О ПРОГОНУ ДУХОВНИХ СИНОВА И КЋЕРИ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

- Каква је улога духовника по учењу Цркве?-

„Тата остаје тата, чак и ако није више директор. Деци можеш да понудиш слаткише, али ће она, кад их поједу, опет питати: 'Где нам је тата?'“

У „Књизи о светој послушности / Свети Оци и Предање Цркве о духовном очинству и послушању духовном оцу“, изашлој у „Светигори“ (Цетиње, 2001), с благословом митрополита црногорско – приморског г. Амфилохија, налазе се следећи цитати о значају духовног оца:

Св. Антоније Велики: „Ко се повинује оцима својим, тај се Господу повинује, и ко се Господу повинује, тај се и оцима повинује“ (стр. 69).

Св. Василије Велики:

- Ако по благодати Божијој нађеш (а ако потражиш, свакако ћеш наћи) учитеља у добрим делима, пази на себе и гледај да не чиниш ништа супротно његовој вољи (стр. 75)

Преподобни Јован Касијан Римљанин:

- Господ никоме не открива путеве савршенства, изузев онима који су под руководством духовних отаца, као што и говори преко Пророка: Питај оца својега, и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти (5. Мојс. 32,7) (стр. 88).

- Ко пита оца, а не слуша његов савет, тај гневи Бога, кажу преподобни Варсонуфије и Јован (стр. 93).

Св. Јован Лествичник:

-Ко је у покоравању своме оцу стекао савршено чисту савест, тај се већ више не боји смрти /.../, стр. 114

 Св. Максим Исповедник:

- Не примај прекоре упућене твоме оцу и не одобравај ономе који га понижавају, да се Господ не би разгневио на дела твоја и збрисао те са земље живих“ (стр. 115).

Св. Григорије Палама:

- Ако очеве по телу треба поштовати и волети, колико више треба да поштујеш и волиш оце који су те родили по духу /.../ (стр. 129).

Протојереј Алексеј Мечов (Свети Александар Московски):

- Ако не слушаш духовног оца, значи да у теби нема преданости Богу (стр. 196).

Св. Силуан Атонски:

- Ко хоће непрестано да се моли, тај нека у свему буде уздржан и послушан старцу коме служи (стр. 206).

Старац Пајсије Светогорац:

- Није добро да човек мења духовнике. Замислите градњу зграде, приликом које се стално мењају пројектанти и инжењери. Таква градња не може изаћи на добро (стр.234).

А Свети Симеон Нови Богослов, који је гоњен због љубави према свом духовном оцу, каже (стр. 122-127):

Ко у страху Божијем одсеца своју вољу, томе Бог дарује Своју вољу, а да овај то и не зна, нити разуме како се то дешава, затим чини да она у његовом срцу постане неизбрисива, открива му очи срца како би могао спознати вољу Његову и даје му снагу како би је могао испуњавати.

Ономе ко испуњава своју вољу, макар и у неким ситницама, немогуће је следити Господа у ношењу крста, нити испуњавати Његове заповести.

Ако хоћеш да стекнеш истинског учитеља, светог и духовног, немој мислити да га можеш препознати сам по себи, тј. по сопственој процени, јер је то немогуће. Него се пре свега подвизавај у добрим делима, у милостињи, посту, молитви и непрестаном мољењу, да ти Бог буде помоћник и саветник у твоме тражењу. А чим се уз Божију помоћ по благодати удостојиш да пронађеш таквога, буди крајње пажљив према њему и на сваки начин се труди да му угодиш добрим делима и да му покажеш велико смирење и веру чисту и непоколебљиву. Због чега? Због тога да на своју несрећу уместо награде не би заслужио казну и муку.

Заиста су ретки, нарочито данас, они који умеју мудро да напасају и лече словесне душе. Пост, бдење и благочестиво живљење многи можда имају, али не искрено, него само споља. Још је више оних који могу много тога рећи и лако поучити другога речима. Али је веома мало оних који су плачем одсекли страсти и стекли најважније врлине које им се неће одузети. Најважнијим врлинама називамо смирење, које убија страсти и даје човеку небеско и анђеоско бестрашће, и љубав, која никада не престаје и не губи се, него стално жељом и старањем тежи напред. Од љубави се рађа савршено расуђивање, које руководи самим собом и све оне који следе за њим безбедно преноси преко мисаоног мора. За њега и ти треба да молиш Бога да ти га дарује, како би могао богоугодно да расудиш о самоме себи и по расуђивању да делаш. И потруди се да стекнеш све то као Самога Христа, Који би ти и у овоме веку помогао, и у будућем би ти даровао да се изобилно наслађујеш Његовом светлошћу. Немој следити за вуком уместо за пастиром, нити улази у болесно стадо, а немој остајати ни сам у пољу, јер ће те стићи вук који упропашћује душе, или ћеш, разболевши се многим болестима, умрети душом, или ћеш усамљен пасти, па ће се за тебе рећи: Тешко једноме! Ако падне, нема другога да га подигне (Проп. 4, 10). А ко има доброг учитеља и савршено му се препустио, тај се више не брине ни о чему, него ће безбрижно поживети на земљи и спасиће се у Христу Исусу, Господу нашем, Коме нека је слава у векове. Амин.

