header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Записник са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ (25.децембар 2002.) (1)
Записник са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ (25.децембар 2002.) (1) Штампај Е-пошта
недеља, 15 август 2010
     Иако се не слажемо са насловом "Клика на делу" (јер реч "клика" значи: „друштво за сплеткарење или варање, међусобно помагање нечасним средствима, багра, фајта“, а у овом случају се односи на неколико епископа СПЦ, што је увредљиво),  сматрамо да је докуменат „ЗАПИСНИК  са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године, на Богословском факултету у Београду“, који је објављен испод наведеног наслова, изузетно важан за разумевање догађања у СПЦ, и нарочито актуелан после одржане конститутивне седнице Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава Српске Православне Цркве, у понедељак 2. јула 2012. године у Патријаршији, па га зато понављамо (текст смо први пут објавили 15.08.2010.).

"Борба за веру"

+++

КЛИКА НА ДЕЛУ

          У прилогу достављамо записник са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ (25. децембар 2002.), из које се види ко влада СПЦ и шта хоће. Види се да Амфилохије, Атанасије, Иринеј и Игњатије “пуном Црквом” сматрају поједине епископије, да дијаспору желе да предају Цариграду, да Атанасије каже да га не обавезује Пословник рада СА Сабора СПЦ. Најважније су речи Атанасија Јевтића, који се позива на Игњатија Мидића и каже да Синод не може да одлучује о пословима у његовој епархији: “Ја одлучујем, и цео Сабор да ми докаже!”

„ЗАПИСНИК  са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године,  на Богословском факултету у Београду

Митр. Амфилохије: Ваша Преосвештенства, оци, колеге професори, господо студенти, хвала вам што сте се одазвали на овај позив да поразговарамо о проблематици савременог црквеног законодавства. Као што је познато, Архиерејски сабор је прије неку годину донио одлуку да се изврши реформа Устава СПЦ. На чело комисије био је изабран блаженопочивши еп. шумадијски Г. Сава који је у међувремену припремио и једну комисију за рад на Црквеном уставу. Чланови те комисије били су: протођакон Станимир Спасовић – проф. Богословског факултета у Либертвилу, проф. Ђорђевић – проф. Црквеног права у Богословији у Крагујевцу, о. Зоран Крстић – сада ректор Богословије у Крагујевцу и доцент на катедри за Канонско право на Богословском факултету у Београду. Не знам да ли је још неко био у тој комисији. У међувремену еп. Сава се упокојио.

Митрополит Амфилохије, екумениста и литургијски реформатор

Распитивао сам се да ли је нешто урађено, међутим, колико сам сазнао, само је проф. Спасовић ставио неке своје примједбе јер је еп. Сава имао констатацију да ту не би требало нешто да се мјења суштински већ да, просто, свако стави своје примједбе на постојећи текст Устава наше Цркве и да се онда то однесе на потврду нашем Аријерејском сабору.

Након упокојења еп. Саве, Свети архијерејски сабор је задужио мене да водим ту комисију и ово је други састанак овакве врсте. Први, који је био љетос у Патријаршији, био је само консултативног карактера са неколицином предвиђених чланова комисије.

У међувремену разговарали смо овдје на Факултету, на Наставно - научном вјећу, и предлог је био да се састанемо овдје и да позовемо вас који сте управо присутни. Позвани су још и проф. Шијаковић и др Крстић. Њему се јуче разболило дијете тако да због тога није дошао.

Ја бих одмах на почетку хтио да истакнем оно што нам је познато. Устав који ми сада имамо одобрен је од Архијерејског сабора 1931. године. На њему се почело радити одмах послије уједињења Краље-вине СХС, односно васпостављања јединства Пећке патријаршије 20.- тих година прошлог вијека. Његова израда трајала је десетак година. Устав је прилагођен новим приликама 1947. године и то је овај садашњи Устав СПЦ.

Од 1947. до данашњих дана вршене су одређене допуне Устава. Те измјене и допуне нису штампане у самом тексту Устава, већ у посебној књижици. Разлог за то било је нерешено питање Цркве у Македонији. У овом Уставу се воде три епархије садашње Охридске архиеп-ископије, аутономне -онако како су признате од нашег Сабора. Оне су унијете у овај Устав и да се то не би мјењало Устав је штампан без измјена, а додаци су штампани посебно.

Овај Устав је настао, отприлике, на основу устројства Карловачке мирополије како се она формирала од почетка XVIII вијека па све до 1918. године. Карловачка митрополија је била најорганизованија јединица наше Цркве у то вријеме, тако да није случајно та органи-зација примјењена, до одређеног степена, као основа за стварање новог црквеног закона. Наравно, коришћен је и Устав Цркве Кнеже-вине Србије, а коришћен је и Устав Црногорске митрополије из 1904. године, који је писао, тврди се, наш познати канонолог Никодим Милаш. У његовим спсима гдје он наводи своја научна дјела не помиње се и тај Устав. Било како било, ту су биле интервенције тадашњег Црногорског књаза Николе I Петровића, тако да је он добио форму прилагођену кнежевим захтјевима и потребама.

Поред тога, да поменем да су остале помјесне цркве створиле своје уставе на основу канонског права по којима се мање – више управљају. Да поменем само Атинску архиепископију, Московску патријаршију, Бугарска црква такође има свој Устав који нисам имао у рукама, Румунска има свој Устав…

Покојни митр. Варнава је скупио све постојеће Уставе помјесних цркава са коментарима и превео их на грчки језик и било би добро да то негдје саберемо јер ће нам сигурно бити од користи то искуство других савремених Православних помјесних цркава.

