header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Еп. Артемије: Вера - основ хришћанског јединства
Еп. Артемије: Вера - основ хришћанског јединства Штампај Е-пошта
недеља, 11 јул 2010

Епископ Артемије

Вера - основ хришћанског јединства

„Верујте у Бога, и мене верујте" (Јн. 14, 11)

„Да се Христос усели вером у срца ваша, да будете

 у љубави укорењени и утемељени" (Еф.3,17). 

Какав мрак, и како је свуда потребна вера!

 Једино је она чврста" (Св. Јован Златоусти)

Кроз светог Јована Богослова, апостола и тајновидца, небо је проговорило землљи на до тада неуобичајен начин, јер је он постао и остао кроз векове највећи благовесник тај- ни Тројединог Бога. Он је једини човек, који се, попут не- бопарног орла уздигао у недогледне висине богословља, и гла­сом својим, попут грома, објавио свету тајне неба и земље, тајне о којима ни Архангелски умови нису ништа знали. Зато га његов Божански Учитељ и назвао „Воанергес," „Син Громов", јер нигде се тако не осећа грмљавина небеских тајни као у његовим богомудрим списима.

Основна његова благовест је „О Логос саркс егенето" - Реч постаде тело (Јн. 1,14), и да се кроз то „усели у нас пуно благодати и истине" (Јн. 1,14). Оваплоћењем својим Логос и Син Божји, донео је собом на земљу све божанске тајне и врлине: веру, наду, љубав, смиреност, кротост и тд., јер кад је Бог из љубави према свету дао и „Свога Јединородног Сина" (Јн. 3, 6), „како дакле, да нам с Њим и све остало не дарује" (Рим. 8, 32), пита с правом свети Апостол Павле. Син Божји прима обличје слуге и понижава Себе до смрти крсне да би људима даровао живот вечни, који је „у познању Јединога истинитога Бога, и који послао, Исуса Христа"(Јн. 17,3). Јер, људи су до оваплоћења Бога Логоса живели у тами лажи и неистине, пошто су добровољно кроз грех „претворили истину у лаж", те стога „више поштовали и служили твари него Творцу" (Рим. 1,25).            

Тим људима, „који заблудеше у својим мислима" (Рим. 1,18), требало је дакле предати вечне Божанске истине. Како, и на који начин? Људски разум изгубио је свако поверење и показао се неспособним у погледу могућности сазнања и примања вечних ис­тина, да му се оне нису могле поверити. Зато Господ проналази и дарује људима нови орган, способнији за примање и усвајање Његове божанске науке – свету веру". „За тајне Духа, вели свети Исак Сирин, које су изнад сазнања, и које не осећају ни телесна чула ни разумне силе ума. Бог нам је дао веру, којом дознајемо само да те тајне постоје... Вера је капија тајне, и када човек прође кроз капију вере, Бог га уводи у духовне тане и отвара му у разуму море вере". Због тога Господ у својој опроштајној беседи ученицима, пред своја спасоносна страдања, пре свега истиче потребу и зна­чај вере, говорећи: „Веруете Бога, и мене верујте"(Јн. 14,1).

 У тој беседи, која је једно од најлепших и најдубљих места у Новом Завету, Господ открива надумне тајне о најсуптилнијим питањима Неба и земље, Бога и човека, раја и пакла. А као почетак свему томе, као темељ на коме се све те тајне оснивају и заснивају, ставља Господ веру, веру праву и истиниту, веру која мртве васкрсава и горе премешта. На тој и таквој вери Господ заснива и утврђује међусобну љубав својих ученика (следбеника), по чему ће "сви познати да су Његови ученици" (Јн. 13,34-35), као и љихово међусобно јединство „да сви једно буду" (Јн. 17,21), као што је јединство између Сина и Оца. Та пак вера, очигледно је, није вера у „нешто апстрактно и небулозно", као код разних мно гобожачких религија, него вера у конкретног Оваплоћеног Бога - Господа Исуса Христа, у Оца Његовог Небеског и у Духа Светог. Ту веру Он предлаже свим људима и тражи је од свих оних „који му хоће веровати за живот вечни".