Усрдно се помоли Богу да ти Он покаже човека који ће моћи добро да те напаса. И кога ти Бог покаже или тајно Сам Собом, или јавно преко слуге Свога, томе приђи и гледајући у њега и разговарајући са њим поштуј га као Самога Христа, слушај га као Самога Бога, и научићеш све што је корисно. Што год ти буде говорио, испуњавај без двоумљења, макар ти се учинило да је његова наредба супротна и штетна. Јер боље је бити ученик ученику, него живети самовољно и убирати бескорисне плодове своје воље.

Дакле, ако од њега чујеш речи: изиђи из земље воље твоје и из рода мудровања твога (1. Мојс. 12,1), немој сумњати нити се стидети, јер би то била победа твоје сујете. Ако ти каже: Иди у земљу послушања, коју ћу ти показати, - пожури, брате мој, колико год можеш. Не дај очима твојим да задремају и не падај на колена од лењости, и не буди потиштен због слабости... Јер отац твој те узводи на гору (Мт. 17, 1), пењи се усрдно, јер чврсто знам да ћеш угледати Христа Који се преображава и неупоредиво је сјајнији од сунца, Који сија Божанском светлошћу, и можда ћеш пасти ничице, јер нећеш поднети виђење онога што никада ниси видео, и са висине ћеш чути Очев глас и угледаћеш облак како те заклања, и пророке који стоје пред Њим и сведоче да је Он Бог и Господ живих и мртвих. Ако ти заповеди да идеш за њим, одважно иди са њим по градовима и имаћеш огромну корист ако само у њега будеш гледао. Ако га видиш како једе са блудницама, цариницима и грешницима (Мт. 9, 11), не помишљај ништа страсно и људско, него само бестрасно и свето, и имај на уму речи: свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор. 9,22), видећи га како снисходи слабостима људским. И било шта да видиш, чак ни сопственим очима никако немој веровати, јер се и оне варају, ја сам се у то на својој кожи уверио.

Слушај га и покоравај му се у свему што каже, и не гледај на оне што живе с тобом, нити говори за кога од њих: Господе, а шта ће овај? (Јн. 21,21), него увек пази на себе, имај пред својим очима смрт и са разумом испитуј којом би врлином могао прославити Бога. Немој се заносити ако те већи поштују ради учитеља твога или ако те слушају ради имена његовог, него се радуј ако име твоје буде написано на Небу смирења (Лк. 10, 20). Ако видиш да демони дрхте и од сенке твоје, немој ништа приписивати себи, него молитви оца твога, и они ће те се још више бојати.

Ако ти он заповеди да седнеш за трпезу близу њега, прихвати ово са благодарношћу и ћутећи сачувај страхопоштовање према њему. Не дотичи се ничега што вам је понуђено без његовог благослова, а ни другоме немој ништа давати нити нудити без воље и наредбе оца твога. Ако те он позове после свих осталих, немој говорити: Сешћу са десне или са леве стране (Мт. 20,21), знајући да је ово другима припремљено и не заборављајући речи: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију (Мт. 20,27) седи на последње место, како би се преко њега обрео на првом, и љуби учитеља свога зато што ти је благоразумно омогућио да преко нечег малог стекнеш нешто велико. Немој се дрзнути да пре осталих пружиш заједно са њим руку према здели, јер ти није непознато чија је то дрскост (Мт. 26, 23).

Ако он пожели да опере твоје ноге, застиди се пред њим као пред Господом и учитељем и немој пристајати на то. Ако ти каже: Ако не оперем ноге твоје, немаш удела са мном (Јн, 13,8), онда са усрдношћу дај и све тело да ти опере, како би из онога што он чини схватио велику висину Боготворног смирења. И тада, ако будеш прекоревао себе по савести, имаћеш много више користи, него када би ти њему опрао ноге.