Такође, у Америци Архиепископија васељенске патријаршије има свој посебни статут – не зове га уставом, Антиохијска архиепископија има свој статут, а исто тако и наше епархије у Америци и Канади од 1927. год. имају свој, како га оне називају, Устав. Он се временом мјењао. Дошло је до оне несрећне подјеле 60. – тих год. прошлог вијека па је и једна и друга страна писала свој, тако да кажем, Устав. Покојни еп. Фирмилијан је написао предлот који је 80. – тих год. прошлог вијека одобрен од нашег Сабора и који сада важи за наше епархије у Америци и Канади. Тамо се не каже „епархије” него Устав СПЦ у Америци и Канади. Када је дошло до обједињења, тзв. Слободна СПЦ је имала свој Устав по којем се мање – више и до данас управља, написане су Прелазне уредбе према којима на неки начин данас функционишу наше епархије у Америци и Канади и предвиђено је да се уради нови устав за њих. Тај Устав је урађен и одобрен од свих епархија осим Црквено – народног сабора митрополије Новограчаничке који није прихватио неке од тих параграфа који се првенствено тичу црквене имовине. Не сјећам се сад, мислим да је 27. члан довео до отпора против тог Устава. У Новограчаничкој митрополији се осјећају угроженим, нарочито једна група њих, тако да је на Архијерејском сабору ово питање постављено у контексту ове реформе Црквеног закона. Намјера је да се овај тзв. Устав усагласи са промјенама у нашем општем Уставу.

Наше епархије у Аустралији, нарочито ова Новограчаничке митроплије за Аустралију и Н. Зеланд, такође су имале своје званично – незваничне статуте у време митрополита Иринеја. Епископ Никанор покушава да направи заједнички статут за обје епархије и на Сабору нам је извјестио да је то, по њему, свршена ствар али по вијести које долазе отуда нису баш толико оптимистичне јер постоји отпор у неким Црквеним одборима епархије Новограчаничке и то под утицајем сличних група из Америке које одбијају да прихвате овај статут. Ту се негдје налазимо, Устав за Америку и Канаду, статут за те епархије у Аустралији, наш Устав овдје који има велики број допуна и амандмана. Нове прилике и услови у којима живи наша Црква и, по мом схватању, једна насушна потреба да се изврши не само промјена појединих чланова нашег Устава већ да се изврши једна дубља анализа Устава као таквог и  његове  сагасности  а канонским Предањем. Предање Цркве, сагласно са Законоправилом  Св. Саве, јер је познато да је Св. Сава, поред С.в. Писма и  Литургије, прво превео на српски и предао епископима и српском народу, управо Законоправило на основу којег је организован живот Српске цркве кроз вијекове све до новијвег времена када је ово Законоправило пало у сјенку.

Управо због појаве устава окаквих  какви они данас јесу. Ја сам имао прилику да недавно нађем Паштровски законик по коме су Паштровићи управљали, а такав је сигурно и Грбаљски законик. Запањујуће је што тај Законик није ништа друго него су извађени поједини канони, нарочито они што се тичу имовинско правних односа, питања брака, тих практичних питања црквеног и народног живота. Они су буквално пренијети из Законоправила и проглашени као Паштровски законик. Било би занимљиво упоредити и Законик проте Матеје Ненадовића са Законоправилом (то је била Крмчија, није он ништа посебно састављао – коментар еп. Атанасија.) Сигурно је да је и Законик Св. Петра Цетињског на основу рукописа из Цетињског манастира иако је он скраће и има само 33 члана. Из овога произилази да је наше државно законодавство XVIII вијека било под утицајем Законоправила Св. Саве и утицајем Законика цара Душана. То што би заиста требало урадити јесте да размотримо наш Устав и његову реформу у свјетлости Законоправила односно канона васељенских и помјесних Сабора који су до данас осјтали као основа свеукупног канонског устројства и поретка наше Цркве.

Пре излагања еп. Игњатија митр. Амфилохије наводи учеснике првог састанка: др Ненада Милошевића, др Зорана Крстића и др Ненада Ђурђевића. Еп. Атанасије прелаже сазивање међународног православног симпозијума на ову тему а др Владан Перишић га обавјештава да постоје такве намјере.

Еп. Игнатије: Ваша Преосвештенства, драги оци и браћо, ја бих се само на почетку осврнуо на садашњи Устав и његове еклисиолошке поставке. Овај садашњи Устав из 1931. односно 1947. год. формиран је на основу еклисиологије и канонског права која се развило после појаве парохија у животу Цркве у III и IV веку. Карактеристика ове еклисиологије и овог канонског права на основу којих је формиран овај Устав јесте у томе што се службе и извори власти не темеље више на литургији као што је то било до IV века већ, пре свега, на администрацији. Будући да са појавом парохије свештеник возглављује једну заједницу, односно почиње он да служи Евхаристију, епископ се појављује као онај који више није служитељ, или није бар пре свега служитељ литургије и своју власт црпи, не више из литургијске заједнице већ из административне, задржавајући право рукоположења које извире из литургије. Свакако, ово није једина основа нашег Устава, она садржи и једну другу компоненту, а то је еклисиологија која се темељи на Евхаристији, на оној еклисиологији Игњатија Богоносца или бар на оној која је владала на Истоку у Хришћанској Цркви до III односно IV века.

Потписници примата папе у Равени: епископи Игњатије Мидић и Иринеј Буловић

Које су предности ове еклисиогије коју смо управо навели? Ова еклисиологија посматра Цркву као заједницу са једном одређеном и непроменљивом структуром. Није Црква ни харизматично друштво нити заједница вере и срца, како су је назвали протестанти, нити опет скуп идеја, или промоција идеја како се она данас углавном схвата. Та одређена и непроменљива структура Цркве извире из Царства Божјега, оне визије Царства како је то Св. Писмо Старог и Новог Завета пројавило. Месија, односно Христос на челу, око њега апостоли и сабрани народ Божији са свом творевином. То је структура Царства Божијег која се пројављује кроз Откривење, пре свега, у литургијској заједници, у догађају литургијског сабрања. Отуда су службе, односно структура литургије, је била утемељена на Царству Божијем, а с друге стране, литургија је била конкретно постојање Цркве њен израз, односно њена видљива пројава, оно што је говорио Св. Игњатије Богоносац када говори о Литургији да у ствари говори о Цркви. И управо та литургијска структура, која је управо и била једина струтура Цркве, утемељена на Царству Божијем је следећа: Епископ који који је икона Христова, свештенство  које окружује епископа иконизује апостоле и народ Божији сабран на једно место. Из овакве структуре, односно еклисиологије, произашле су и посебне власти, односно службе у Цркви. Најпре епископ, будући да је икона Христова, јавља се као глава једне помесне Цркве која у себи рекапитулира читаву заједницу. Он је пројава Божија пред заједницом, дакле, пројављује Бога пред заједницом, и у исто време пројављује заједницу пред Богом. Отуда произилази и однос епископа међу епископима у оваквој еклисилогији, а то је да су сви епископи у суштини једнаки међу собомг јер је сваки икона Христова. С друге стране, епископска служба, будући да је везана литургију, везана је и  за постојање свештеничке службе и ђаконске и лаичке, јер без постојања епископа односно свештеника, односно ђакона и лаика и њиховог односа нема ни постојања епископа. Епископ, будући да је он икона  Христова и да он возглавњује заједницу, јавља се и оним елементом, односно оном службом која помесну Цркву доводи у везу са васељенском Црквом. То најочигледније показује рукопожење које се и дан данас задржало код нас, а то је да епископа рукополажу најмање двојица или тројица епископа што показује да је у епископску службу самим рукопожењем уткана та тзв. васељенскост. Он је тај који остварује заједницу са свим помесним Црквама те на тај начин чини Цркву да она буде једна.

