header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Монах Пахомије: О бесмртности душе човекове
Монах Пахомије: О бесмртности душе човекове Штампај Е-пошта
субота, 13 септембар 2008

  По речима светог Софронија Јерусалимског, Бог је приликом стварања привремених, материјалних предмета, назначио им и крај, а разумна бића Он је удостојио већим даром од пролазних: она никад не умиру и не распадају се, као материјалне ствари, које трају и пролазе.

Бог је створио три врсте животних духова: једни који немају тело — то су анђели; други, који је обучен у тело, али не умире са телом — дух човеков; трећи је обучен у тело и умире са телом — дух неразумних животиња.

Према томе, човек је нижи од анђела, а виши од животиња, — зато што он има нешто заједничко са вишим и нижим, то јест — бесмртност духа са анђелима, а смрт тела са животињама до оног часа, када ће смрт бити уништена славом васкрсења.

Бесмртна душа неће васкрснути, као тело, него ће се вратити у њега — вели блажени Теодорит.

Цео свет не вреди колико душа: свет пролази, а душа не трули, и остаће нетрулежна, вели свети Јован Лествичник.

Ми смо научени, говори свети мученик Јустин — да се обесмрћују само они који се приближавају Богу по светости и врлини, и верујемо да они који живе неправедно и не поправљају се бивају кажњани у вечном огњу, продужујући и своје постојање и свесност.

Смрт је разрешење од мртве „кожне хаљине" и не дотиче се душе: јер како може да се распадне оно што није сложено?

Од онога што постоји ништа се не разорава само собом, иначе се у почетку не би ни састављало; јер оно што се разорава, разорава се супротним, према томе оно што се руши и распада такве је природе да се може разорити. А што се може разорити, то је сложено; сложено од многих частица. Док душа, као проста, несложена, не састоји се из различитих делова, па је према таме нетрулежна, нераспадљива и бесмртна. И још: душа не умире, него тело, чим се разлучи од душе. Према томе, ако би душа била покретана телом, она би, по удаљењу овог покретача, морала да умре; али ако душа покреће тело, тим пре може да покреће себе саму; а кад она има моћ да делује сама собом, она ће несумњиво живети и после смрти тела. Али говорећи о бесмртности душе, не може се строго узевши доказати њена бесмртност. Јер Онај који је души подарио несложеност и простоту, може сасвим и да уништи душу, и то неђе противуречити њеној простоти; јер на исти начин Онај који јој је подарио моћ самокретања може и да заустави ту моћ. Према томе, доказ бесмртности душе треба тражити не у самој суштини њене природе, него у својствима њеног Премудрог и Правосудног Творца, који јој је подарио бесмртну природу.

Питање: Коме Божјем својству ми дугујемо за овај дар „бесмртности" ?

Одговор: Божјој Премудрости и Правосуђу. Премудрост Божја је бесмртна и стваралац бесмртности. Премудрост Божја, желећи да разуму човекову објави своју бесмртност, као да му говари: види, човече! Знај да сам ја вечна и беслмртна; не само ја него и душа твоја од мене створена вечна је и бесмртна. У нашој људској души не би се јавила ни мисао о Богу ни о бесмртности, да Премудрост Божја није обдарила нашу душу таквим сазнањима и подарила јој учешће у вечном животу.

У време кад тело лежи на постељи без покрета и спава, као неким смртним сном, душа, покретана сопственом силом, бди и налази се у потпуно другом стању од тела, али стварно остаје у њему, замишља и сазерцава (сагледава) оно што је изнад земље. Ако душа често напушта земаљску област, узноси се ка светим анђелима, и бодрећи се чистотом свога ума приближава се к њима, није ли онда јасно да ће она, кад се разреши од тела, стећи најјасније сазнање о бесмртности, зато што она и мисли и расуђује о бесмртносги и вечности, — да је она бесмртна и вечно жива. . .[1])

 ЈОШ О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

(Из дела Инокентија, архиепископа херсонског)

 У наше време истина о беомртности душе много трпи од слорова људи. Зато је потребно да обратимо пажњу на њу. Вечни живот — бесмртност за многе је предмет тамне вере. Зашто је ова истина тамна? Шта њу чини тако мрачном?