Ако за трпезом он каже: Један од вас издаће ме (Јн. 13, 21), или: Саблазан си ми (Мт. 16, 23), немој се додворавати, него ако те савест у нечему изобличава, исповеди се, а ако не, онда му падни пред ноге и са сузама упитај: Да нисам ја, Господе? (Мт. 26, 22), јер веома често ми грешимо из незнања. Али није ти на корист да се прислониш на прса оцу твоме. Јер мада је Јован из велике љубави према Христу и показао овакву одважност као према човеку (Јн. 13, 25), ипак је и он заједно са осталима добио заповест да назива себе непотребним слугом, макар учинио све што је дужан учинити (Лк. 17,10).

Ако видиш да духовни отац твој чини чуда и да је прослављен, имај веру, обрадуј се и благодари Богу што имаш таквог учитеља. А ако видиш да му се завидљивци ругају или га шамарају и вуку, немој се саблазнити, него као ватрени Петар узми нож строге речи (Мт. 26, 51) и одсеци не само ухо, него и језик ономе који се дрзнуо да говори против твога оца или да га прекорева, то јест немој дозволити ни да чујеш, ни да говориш о њему нешто рђаво. Ако ти он то чак и забрани, као што је и Петру Господ забранио, ипак ћеш се због велике вере и љубави удостојити још веће похвале. Ако ли се као човек уплашиш и кажеш: Не знам тога човека (Мт. 26, 72), после заплачи због тога горко, али немој падати у очајање, и ја чврсто верујем да ће те он први позвати к себи.

Ако видиш да га зли људи распињу као разбојника и муче га, ако можеш умри заједно са њим, а ако не можеш, немој сe придружити злочинцима као злочинац и издајник, нити учествуј са њима у проливању невине крви, него ако као бојажљив и малодушан на кратко време напустиш пастира, сачувај поверење у њега. Ако он буде разрешен уза, приђи му опет и још више га поштуј као мученика.

Ако он за време искушења умре, одважи се и измоли његово тело, и поштуј га више него док је био пред тобом жив, и помазавши му тело миром, сахрани га како доликује, јер ће васкрснути, ако не у трећи дан, онда са свима у последњи дан. Иако си тело његово положио у гроб, веруј да он смело стоји пред Богом, и не сумњајући призивај његове молитве. Он ће ти и овде помоћи и сачувати те од свих зала, и по исходу твоме из тела ће те примити и припремити за тебе вечну обитељ.

Све препустити вољи свога духовног оца, као руци Божијој, дело је савршене вере.

Не гледајте моје немарно живљење, него испуњавајте заповести Господа нашега Исуса Христа Коме ћемо као праведном и истинитом Судији морати да дамо одговор за све, што год чинимо. Молим вас, дајте ми такву похвалу, иако сам због сопствене немарности пао у дубину ада, да се похвалим како сам узвикнуо громким гласом и ослободио вас из мреже ђаволове. Иако оплакујем сопствену своју немарност, ипак ми је и задовољство што вас видим како узлећете високо, изнад свих непријатељских мрежа. Испуњавајте, љубљени, без изузетка све заповести Христове/.../

Свети Симеон Нови Богослов, дакле, тражи од духовних синова да страдају са својим духовним оцем – кад оца гоне. Учење Цркве је јасно као дан. У истој овој књизи, налази се и текст епископа Калиста (Вера), „Ко је то – старац?“ који сажима све већ речено:

>> Грчки - "герон", а руски - "старец" јесте "стар човек", "старац", који не мора нужно бити стар и по годинама, али је мудар својим опитом божанске истине и благословен благодаћу "духовног оца", са посебним благодатним даром да другима буде духовни вођа на Путу спасења. Оно што он даје својој духовној деци није превасходно морална поука или правило за живот, него лични однос. "Старац је", каже Достојевски, "неко ко на сопствену душу и вољу преузима вашу душу и вашу вољу". Ученици о. Захарија су говорили: "То је као да он у својим рукама носи наша срца."

Старац је човек унутрашњег мира уз кога се могу спасти хиљаде људи. Њему је, као плод молитве и самоодрицања, дат Дух Свети, дар расуђивања који му омогућује да „чита" тајне људских срца; тако он одговара не само на питања која му други постављају, него и на питања - често далеко темељнија - за која нису ни помишљали да их поставе. Заједно са даром расуђивања,, он поседује и дар духовног исцељења - поседује моћ да обнови људске душе, а често и њихова тела. Ово духовно исцељење он не доноси само својим утешним речима него и својим ћутањем, па и самим својим присуством. Ма како савет био важан, далеко је важнија његова посредничка молитва. Своју (духовну) децу чини целовитом тако што се непрестано моли за њих, поистовећује се са њима, прихвата њихове радости и жалости као своје сопствене, узима на своја плећа терет њихове кривице или узнемирености. Нико не може бити старац ако се неуморно не моли за друге.

