header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Чишћење терена за долазак папе Штампај Е-пошта
четвртак, 29 јул 2010

Владимир Димитријевић

О ВЕРИ КОЈА НАМ ЈЕ НАСУШНА

(Иван Иљин тумачи шта се збива у Цркви нашој)

 Повод за размишљање

Ових дана Србску Цркву узнемирава прича о одласку многих монаха и искушеника из Епархије рашко – призренске. Отишли су, јер им не дозвољавају да се исповедају код свог духовног оца, епископа Артемија (Радосављевића). Не улазећи у подробности овог случаја (где једни тврде да је у Цркви административно–јерархијско начело битније од харизматског, а други да „отац остаје отац, иако више није директор фирме“), покушаћемо да, уз помоћ размишљања великог руског религиозног мислиоца, Ивана Иљина, сагледамо духовне узроке кризе која нас је снашла, и којој се краја не види.

Иљинова студија преко које ћемо настојати да проверимо себе зове се „Аксиоми религиозног искуства“, и последње је вилико дело овог генијалног философа, аутора „Појућег срца“, „Пута духовне обнове“, „О супротстављању злу силом“, итд.1

Основно питање које се поставља, кад се садашња црквена ситуација сагледава, јесте – како верујемо. То јест, не да ли верујемо, чак ни не да ли верујемо догматски исправно, него КАКО ВЕРУЈЕМО,  и шта стоји иза наше вере.

Да ли је она, у овом или оном облику, само психолошка утеха, или жива и истинита. Својевремено је потписнику ових редова бивши члан секте Харе Кришна, који је пришао Христу, рекао: „Ја сам тражио срећу, мислећи да тражим Бога. У „Харе Кришни“ сам нашао серећу, али нисам нашао Бога“. Дакле, психолошка „срећа“ није исто што и Бог.

Ево шта Иљин каже о неопходности живе вере:

>>Човеку као духу и, уз то, зрелом духу, неопходно је имати самосталне погледе и уверења. Он мора да сагледава и види свет, људе и Бога, градећи свој поглед на свет и боговиђење; људи за то неспособни су празни и мртви....

Верујући мора стајати НА СВОЈИМ НОГАМА. Он мора у самом себи носити сву ту залиху која му је неопходна да би се изборио са сваким страхом, искушењем и саблазни. Ако тога нема, сваки страх ћe га сломити, свако искушење ће га надилазити, свака саблазан ће га одводити на криве путеве. Ово би се могло изразити на следећи начин: религиозни човек своју религиозност мора мерити из перспективе БЕСПОМОЋНЕ УСАМЉЕНОСТИ. То јест, способношћу супротстављања свим претњама религиозног прогона, свим мукама затворске самоће, свим страховима дављења у мору, свим искушењима установљене и обезбеђене некажњености, свим саблазнима тајног компромиса, свом очајању самотног умирања мећу непријатељима. РЕЛИГИОЗНОСТ СЕ МЕРИ УСАМЉЕНИМ СТАЈАЊЕМ ПРЕД ЛИЦЕМ БОЖИЈИМ".

Само слободно прихватање Бога, сматра Иљин, човека може довести до Њега. Он каже: "Човек правим путем према Богу не иде кад жуди, боји се, или за себе тражи земаљске успехе; нити онда кад тражи власт или се предаје магији; нити онда кад се усиљава да Бога "појми" разумски или да "уобрази" Бога, и то земаљаском уобразиљом; нити онда кад је он жедан хипнотичког покоравања и кад реши да себе принуди да поверује у оно што нареди ауторитет који је он изабрао или који му се наметнуо... Него онда кад он слободно и ЦЕЛОСНО ВОЛИ САВРШЕНСТВО И СУШТО САВРШЕНСТВО ВИДИ У БОГУ....

Сваки верујући мора да носи у самом себи живе корене своје вере; да не верује "зато што је од детињства тако васпитан и навикао", него зато што Божански пламен гори у његовом слободном срцу, сија његовом личном разуму, испуњава његову вољу, озарава и осмишљава сав његов живот; да верује не само оно што му је "предато и указано", него у оно што је он стварно видео и сагледао срцем, уживо и на јави; веровати не само људима и ради људи, него у самоћи ноћне таме, страшне опасности, мора које бесни, снежне пустиње и тајге, у најдубљој усамљености утамничености и незаслужене казне." И Црква, сматра Иљин, те и такве људе увек мора васпитавати у својим недрима, јер ће, ако у њој буду мање снажни, колебиви, неодлучни, сама она бити срушена изнутра: "Постоје људи кадри да од хартије изрежу коло папирнатих човечуљака, који један другог држе за руке. Таква кола могу чак и да стоје, ако површина стола није превише глатка и ако у соби нема сувише промаје. Али чим се ваздух покрене - читаво коло несамостојећих човечуљака лети под сто.