Из овог и оваквог виђења формирани су сабори како помесни, тако и васељенски. Будући да су сви епископи у суштини исти, равни, да је сваки икона Христова и да сваки возглављује једну конкретну зајеницу која је возглављена у епископу једна, света, саборна и апостолска. У оном тренутку када се нешто тиче читаве Цркве у смислу суштинских одлука, тада епископ представља своју Цркву на сабору. Епископ не може бити изузет од сабора. На тим основама су формирани васељенски односно помесни сабори. Формирање касније синода, а што имамо у нашем Уставу, је нешто што не извире из литургијске праксе и не извире из овакве еклисиологије већ извире из ове друге еклисиологије формиране после појаве парохија и када епископ није више директно везан за литургијску заједницу, односно, када његова власт више не извире из литургијског сабрања и литургијске заједнице.

Епископ браничевски Игњатије (Мидић), екумениста, литургијски реформатор и главни спроводитељ јеретичких учења титуларног митрополита пергамског Јована Зизјуласа у СПЦ

Још један моменат који је битно имати у виду при доношењу новог Устава јесте решење службе или институције титуларних епископа. Титуларни епискогпи произилазе из једне еклисиологије која није својствена заједници првих векова и уопште тзв. Игњатијевске односно источне еклисиологије већ је, у ствари, еклисиологија која се развила на западу у каснијим вековима поготову после појаве парохија. Појава титуларних епископа угрожава и ставља ван снаге епископску службу. Уколико можемо имати епископа који може да буде у једном тренутку и помоћник другом епископу, односно да неко други буде изнад њега, тада, у ствари, сама та епископска служба се деградира.

Кваритељи Вере и рушитељи црквеног поретка:
титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас), епископ Игњатије и митрополит Јован (Вранишковски)

Што се тиче односа сабора и епископа, по мом мишљењу, и о томе треба водити рачуна у новом Уставу, а то је да сабор се не може схватити као тело које је изнад епископа будући да је Сабор тело који сачињавају епископи и да сабор не може ништа да донесе, што се тиче једне епархије, најпре без присуства тог епископа, а с друге стране сабор и други епископи не могу се мешати у унутрашње послове једне епархије осим у стварима које су суштински црквене, а то је литургијски поредак и уопште оно што се тиче вере, а све ово друго је у директној надлежности епископа.*

*(Ово није важно у случају владике Артемија. Патриотикус)

И на овоме плану епископ се јавља као служба која конституише Сабор и Сабор се не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и у смислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да  Синод у првој инстанци суди епископу, а после тога Сабор.

То су неки од елемената који, по мом мишљењу, треба да буду узети у обзир. Постоји још низ проблема које овај Устав треба да третира, а то је аутокефалија и појава аутокефалије која се најпре заснивала, аутокефалија по себи значи да је једна помесна Црква организована тако да може сама себи да  бира свога Првога и као таква се темељи најпре на 34. апостолском правилу где се каже да сваки народ треба да има има између себе, односно, да епископи сваког народа изаберу између себе првога и да без њега ништа не чине, с друге стране, он да не чини. То апостолско правило не може се баш директно довести у везу са аутокефалијом али може да послужи за одржање тога. И ми смо се позивали на то правило кад смо добили аутокефалност.

Други елеменат који улази у објашњење аутокефалије јесте теорија о пентархији која не би могла да буде прихваћена јер претендује на власт у смислу да се пентархија враћа као ових пет патријаршија. То су Римска, Цариградска, Антиохијска, Александријска и Јерусалимска. Ова теорија, коју је својевремено и Фидас заступао, претендује да од пентархије направи институцију власти изнад других помесних цркава. Ово други не одобравају и мислим да су у праву јер пентархија се тиче културних и више почасних титула које су због својих заслуга имале ове наведене Патријаршије. У тумачењу аутокефалије посебно треба обратити пажњу да се искључи свако тумачење у правцу национализма јер то може да доведе до нарушања саме еклисиологије јер се данас аутокефалија у већини случајева тумачи у нацио-налистичком оквиру те тако Црква дође као средство за утемељење и пројаву националних циљева, било које нације. Аутокефалија јесте створена на основу пажње према култури једног народа али та култура не сме да постане темељ на коме се гради црквеност.

Однос цркве и државе – до сада у Уставу постојао је само финансијски однос између Цркве и државе. То значи Устав је претпостављао да држава регулише плаћање црквених службеника. Мислим да и овај Устав треба да се темељи на  томе, без обзира какво ћемо државно уређење имати, јер Црква за државу може бити бар културна институција од посебне важности што би тада изискивало да држава финасира односно помаже у издржавању Црквених службеника и Црквених тела. Устав треба да се суштински темељи на еклисиологији а не на било ком државном уређењу без обзира колико се оно некима свиђало, као на пример демократија.

Еп. Атанасије: Рекао бих само неколико ствари. Као прво: Све Уставе које је Митрополит навео треба набавити. Треба да их погле-дамо и да их упоредимо. Ја имам оно што је митрополит Варнава Китруски радио, али у Тврдошу, и не знам може ли се то тамо лако пронаћи. Сигурно да треба да добавимо разне приручнике и стручне радове.