Вечни живот нам изгледа нејасан и таман: прво, зато што он припада будућности и, према томе, не поклапа се са садашњим животом. Ова разлика будућег живота од садашњег чини да нам први постане таман, јер је све будуће само по себи за нас тамно; друго, зато што је у човеку сједињено смртно са бесмртним, тело са духом. Ова двојност човека узрок је што се наше осећање увек колеба између смртности и бесмртности. Осећање смртности често претеже, у корист ниже стране — телесне. И пошто се та пролазна страна више развија у човеку, сасвим је природно да се у њему више развија и господари осећање смртности. Сједињене душе са телом велика је тајна. С једне стране, душа се чудесно разликује од тела; али, с друге стране, она је тако тесно повезана с њим, да је тешко разликовати их. Као даказ узмимо груб пример, али који изражава нашу мисао. Упоредимо дух са алкохолом: што је у маси хемијски алкохол, то је у телу дух. Алкохол у извесној материји веома се тешко разликује од ње саме; то се може постићи само помоћу компликоване хемијске анализе (разлагања). Тако се и дух може разликовати од тела само помоћу напорног удубљивања. Ето то су два главна узрока који замрачују истину о бесмртности! Зашто је допуштено ово замрачење?

Морално значење овога одавно је примећено. Оно се састоји у томе, што нејасност вечитог живота чини врлину бескориснијом. При јасној представи истине бесмртности човек не би тежио к Богу, него ка наградама. Врлина се управо састоји у самоодрицању; а онда би се састојала у самољубљу: човек би се жртвовао не за Бога, него за себе.

Поред овога постоји и други, по моме мишљењу, исто тако важан разлог. Вечни живот, без сумње, садржи много прекраснога, привлачнога. Стога, ако би нам се он открио, многи би се стрмоглавице устремили ка њему, и самоубиство би, можда, постало свеопштим. А ова тајанствена тама која обвија вечни живот, правилно усмерава ход нашег садашњег живота. Ако тајне не би било, тада би врлина, морални поредак и грађански опстанак много претрпео. То су разлози постојања тог тајанственог вела који нам заклања светлост вечног живота.

Размотримо сада саму истину бесмртности. Ова истина има две стране: прво, скривеномрачну, која има свој узрок у изложеним разлозима и која је извор сумње, и друго, светлу, у којој сија светлост доказа.

1. Главне тачке сумње су ове: а) порекло душе као да је материјално и њено развиће је временско, слично развићу тела; б) свакодневно помрачење душе у сну, у коме нема разумне активности, и који сачињава половину човекова живота; в) слабљење способности душе, као например: сећања и маште, које долази као последица слабљења физичких сила, и г) растројство душе у неким болестима.

Да не бисмо били преопширни нећемо се задржавати на објашњавању тајанственотамне стране, него размотримо емпиричкосветлу страну бесмртности. Ова страна састоји се из доказа, заснованих на логичним закључцима. Ти докази су следећи: Постоји начин да се бесмртност пренесе из области вере у област сазнања. Како је то могуће? То је било особито познато аскетима, па чак и неким философима, као нпр. Сократу и Платону. Он се заснива на моралној самосвести. Бесмртност је истовремено и битно благодатно својство душе. Према томе кад упознамо чисто душу, ми истовремено сазнајемо и бесмртност, ово неотуђиво својство душе. Ако нема свести (сазнања) о бесмртности, онда нема ни пуног познања духа. У свести људи који живе плотским (чулним) животом тело и душа су такорећи поистовећени, и скоро сачињавају једно, јер они постају плот; напротив, код аскета (монаха — подвижника) њихов спој је префињенији и разликовање односа јасније. Због тога они брже долазе до познања душе. С друге стране, морална свест код таквих људи јача се. Код светских људи ум је испуњен мислима о телесним и пролазним предметима, воља тежи делима телесним, трулежним, чула су заузета материјалним, смртним. А аскете мисле о духовном, вечном, и живе духовним животом, нетрулежним. На тај начин, вечни живот улази у њихову свест и сазнање, они су живо свесни своје духовности а с њом и вечности. Силом ове самосвести може се објасниги зашто су аскете све жртвовали па и сами живот ради будућности. Таква врста људи не само осећа тај невидљиви морални поредак, који претпостављају (замишљају) философи, него чак живе њиме, живећи, по речи апостола, у невидљивом. Они имају свој начин мишљења, своја правила и живе животом различитим од обичног живота, зато што се управљају по вишем сазнању. Не знајући доказе бесмртности, они живо осећају ову истину, и никакви приговори нису у стању да их поколебају. Ово је најбољи пут за утврђивање себе у вери у бесмртност. Он је мало познат у школи, али у животу познат је одавно.