ЦРКВА ОПСТАЈЕ НА ЉУДИМА САМОСТАЛНЕ ЉУБАВИ, САМОСТАЛНЕ МОЛИТВЕ И САМОСТАЛНОГ ДЕЛАЊА. Има ли чега убогијег и лажнијег, од скупа себичних људи, који декламују о љубави, или скупа тврдица - рачунџија који хвале доброту и пожртвовање? Један човек са пламеним срцем стварнији је од читаве гомиле лицемера. И ако је црква за време богослужења пуна таквих лицемера који се не моле, јер нису способни за самосталну молитву, него само уображавају да се ОНИ ДРУГИ, ТОБОЖ, МОЛЕ - читава ова религиозна заједничкост остаје лажна и под пепелом мртвих речи уопште не искри огањ Божији. Који дела у Богу - дела сам, и не препушта другима да делају уместо њега, нарочито кад их он зове и води.

Управо зато је свака Црква призвана да одгаја, снажи и умножава у свом саставу људе самосталне љубави, самосталнне молитве и самосталног делања. А то пре свега значи људе самосталног Богосагледања и непатвореног религиозног искуства.”

За разлику од аутономне вере (која не подразумева религиозну самовољу, него усвајање Божанског Предмета онаквог какав он јесте), постоји и религиозна хетерономија, посредованост у прилажењу Богу, жеља да се човек на путу ка Вишњем одрекне своје слободе и верује "како му нареде". Управо та врста тежње наших савременика једна је од основа секташког успеха данас. Иљин о религиозној хетерономији каже: "Хетерономно искуство се одриче личне одлуке, посматрања, уверавања, избора и усвајања; оно не зна из ког разлога верује; ОНО И НЕ ВЕРУЈЕ У БОГА, НЕГО ВЕРУЈЕ ДРУГИМ ЉУДИМА НА РЕЧ. Сагледање оног у шта се верује и примање истог остаје ван граница његовог искуства; проверавање сопствене вере му се не даје и он га не усваја; он верује предметно не преживевши оно у шта верује. Све се то оставља другоме или другима. Хегерономно верујући верује по туђој заповести и одређењу, по туђем нахођењу, избору, проверавању; слепо, пасивно и покорно. То значи да он верује у оно за шта сам није сигуран да ли то треба или не треба веровати, а, ако треба, због чега треба; ако не треба, на којој основи не треба... Тај човек не влада својим неверовањем (јер њиме управљају неодређени "други"), ни својим веровањем (јер над њим имају власт неодређени "трећи"). И ако он то осећа, макар и мутно, и с тим се мери, онда ОН ПОЧИЊЕ ДА НЕ ВЕРУЈЕ У СВОЈУ ВЕРУ и да се боји за њу...Та вера није појава личне духовности, него МАСОВНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ... То није вера као база личног духа, него, пре би се рекло, прецењено сујеверје... Он "верује по наредби" и не верује "јер је забрањено". Тиме он унакажава саму природу своје Вере, - њену слободу, - њену духовност, - њену целосност, - њену силу. Религија није гажење духа од стране власт имајућих. Она се не своди на слепо усвајање, наметнуто споља. Религија не сме сугерисати човеку слепоту по питању духа и вере. Тај пут не води васпитању, него рањавању људске душе. То није пут религиозног окрилаћења, него пут застрашивања, бескрилности и одумирања. Он не води вери, него празноверју, - или сујеверју."

У истинској религиозности нема места за папизам и гуризам, за одузимање слободе верујућем човеку у име "послушности". Иљин бележи: "Непосредан додир и сједињење не може се заменити никаквим често људским посредништвом. Сама идеја о томе да "посредник" између човека и Бога има право и основ да ОДВОЈИ човека од Бога, да ЗАКЛОНИ Бога собом, да човека не пусти Богу, јесте религиозно разорна, противрелигиозна, која устаје против Бога и поробљава човека...

Основни задатак сваког религиозног посредника састоји се у томе да ЧОВЕКА НАУЧИ НЕПОСРЕДНОМ ОБРАЋАЊУ БОГУ... РЕЛИГИОЗНИ ПОСРЕДНИК ЈЕ СЛУГА РЕЛИГИОЗНЕ НЕПОСРЕДНОСТИ, у томе је његово назначење и призив".

Данашњи човек у потрази за вером је инфантилан: он не уме да размишља и разабира. А истинска вера је трезвеноумна: "Христос није могао да завешта човеку духовну неразборитост или доступност срца за свако искушење." Дете су ту јавља као символ ЧИСТОТЕ СРЦА, а не слепоте; непосредности, а не лаког предавања саблазнима, ЦИЉЕВИТОСТИ, а не свелаковерја. И детиње треба примати управо Царство Божје, а не саблазни, искушења која ra замењују, која морају бити одбачена или, у сваком случају, доведена у питање и под сумњом".