Још у почетку свога јавног делања, Господ jacно истиче своје гесло праве вере и правог живота, позивајући људе „да се покају и вepyjy Еванђеље" (Мк. 1, 15). Потребу те вере Он безброј пута истиче током свога трогодишњег рада са људима, поготову при­ликом исцељивања болесника који му прилажаху, питајући их: „верујеш ли да могу то учинити" (Мт. 9,28), и отпуштајући их по­сле исцељењьа са „иди, вера твoja спасе те" (Мк. 10,52).

 

ИСТОРИЈА ЦРКВЕ - БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ ВЕРЕ ИСТИНИТЕ

Та пак вера, Koja се толико тражи одХристових следбеника, и без Koje „није могуће угодити Богу" (Jeвp. 11,6), jесте вера у Богочовека Христа, а с Њим и кроз Њега вера у све оно што нам je Он открио и објавио својим доласком на земљу, вера у Његово Еванђеље. То je вера, у, апсолутну и интегралну Истину кoja je оличена и оваплоћена у Господу Христу, jep je Jедини Он могао и смео рећи за себе: „Ja сам Истина" (Jh. 14, 6). До оваплоћена Апсолутне Истине, човек се налазио у власти „оца лажи (Jh. 8, 44), а сада Господ дајe својим следбеницима завет и обећање. Завет: ,,упознајтетe Истину", и обећање да ћe их „истина ослободити" (Jh. 9,32). У свакоме овом cлучajy реч „истина", несумњиво значи богооткривену истину вере, њен интегритет и пуноћу, кoja je предата на чување и проповедање у аманет Цркви Xристовој, кoja je стога била и остала „стуб и тврђава истине" (1. Тим.3,15).

Осећајући значај и потребу повереног joj блага, света Црква Православна увек се борила и бори за очување неизмењене и неокрњене интегралне Божанске истине. Зато Православна Црква Христова све у читавом Божьем откривењу, у целокупном хришћанству, своди на вечноживу и животворену личност Бо­гочовека. Отуда, уствари сва њена борба кроз векове. Од светих Апостола, преко Мученика, Сабора и светих Отаца, све до данас и до страшног Суда, њена историја није ништа друго до борба за очуванье интегралне, неокрњене богооткривене истине, борба за Личност Богочовека Христа, свojy једину и највишy вредност. Jep сви, кojи су кроз историју Цркве кварили или негирали било Kojy богооткривену истину хришћанске вере, грешили су се о Госпо­да Христа, кварили и унаказивали Његов Божански лик, не при мајући га онаквог какав је очуван у једној|, Правој, Васељенској и Апостолској Цркви. Стога, иако су се сви Весељенски Сабори, за које зна Православна Црква, бавили питањима појединих догма­та, који су конкретно били угрожени од лажних учитеља, Црква је ипак кроз све то бранила интегритет истине. Јер кварећи једну истину, један догмат Цркве,  нарушава се, целосност истине, уна карађује се лик Христов. Отуда су све јереси, против којих се борила Црква у прошлости, нарочито преко Весељенских Сабора, директно или индиректно христолошке јереси.

Почев од Савелија, који је сливао лица у Светој Тројици, па преко Арија, Македонија, Несторија и других, све до иконобор­ства и даље, све су то христолошке јереси, јер су квариле, на овај или онај начин, интегритет откривене истине, тј. пречудни Лик Богочовека Христа.  

Тако, Црква као Тело Христово, и јесте „стуб и тврђава исти­не" (Тим. 3, .15),  која се вековима борила, и бори за јединство вере јединство истине.                                                        

А та вера, коју је Црква кроз векове тако енергично бранила и заливала крвљу многих својих светих страделника за веру, и јесте темељ и основ Цркве на коме је она сазидана. Вера у Господа Хри­ста као „Сина Бога Живога" (Мт. 16, 16) или боље рећи сама та истина, да је Христос Син Бога Живога, и јесте камен темељац на коме је Црква сазидана и којој ни врата адова неће одолети. Јер заиста „темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос" (Кор. 3,11), као што каже све­ти апостол Павле.