"Умировљени" еп. Атанасије Јефтић - человођа новотарства и циркузантства у СПЦ
 

Друго: овај садашњи Устав СПЦ, било први, било ревидиран, језички је врло лош, испод општег нивоа српског народа и српског језика, да  не говорим о  људима који добро знају шта је језик.  Свети Канони и Законоправило су, пре свега, лепо срочени текстови. Ја не знам да ли је то тако правно, добро (чини ми се да правни текстови, и судска акта код нас, уопште немају добар језик, изузев језика Слободана Јовановића), али поредак Устава је врло испретуран. Ту нема, чини ми се, ни неког сређеног логичког реда. Затим, као треће, хоћемо ли битну, темељну, прераду Устава или једно умивање? Да је остало на покојном Владици Сави и његовој комисији, мислим да би то било само једно умивање као што је било 1947. умивање оног из 1931. Избачени су чланови и параграфи који се тичу државе, а у суштини је све исто пренето. Почетак садашњег Устава је веома лош. Нема ничега од овога о чему је владика Игњатије говорио, и на шта ћу ја доћи – да видимо пре свега шта је Црква. Да ли је то једно тело или – како је говорио блаженопочивши о. Јустин за Кривична правила СПЦ из 1961. (која је радио покојни Висарион): „Кад читаш ово, чини ти се да је то неки правилник за калфе”. (Та Кривична правила су тако написана да је канонски поредак потпуно укинут, јер се само говори о кривици свештеника и ђакона. У канонима је међутим увек равно: епископ, свештеник, ђакон, лаик. То је овде потпуно избрисано, а сећам се кад сам радио предлог решења раскола у Америци да су они тада судили по овим Кривичним правилима, и натезали на Епископа оно што тамо пише само за свештеника и ђакона).

Ако радимо темељну промену Устава, то не може бити готово до овог Сабора. А ако урадимо темељну промену са једном здравом Еклисиолгијом у основи као што је у светим канонима, макар свети канони и не били систематични – хвала Богу и за то! – али где се види основна реалност Цркве, стварност Цркве, Откривење Божје оваплоћено у Христу, односно сам Он јесте Откривење и Тајна, али не тајна као „секретум”, него као Мистерија, као Догађај, као Прагматија како вели Св. Иринеј, прагматија Христова као остварено дело Божанске Икономије спасења и обожења. То нећемо завршити до маја, а ако и завршимо онда ће тек настати проблем код оних људи који су потпуно отуђенога духа, од Православне Еклисиологије, од Тајне=Догађаја Цркве као Тела Христовог, код наших људи у Дијаспори, и који ће тражити да ми правимо уставе сходно канадском, америчком и не знам ком законодавству: али и то је опет нужно,тј. урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела. И у томе јесте разлог настанка устава, што је нова појава новијег система правно-канонског, за разлику од Византије где су закони и канони слагани паралелно и где је изричито давана предност светим канонима над државним законима. Свети  Сава је  то само превео и нешто проширио, а нешто скратио у своме Законоправилу. Сада се опет сусрећемо са реалношћу спољашњег света, са државама, са Европском Заједницом, нпр.

Даље бих говорио о томе да ли ћемо у Уставу да истакнемо и унесемо Еклисилогију, као што је говорио малопре еп. Игњатије, али се бојим да ћемо ту тек имати проблема са садашњим Уставом. Само два примера: кад отворите наш Устав стоји — Уређење СПЦ је црквенојерархиско и црквеносамоуправно, двојство које не постоји у традицији Цркве, те отуда имамо Парохију и Црквену општину, друга је производ Кијевске Русије, односно Пољске, односно Аустроугарске. Сећате се, нпр. да је у Паризу ЦО преотела цркву – храм од Владике и од свештеника; исти тај проблем је имао и владика Георгије у Торонту, седиште ЦО у Цириху.

Шта је та ЦО? Ми смо имали професора који је здушно бранио идеју да су ЦО и Парохија две различите ствари. Међутим, у Православној Цркви нема друге реалности осим осим Свете Евхаристије – Литургије и на њој сабраног народа на путу ка Царству Небеском. Штаје онда ЦО? То је једно бирократско, експлоататорско тело које у рукама држи паре и власт, није, дакле, нешто што проистиче из Свете Литургије. Ако радимо темељиту промену Устава то ће на Западу код наше Дијаспоре изазвати прави лом и због тога су нам потребни наведени устави да видимо како су они то решили.*

*(Циљ је да владике држе све у својим рукама, а да се народ ништа не пита. Патриотикус)

Ова наша генерација СПЦ заслужује да Устав изнутра протка једним изворним самосазнањем Православне Цркве, њеним Светим Предањем, нешто што је покушао да уради проф. Василије Фидас док је у Грчкој био главни секретар у Министарству вера, а министар му је био потпуно наклоњен.

Канонско Предање ПЦ је фрагментарно, нема система, не у смислу да је хаотично, него оно не иде на то да собом замени и поклопи стварност живота Цркве, Тајну=Догађај евхаристијског бића и структуре Цркве. Предност увек има жива стварност и жива свест Цркве – то што називамо Литургијско биће Цркве, када говоримо са Латинима или Протестантима. Зато не можемо да мењамо литургијске структуре Цркве, а то, као што је и у Светим Канонима засведочено, значи да су сви Епископи равни, и нема никаквог примата који они надограђују на овој другој линији – правној или самоуправној. Ове непромењиве структуре Цркве извиру из Литургије, која је израз живог бића Цркве, она формира живо биће Цркве као Тело Христово и у исто време га изражава. Јер из Свете Евхаристије – Литургије извиру све службе Цркве, дакле она непромењива структура Тела Христовог које је Црква. Можемо ли то да унесемо у наш данашњи Устав и да он издржи? Професор — канониста В. Фидас каже да су канонски Зборници, а било их је више, покушавали да групишу на једно место, тј. да саберу  свете Каноне ради лакшег коришћења. То треба да раде, вели он, и нови Устави – да потку и основу канонску представе у данашњим околностима у једној конкретној савременој средини тј. држави. Код њих у Грчкој је предност то што су Црква и Држава још увек нераздвојне,   и што је Грчка Црква призната и правно утемељена у самом државном Уставу који се на грчком зове, Грци немају црквени Устав  него Уставну повељу. Држава има Устав, а Црква ту , јер су оне повезане, па не могу бити два „Устава”. Овде се јавља проблем реализације тог уговора и договора, јер Црква, поред канона, мора да поштује и државне законе.