Пре су душу потпуно потчињавали телу и говорили да она без извесних делова тела не може да буде (опстане). Новији физиолози доказали су супротно. Сам мозак није неопходан за њено постојање. Она може бити свесна себе чак и при повређеном мозгу. Према томе, приговор да се са губитком мозга губи свест душе, није истинит. Мисле да поремећеност ума бива од повреде неких делова тела. Заиста, то се догађа; али видимо и супротно овоме: има умно поремећених (лудака), чији су телесни удови цели и здрави. Из свега овога види се да ако душа у овом бедном стању може да се одвоји од зависности тела и да постоји сама, онда ће тим више она моћи да постоји онда кад престане њена зависност од тела.

У сну, простор и време за душу скоро не постоје. Зато она у то време, тако рећи, сједињава у једну тачку прошлост, садашњост па делимично и будућност, и живи животом који превазилази обични живот. Она у то време осећа себе слободном од простора и времена; види прошло, завирује у будуће, прозире у дела других. Да ли ова делатност има своје законе? Она је потчињена најмудријим законима. Дуго нису знали или нису на то обраћали пажњу; али у новије време почели су да сакупљају сановнике и проучавају снове. То проучавање је показало, да су снови код свих народа, како Новог тако и Старог света, потчињени истим законима, да прозирања у будућност има у свим сновима, да душа у сну више зна. Истина, у њеним сазнањима у то време запажа се нека брзина и несталност; али код светих људи тога нема: они у сну разговарају јасно и одређено. На тај начин, душа човекова још у овом свету живи у свету општем, божанском. Другачије пројаве будућег живота бивају у болестима. Овде више, него у сну, пројављује се други живот душе. Важни снови ретки су, па зато необична акција душе у њима не бива увек запажена. Болести у којима се пројављује будући живот душе, све су нервне. Душа људска ограђена је нервном мрежом, и зато, кад ова мрежа ослаби, тада она почне да делује слободно. Ово се особито запажа код месечара. Код њих, због крајњег слабљења нервног система, душа се ослобађа од утицаја спољашњих предмета и уздиже се изнад закона природе. Ови закони за њу у то време не постоје; јер душа својом силом носи тело, без обзира на то што оно подлеже главном закону природе — тежи. Исто бива и у лудилу, које такоће произлази од слабљења нерава. У том стању душа нагађа будуће, на необичан начин сећа се прошлог и прозире у дела других. Таква појава збива се у стању тако зване смртне обамрлости. Овде, као и у сну, остаје свест, али нема чула. Стога, не без разлога, тарде, да у то време човек бива или у рају или у паклу; стварно, душа наша тада се преноси у неки други свет. У болесном стању појављује се други живот душе! У новије време то су остварили и помоћу магнетизма, тако рећи, приморали душу да производи сличне појаве. Та вештина претворила се у предмет шарлатанства и због тога се забрањује. Опити су дали веома поучне резултате. Без познавања ових ми не бисмо могли схватити како душа без мозга може да мисли и сазнаје. Из њих смо дознали исто тако веома важну истину, да у души постоје две стране и два схватања: ниже, обично, логичко и више, необично. Према овим двема странама душе, и у телу постоје два система: мождани и желудачни. Пошто су ови системи различити то душа, повезујући се са једним или другим, почиње друкчије да схвата и друкчије да дела. На пример, месечар друкчије схвата у току стања месечарства, а друкчије кад је ослобођен од њега; у месечарству заборавља природно стање, а у природном — месечарско. Свако од ова два стања има своје јуче и сутра, и једно с другим се никад не помеша. Ово стање је предсказивање будућег живота. Ово се нарочито види из тога, што се човек у сличном стању уздиже изнад сила природе. При том такво стање душе удружено је са неким отимањем и озлојеђеношћу, која показује да душа са нестрпљењем жели да се, тако рећи, истргне из окова тела и пређе у свет слободе.

Овај необичан живот душе појављује се на природан начин кад светих људи. Што код других производе болести, то се код аскета догађа на природан начин. Приче о чудесима која су они чинили — цела су истина. И стварно, могуће је помоћу богомислија стећи моћ чудотворења. Кад је Спаситељ обећао дар чудеса, није поставио границу, него је рекао: „Који у мене верује чиниће дела, која ја чиним, и већа ће од ових чинити" (Јован 14,12). Код светих људи ово се не догађа само при сарадњи благодати озго, него и помоћу пуног развоја духовне природе човекове и слабљења природе телесне.