 

ТАЈНА ЦРКВЕ

Тајна Цркве као Богочовечанског Тела Христовог несу- мњиво је тајна над тајнама или светајна Божја, будући да се у њој садрже све остале тајне Богооткривене вере, сав домострој спасења, које је Бог од предвечних времена имао у своме плану о човеку и свету.

Црква је последњи циљ или намера Воље Божје, ради којег је и свет створен, и ради којег је и Бог постао човек. Уствари, Гос­под Христос се и оваплотио да би основао Цркву Своју, која ће се, и у којој ће се на извршетку времена "све возглавити у Христу што је на небесима и на земљи" (Еф. 1,10).

 Учење о Цркви jecтe од почетка до кpaja Божанског порекла, објављено од Исуса Христа Цркви преко Његових светих Апос­тола.

   До оваплоћења Господа Христа, то je била ''таjнa сакривена у Богу" (Еф. 3, 9), Kojy никада не бисмо познали, да нам je није пројавио сам Бог кроз оваплоћење Господа Христа, то je била „Tajна сакривена у Богу" (Еф. 3, 9), кojy никада не бисмо позна­ли, да нам je сам Бог кроз оваплоћење Сина Свога, није показао „по угодности воље свoje"(Еф. 1, 9).

   По учењу највећег еклисиолога свих времена, светог апос­тола Павла, који je својe Еванђеље примио директно од Васкрслог Господа Христа, „Црква je Тело Христово" (Еф. 1, 23). Taj израз за Цркву, нема сумње, jecтe најузвишенији, нaj адекватнији, нaj суштинскији израз како њене природе, тако и њене сврхе, jep према речима познатог православног богослова оца Георгија Флоровског, Taj назив указује на богочовечанску природу Цркве.

   Устројству Тела Цркве, односно оствареньу предвечне замисли Божје о Цркви. (Еф. 1,4) као домостроју људскога спасења, Господ je приступио својим оваплоћењем, и завршио cbojhm Вазнесењем, односно силаском Светога Духа на Апостоле, што се и узима као рођендан Цркве. Другим речима, Христос je својим богочовечанским подвигом искупљења људског, ycтројио Цркву свojy и призвао у њу све људе свих времена и свих наро­да. До њега, иако су сви људи произашли од jeднoг човека, род људски ниje сачињавао jeдну целину,jeдно jединство, него je био подељен на Jудеje и незнабошце, на оне кoje су се звали „по телу обрезање" (Еф. 2, 11) и оне, кoje су по телу били незнабошци и били названи „необрезање" (Еф. 2, 11), како вели свети апостол Павле. И док су Јудеји имали „закон и обећање", дотле незнабо­шци су били без удела у заветима обећања (Еф. 2, 12), jep премда су се и клањали идолима, ипак су - по речима светог Златоуста, били безбожници, jep идоли не значе ништа. Но и jeдни и други били су „по природи деца гњева" (Еф. 2, 3) и „мртви у гресима" (Еф. 2, 5), jep „сви сагрешише и изгубише славу Бoжjy" (Рим. 3, 23). Христовим пак, делом искупљења, кoje je постало основ и источник Цркве и Jудеји и незнобошци скупљени су у ''једно ста­до" (Jh. 10, 16), саживљени су с Христом, саваскрснути с Њим и сапосађени на небесима у Христу Исусу (Еф. 2, 15).