Ми овде немамо тај случај, и зато бисмо били слободнији у пројави правог канонског садржаја у нашем само црквеном Уставу. Наш садашњи Устав се формално позива на каноне, али то је тако узгред речено да се скоро и не види. Устав треба да отпочетка почиње Црквом, са оним што је њено биће, да она сачињава Заједницу народа Божијег окупљену у Христу Духом Светим у свештенопоретку који влада у том телу. У Уставу је сада све заснованао на власти, али та свештена власт  (која је иначе каснији појам, од 5. века); а боље би било да је речено свештенослужење =служење Богу у народу Божијем; та, дакле јерархија=литургија извире из Богоданог поретка који постоји у Цркви, а то је да Епископ служи Св. Евхаристију предстојећи Богу окружен презвитерима које он рукополаже, а он пак бива рукополаган од околних Епископа, да би и он после рукополагао са другима Епископе, и из тога извире сав даљи поредак у организација Епископоцентричне (=Христоцентричне) Цркве. Епископство и Свештенство као конститутивна тајна Цркве и Литургија као њено остварење и као пројава су основе из којих извире развој целе даље црквене структуре.

Морамо се трудити да, поред тога што можемо да направимо добар теолошки, еклисиолошки текст, направимо и један правно коректан текст. Он мора имати чланове, параграфе, мора имати односе са реалношћу око нас, као што је држава. За то нам треба времена.  Морамо, дакле, да направимо један канонско-правни текст. Погрешићемо ако мислимо да су свети канони неки систем, али баш та несистематичност канона показује да је стварност Цркве испред њене артикулације и формулације. Пример да организација Цркве извире из Св. Канона јесте Апостолски 34. канон, где се каже да сви у народу знају свога првога, али да он ништа не може да ради без њих, свакако у њиховој епархији, нити они без њега када су у питању опште ствари, те се тако изражава јединсво Свете Тројице, тајна целе Цркве у само једном тексту који је, такорећи, изречен из рукава. Или пак, да је основно код свих канона: да ли ће човек учествовати у Литургији =Причешћу или неће! У суштини, све се на то своди. Тако би требало да је и у нашем Уставу: мање више све литургијско = евхaртистијско и сотериолошко.

Литургијски, евхаристијски карактер Цркве у овом Уставу се уопште не види. Ви имате нпр. у Уставу пароха, коме није поменуто шта он ради, нити да је њему кључна ствар Храм у коме он служи. А знамо да се Парохија може формирати само око места богослужења. Ако то није Храм, може бити пободен крст, као што је то Св. Сава радио. (Кад смо били у Паризу рекао сам око проблема са Црквеном општином, да сам надлежни епископ, само бих једно урадио: узео бих Јеванђеље, антимис, дискос и путир, одежде и изишао из Храма, а ЦО остаје зграда без Парохије и Литургије. Не заборавите да се Црква формира око овог престола, на коме ми служимо да бисмо се причестили)*

*(Ево разбијача Цркве: уместо договора, насиље. Патриотикус).

Завршавам тиме што кажем да Устав СПЦ треба и језички и канонски прерадити. Но да ли ћемо ми моћи нашима у Дијаспори да објаснимо основни појам Цркве, којој је Литургија и из ње настала организација вековни и неизмењиви канонски Устав. Устав СПЦ, какав је данас, најмање је канонски текст, и у томе је проблем. Сав је подређен правној логици, све се своди на власт одозго, са својеврсном принудом, а не на слободи која постоји унутар канонског поретка, слободи у Христу, слободи у Духу Светоме. Овакав менталитет у Уставу је, по мом мишљењу, производ последња три века.

Да резимирам. Треба да набавимо све наведено, да се са тиме помогнемо од других Православних јер ми не можемо укинути ово што већ постоји, јер мора да остане одређена канонско-правна форма. То је прилагођавање целог канонског поретка једном постојећем данашњем стању. Мора да се у Уставу истакне Епископ, Литургија, Евхаристија као извор свега. Да Устав покаже да је наша Црква пре свега Епископоцентрична и Католичаснска и Саборна. Епископ није клирик, Епископ није монах, него је Глава Цркве, жива слика Христова и ако укинете телу главу – шта да причамо о телу? Идемо на органско схватање епископа који је икона Христова, и на Литургију као основу свега. Даље, по мом мишљењу, не може остати ЦО паралелно са Парохијом. Парохија са Храмом и око ње Парохијски савет — то је оно што треба да има Парохија, Савет који ће да помаже свештенику. И Епархија, пре свега Епископска епархија, јер израз епархија је политички појам; епарх је управник једне области, то је данас начелник једног округа.  Епархија буквално значи једна област и зато треба говорити о Епископској области, Тако постоји и Епархијски савет, који треба да буде помоћно тело, које, пре свега, помаже Епископу. Али треба ревидирати и Презвитеријум са Епископом и око њега. У црквеним телима, да тако кажем  треба да буду  живи чланови Литургијске заједнице, а не да у Црквене одборе може да уђе свако ко скупи одређени број гласова, без обзира да ли је крштен или не, да ли учествује у Литургији или не, а да се то исто право одузима онима који  га  стичу  Крштењем  и  Причешћем.  Потребно је,  укратко, једно олитургисање текста Устава који ће извирати из бића и живота Цркве.