Зато нека нико не сумња у истину бесмртности душе. Будући свесни ове истине, треба и да живимо тако, како бисмо после смрти наследили  вечно блаженство на небу.

 СВЕТО ПИСМО О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

(Из беседе Јевсевија, архиепископа могилевског)

 Реч Божја говори нам о бесмртности наше душе, као истини опште познатој. Оно вели: Бог сазда човека за бесмртност, створи га по слици својој и подобију, Завишћу ћавола смрт је дошла у свет (Премудрости Соломонове 2,23-24). Човек би био бесмртан и по телу, да по зависти ђавола кије био увучен у грех. Бог је запаведио Адаму: од дрвета познавања добра и зла не једите; јер у који дан окусите од њега, умрећете (I Мојсејева 2,17). Из овога је јасно, да се само кроз грех човек подвргао смрти тела. Грех умртвљује душу и усмрћује тело али смрт тела не уништава постојање душе. Премудри Соломон говори: и врати се прах у земљу, од које је, а дух се врати Богу, који га је дао (Пропов. 12,7). То јест, тело које је саздано од земље опет се враћа у земљу, а душа се враћа Богу, који ју је створио по своме лику.

Сви старозаветни праведници вером у будући живот усавршавали су се у побожности и праведности, и били су верни Богу усред тешких искушења овога живота, и сви су умрли у овој вери, како пише апостол; сви ови умреше у вери не примивши обећања, него га видеше издалека и поздравише, признајући да су гости и дошљаци на земљи. Јер који тако говоре показују да траже отаџбину (Јеврејима 11,13 —14). Сви они спасавали су се вером у обећаног Искупитеља; али они Искупитеља нису дочекали у овоземаљском животу, него су само издалека сазерцавали (сагледавали) оне благодатне дане, у које је Он имао да изврши искупљење људског рода, и радовали се, у нади да ће и они учествовати у спасењу не у овом него другом животу, па су зато себе сматрали за странце и путнике у овом животу, показујући тиме да траже и желе небеску отаџбину.

Промишљајући (старајући се) о очувању и неговању вере у бесмртност, Бог је и у старозаветној Цркви објављивао чудесна сведочанства о будућем животу. Тако је праведни Енох због своје вере и праведног живота био пресељен на небо, не видевши смрт (Јуда стих 14; Јеврејима 11,5). Пророк Илија са телом је узет на небо (IV Царева 2,11). Било је и примера васкрсавања мртвих: тако је пророк Илија васкрсао сина сиромашне удовице (III Царева 17,21 — 22); кости порока Јелисија пробудиле су у живот неког умрлога кад су се њега дотакле (IV Царева 13,21).

Свето Писмо Н. Завета пружа нам јасније учење о будућем животу човека. Исус Христос, који је уништио смрт и Еванћељем осветлио живот и бесмртност (II Тимотеју 1,10), својим проповедима призива све ка будућем животу. Он учи Царство моје није од овога света (Јован 18,36). Блажени сте ако вас узасрамоте и успрогоне и рекну на вас свакојаке рђаве речи Мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима, јер су тако прогонили пророке пре вас (Матеј5,10—12). Тако сам Спаситељ сведочи о вери старозаветних праведника у будући живот, и свима својим ученицима улива жељу да се припремају за њега, обећавајући велику награду на небесима за ове напоре, невоље, прогоне и страдања, претрпљене имена Његовог ради. Другом приликом Он је припремао своје ученике да храбро подносе гоњења и невоље на терену апостолске службе, говорећи: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело да погуби у паклу (Матеј 10,28). Гониоци апостола и њихових прејемника (наследника) могли су да нашкоде само телу, могли су убити тело, али душу нису могли да повреде, ако су гоњени за праву веру. Зато Господ учи да се не бојимо гонилаца и мучитеља, него само ,да се бојимо Бога и Спаситеља. Он је Господар живота и смрти. Њему је дата власт на небу и на земљи. Он је предодређени Судија живих и мртвих. Њега треба да се бојимо. Ма какве невоље и страдања нам предстојали ради Господа, треба да их поднесемо са радошћу.

Укоравајући садукеје, који нису веровали у бесмртност душе, Исус Христос говори: А за васкрсење мртвих зар нисте читали што вам је рекао Бог, говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Није Бог мртвих, него Бог живих (Матеј 22,31-32). Тако их је Господ из сведочанства Мојсејевог, које садукеји нису одбацивали, уверавао да су патријарси Аврам, Исак и Јаков и после телесне смрти живи пред Богом.