   Црква, као Тело Христово, састављена je од многих удова, који су међусобно спојени и уједњени, пре свега и изнад свега, jeднoм и јединственом вером у Господа Христа као Главу Цркве, што пак, значи, вером у интегралну, неокрњену богооткривену истину. Jep сви чланови Цркве ма где и ма када живели, иако као личности увек целосни, слободни и неприкосновени, исповедајући једну веру, сачивьавају jeдно тело Цркве будући том истом вером сједињени са Господом Исусом и међусобно, и као такви користе све благодатне силе Духа Светога кoje се само у Цркви дају кроз свете тajнe и свете врлине. Та вера у Господа Хрис­та, кoja се испољава у држању његових заповести, најтешње по­везује, како целу Цркву, као Тело Христово, са њим, тако и сваког појединца као члана Цркве, jep je сам Господ рекао: "Koји држи заповјести мoje, тaj у мени пребива" (Jh. 14, 20-21). „Он нам по­казује jединство с Њим, како вели свети Златоуст, у многим сравњењима. Γлeдaj: Он je Глава, а ми тело. Измену главе и тела може ли бити било каквог pacтојања? Он je темељ, ми грађевина; Он чокот - ми лозе; Он je жених - ми невеста; Он je пастир ми овце; Он je пут - ми путници; ми смо храм - Он обитавалац; Он je жи­вот - а ми они који живе; Он je васкрсење - ми они кojn васкрсавajy; Он je светлост - ми они кojи се просветљују. Све то означава jeдинство и не дозвољава никакво раздељење, чак ни најмање.

 Центар дакле jeдинства Цркве јесте jeдaн Христос, као jeдна Глава Цркве, пошто je Бог Отац '' једну Главу поставио свима Христа по телу, и Анђелима и људима" а сила кoja ocтвapyje то jединство, извире из jeднoг Светог Духа кojи надахњује Цркву, и базира се, с jeднe стране, на зajeдничκoj ДОГМАТСКОЈ ВЕРИ ЧЛAHOBA Цркве, а с друге стране, на yзајамној љубави и зajeдничарењу њиховом, посебно у богослужењу, а особито у тајнама божанског Причешћа и Крштења. То jединство верних, управо почиње са почетном црквеном Tajном - светим Крштењем (кoje неминовно претпоставља jeдну и исту веру са Црквом), продужује се и jaчa кроз остале свете Tajнe, врхуни у светој Евха­ристији, као и међусобно jединство самих верних.

 Јединство дакле и jeдинственост Богочовечанске вере - основ je очигледно и несумњиво: у Богочовечансској вери се садрже све Богочовечанске свете Tajнe и свете врлине, кoje обављају наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, и кроза све то – наше спасење. Из вере, као из првоврлине, poje се све свете врлине и све свете тajне. Том вером ми стојимо и вечно постојимо у Цркви Cпасовој. Она je сва од Цркве и сва у Цркви. Једна и jeдинcтвeна од врха до дна, та вера je ''једанпут дана Светима" (Јуд. 3). Дата je Богочовеком Господом Христом кроз Његов Богочовечански домострој спасења –   Цркву Православну. Отуда je у праву Јован Кармирис, познати грчки богослов, када каже да je „непостојеће jeдинство Цркве без jединства догматске вере, кoja представља сигуран темељ његов и показује да je Црква једно заједничарење у вери, Koja се пojaвљyje истовремено и као зajeдницa богослужења коме je центар уједињујуће силе –  Божанска Евхаристија".

 

ВЕРА - СИЛА ЦРКВЕНОГ ЕДИНСТВА

Из реченога следи да je управо вера та кохезивна сила у Црк­ви кoja одржава и чини могућим јединство, не само измену Тела Цркве као целине и њене Главе Господа Христа, него и jединство унутар самог тела Цркве, између њених појединих удова. Ако се наруши то јединство вере са Црквом, онда престаје и свако друго јединство са њом својствено удовима Цркве, па макар то нару­шена вере било и минимално.

 Jep сви јеретици, колико их je год било у историји Цркве, разликоваху се од учења Васељенске Цркве само у појединим питањима вере, у појединим догматима, док су у свему осталом ве­ровали као и Црква, па ипак није могло бити ни говора о неком јединству између њих и Цркве.