Еп. Иринеј: Макар какав ми устав покушали да формулишемо у складу са канонском традицијом наше Цркве, јер овај данашњи има поприлично несклада са њом, постојаће проблем у Дијаспори и делимично у тзв. Војводини. У дијаспори наш Устав, ако га доведемо до канонских норми, једноставно неће моћи да се примени зато што наше црквене јединице у многим земљама морају да се прилагоде законодавству тих држава, а законодавство тих држава полази од ЦО као конгрегације и за њу уопште није важно да ли уопште постоји епископ и да ли је у јединству са другим епископима. Најекстремнији случај је у Швајцарској где је ЦО послодавац, а свештеник је најамна радна снага. То је законска основа за све, укључујући и Римокатолике, јер је калвинизам у основи њиховог менталитета и читаве органи-зације јавног живота. Тако да је власт епископа приниципијелна и номинална, односно регулисана па и ограничена конкретним законо-давним решењима државних власти која су обавезујућа. До те мере су обавезујућа да су нагнала у бекство и Ватикан у једном случају када је он покушао, не консултујући се са државом, да оснује нову бискупију у Швајцарској и неколико година је трајао спор са државом која је казала, пошто то мења статус кво и ми нисмо консултовани и нисмо дали сагласност, ми га не признајемо, он не постоји. Он је хиротонисан али није прихваћен и на крају су морали да оснују нову бискупију у Лихтенштајну и да га тамо удоме. Сада је тренутна ситуација тамо да наш епископ мисли да он може победити тамо где Ватикан није могао и то је његова трагична заблуда што не значи да су они сви у ЦО довољно црквени. Православни морају да се у великој мери прилагоде том принципу или једноставно неће моћи да опстану у тим земљама где Православље нема своје дубоке корене и где је јавни живот организован на другачијем принципу него код нас. Код нас у Бачкој, Банату, Срему, те ЦО које су првобитно аустријски нанос на наш црквени живот и то раздвајање парохија и ЦО, вештачко наравно, и од тада злонамерно узело је маха и толико ушло у свест да не мислим да би било једноставно, просто неким декретом да се то одмах укида мада сам у потпуности сагласан да та двојност треба да се превлада јер парохија и ЦО су једно те исто и ова направљена разлика је често веома штетна у пракси. Неопходно је говорити о савременом животу и, пре свега, о канонском Предању Цркве./…/

Еп. бачки Иринеј (Буловић) - свој међу својима

Еп. Атанасије: Ја сам имао случај да је за Дубровник, који припада Херцеговини, дакле Требињу (Мостару), инсистирано у Загребу од Туђмана да се припоји Загребу. Из Синода делегација која је ишла, одбила је то и хвала Богу. Али, да није одбила, за мене то не би важило, што каже владика Игнатије: „Ја одлучујем. И цео Сабор да ми докаже.” Не, Дубровник остаје Требињу, јер то је то: да је Епископ центар. Али, хвала Богу да није до тога дошло. Ја сам инсистирао, пошто је било пререгистравања свега, они су тражили да отворим један регистар, тј. број у Хрватској, и да се Дубровачка парохија са црквеним и свим осталим поседима региструје на ЦО. Али зато да би било убедљивије ми смо све ЦО регистровали на Епархију, чак и манастир Тврдош, да бих могао тамо да се браним. Јер, десиће се ово: Наћи ће три-четири човека њима послушна, и оде ми богатство у Дубровнику. Оде Црква и колико зграда, још увек имамо тамо! Е, то је то што Ви кажете.

Проф. др Сима Аврамовић: Хтео сам да кажем да би требало размислити о томе, да ли је ниво који правно лице треба да има, а то треба регулисати Уставом, можда, нешто крупнија организациона јединида него што је то ЦО. Да ли је могуће да се ниво правног лица задржи само на нивоу епархија?

Еп. Игнатије: То ће бити неопходно због многих других ствари. Пре свега, да не би дошло до могућих раскола где сваки свештеник може да буде правно лице без обзира што неме никакво општење са епископом.*

*(Већ 2002. епископ Игњатије најављује раскол у СПЦ. Патриотикус)

Проф. др Аврамовић: Да, то је суштина ове интервенције и чини ми се да Закон отвара могућност да се тим нашим будућим уставним уређењем цркве та ствар „зацементира”. Тиме апсолутно не остављамо могућност различитих интерпретација. Ако то не буде јасно постављено у Уставу, онда ће се кроз тумачење врло лако доћи до отварања непријатних проблема који воде у огроман број раскола. Плашим се да их неће бити само један.

Иначе, сва друга питања су у овоме Закону отворена. Чини ми се да је могућност комуницирања цркве и државе сада много већа него што је раније била, али на крају крајева, закон се пише за људе добре воље који ће их примењивати. Проблем је у томе што ћемо, можда, имати сасвим другачије околности у некој перспективи и због тога, врло пажљиво, Устав СПЦ-а мора да кореспондира са решењима овога Закона који регулише односе државе и Цркве и уколико ја било шта могу помоћи то је на том плану.

Еп. Атанасије: Ово што је рекао господин Чавошки мени се допало, да, заиста, у тој преамбули, уводном начелу у Устав, напра-вимо нешто што би била светлост за све остало у Уставу и да има обавезујући карактер за остала поглавља у Уставу.

У Уставу треба да буду истакнута одмах у почетку та врло важна уводна начела, која ће све остало да обасјају, да људима отворе очи. Треба да то канонско ткиво, основа и потка канонског предања, да буде уграђена.


         Проф. др Коста Чавошки:
То би било непроменљиво.

Еп. Атанасије: Као што су биле повеље наших владара са њиховим аренгама на почетку. Тамо је таква теологија садржана, да је то невероватно. Наравно, писали су их најчешће други, али владари су углавном црквени људи, знали кога да изаберу.

Проф. др Радован Биговић: Ваше Високопреосвештенство, ваша преосвештенства, господо професори, ја мислим да је дужно сваког поштовања то да је Свети архијерејски сабор покренуо ову иници-јативу и одредио комисију да се разговара о овом проблему. Чини ми се да је ово један од најсложенијих и најболнијих проблема са којима се суочава наша црква већ дуго времена. Надам се да ми нећете замерити, али ми и опростите ако буду прејаке речи, али ако би заиста наша црква функционисала по овом Уставу, ја мислим да не функционише и сва срећа што је тако , онда она не би могла да буде ништа друго сем касарна или својеврсни тоталитарни колектив нешто блаже форме. Кад се погледа структура овог Устава, да Бог није дао благодатне ауторитете од самог почетка, као што су то митр. Амфилохије, владика Атанасије и Иринеј, питање је да ли би ико могао да буде члан Цркве онако каква је њена структура по овом Уставу. Још нисам сигуран да овај Устав може да издржи иоле озбиљну црквену проверу.*

* (Ово се код Срба зове “увлачење” “шлихтање” итд. Патриотикус)

Кад сам читао Милашево право и Тројицког, то богословље црквеног и канонског права, мислим да се оно суштински не разликује ни по чему од средњовековне правне и политичке философије, односно, оне политичке философије коју је изнедрила античка и римска правна и политичка мисао, само што се мало стављају црквени термини.*

*(Човек који је написао две књиге критикује Милаша и Тројицког! Патриотикус)

Прво, око неких кључних појмова – питање власти. Власт се простире одозго на доле, дакле, монистичко начело. Максимум власти је на врху и то се нужно завршава пирамидалном структуром цркве или као феудалним типом државе. То, просто, једно другом кореспондира. Наравно, правници много боље знају какав је утицај те правне и политичке философије био у Византији.