Ако је старац свештеник, његова служба духовног руковођења је тесно повезана са Светом Тајном Исповести. Међутим, старац у пуном смислу те речи, како га је описао Достојевски или какав је био о. Захарије, јесте много више него свештеник-исповедник. Старац у правом значењу те речи не може бити именован као такав од стране неких духовних власти. Оно што се дешава када Свети Дух непосредно говори срцима Хришћана, чини јасним да је ову или ону особу Бог благословио благодаћу да руководи и исцељује друге. Истински старац је у том смислу пророчка фигура, а не неки службени званичник. Иако је он најчешће јеромонах, он може бити и ожењени парохијски свештеник или обичан монах који није рукоположен у чин свештеника, а исто тако, иако ретко, појављују се и "старице", и оне могу бити или монахиње, или мирјанке које живе у спољашњем свету. Ако сам старац није свештеник он, након што саслуша људске проблеме и понуди им утеху, обично упућује ка свештенику због Свете Тајне Исповести и разрешења греха.

Однос између духовног чеда и духовног оца може бити веома различит. Неки посећују старца само једном или два пута током читавог живота, у тренутку посебне кризе, док остали редовно одржавају везу са старцем, виђајући га сваког месеца, а чак и свакога дана. Никаква правила се не могу унапред прописати; та повезаност нараста сама по себи под непосредним вођством Светом Духа.

Тај однос је увек личан. Старац не примењује апстрактна правила научена из књига - као што је случај у "казуистици" контрареформацијског римокатолицизма - него у свакој појединачној прилици посматра одређеног човека или жену испред себе; просветљен Духом, он покушава да пренесе јединствену вољу Божију, посебну за ту особу. Будући да истински старац разуме и поштује особен карактер сваког појединца, он не спутава његову унутрашњу слободу него је оснажује. Његов циљ није да изнуди механичку послушност него да своју духовну децу доведе до оне тачке духовне зрелости на којој могу одлучивати сами за себе. Он свакоме показује његово право лице које је раније у великој мери било скривено и од самог човека; његов рад је стваралачки и животодаван и омогућује другоме да изврши задатак који је на почетку изгледао немогућ. Све то, међутим, старац може да постигне искључиво зато што свакога лично воли. Шта-више, тај однос је узајаман; старац не може помоћи другоме све док друга особа озбиљно не пожели да се промени и са љубављу и поверењем отвори своје срце за старца. Онај ко одлази да види старца у расположењу духовне радозналости вероватно ће се вратити празних руку и неимпресиониран.

Будући да је тај однос увек личан, одређени старац не може да помогне свакоме у истој мери. Он може да помогне само онима које му је Дух послао. Исто тако, ни ученик не може да каже: "Мој старац је бољи него сви остали" и требало би да каже само: "Мој старац је најбољи за мене."

Руководећи друге, духовни отац ишчекује вољу и глас Светог Духа. "Даћу ти само оно што ми Бог каже да дам", говорио је Св. Серафим. "Верујем да је прва реч која ми дође надахнута Светим Духом". Очигледно је да нико нема право да поступа на овај начин све док, кроз подвижнички напор и молитву, не задобије изузетно снажну свест о Божијем присуству. За свакога, ко није достигао овај ниво, такво понашање би било самопоуздано и неодговорно.

О. Захарије говори на исти начин као и св. Серафим: Понекад човек ни сам не зна шта ће рећи. Сам Господ говори његовим устима. Човек би се морао молити на следећи начин: "Боже, нека Ти живиш у мени, нека Ти кроз мене говориш и делаш." Када Господ говори кроз човекова уста, тада је свака реч тог човека вредна и све што он говори се испуњава. Онај ко говори и сам је тиме изненађен... Човек се не сме ослањати на (сопствену) мудрост".

Веза између духовног оца и чеда наставља се и после смрти, све до Страшног суда. О. Захарије је умиривао своје следбенике: "После смрти ћу бити много живљи него што сам сада, зато немојте плакати када умрем... На дан Суда старац ће рећи: Ево мене и мојих чеда".

Св. Серафим је замолио да на његовом гробу буду урезане ове знамените речи: "Када умрем, доћи код мене и на мој гроб, и то што чешће, утолико боље. Ма шта да је у твојој души, ма шта да ти се деси, дођи код мене као и кад сам био жив и клечећи на земљи, избаци сву своју горчину на мој гроб. Сви ми испричај и ја ћу те саслушати, и сва она горчина ће се распршити. Како си ми говорио док сам био жив, тако поступи и сада, јер ја сам жив и бићу жив заувек."