Узроци општег распадања религиозног су и друштвени. Иљин бележи: "Истинска религија није само ствар стања у цркви, него дело читавог живота и целокупног стваралаштва. А, међутим, савремено човечанство иде за четири велике "секуларизоване", у суштини, богопорицајуће силе; за науком чулног искуства, за религиозно - равнодушном државном политиком, за самодовољном индустријом на челу са берзом, и за "модернистичком" уметношћу, која је одбацила љубав, протраћила вољу, и не зна ни духа, ни разума. Дилема која нам је историјски постављена јасна је: или ћемо остати на том путу у пропаст, или ћемо смоћи снаге да се тако препородимо, очистимо, и пробудимо наше религиозно искуство да ће Божје луче опет озарити наше душе и обновити нашу културу".

Страшно је остати без духоносне религиозности, јер је она преображавајућа сила. Шта се преображава у здравој религији? Иљин каже: "ЗЕМАЉСКА ЉУБАВ налази свој смисао као целосни израз духовне блискости. СТРАХ бива оплемењен и постаје срдачно страхопоштовање пред Богом. Човек се учи прозбеној молитви и јасно схвата за шта може, а за шта не може да моли Бога. Магија престаје да буде саблазнива, зато што се човек учи смирењу и осећа да је већ добио и оно што није заслужио - и силу духа, и власт срца. Сазерцање га штити од апстрактног интелектуализма; срце гаси опасности јаловог рационализма; и трезвеноумље замењује плитку "трезвеност".

Али здраву религиозност, која преображава, заменило је свеопште просташтво. Шта је просташтво? Иљин га дефинише овако:

"Простачки акт животни садржај прима и према животним предметима се односи тако као да у њема не живи СВЕШТЕНА ТАЈНА БИТИЈА - НЕ ПО ГЛАВНОМ и не из главног; он узима НЕГЛАВНО у њима, тако као да тог главног у њима уопште ни нема. ПРОСТАЧКИ САДРЖАЈ лишен је оног главног, заједничарење са којим свему даје највиши и апсолутни духовни значај. Простачко је, да тако кажемо, "обезглављено", и зато је оно РЕЛИГИОЗНО - МРТВО, слично ОБЕЗГЛАВЉЕНОМ ЧОВЕКУ".

Рушењу свега светог претходила је разорна борба против Бога: "Савремено агресивно безбожништво у својој државно-економској форми и у својој тоталитарној култури није ништа друго до БОРБЕНО ПРОСТАШТВО, које је решило да се путем саблазни и терора наметне читавом човечанству. У свету се подигао АГРЕСИВНИ ПРОСТАК, који се не само наслађује својим просташтвом, него у њему види ново, више "ослобађајуће откривење", и настоји да га наметне свим народима у хетерономном поретку. Он не подноси свештено, јер оно разобличава његово просташтво. И гле, слеп за Божанско, он је спреман да ослепи и све остале људе, и док год има неког ко види Бога на небесима и осећа Његово присуство у земаљским пословима и предметима - он не може да се умири; он ће се умирити тек онда кад се у људским душама угаси последња луча Творца".

И тако се појавио ПРОСТАЧКИ СВЕТ: "У том свету све се мери НОВЧАНОМ ЦЕНОМ; и љубав (проституција), и покајање (индулгенције), и правна свест (најмљени софисти, адвокати и политичари), и уметност (тржиште естраде и изложби), и слободна реч (штампа која се продаје).

Овде се све решава мишљењем руље, одобравањем улице: предрасудом, оговарањем, ефемерном репутацијом, модом, масовном психозом, рекламом, пропагандом, фељтоном, већином гласова. Овде се све УСМЕРАВА РАЧУНЏИЈСКИ И ТАШТИНОМ, која човека не повезује са предметном супстанцом живота, него са својим беспредметним одразом у туђим душама. Такав живот, узет не из главнога, РАЂА СВЕТСКУ ТАШТИНУ И МАЛОГРАЂАНСКО ПРОСТАШТВО, - уске погледе, ситне размере, ништавне побуде, море лажи и фалширања, навикнуто лицемерје, поткупивост и разврат. СМРТ, узета не из главног, изазива СИТАН СТРАХ ЗА СЕБЕ (подозривост, колебивост, дезертерство, деморализацију, издају) и шићарџијство у односу према другима (пузаваштво пред наследником, кривотворење тестамента, мародерство на бојном пољу, убиство). СРЕЋА, узета не из главног, води простачкој самодовољности, простачком наслађивању, простачком егоизму. НЕСРЕЋА, узета не из главног, изазива простачку малодушност, простачку озлојеђеност, огорченост, роптање. БОГАТСТВО - води глупавој гордости, простачкој неодговорности и још вулгарнијој раскоши... СИРОМАШТВО - застрашености, пузаваштву и зависти"...