Не само овај него и многи устави помесних православних цркава су у врло сличној ситуацији. Искрено мислим, немам за то довољно доказа, да једино Устав Свете Горе може да издржи озбиљну еклисиолошку проверу. Могло би се тачно доказати због чега. Ови други су верна копија државе или државних установа, државног устројства и законодавства.

Еп. Атанасије: Владика Игнатије је говорио о томе, рецимо, двадесет манастира су у Светој Гори – светиња. Ако присуствује представник манастира Хиландара може се расправљати о питањима тог манастира, а ако он одсуствује – не може. Ако он није човек сарадљив – тражиће Протат да га замене, али Манастир ће одлучити ко ће да га замени. Толико је то светиња та саборност и поштовање предања.

Проф. др Радован Биговић: Друго питање: имате, рецимо, теологију канона и црквеног права водећих канониста, Милаша који је код нас још ауторитет и узмите шта говори ап. Павле о Закону. Питање је следеће: да ли је могуће поједине цитате из Светог писма читати и тумачити као правне норме? А управо они то све раде говорећи да је то Божанско право и на основу тог Божанског права се утемељује ово право и на крају имамо Западну цркву. Испада да је мистични темељ ауторитет једног тоталитарног колектива, уствари, сам Бог. Верујем да је побуна против таквог једног Бога била нужна. Он је садистички ауторитет, Он је џелат! А то се све тим аргументима правдало. Иста је таква била средњовековна политичка и правна философија.

Отац Радован Биговић, екумениста, литургијски реформатор, оснивач и председник екуменистичког "Хришћанског културног центра" и велики борац за ЕУ  (у међувремену умро)

Затим, да ли се уопште може говорити о субординацији, тј. да једна личност потчињава другу? Да ли то може богословски да се оправда?

Последње кључно питање: основни проблем о коме заиста треба црквено и теолошки разговарати јесте то да, сви знају, црква мора да има силу која ће закон да спроведе. Да ли, онда, црква може и сме да има силу која ће да спроводи неки закон, а чему закон ако не постоји могућност да се он спроведе. Додуше, може на основу принципа добровољности. Ако се погледа искуство Цркве, можда га погрешно интерпретирам, канони су се примењивали као када се данас хирургија примењује у медицини, када немате други начин да решите један проблем, а када прети опасност (тада су то биле јереси, расколи) да разори Цркву, онда се примењивао закон, норма. Тај закон је у неким ситуацијама спроводила сама држава. Дакле, да не мислимо ми да можемо да претворимо Цркву у правну институцију. Напротив, мислим да Црква треба да ослобађа људе од свих врста конституционализама. Свакако, право мора да постоји. Оно постоји од смог почетка Цркве у неком облику, али не да има неко прворазредно значење.

Кад је реч о власти или моћи уопште, сви се позивају на Христову власт. Он је њу дао апостолима, апостоли епископима… Али, поставља се питање, о којој власти је реч? О којој моћи? Да ли је то власт у смислу премоћи, надмоћи над неким или власт љубави и служења? То су различите ствари. У целом Јеванђељу Христос никад није показивао надмоћ, премоћ или силу над другим, већ управо власт служења. Како је онда могао дати неку другу власт некоме сем те власти?! То је, уствари, Његова власт.*

* (А против владике Артемија се иде тенковима! Патриотикус)

Да бисмо дошли до овог црквеног Устава неопходно је извршити припрему кроз богословски разговор о овим суштинским питањима на којима почива и треба да почива и егзистира црквено право и то је оно о чему су и владика Игнатије и владика Атанасије говорили. Понекад мислим да одређене норме световног права су црквеније него поједине норме црквеног права које постоје у овом Уставу и другим уставима.

Може се направити труп устава који заиста може издржати црквену проверу, а да се на неки начин регулише односе цркве и државе, цркве и других институција, пошто су људи Цркве на одређени начин везани државом и тим институцијама.

Неко је, рецимо, поменуо избор патријарха. Зашто би се избор патријарха разликовао суштински од избора другог епископа?

Друго, да је овај Устав копија државе говори то што он Сабор претвара у законодавну институцију, Синод у извршну власт. Постоји и судска власт. С друге стране, ми стално говоримо о евхаристијској еклисиологији. Да ли може нека власт да буде над епископом, тј. над Црквом?* То је суштинско питање. Или ћемо узети универзалну еклисиологију, па на основу ње правити устав који ће бити саображен евхаристијској еклисиологији где је епископ на челу. То је могуће.

*(Не може, ако је у питању Иринеј Буловић; ако је Артемије може. Патриотикус)

Еп.бачки Иринеј испод портрета надбискупа геноцида Алојзија Степинца (слика говори више од хиљаду речи)

Еп. Атанасије: Ја бих, ако дозволите, да појасним нешто за професора и остале. Византија је имала, оче Радоване, нешто што је наследила из Цркве. Византија је била дубоко оцрквљена. Није се држава поистовећивала са Црквом и не може се поистоветити. Али је била симфонија, сарадња, је имала два стална принципа: Један се звао „таксис” – ред, поредак, и томе су служили закони. Кршили су их и цареви, али је то било светиња – закон. То се види и код нас у Душановом Законику. Имала је и други принцип – „икономија” (или „диспензација” на латинском, али је то сасвим лош превод). Икономија је као и оно што зовемо „икологија”, брига о дому, „Домострој” на словенском, старање о своме – Бођијем и људском дому. Дакле, Икономија је најчешће био излаз и решење кад се поремети таксис, кад се поремети ред и поредак. А Икономија се употребљавала да васпоставља ред, то значи да васпоставља здравље у друштву, прави и правни поредак, а у Цркви да васпоставља заједништво и општење у заједништву, у Литургији – причешћу, у истој благодати и вери.

