ФАМОЗНА ПОСЕТА ВАТИКАНУ (2003.)

Делегација Српске православне цркве посетила је римског папу, који је том приликом рекао: "Света Столица је, без задње мисли и непристрасно, често подизала свој глас, а ни ја лично нисам пропустио да то учиним пре и за време дејства која су посебно погодила становништво ваше земље..." Да ли је баш тако?

ПИШЕ: Др Десанка Крстић

 +++

"Да је већа слобода и довољно радника - Србија би била за 20 година католичка" (Степинац 1934. године)

Делегација СПЦ са митропилитом Амфилохијом, епископом бачким Иринејом, архимандритом Андрејом Ћулерџићом и јерејом др Владаном Перишићом посетила је средином фебруара 2003. Ватикан и папу Јована Војтилу на позив кардинала Валтера Каспера, председника Понтификалног Савета за унапређење јединства међу хришћанима.

При том је "елита СПЦ" имала "велику част" што им се пружила могућност да Његовој Светости пренесу поздраве патријарха Павла и СПЦ као и да "загрлимо братски Вашу Светост и Ваше сараднике" рекао је у поздравном говору вођа делегације, митрополит Амфилохије, духовно чедо блаженог аве Јустина Поповића. Он је "благодаран" да им се пружила прилика да посете, како каже "сестринску цркву" коју је његов духовник и учитељ, ава Јустин, звао "јеретичка црква".

Наравно, на оваке изливе благодарности и "братске љубави", ни Свети Отац није изостао за својом браћом у Христу. Са "великом радошћу" поздравио је "ПРЕДРАГУ БРАЋУ" и, говорећи о нашим "неизрецивим страдањима" у последњем рату и напорима католичке цркве за успостављање мира рекао:

"Као што је познато, и Света Столица је, без задње мисли и непристрасно, често подизала свој глас, а ни ја лично нисам пропустио да то учиним пре и за време дејства која су посебно погодила становништво ваше земље. Цркве имају задатак да делују према примеру доброг Самарјанина. Оне треба да олакшавају заједничке патње, да лече ране... Што се тиче католичке цркве, уверавам вас да она неће избећи ову дужност и да неће умањити свој допринос."

МУДРОСТ О ЛАТИНИМА

Наша народна мудрост каже: "Латини су старе варалице". Не сме да нас завара ова латинска слаткоречивост и лицемерје и да при том изгубимо из вида историјску улогу католичке цркве у "неизрецивом страдању" нашег народа на просторима бивше Југославије а нарочито Хрватске, Босне и Херцеговине у којој је католичка црква своју "самарићанску" улогу неповратно компромитовала а христоликост изгубила у подстицању и подржавању таквих страдања.

Довољно је напоменути да је духовног оца Ендехазије, Алојза Степинца, који је благосиљао србоубилачку каму, прогласила за свеца и "блаженика" иако одговорног за геноцид око милион жртава, углавном Срба. И такав улази у католички календар као СВЕТАЦ??? Није ли то изгругивање светитељства на начин који ни један циник не би могао да измисли? Каква је то вера која такве проглашава за светитеље чије жртве су страдале само због "крста са три прста", као СРБИ ПРАВОСЛАВЦИ који су својом мученичком смрћу потврдили оданост својој вери? Зар Јасеновац са својим жртвама о томе не говори довољно?!

Српски народ, српски свештеници, српске владике издисали су у мучеништву у коме нису учествовали само усташе већ и католички свештеници који су били "логорници и таборници усташки". Данко Поповић у "Заборављеним гробовима" каже да се после рата у Србији није јела риба из Саве јер је Сава носила многе поклане српске мученике. У пошиљци где је писало "купус за српски Божић", у кацама за купус биле су дечије главе. Данко Поповић се даље пита: "Има ли дан који је деци-мученицима Србима из Хрватске посвећен у календару? Када се њима служио помен и молебан?" Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1.400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори др Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси "Политика" од 3. јула 2002. Тим жртвама је владика Николај написао службу "Ђердан од мерџана" у коме каже да су усташе за "ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима".

Да ли су католичка црква и Света Столица икада признале свој грех и тражиле опроштај?! Да ли ће Јасеновац икада видети Светог Оца да се тим жртвама поклони?!

Није ли Ватиканска врхушка омогућила озлоглашеним усташким злочинцима да преко "пацовских канала" избегну залужену правду и пребаце се у сигурна склоништа?