Суђено нам је да живимо у том вулгарном свету, у коме је све узвишено погажено и бачено у блато. Непрестани наш задатак је, међутим, да се са тим не миримо, да тражимо оно УЗВИШЕНО, СВЕШТЕНО И БЕСКРАЈНО ДОБРО, због чега једино и вреди живети на овом свету.<<

 

О религиозном акту

Иако Црква (православно-хришћанство) превазилази сваку религиозност, оно је не правизилази тако што укида религиозност, него тако што је испуњава, доврхњује, осмишљава. Православље није антирелигиозност, него надрелигиозност, синергија Бога и човека на путу спасења у Христу. Зато је веома важно да знамо какве су претпоставке здраве религиозности, која у благочешћу Цркве од Истока добија своју благодатну пуноту.

Поставља се питање – одакле оволико спорења око тога шта јесте, а шта није Свето Предање (од догматике до богослужења).

Очито, дошло је до забуна и заблуда. А оне су последица одступања од истинитог религиозног АКТА.

Иљин о томе каже:

>>Секте и јереси су увек имале тим већи успех у масама уколико су више успевале да претворе НОВИ АКТ (свог "откривења", нап. В.Д. ) у МАСОВНУ ПСИХОЗУ (психозу ганућа, страха, моралне педантерије, психозу страствене разузданости или, обратно, аскетског одрицања.) Историја нам показује секте и јереси које су се сљубиле са таквим, нескладним, духовно скученим, аморалним и протувречним садржајима ("учењима"), да нам је тешко и замислити такву "религиозност". И једино проучавање РЕЛИГИОЗНОГ АКТА сваке од датих секти може да баци светлост на њену идеју и њен успех. Али управо зато против секти се не треба борити забранама закона, нити у терминима њиховог учења ("садржаја"), него у ОБЛАСТИМА ЊИХОВОГ АКТА. Догматска полемика овде није сврсисходна и безуспешна је: секташки акт је унакажен и не прихвата претходни садржај. Што се више инсистира на "аргументима", тиме секташи упорније развијају своју "доктрину". Њима се свиђа њихов НОВИ АКТ; они се њиме наслађују и не виде његове слабе и лажне стране. Занимљиво је да ту исту црту или склоност психопатологија налази код својих пацијената; здраво оповргавање не само да не помаже, него заоштрава развијање и продубљивање болесникове химере. Секташи управо и ВЕРУЈУ У НЕИСТИНИТО, зато што ВЕРУЈУ НЕИСТИНИТО; и треба им супроставити пре свега и више од свега ВЕРНИ АКТ, КОЈИ МОРА БИТИ ЦЕЛОСНО И ДЕЛАТНО ВАПЛОЋЕН У САМОМ МИСИОНАРУ КОЈИ ИМ СЕ СУПРОТСТАВЉА.

Све то осветљава савремену кризу хришћанства.

С једне стране, догматско "правоверје" уопште не обезбеђује ИСТИНИТОСТ И СНАГУ ВЕРУЈУЋЕГ АКТА. Човек у свести и на уснама може имати беспрекорно истините речи и садржај ("догмате"), али НИ У СРЦУ, НИ У ВОЉИ НИ У ДЕЛИМА ИХ НЕМА. Најученији богослов може бити лишен љубави, искрене вере, хришћански исправне воље, и дела која јој одговарају: он ће бити АПОЛОГЕТА ИСПРАВНОГ УЧЕЊА И ОБРАЗАЦ НЕИСТИНИТОГ АКТА; и у таквом споју он ће бити камен спотицања и извор саблазни. Цркву и религију ништа тако не подрива као НЕИСТИНИТИ АКТ који носи ИСТИНИТУ ПРОПОВЕД, као проповедник Христа, лишен љубави, вере, савести и дела живота по савести.

С друге стране, губитак хришћанског АКТА неизбежно собом повлачи губитак ХРИШЋАНСКИХ САДРЖАЈА И ХРИШЋАНСКОГ ДУХА. Хришћанин који је у себи дао првенство не љубави, не срдачном сагледању и не хришћанској савести, него мудровању и мудровањем руковођеној вољи, губи хришћански акт, с њим и хришћански дух. Мудровање га води путевима уског интелектуализма, и доводи га до РАЗОРНИХ СУМЊИ И ПОРИЦАЊА; мудријашка воља га води путем срца лишеног љубави и рачунџијског утилитиризма и доводи га до практичне безбожности.