Установљењем Цркве као Тела Христовог, открива се тajна свих бића и свих светова. Tajнa и циљ. А то je управо - сама Црква и у Њoj божанско свејединство. Из битијног и онтолошког односа Главе и Тела очигледно je јединство Цркве, у смислу да je она Једна. Jep са Једном главом може бити у животној, органској, вези само jeдно Тело. Пошто je Црква заиста Тело Христо­во, jep „Он je Глава Тела Цркве" (Кол. 1, 18), и пошто je Христос jeдан ,,jyчe и данас исти и до века" (Јевр. 13, 8), и само jeдно тело може да има, следи да истинита Црква Његова јесте и може бити само Једна, неизмењива по суштини кроз векове и кроз народе до свршетка века. Центар, дакле, јединсрва Цркве јесте један Христос, а сила коjа остваруjе њено јединство јесте један Дух Свети. А идући још даље, може се слободно рећи да најдубљи узрок јединства Цркве јединство самог у Тројици Бога н. 16,20.23).        

Свети пак Оци Цркве, који су кроз векове били њена „уста", следујући библијско апостолској еклисиологији, одлучно и доследно уче о могућности и фактичности само једне Цркве. Они не допуштају ни најмању могућност суштинске деобе Цркве или њеног цепања. Признају само могућност и факт отпадања од црк­ве, иступања од цркве било у виду јереси или раскола. Само по себи је разумљиво да Црква, будући да је једна и једина од Госпо­да Установљена истинска Црква, која поседује и чува неизмењивом целокупну откривену истину, и сама одсецала од здравог црквеног тела и анатемисала оне који се нису слагали у вери са њом као јеретике, а непокорне у јуридичком смислу шизматике. Истовремено Црква је допуштала и толерисала разлике у небитним стварима, као рецимо у богослужењу, спољашњим облицима организације и јуридичким одступањима помесних аутокефалних Православних Цркава, али које нису задирале и не задиру у суштину догматске вере. Поред свих тих ситних и обичајних разлика које карактеришу поједине аутокефалне Цркве, све су оне ипак међусобно повезане сестринском љубављу, заједничком молитвом и богослужењем, а посебно јединством у догматској вери и предању и у православном духу у целини.

   О Цркви уопште, а посебно о јединству Цркве, од старих светих Отаца првих векова, несумњиво најбоље и најисцрпније го­вори свети Кипријан Картагински. „У појму о јединству Цркве, каже он, том битном и централном својству њеном, који има ос­нов за себе треба разликовати две одвојене мисли. Црква је прво једна зато што она при свој множини чланова и помесних Црка­ва сачиньава једну неразрушиву целину, једну заједницу; и друго она је једина, или, боље рећи,јединствена зато, што осим ње, нема и не може бити друге Цркве у којој би било могуће спасти се именом Исуса Христа. „Може ли мислити онај, пита исти свети Отац, ко се не придржава тог јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај, ко се противи и поступа супротно Цркви да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле, расуђујући о томе предмету и показујући тајну јединства, говори: „једно тело, jедан дух, као што сте и позвани у jедном надању звања ваше- га; један Господ, jeдна вера, једно крштенье, један Бог" (Еф. 4,4-6).

Тако je Црква и живот у њој мудро саграђена од Божанског Неимара, да пребива у свету и да врши препород људи, претварајући их од нечистих у чисте, од грешних у безгрешне, од несветих у Све­те, од смртних у бесмртне, од времених у вечне. Taj чудесни препо­род и може се вршити само од Цркве и у Цркви. И она ту своjy преображајну мисијy с успехом обавља у овом свету ево две хиљаде година, упркос многих невоља и препрека, jep њен Оснивач и њена Глава Господ Христос, вечито у њoj обитава. Црква приводи људе Господу Христу, у jeдинство са Њим кроз свете Tajнe и свете врлине. Циљ њеног постојања и делања у свету je да „сви достигаемо у jeдинство вере" (Еф. 4,13), а кроз jeдинство вере у сва остала савр шенства, док не достигаемо сви „у познање Сина Божјега, у човека савршена у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13).