А разговарајући са Мартом, сестром умрлог Лазара, Господ јој је рекао: васкрснуће брат твој. Марта Му је одговорила: Знам да ће васкрснути приликом васкрсења, у последњи дан. Господ јој је на то одговорио: Ја сам васкрсење и живот: који у мене верује, ако и умре, живеће. И ни један који живи и верује у мене неће умрети вавек (Јован 11,23-26). Васкрсавајући мртве једном речи, као што је васкрсао Лазара, Исус Христос је и својим делима показао да је Он господар живота. И који не верује неће умрети, него ће живети и после смрти, али њихов вечни живот, далеко од лица Божјега и у мукама, није живот него смрт, и у речи Божјој назива се другом смрћу (Откривење 21,8). Ово је Господ открио у причи о богаташу и сиромашном Лазару (Лука 16,19 - 31). У овој причи Исус Христос јасно учи да су душе и богаташа и сиромашног Лазара остале живе и после телесне смрти: душа Лазарева наследила је блаженство са Аврамом, а душа порочног богаташа — осуду, далеко од небеских радости.

Исус Христос је зато и дошао на земљу, да они који верују у Њега не би погинули, него да имају живот вечни, како то Сам Господ учи: Бог је тако заволео свет, да је и Сина свога јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јован 3, 16).

Апостол Павле укоравајући оне који не верују у будући живот, говори: ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свих људи. Али Христос уста из мртвих, први од оних који су умрли. Јер пошто је смрт дошла кроз човека, кроз човека је дошло и васкрсење мртвих.. И као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (I Корин. 15, 19 —22).

Према томе, наша душа је бесмртна; она ће вечно живети или на небу, или у паклу. Ако на земљи до краја будемо живели побожно и врлински, наша душа уживаће вечно блаженство на небу. А ако овде будемо живели безбрижно, предајући се гресима, и умремо у гресима, не покајавши се искрено, наша душа мучиће се у паклу. И тело ће пре страшног суда васкрснути, да би и оно учествовало или у блаженству праведника, или у мучењу грешника.

Зато треба стално да имамо на уму да је наша душа бесмртна и да се старамо о њеном спасењу, чинећи увек добро, да бисмо наследили вечни и блажени живот; а да избегавамо сваки грех, да се не бисмо подвргли вечном мучењу. Треба да будемо готови да ове изгубимо и свега се у овом свету лишимо, само да не изгубимо душу своју. Христос Спаситељ учи: Каква је корист човеку ако и сав свет стекне, а души својој науди (Матеј 16,26)?

А да не бисмо нанели штету души својој злим делима, која удаљавају душу од Бога и лишавају је опасења, треба увек имати Бога у срцу, и чешће размишљати о духовном свету, о бесмртности душе и њеним духовним савршен ствима, о вечном блаженству праведника и вечним мукама непокајаних грешника. Ко заборавља небеска блага и стара се само о земаљским добрима овог живота, тај је сличан трговцу, који за ништавне ствари даје злато, сребро и драго камење. Сви смо ми такви, кад брзопролазна и ништавна блага овог света купујемо губитком небеских добара, губитком припремљеног нам вечног блаженства. Хришћанине, имај стално на уму да имаш једну душу, и бој се да је не изгубиш занавек!

____________________

  [1] Имајући у виду то и такво достојанство душе,   постаје нам јасно колико је разорна сила греха: само је грех у стању да умртви ту по природи бесмртну душу. То је и била, по уче-њу светих Отада, последица првородног    Адамовог и Евиног греха, то и природна последица сваког људског греха. Грехом је прво „умрла"  умртвљена душа у човеку, а тек потпм је до-шло, као последица те духовне смрти, до смрти тела. Будући да је душа животворна   сила тела, њеним замирањем, умире и тело, које је такође, иако од праха, требало да остане не-трулежно, вечно оживљавано силама душе и силом Духа Све-тог. Грехом је ушла смрт у свет, а где се зачео грех? — у срцу људском и души, кроз злоупотребу слободе. Зато    Господ    у Еванђељу препушта живим „мртвацима" да сахрањују   своје мртве, што значи духовно умрлим; отуда и св. Апостол Павле говори о удовици која је „жива   умрла." (Прим. прев.)

 Монах Пахомије: „Душа човекова“

с руског превео: протојереј-ставрофор Живан М. Маринковић

 Издање Светог архијерејског Синода СПЦ


 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 децембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.