Црква је пре свега, позвана на то да ОЖИВЉАВА, ПРОДУБЉУЈЕ, СНАЖИ И ОЧИШЋУЈЕ религиозни АКТ КОЈИ ЈОЈ ЈЕ ЗАДАТ. На то је позван сваки пастир; он је, пре свега, ЗАСАДИТЕЉ ХРИШЋАНСКОГ АКТА, то јест његов живи остваритељ и учитељ. ТО ЗНАЧИ ДА ОН САМ МОРА ДА ЖИВИ И ДА СЕ МОЛИ ТАКО ДА БИ ИМАО СИЛУ И ПРАВО ДА ТОМЕ УЧИ СВОЈЕ ПАРОХИЈАНЕ. Пастир са искреним и пламеним срцем гради веру и цркву; пастир, лишен срца, који не уме да се моли - ствара мртву парохију и подрива постојање своје цркве.<<

А какав је религиозни акт србског народа?

Он је једноставан, озбиљан и чврст. Описује га песник Милован Данојлић у свом делу „Година пролази кроз авлију“:

>> Шеста недеља Великог поста, између Цвети и Ускрса. Деца су се причестила на Цвети; Дечак ће, ове године, с одраслима. Постиће мало дуже, али ће свечаност, зато, бити озбиљнија и лепша. За ускршњи одлазак у цркву устаје се пре зоре. Ништа се не узима у уста; ни вода се не пије. Мајка је још синоћ спремила ручак који ће се појести у црквеном воћњаку, после причешћа. До цркве се иде влажним шумским стазама препокривеним новом травом. Сокаци су прохладни, натопљени кишом. Уз врзину подрхтава некласала пшеница. Са багрења падају прегршти росе, или онога што је остало од ноћашњег пљуска Од гледања и дисања, човек се засити, као да је доручковао. Храстово лишће још је водњикаво: није се напунило тамнином нити је добило влакнасту напетост. У подножју падине зова: кренула узбрдо, па се претоварила цвећем, и закочила. На њој двеста кила белих гроња Блато се из села излило у шуму, а у даљини, небеса додирује. На путу до цркве, свак бира куд је мало сувље и чистије. Око поднева, кад се буду враћали, стазе ће се засушити. Киши треба један сат да цело село раскаља, а сунцу два сата да стазе посуши и очврсне. У цркву се пристиже у групама, по засеоцима, фамилијама и кућама. Сељаци преко ливаде наступају раштркано, а на уским шумским стазама, хтели не хтели, сврставају се у колоне. Мало говоре; није ред брбљати. По луговима, шумама и врзинама певају птице. Причесници прескачу потоке на местима где су најужи, прејахују нахерене богазе, цупкају на речним газовима као да играју школице, провлаче се стазама дуж потока пазећи да се не искаљују и не изгребу. Они из даљих села кренули су пре раздања, насумце се пробили кроз помрчину букових шума, и сад, како се пут расветлио, ход им постао радоснији и лакши. Понекад се, насред стазе, испречи олистали жбун: лане или преклане, промакао је оном ко је крчио стазу, па се овог пролећа одједном отео и разбокорио, не да човеку проћи! Сва та раја, поустајала из влаге и из траве, стиче се на падини испод металне капије порте коју је црквењак у свануће откључао. На великој бари која се, од последњих киша, задржала испред Бркине кафане, сви, најпре, оперу папуле, опанке и цокуле. У порту ступају чисти и чили, као да су сад-на изишли из куће. Ни трага од оних глибова и бара и ораница које су прегазили: пред попа и пред Бога блато се не износи! Окупљају се, ћутке, скинутих шајкача, стајући једни другима у потиљак, у осмо-редовима или шесторедовима. Међу њима је и Дечак, узбуђени посматрач и предани учесник обреда, срећан што је делић једнодушне гомиле, што му је дато да учествује у њеним складним кретњама Кућни домаћини: неке познаје, друге зна из виђења. Обичним данима су знојави и мусави, у подераним кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, понекад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују - и говор им се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и погосподили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племићи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима, уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота прогнана. Гледајући их, онако избријане и бистрооке, мисли: мора да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Милошем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује, за часак, њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поносити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци, по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жалосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји синови, Срби људи! Од свећа, и од њихова дисања, црква се постепено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладноћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу. Гледа их искоса, и срећан је што је са њима, што су овакви, што их бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне Мирно! и Напред марш!, одмах би сложили корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак - није навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузели су десну половину цркве; на левој половини су жене, и деца. И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се ово лико уздигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци, послушни као деца; слободни, и слободно послушни. Вољни да свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измивених и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића... Бог је овај строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе, одржавају озбиљни домаћини. У љубави према Богу жене су страсније, али једино мушкарци умеју да тај однос поставе на чврсту и поуздану основу. Добро је, макар и као трунчица, у овако нечем имати удела. Стоје, сурово опраних ушију, избријани до испод коже, упућени у ствар, строги према себи и према попу: они су, у цркви, домаћини готово колико и он! У ланеним кошуљама, сукненим гуњевима и гуњићима, гледају Бога право у очи. Гледају га с поштовањем, али без страха и снисходљивости: он зна своје, они своје. Он је кључар најважнијих тајни живота и смрти - то му је посао. Добро је да се зна у чијим је то рукама, и због тога га поштују: Бог је мајстор за бескрајно и несхватљиво. Од Ускрса се почиње мало боље јести. Први вреднији оброк поједе се одмах после причешћивања. Домаћица распростре ланене ручнике по трави у црквеном воћњаку, поређа глинене ћасе и чорбалуке; одвије пред зору испечену погачу, поткочи дрвени сланик белутком, и укућани поседају да се заложе. Ужина после причести не ваља да је преобилна ни премрсна, да не испадне како се једва чекало на свршетак поста; храна је и даље више посна него мрсна, само што је разноврснија и боље спремљена. Гњечени пасуљ преливен зејтином, нешто белог мрса, подоста куваних јаја. Од Ускрса се, већ, и има, и може.<<