 

ЈЕДИНСТВО ВЕРЕ:

НЕ РАЗЛИКОВАТИ СЕ У ДОГМАТИМА

   По учењу, пак, светих Отаца, jeдинство вере значи не разликовати се у погледу догмата, као што и познанье Сина Бoжjeг зна­чи: не разликовати се у схватању о Њему. Тако, по светом Зла­тоусту, '' јединство вере, када смо сви jeдно, када сви подједнако схватамо тaj савез... А када сви ми подједнако вepyjeмо,то и jeсте jeдинство вере". А блажени Теофилакт, paзрађујући исту мисао, такође говори да јединство вере значи: да сви имамо jeдну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздо­ре по животу. Истинито je, тврди он, jeдинство вере и познање Сина Бoжjeгa: када пpaвocлaвcтвyjeмo у догматима и живимо у љубави jep, je Христос љубав".

И заиста, само када смо у jeдинству у вери, можемо бити и у jeдинству у љубави, као и у осталим еванђелским врлинама. Jep кроз веру и из вере прорастају и израстају све остале еванђелске врлине, кoje су по својој природи недељиве и недвојиве једна од друге, a кoje све заједно воде и узводе човека из благодати у благодат и ocигуравају му живот вечни. Њихово je корење уп­летено а гране измешане. Све оне се извијају jeдна из друге и обавијају jeдна око друге, чинећи тако jeдинствен златни венац или прстен коме се не види ни почетак ни крај, јер му и почетак и крај сакривен у најтајанственијим дубинама бића Божијег, пошто по светом Максиму Исповеднику, Бог извор и увор сваке еванђелске врлине, алфа и омега свега што постоји. Издвоји ли се било која врлина из тог небоземног ланца, она брзо губи своје обележје и претвара се у себи супротан порок. Тако, вера издвојена из крута осталих врлина: наде, молитве, љубави, брзо се прет­вара у кривоверје, у сујеверје и у неверје; љубав издвојена сама за себе - претвара се у себељубље и егоизам; а нада опет – у уображену самопоузданост и самодовольност, која је рођена сестра гор­дости. Да би сви били у органском и нераскидивом јединству, и да би сви ми били сједињени у свим божанским савршенствима, а пре свега у љубави, која по речима блаженог Павла „свеза савр- шенства", морамо најпре бити сједињени у једној вери једине Христове Цркве, постати једномишљеници у истини, у догматима.

 

ПРАВА ЉУБАВ БЕЗ ПРАВЕ ВЕРЕ НЕ ПОСТОЈИ

О неодвојености и међусобној зависности свих хришћанских врлина, божански мудро учи свети Максим Исповедник, говорећи да „права божанска љубав рађа се од бестрашћа, бестрашће од наде на Бога, нада - од трпљења и дуготрпљења. Ова последња садржи се у уздржању, уздржање долази од страха Божјег, а страх - од вере у Господа. Јер онај који верује у Господа, продужује он, боји се казне; онај који се боји казне - уздржава се од страсти; који се уздржава од страсти - трпељиво подноси невоље. Трпељив у невољама - стиче наду на Бога. Нада на Бога дреши ум од сваког земальског пристрашћа. Одрешен од овога ум - задобија љубав према Богу". Према томе, божанска љубав код човекајавља се од вере у Бога. Вера је прва и основна врлина, на којој се као на темељу утврђују све остале врлине. Но исто тако, вера зависи од свих осталих врлина, као и оне од ње. Тако, из вере израста љубав, као што из љубави буја вера,јер само једна кроз другу расте и усавршава се. Посведочено еванђелско искуство: Христос се вером усељује у човека, а човек се љубављу укорењује у Христу (ср. Еф. 3,17). Отуда права љубав може потицати само од „праве и нелицемерне вере" (В. 1. Тим. 1,5), како каже свети апостол Павле. Јер вера нам открива шта је право, а од искрене вере рађа се љубав, зато што онај ко право вepyje у Бога, никад се неће сагласити да се удаљи од љубави, вели св. Златоуст. А љубав, пак, Koja je заснована не на истнској вери и кoja не извире из јединства вере, за час се претвара у мржњу, jep je то љубав по човеку а не по Богу. И не само љубав, него и свака друга Tajна jecте тajнa вере, и свака света врлина врлина вере. Вера je душа и корен и основ сваке од њих, а оне су тело њено, потврда њена. Без ньих, вера би била мртва (Jaк. 2,17), без вере – њих не би било, jep je речено да „вера кроз љубав ради" (Гал. 5, 6). Вера не само да љубављу ради, него и љубављу живи, љубављу постоји. Kao што опет љубав сва извире из вере, кoja je повезује са Богом, извором вечне, и бесмртне, и безграничне љубави, jep „Бог je љубав" (1. Jh. 4,16). А по речима златоустог благовесника,„нема никакве користи од љубави без вере, шта више, љубав без вере не може ни посојати".

