забринутост преточи у санкционисање оних који се дрзнуше да самовољно крше ова црквена права. Јер, драга су ми људска права, али су ми црквена дража. Добро је имати мобилни и фиксни телефон, јер је и то потребно, али је неупоредиво боље имати Свету Литургију и Свето Причешће, које су ускраћени много дана великом броју монаха Рашко-призренске епархије. Добро је имати мобилни и фиксни телефон у рукама својим, али је много боље да Епископ Артемије има духовна чеда своја, као што кокош има пилиће своје под крилима својим.

Ах, браћо моја, то је дух лицемерја који неки неуморно хране у нашој Цркви. (http://borbazaveru.info/content/view/2214/47/). Иначе, ја одавно већ ништа не очекујем од Сабора. Ни од овога, ни од следећих. Тако се браним од разочарења. И савест ми је мирна. Савест ми је мирна, јер свагда чиних што до мене стоји. Можда ћете рећи како немам хришћанског оптимизма? О, не, браћо, имам, итекако имам. Али мој оптимизам није у погледу земаљског, већ у погледу небеског:

„И стадох на песку морскоме; и видех звер где излази из мора... И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули на име његово, и на кућу његову, и на оне који живе на небу. И дано јој би да се бије са светима, и да их победи; и дана јој би област над сваким коленом и народом и језиком и племеном. И поклонише јој се сви који живе на земљи којима имена нису записана у животној књизи јагњета, које је заклано од постања света“ (Откр. 13, 1 и 6-8).

„Ови ће се побити са јагњетом, и јагње ће их победити, јер је господар над господарима и цар над царевима; и који су с њим, јесу позвани и изабрани“ (Октр. 17, 14)

„Који победи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син. А страшљивима и невернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима и свима лажама, њима је део у језеру што огњем и сумпором; које је друга смрт“ (Откр. 21, 7-8).

„И показа ми чисту реку воде живота, бистру као кристал, која излажаше од престола Божијега, и јагњетова. Насред улица његових и с обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући свакога месеца свој род; и лишће од дрвета беше за исцељивање народима. И више неће бити никакве проклетиње; и престо Божиј и јагњетов биће у њему; и слуге његове послуживаће га, и гледаће лице његово, и име његово биће на челима њиховим. И ноћи тамо неће бити, и неће потребовати видела од жишка, ни видела сунчанога, јер ће их обасјавати Господ Бог; и цароваће ва век века.  И рече ми: ово су речи верне и истините, и Господ Бог светих пророка посла анђела својега да покаже слугама својим шта ће бити скоро. Ево ћу доћи скоро...“ (Откр: 22, 1-7)

„Говори онај који сведочи ово: да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. (Откр. 22, 20).

 П. С.

Браћо уредници, молим вас, поново, ако одлучите да ово моје писмо објавите, да ме потпишете псеудонимом (потпишите ме са „Нико и ништа“). Једини разлог томе је тај што ће једино тако оно што сам рекао добити на значају. Јер, као што рекох, ја немам ни др, ни мр, ни проф, ни... Стога нама, малој браћи Христовој, само псеудоним може надоместити немање титула и високих школа. Једино тако оно што говоримо и чинимо бива запажено од оних који људским мерилима мере човека и оно што он говори и чини.

"Нико и ништа"

Последњи пут ажурирано ( субота, 01 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 93 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.