Дакле, Срби су Бога и Његове заповести доживљавали са себи својственом домаћинском одговорношћу, чврстином у примању и усвајању Господњег поретка. Зато су данашњи експериментатори, који тврде да „обнављају“ веру тако што је мере собом и својим погледом на свет, заборавили колико је опасно играти се религиозним актом једног народа.

 

Пастири

Нема Цркве Христове без правих пастира. Они, ако нису живи углед стаду, никога не могу да привуку Христу. Остаје им само спољашњи ауторитет, који ће користити у обрачуну с инакомислећима, заснивајући то на некаквом свом „правцу“, лишеном љубави, жртве, свештене дужности да се служи да би се било првим.

У свом огледу „Шта очекујемо од својих пастира?“ Иљин нас подсећа:

>>Шта ми, православни хришћани, желимо од својих пастира? Са каквим захтевима им приступамо? Чиме они могу заслужити нашу љубав и наше поверење?

Нећу говорити о богословском образовању и припреми за духовно пастирство, које треба да буде проникниво и пажљиво у личном општењу. Само по себи се разуме да духовна лица треба да познају Писмо, и Предање, и читаво учење Цркве - боље од нас, и да га схватају дубље од нас, да би нам помогли у часовима сумње и у потрази за разумевањем. Они морају владати душевно - духовном уметношћу пастира, дубоким осећањем и јасним погледом духовника, који проникниво разуме индивидуалну људску душу и способног да јој покаже прави пут у тешком животном тренутку. То познање су неопходна, такво искуство је драгоцено; овде не може бити двоумљења. Али мени се чини да ми од њих очекујемо више; оно што је за нас важније од свега то је - истинити и живи еванђелски дух, онај дух, који нам сведочи о Христовој благодати. Под тим подразумевам: МОЛИТВЕНУ СИЛУ, ЉУБЕЋЕ СРЦЕ, ЖИВУ ХРИШЋАНСКУ САВЕСТ...

Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна "егзегеза" или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религиозну очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљасмо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туће руској православној души!

Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити он напора принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ ПРИХВАТАЊЕ БОГА, од МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, од ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И ПРОСВЕТЛЕЊА СРДАЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је он способан за то, и моли се тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се "Сами Дух" у њему моли "уздисањима неисказаним" (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама предају на неизрециви начин.

Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека "неопалива купина" у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету. Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом савешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без речи.

А у темељу тога лежи извесни религиозни закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ ДУШУ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити живи извор и жива школа молитве.

Друго, што желимо да нађемо у њему, - то је ЖИВО, ЉУБЕЋЕ СРЦЕ. Јер најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања. Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски - апстрактним теолошким конструкцијама, док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у споровима у камени се мржњи, - све дотле човеку остаје недоступно читаво откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка похлепа човека чини слепим и глувим. "Реке воде живе" (Јн.7, 38) теку само за људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, - и за Христово откривење, и за живот и страдање других људи.

Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа, љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно, јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и срдачног сагледања.

Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, - то је СЛОБОДНА И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест. Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Од мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава - ни у потврдном ни у одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.