   У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у зajeдници „са свима Светима" (Еф. 3, 18). То je још jeдна сверадосна благовест Цркве, jep вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима Светима". Другим речима, вера и љубав yjeдињују човека са свима бићима и сви­ма тварима кoja се налазе у Богочовечанском Телу Христовом Цркви. Једино се тако постаје Христов и домаћи Богу ако се живи заједно са Свима Светима, са њима вepyje, мисли и oceћa заједнички, саборно са Апостолима, Пророцима и осталим Светитељима Бoжjим. Зато свети апостол Павле и caветује, говорећи: „Молим Вас, браћо, да сви jeдно мислите у Христу Исусу" (1. Кор. 1,10). А свети Игњатије Богоносац, у истом духу пише Филаделфијцима: '' Јединство волите, деобу избегавајте".

 

ВЕРА ПРЕТХОДИ ЉУБАВИ

Због таквог сотириолошког значаја истинске и богооткривене вере у Богочовека Христа, Црква се трудила и труди се да ту веру очува неокрњену и целосну, jep она само као интегрална и чиста вера има спасоносно значење, и само интегрална и чиста истина може нас ослободити. Зато Црква никада и ништа није предпостављала правој вери, па чак ни љубав, jep научена од Духа Истине који у њој обитава, зна да без праве вере не може бити ни праве љубави, и да без јединства у вери не може бити јединства ни у љубави, нити у било којoj светој тајни Цркве. Црква зна да je љубав плод на дрвету свих хришћанских врлина, коме je корен вера. Она je круна, а не темељ хришћанског јединства. Очигледно je, дакле, да такозвани Екуменистички покрет данас, пошао je и иде погрешним смером, стављајући у први план јединство у љубави" при свoj разноликости и шаренилу између „цркава" чланица тога покрета у питакьима вере. Шта више, питање разлика у вери или сједињења у вери вешто се заобилазе и избегавају при свим екуменским сусретима и на свим нивоима. А све у име „неке" љубави и тобоже међусобног зближавања и упознавања, као да ће то само по себи довести до превазилажења постојећих разлика у питањима вере и потпуног сједињења. Но баш та чињеница да се питања вере избегавају, нajбoљe потврђује и илуструје неискреност и обострано лицeмepje у тим сусретима што би требало да послужи, не постизању истинског jeдинства у jeдној и истинској вери и Цркви кojoj je Глава Христос, него постизаньу не­ких другостепених, привремених и приземних себичних циљева и интереса.

