header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Преп. Јустин Ћелијски: О овом преводу Светих Литургија
Преп. Јустин Ћелијски: О овом преводу Светих Литургија Штампај Е-пошта
четвртак, 15 јул 2010
        Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне  Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тај не Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскоши  Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу и Христос међу нама и у нама.

У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал, 3, 27; Рм. 13, 14; Кол. 3, 9—12). А тај свети програм, а тај све­ти подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије, у светој тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостро]а спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења". Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом". И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин". Посреди је страшна и изузетно огромна тана; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело" и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19; Кол. 2, 10).

Литургијско сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује тајну Цркве као тела Христовог; литургијско свето Причешће је увек тело свеживог Господа  Исуса: „Ово је тело мoje"; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда на­ново Његови. А и оних који се са нама тим светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница — κοινωνία — крви Христове? Хлеб који ломи­мо (у Св. Евхаристији), није ли заједница —  κοινωνία — тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело ми многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо" (1 Кор. 10, 16—17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску заједницу — Цркву. У са­мој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене Tajне и њене светиње. У Њoj je сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Бoжиjoj. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удави у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој , као лозе у чокоту (Jн. 15, 1—5). Jep овде не постоји само општост — κοινωνία — имена или аналоги ja по сличности, него истоветност — ταυτότης. Jep су ове Tajne — тело и крв Христова, а то и jecτe истинита храна и пиће Цркви Христовоj; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људоском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то тело и крв Христову ... И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27)".

Тако je апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као Tajнe саме Цркве, Tajнe причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо cвoj савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји" (ср. Тит. 2, 14; 1евр. 2, 17; 8, 8—10; 2 Кор. 6, 16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то je за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То je оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако себе у Цркви стално изнова богочовечанским живо­том оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњуje благовесну заповест: ,уОво чините у Moj спомен" (1 Кор. 11, 24—25; Лк. 22, 19).

Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање светих тајни на Литургији испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћеља Бога Логоса". Кроз Свету Литургију и свето Причешће на њој ми доживљујемо сав Спаситељев Бо­гочовечански домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеопасоносну смрт и чудесно васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господињу и васкрсење об- знањујете, докле не дође" (1 Кор. 11, 26). Стога je Света Литургија основна тајна вере хришћанске — тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове смрти и васкрсења као нашег спа­сења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.

 Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер? — Православии хришћани су позвани да помоћу светих тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија, доживљују Богочовечански домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само je онда истински народни ако je израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква je .мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раз- дваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У jeзику je увек главно тајна речи; а тајна речи људске неoдвojивa je од тајне Речи Божje, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег — Христа Богсчовека. Отуда je литургијски jeзик увек еванђелски, псаламски, .молитвени jeзик у надахнућу Духа Светог, jeик богослужења и богославословљења, којим се ocвећује и посвећује народни jeзик. Тако се и живи народни jeзик ocвећyje богослужбеном, литургијском употребом, jep се, по Апостолу, све ocвећује peчју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Прећеосввћених Дарова извршен је према грчком, староорпском и црквенословеноком тексту. За превоћење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, цари- градске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа, као што су:           

J.Goar, Ευχολόγιον. Venetia 1730.

F. Ε. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford 1896.

А .А. Дмитриевсюй, Описание литургическихъ рукописей хранящихся въ библютекахъ православ­ного Востока. Томь II: Ευχολόγια. Кiевъ 1901.

П. Τρεμπέλας, Αι Τρεις Λειτουργίαι κατά τούς έν 'Αθήναις κώδικας, Αθήναι 1935.

Μ. И. Орловъ, Литурия Св. Василия Великаго, Спб. 1909.

Δ. Μοραΐτης, Ή Λειτουργία τών Προηγιασμένων, Θεσσαλονίκη 1955.        

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14—16. века (првенствено из фонда библиотеке и музеја Српске Патријаршије) и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословеноки текст користили смо неколико стариjих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве. 

Као помоћна средства при превођењу имали смо ν виду и нови je преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Tpεμπ'ελas-a, К. Керн-а, Митроп. Герасима, A. Maltzew-a, Т. Таrnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски jeзик (наш превод Ли­тургије Св. Лована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

 За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургща много су нам користила светоотачка тумачеша Свете Лиτyprиje) и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.       

Још неке напомене и објашњења ради больег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно право­славно литургщско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божаноком чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред свод их возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

 Исто