Нема сумње да сви православни имају свог духовног оца. Шта да чинимо aкo трагамо за таквим руководитељем и не можемо да га нађемо? Разумљиво је да се можемо поучити из књига: било да имамо или немамо свог старца, читаћемо Библију како би нас она стално руководила. Међутим, тешкоћа је са књигама у томе што не знамо шта се заправо може применити на свакога појединачно, у овој посебној тачки пута. Исто као и књиге, као и духовно очинство, постоји и духовно братство или сестринство, помоћ коју нам пружају они који нису учитељи у Богу, него ученици као и ми. Не треба да занемаримо прилике које нам се нуде на тај начин. Они, мећутим, који су се озбиљно предали Путу, требало би да се уз то на сваки начин потруде да пронађу оца у Светом Духу. Уколико смирено трагају, несумњиво ће им се дати руковођење какво им је потребно. Они неће увек пронаћи старца какав је Св. Серафим или о. Захарије. Побринимо се, да се не догоди да у свом ишчекивању нечега, што је споља спектакуларније, превидимо помоћ коју нам Бог заиста нуди. Можда ће се испоставити да је неко, ко у очима других изгледа неупадљиво, једини духовни отац који је у стању да мени лично изговори огњене речи, какве је превасходно потребно да чујем. <<

Иако је митрополит Амфилохије објавио књигу о старчеству и све то зна боље од осталих, он је, да би јавности бацио прашину у очи, у једном од саопштења са свом администраторског трона, истакао да су црноречки монаси у заблуди јер харизматску везу с духовним оцем стављају изнад јерархијског поретка Цркве. Нигде митрополит не одговара – зашто је Синод СПЦ вл. Артемију одузео духовну децу, њему, најобдаренијем духовнику србском после Владике Николаја, који је Богу привео скоро двеста синова и кћери овог народа да се подвизавају у монашком чину.

У ЕРП је било више монаштва него у појединим Помесним Црквама, а манастире рашке и косметске области попунио је својим трудом достојни син аве Јустина Ћелијског. Значај обнове тих светиња за опстанак Срба на Косову непорецив је. Сада, када монаси оду (само из једног разлога: јер им недају да владика Артемије буде њихов духовни отац!), где ће народ наш? И ко ће духовно водити преостало монаштво? Хоће ли то монаштво имати поверење у владику Теодосија као духовног оца, који се према свом оцу, Артемију, најнечасније понео?

Монаштво Артемијево је увек било послушно и Цркви одано: иако су им епископа, против Устава СПЦ и канона, без суда осудили, они су се пред том чињеницом смирили. Док је процес уклањања епископа Артемија трајао од фебруара до маја 2010, они су прихватили све сурове казне администратора, еп. Атанасија Јевтића – од забране свештенослужења до забране причешћивања. Помињали су на Литургијама као надлежне и епископа Атанасија и митрополита Амфилохија. Узвратили су им тако што су им узели духовног оца. А како би рекао отац Николај из Црне Реке: „Тата остаје тата, чак и ако није више директор. Деци можеш да понудиш слаткише, али ће она, кад их поједу, опет питати: 'Где нам је тата?'“

Владики Артемију духовно очинство је могло да се одузме само док је он, не дај Боже, расколник или јеретик. Одузимати му духовну децу сад, кад је он, иако онеправдаван и понижен, прихватио противуставну одлуку врха СПЦ о смењивању с места епархијског архијереја, значи не марити ни за Бога, ни за душу – ни своју, ни туђу.

Његово монаштво које одлази је показало и сада висок ниво црквене свести одлуком да прихвати сваку казну црквеног суда – осим што неће пристати да се одрекну својих монашких завета, јер се они дају једном и заувек. Црноречани који су добегли у Лозницу код Чачка изјавили су да ниједну требу неће одслужити у Епархији жичкој, јер неће да праве смутњу у Цркви.

Мало ли је то од оних које жута штампа, у сарадњи с појединима и СПЦ (који фудбал воле више од Истине), називају „зилотима“ и „фанатицима“?

Понављамо: да им је духовни отац остао владика Артемије, они не би ишли из својих обитељи. Овако, речено им је да бирају: отац или слаткиши (напрсни крстови, монашке плате, џипови, добар живот, итд.).

И они су јасно рекли: „Отац!“

Нека им се смилује Отац наш небески, и нека њихова љубав што пре да плодове своје да уразуми гонитеље њихове и да загреје срце оних који ће их себи, као гоњене правде ради, примити због изобилног благослова изливеног на гоњене правде ради!

Богољуб Србљановић