Унијаћење Срба, милом или силом, били су неуморни циљеви католичке цркве. Католички свештеници "логорници и таборници усташки", носили су у једној руци каму а у другој требник. Није ли сам "блажени" Степинац у свом дневнику од 1934. године записао: "Да је већа слобода и довољно радника - Србија би била за 20 година католичка".

Није ли Света Столица одговорна за растурање бивше Југославије меморандумом државама КЕБС-а од 26. новембра 1991. што је договорено на састанку папе и немачког министра Геншера "да се оствари прије католичког Божића"? Она је прва признала сецесију Хрватске и Словеније.

Није ли Свети Отац подржао Клинтонову администрацију у бомбардовању Срба у Босни и тражио да се објави "рат рату"? Чак је и италијанска штампа осудила папин "благослов" за америчко бомбардовање српских позиција које је он тражио "без одлагања". Петнаестог августа 1993. године, католички свештеник Албино Бизото је рекао да "не разуме оне који проповедају милосрђе и војну интервенцију у исто време".

Да ли је Света Столица дигла свој глас против НАТО бомбардовања? Али се зато залаже против рата у Ираку, што је за похвалу.

ВАТИКАН И АЛБАНСКА ПРОПАГАНДА

Но, "хришћански допринос" Свете Столице не престаје са трагичним збивањима у прошлости, већ се наставља и до данашњих дана. Тако, бискуп Сопи, негирајући историјски значај Косова за српски народ и СПЦ у свом интервјуу за "Каритас-Вићенца" каже: "Не може се рећи да је Косово српски Јерусалим", јер су цркве које се виде на карти постојале и пре доласка Срба на те просторе. Он оправдава рушење православних цркава после завршетка рата на Косову тврдећи да је реч о "политичким црквама и каже:

"Православне цркве које су скорије грађене, треба рећи од 1989. године, уништене су јер су представљале политичку моћ Срба". Историјска чињеница је да је трећина од 112 порушених светиња саграђена у средњем веку. Он даље тврди да су Срби на те просторе дошли крајем 19 века и "заузели сјевер Косова, област Прокупља и истерали све Албанце". Таквим дезинформацијама један католички теолог и бискуп помаже албанским сепаратистима да остваре своје циљеве на Косову тврдећи да су римокатоличке цркве на Косову претваране у православне, а да су постојале пре доласка Срба на те просторе. То исто тврде и албански сепаратисти и кажу: "Манастири и цркве на Косову били су првобитно албански а касније су их отели Срби који су уништили велики број албанских католичких цркава". Да ли је такво извртање историјске истине о српском средњевековљу "допринос" о коме говори Свети отац? Да ли је могуће да један католички теолог толико не познаје историју?

Познато је такође и "џамијање цркава" за задњих двадесетак година, где су Албанци уместо цркве уносили џамију у катастарске књиге. У светлости свега реченог звуче врло цинично и увредљиво речи Светог Оца да је "Света Столица, без задње мисли и непристрасно дизала свој глас" као и он лично против нашег страдања.

Превазилази оквире овог чланка говорити о догматским разликама између католика и православних. Да су те разлике биле премостиве не би се ствирио раскол пре скоро хиљаду година, иако неки наши прокатолички расположени и теолошки збуњени епископи, као Иринеј нишки, кажу да те "разлике у канонском смислу нису нешто страшно што се не може превазићи" ("Народне новине", 11. јула 2002).

О. Јустин говори о три највећа пада у историји човечанства: пад Адамов-отпадништво од Бога, пад Јудин-издаја Бога и пад папин-прогласивши себе за Бога, "непогрешивог" по питањима вере. Свети оци су осудили католичанство као јерес, а Цариградски сабор бацио анатему и позвао "све побожне православне хришћане; останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када вријеме и прилике захтевају, пролијте и саму своју крв да бисте сачували вјеру коју су нам наши оци предали и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би вам Господ наш Исус Христос помогао" (Стигилион). Наши еминентни теолози о. Јустин и владика Николај су католичку цркву завали "јеретичка црква".

Историја католичке цркве је толико мрачна да није никакво чудо што се хришћански свет разочарао и створио друге конфесије. Инквизиција, најкрвавија папина институција са незапамћеним злочинима, трајала је најдуже у Шпанији, све до почетка 19. века. Инквизитори, чији су трагови "смрдели ломачама" су себе звали "пси Господњи". Разочарани у Бога који кажњава отпали су од њега и родили духовно чедо таквог бога садисте - АТЕИЗАМ. Кад се све ово има у виду, изненађује жеља неких наших епископа да се "посестриме" са таквима.