 Свети апостол Павле кojи je сагоревао од љубави према свакoj души, и кojи je умирао сваки дан за оне који су му поверени, кад су у питању Александар и Именеј, кojи учише друкчије и кварише истине вере, одбацује их од себе и од Цркве. И не само то, него он проклинье и Ангела с неба, па и самога себе ако буде друкчије учио од оног Еванђеља кoje je oбjaвиo (Галатима) не по човеку, него по откривењу Господа Христа (ср. Гал. 1,7-12). А апостол, пак, љубави, свети Joван Богослов, има тешке речи за оне кojn друкчије уче (јеретике), па чак caветује cвојима (тј. вернима) да се не питају с њима и да их у кућу не примају (2. Jh. 10; ср.Рим. 16,17-18). Jep каква мира и jeдинцтва, макар и у име љубави, може бити са онима кoje и сам Господ Христос и свети Апостоли нaзивају вуковима, лажним пророцима и лажним Христосима, слугама сатаниним, децом ђавољом, антихристима? Jep, „какву зajeдницy има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром? или какав део има верни са неверником? или како се подудара Црква Бoжja с идолима?" (2. Кор. 6, 14-16). Па ипак, ко би могао и имао право и у име чега, да ове највеће  подвижни­ке љубави окривљује за немање љубави? По светом Златоусту, (а то Христовски и Еван]елски метод), Црква мрзи грех, jерес, а не грешника, jеретика, него се моли за њих као за заблуделе да их Господ поврати у јединство вере и тајинског заједништва, чиме и показухе љубав према ньима. На тај начин исказана љубав (а не у неискреном љубакању и додворавању по екуменским састанцима) и јесте једина права љубав, како је често говорио о. Јустин Поповић, права љубав је само она која љубљеноме дарује, осигурава бесмртност и живот вечни. Отуда, највећу љубав показујемо према некоме, када га унесемо у своје молитве. То и апостол Павле често употребљава као доказ своје љубави према онима којима пише своје посланице, када каже: „Захваљујем се Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, молећи се свагда за вас" (Кол. 1,3; ср. Флб. 1,3-4). Па и ако Црква показује љубав и према онима који одступише од ње, молећи се за њих, попут светог Апостола, то још не значи нити може значити да су они у јединству са Црквом, док год се не поврате у јединство вере са Њом, а тиме и кроз то – у  јединство у свим осталим светим тајнама и врлин ма. Јер јединство у љубави могуће је само кроз јединство у вери – истини,у једномислију, за које се Православна Црква увек моли пред исповедање вере на Светој Литургији, говорећи: „Љубимо једни друге да би смо једномислено исповедали!" Шта да исповедамо у једномислију? Оно што садржи Символ вере, што пак значи све истине откривене Господом у Цркви и кроз Цркву. То нам пока­зује и одговор народа на наведену прозбу: „Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушно и нераздељиву". А познато је да су све истине Символа, и сва наша вера Православна ту садржана није ништа друго до разчлањења и разјашњења догме о Светој Тројици. Исто тако, и на крају Свете Литургије, света Црква позива своја једноверна чеда најтешњем сједињењу са Господом Хрис­том у светој тајни Причешћа, узвикујући: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!" И овде „вера" претходи „љубави", а цео овај позив значи да они који нису са Црквом у једној вери, не могу приступити светој Чаши.                  

Само је јединство у истинама вере, у догматима, омогућило да код првих хришћана буде „једно срце и једна душа, те нико не говораше за своје имање да је његово, него им све беше заједничко" (Д. А. 4,32). У таквом јединству остварена је у највећој мери и делатна љубав једних према другима, те „ни један међу њима не беше сиромашан, нити оскудиjеваше у чему, jер се даваше свакоме као што то требаше" (Д. А. 4, 34-35). Такав начин служења Богу и ближњима „у вери која кроз љубав ради" (Гал. 5,6) и јесте најсавршенији облик богопоштовања. По светом Кирилу Јерусалимском „начин богопоштовања састоји се из ово двоје: из дог­мата вере и добрих дела. И нити су догмати без добрих дела угодни Богу, нити Бог прима дела ако нису основана на догматима вере". А по светом Јовану Дамаскину: ,,Онај који не верује сагласно са Предањем Васељенске Цркве, или ко кроз срамна дела има заједницу са ђаволом, тај је неверник".

Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

 +АРТЕМИЈЕ

Свети Кнез Лазар, год. 16, бр. 1-2 (61-62) (2008). Призрен: Епархија рашкопризренска и косовскометохијска, стр. 23-26.

Дозвољено je прештампавање чланака уз обавезно цитирање.

С1Р-Каталогизација у публикација Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11)

Свети Кнез Лазар / главни и одговорни уредник: Воислав Јовичић. - Год. 16, бр. 1-2 (61-62) (2008). Призрен: Епархија рашкопризренска и косовскометохијска, 2008 - (Земун: Флеш). - 25 cm Четири пута годишнье ISSN 0354-3927 COBISS.SR-ID 22568972

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 4 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.