Ми смо сами дужни да му обезбедимо независан и достојанствен живот: једном заувек смо дужни да ТРЕБУ одвојимо од НАДОКНАДЕ да бисмо и у себи и у свом пастиру угасили идеју о томе да се молитва "купује" и благодат "продаје"; да не би било трговине светињом; да би пастир могао да се моли слободно, не помишљајући о "заради" и да би парохијанин могао да му се обраћа слободно, не рачунајући ништа што је у вези са сопственим средствима и расходима. Благодат и новац су супротне природе; Божје дело је недостојно мерити монетом. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања; и парохијани имају обавезу да са свог пастира скину бригу о земљском, обезбеђујући му оно што му је неопходно и достојно.<<

Дакле, све оно што се збива са Србском Црквом има дубоке корене у кризи религиозног акта. Постали смо спољашњи хришћани, и заборавили да то није и не може бити оно што Христос од нас хоће. Нема више (част изузецима!) правих пастира, који су углед стаду. Верници су смућени и пометени, и заборављају начин на који су њихови преци служили Христу, жртвујући, попут Матавуљевог Пилипенде, и „црно испод ноката“ да би веру сачували. У тим и таквим околностима људи попут владике Артемија, који, кад је Св. Предање у питању, није издао свог духовног оца, Св. Јустина Новог, почињу да сметају, да боду очи, да се не уклапају у „нови црквени поредак“. Сметају и они који га у томе доследно прате.

Руски аналитичар, Лав Гумиљов, син (од бољшевика стрељаног) песника Николаја Гумиљова и песникиње Ане Ахматове, у својим студијама је уочио да историју покрећу тзв. „пасионирани“, људи страствено уверени у правдју којој служе, спремни да се за њу боре и жртвују. Оно што се у овом часу збива у Цркви Св. Саве јесте својеврсни обрачун са „пасиониранима“, који су, ради Истине, спремни да напусте сваки удобност психолошке среће и материјалне УШУШКАНОСТИ, и да својим бићем бране оно чему су заветовани.

Зашто се то збива?

Разлога је много, али, како рече Св. Козма Етолски, „папу да проклињете, јер ће он бити кривац“. За папин долазак у Србију све се спрема, а сад обавља тзв. „чишћење терена“ – пролазиш улицама, и бацаш бомбу где год у подруму чујеш људски глас. Ко год је „против Европе“ (Николај Жички ју је назвао „Белом Демонијом“), ко год је против папе (трећег, по ави Јустину, највећег богоотпадника у историји, после Адама – покајаног!  - и Јуде издајника), ко год је за православни богослужбено - канонски поредак, мора бити „очишћен“, да би, како рече народна песма, остала само „луда ђеца од седам година“ – „пак ће оно бити добра раја“.

Но, шта да се ради?

Иван Иљин нас опомиње да је мера вере мера усамљеног стајања пред лицем Божијим у временима искушења. Иако се стално молимо Господу да нас искушења мимоиђу, дужни смо да веру коју су данашњим Србима предали наши Св. Преци сачувамо непромењену. А зато, скупа са свима гоњенима због чврстог стајања у Предању, Господу се помолимо!

_____

1Ево шта у књизи  „Енциклопедија руске философије“ пише В.И. Курајев:

>>У средишту пажње овог дела налазе се проблеми природе, својеврсности и структуре религијског искуства, његовог сазнајног статуса, међусобни однос религиозне вepe и философског и научног знања. Као основни извор овде служи изучавање дела црквених отаца, првенствено источно-хришћанских. Много пажње посвећује се критичкој анализи начина на који ову проблематику постављају западна, како философска, тако и богословска мисао. Приликом изучавања наслеђа црквенх отаца, Иљин је настојао да сагледа оне одлике њиховог религиозног искуства, које су на известан начин носиле општи карактер и биле својствене религиозном искуству каотаквом. Оне непрестано треба да служе као полазна тачка, која омогућује одвајање здравог религиозног искуства од разних његових деформација; оне треба да имају прилично самоочигледне особине. Такве полазне самоочигледне основне поставке религиозног искуства, он назива аксиомима. У такве аксиоме он сврстава аксиом целовитости вере, сазрцања срцем, предметности, одговорности, смирења, трезвености, аутономије самосталног делања. Укупно је издвојио 26 аксиома религиозног искуства. Религиозно искуство представља посебну врсту духовног искуства и барата с натчулним садржајима. Религиозно искуство претпоставља да у човековој души постоји некакав минимум (некаква честица) божанског бића; оно захтева лично неговану, високу духовну културу, која може да обезбеди стваралачку сарадњу свих човекових сила и способности. Религиозно искуство се састоји из три основне компоненте: предмета, чина и садржаја. Под предметом се подразумева Божанство, онакво какво у ствари јесте; све оно што има директне везе са бићем Божијим разоткрива ове или оне његове особине. При томе, „лична самовоља према религијским питањима апсолутно је недопустива, јер је човек позван да верује не у своје оскудно лично „по мом мишљењу", већ у тајанствено и предметно „заиста". Созерцање религијског предмета јесте основа вере; љубав према њему је основа религиозности; воља ка њему води ка религиозном искуству и гради га. Религиозно искуство је непрекидна бујица промена душевних стања и доживљаја, које у човековој души изазива контакт с Божанством; свако такво душевно стање и доживљај Иљин назива религиозним чином. У исто време такво душевно стање, пошто се односи према реалном објективно постојећем Божанству, носи у себи некакав објективни садржај, који се односи на опажено и доживљено Божанство. Али чин и садржај су типолошки различите појаве, које имају своје посебне законе и извршавају самосталне функције у склопу религиозног искуства. Чин је догађај душевног живота; он је личан и субјективан, подвргнут законима психологије, физиологије и психопатологије. У религији чин је молитва, покајање, извршење тајне, љубав према Богу, захвалност њему, писање религиозних песама и химни, итд. Напротив, религиозни садржај није душевно стање; њега не чине душевне функције, он није лични доживљај и не подлеже законима психологије и физиологије. Он је оно што је религиозна душа преузела и примила, што се види у љубави према Богу. То је оно за шта се човек моли и због чега захваљује Богу. Религиозни садржај доживљава се увек лично, али оно што је доживљено лично може бити приступачно и другима. Иљин много пажње посвећује разјашњавању питања о томе на који начин се не само стиче, већ и укорењује религиозно искуство. Нарочито важну улогу у томе игра поштовање аксиома религиозног искуства и ослобађање од историјски наталожених предубеђења у вези с природом, културно-стваралачким и сазнајним могућностима религиозног искуства и религиозне вере. У савременим условима највећу опасност за правилно разумевање сазнајних могућности религиозне вере представља научно-културни феномен, који Иљин назива „интелектуализмом", подразумевајући под њим преувеличане представе о могућностима и способностима разума и чулности. Основну грешку интелектуализма Иљин види у томе што он неосновано сматра да постоји само оно што се може мислити према законима разума и што је рационално објашњиво. У ствари, човеково мишљење увек заостаје за бићем; оно региструје само његов мали део. Уз то, мишљење је само једна од духовних снага које учествују у изградњи религиозног искуства и религиозне вере. Религија је шира од мисли, дубља од ње, и зато се закони религиозног искуства не подударају са законима мишљења. Наравно, жеља да се нешто провери, да се увери у нешто - природна је; јер, не сме се прихватати као истина оно што је плод фантазије и човековог несвесног. Религиозном искуству су крајње потребни трезвеност, критеријуми, који одвајају праву веру од сурогата вере. Али грешке интелектуализма су у томе што он намерава да нађе ове критеријуме у разумном поимању и у формама чулности; међутим, од свих човекових сазнајних способности управо су разум и чулност најмање повезани са духовним животом. Када је наука настајала, духовни садржаји били су у искључивој надлежности религије, и наука их је оставила по страни, а природа је била занемарена од стране религије, те се наука позабавила природом. „Тако је настала и свој метод изоштрила пoзитивна наука изван вере и љубави, ослобађајући се од религиозног искуства, да би се касније обрушила на њега духовно слепом критичком анализом". Привидна ефикасност ових напада на религиозно искуство и веру објашњавана је, тобоже, не тиме што је вера противразумска, већ тиме што је „метод науке одгајен у бездуховној, па чак и противдуховној лабораторији". Али ако покушамо да превладамо ове ограничености интелектуализма, открићемо да је мишљење позвано да учествује у изградњи религиозног искуства и да се нимало не искључује из њега. Ипак, то ће бити не апстрактно-мислећи разум, већ духовно-опитни сазрцавајући ум. Однос вере и ума има сасвим другачији карактер, него однос вере и разума. Права вера је сама по себи већ умна. Јер, ум се пo томе и разликује од разума, што он себе отвара за апстрактно-логичке конструкције, али сазрцава предметно, полазећи од духовног искуства. „Ум који уништава веру, није ум, већ површни разум. Вера, која устаје против ума - није вера, већ страшљиво, простачко сујеверје. Философију религије ствара управо верујући ум, на основу умне вере". Сила која мишљење уздиже на виши ступањ свог развоја јесте созерцање срцем. Оно извршава две основне функције: синтетичку, која у једну целину обједињује све човекове духовне моћи и способности, и функцију њиховог обогаћивања, испуњавања новим садржајем. Комплетно (са „Литерарним додацима уз сваку главу") ово Иљиново дело објављено је у Русији 2002-2003. године).<<

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.