Чему води појачана активност СПЦ и Ватикана?! Из званичне изјаве делегације СПЦ која је посетила Ватикан не сазнајемо ништа осим да су имали прилику за "размену искустава и мишљења о практичним питањима". Но, та прилика је плаћена прескупо. Опет су јасеновачке жртве по други пут биле жртвоване. Те жртве је СПЦ канонизовала и славиле су се 13. септембра као 700.000 јасеновачких новомученика. И, зачудо, прошле и ове године, нестадоше из календара а да нико од 40 владика СПЦ не диже глас против тога, а што је још необичније, нико није могао да објасни како намах нестадоше из календара јасеновачки новомученици. Када су верници то питање постављали добијали су најразличитије одговоре. Владике најчешће, тобож, нису знале као их нема у календару. Добијали су се и смешни одговори као да су их "избрисали" у штампарији, а при том заборављају да су они ти који дају благослов за штампање сваког календара. Један је владика рекао да су их пребацили са косовским мученицима. И тако, измишљању нема краја. Не осећају ли они срам и стид бар од оних дечијих глава које су пловиле Савом и Дунавом?! Какав смо ми то народ?! Јевреји своје жртве никад нису заборавили а ми своје жртве, једно велико духовно благо, поново жртвујемо да се ваљда додворимо Светом Оцу, осведоченом непријатељу нашег народа. Зар ми ништа не можемо да научимо од других народа?!

20 ПОКАТОЛИЧЕНИХ У ШАПЦУ!

Да ли нас свети Отац поново заварава неком маслиновом гранчицом кад добро знамо да је католичење Балкана и експанзија према њему део исте политике Новог Светског поретка коју Свети Отац спроводи кроз разне сладуњаве екуменске дијалоге, кроз које ће да нам се наметне као заменик Христов и наследник Петров? Спрема ли се нама нови Конкордат који патријарх Варнава и његова два брата платише главом?! Међу епископима има и таквих као, владика Лаврентије, који такве дијалоге поздрављају као "пут у свет", само не знам који. Додуше поменути владика никад није пропустио да изрази своје подворење Светом Оцу, не само кроз посету Риму са 36 свештеника, побожним "мимоходом" његовог хора око гроба "блаженог" Степинца већ и слањем својих свештеника да дочекају папу за интернационални дан младих католика у Торонту у августу 2002. Он сам, у интервјуу "Недељном телеграфу", каже да је папу "срео седам пута" од којих је задњи пут била посета Риму са 36 својих свестеника 2001. Нажалост, он тврди да је све радио са знањем и одобрењем СПЦ. Смемо ли да га питамо колико пута је посетио Косово и порушене светиње на Косову? Да ли је уопште тамо ишао? Вероватно има амбиције да буде следећи патријарх па очекује симпатије Светог Оца. У његовој епархији већ је покатоличено двадесетак Срба. Зар то није довољна гаранција?!

Иако нас уверавају да не постоји ни "теоријски наговештај" да Свети Отац посети Београд, штампа у Србији већ месецима припрема ту посету. Ево шта о тој могућности каже владика Артемије, на питање италијанског новинара Ђиони Валентеа:

"ПАПА У БЕОГРАДУ? ЊЕГОВА ПОСЕТА БИ ДОВЕЛА ДО НОВИХ ПОДЕЛА У НАШОЈ ЦРКВИ. ВЕЋИНА НАРОДА ВЕРУЈЕ У ОПШТЕ РАШИРЕНО МИШЉЕЊЕ ДА ЈЕ ВАТИКАН УМЕШАН У СВЕ ШТО СЕ ДЕСИЛО У БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ".

И, да завршимо ова размишљања упозорењем владике Николаја, који каже: "Ако неко каже: јуче је била опасност за нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер, онај "непоменик" коме је наш свети народ осујетио "ваплоћење у форми закона" ипак иде по овој земљи као дух, као авет дејствује, дејствује и дејствује."

Или, Свети Теодор Студит недвосмислено каже: "Заповест је Господња да не останемо нијеми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нијем и незаинтересован?" (Пос.2,81)

И, следујући ту заповест, да не останемо неми кад је вера у опасности, дижем свој глас. Може ли бити компромиса кад је вера у питању?!

 (АПРИЛ 2003)

 http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=245&kat=21