То је био тај црквени печат на Византији и то је имала и средњовековна Србија.

Тако је икономија била последњи адут тј. средствопо угледу на Божанску икономију. Иначе да су били само закони и да се Бог држао само закона – обрали бисмо бостан. Забрљали смо на почетку, и нема нам даље спасења. То је тај таксис икономија Божанска, и Византија је то имала. Према томе је била, по мени, и не само по мени него и по Острогорском, по Каждану и по многим озбиљним византолозима, „држава суи генерис”, не као Римска империја, нити као Западне државе. Западне државе нису произашле из Византије. Нити је она била нека „источна сатрапија”, нека „тиранија”. То је био потпуно нови поредак. У њој ни каснији феудални поредак није био исти као на Западу. Тек после крсташа почиње феудални поредак у Византији. То је врло важно за нас, и значи да је Православље могло, ако не да директно роди, у сваком случају да допринесе да се створи једна другачија људска култура и цивилизација него што је Западна, и да даје своје историјске плодове. То је била и средњевековна Србија, и то је битна особина српског народа данас. Не могу да схвате ови „еврослинавци” да је српски народ нешто посебно. Не зато што смо горди, надмени (то је већ нешто искомплексирано, болесно), већ зато што смо задојени једним другим духом, што смо другачије васпитани, другачије расли, хранили се, дисали, Богу служили и са људима се дружили у Цркви или Дому Очевом и нашем. То је проблем за Американаце, хоће да нас „прекувају”, да будемо као они. Неће успети.

Хоћу да кажем, из Цркве је то дошло у Византију, Русију, Грчку, Србију и у нашем Уставу бисмо то требали да провучемо, односно да то унесемо. Да буде „таксис”, то је освештани канонски поредак. То је Богом дани поредак, значи поредак тела и дела,поредак живога организма.

Али постоји и икономија, и сви се канони на крају крајева своде на то: да канонима и икономијом приводе људе спасењу кроз при-општење Цркви. Зато се сви канони уствари односе на то: Уче-ствовање или не у општењу Цркве, у Литургији. На то се односе и канонске епитимије, које нису казне, него лечења ради оздрављења и васпостављања у заједницу Цркве. Зато је могао мирне душе да један, рецимо, патријарх Јован Посник, оне велике епитимије од 15 година, сведе на 15 месеци, или недеља, или дана. Устав дакле треба да одражава сву ширину светоканонског Предања Цркве.

Проф. др Радован Биговић: Негде 1949-1950. године настала је полемика теолога, међу којима је био Афанасијев, у вези са проблемом да ли су црквени устави утемељени на учењу о Светој Тројици или на монистичком начелу, појму о једном Богу, у математичком смислу Једном. То је питање за све. Да ли је европски конституционализам монистички и да ли су због тога скоро сви системи били тоталитарни? Монистичко начело, онтолошки се на неком друштвеном плану нужно завршава тоталитаризмом.

По питању нашег некадашњег раскола, био је проблем како изневерити каноне. Смисао канона је нешто друго, а то је да се поврати јединство Цркве. Којим ће се путем то успоставити? Постоји канон љубави који је суштински и који је правило вере, а не робовати и имати идолатријски однос према буквалном слову закона.

Проф. др Коста Чавошки: Не слажем се да нема закона који не почива на сили. Могу да почивају и на ауторитету. Људи који су у Цркви ту су добровољно, по пристанку. У држави сте по сили, ви сте на територији, подређени сте без обзира да ли хоћете или нећете. У Цркви није тако. Тако да је ауторитет сасвим довољан за важење закона.

Проф. др Радован Биговић: Добро. Ево, конкретног питања: једног свештеника рашчини епископ и он једноставно неће да напусти парохију, црквени дом, нађе неку подршку у народу. Како може црква да спроведе тај закон ако нема државу за своју помоћ?

 Еп. Иринеј: Да, то су екстремни примери којих ће, нажалост, бити. То може да звучи смешно и скарадно, али је тако. Они се „играју” Цркве, а то је гомила атеиста са неким својим циљевима. Све то можемо очекивати. Међутим, Црква има своје устројство и своју имовину и држава је дужна да је брани. Парохијски дом, храм, земља или било шта друго, који нема имовину која је отета, него стечена, добијена и било који самозванац који покуша да то узурпира, држава је дужна да штити тај поредак. Ту црква, чини ми се, нема никакве моралне дилеме, да држава чувајући своју законитост штити и црквени поредак. Није ни у Византији ишао епископ да хапси било кога, али није допуштао да у име јеванђељске слободе ради ко шта хоће. Ако би се неко успротивио овом богоданом поретку у којем Црква постоји морао је да буде одговоран за последице свог избора и да напусти храм и цело стадо. Ја мислим да ту не треба да себи товаримо неке лажне моралистичке дилеме. Једноставно, један самозванац оде тамо негде, нађе пет дрипаца, с опроштењем, упадне у једну цркву, истакне неки свој барјак и каже „Ја сам ту главни. Ко је тај Амфилохије?”

Или сличај у Банату са неким Т………. Владика га рашчинио зато што је то тако морало да буде и он каже: „Ја то не признајем.” Молим лепо, не признајеш, али ти прави себи цркву. Ову ћеш да напустиш, па прогласи своју, региструј се, нађи присталице, али мораш нас осло-бодити свог присуства.

Не треба ту да се уплићемо у такве непотребне дилеме.*

* (Ево зашто се Буловић тако ослања на државу у прогону епископа Артемија. Патриотикус)

Митр. Амфилохије: На једном теолошком скупу 1972. године постало нам је јасно шта то значи „икономија”. Икономија није снисхођење у смислу одрицања овог поретка, него је други начин успостављања поретка. Ти је проблем акривије и икономије.

Проф. др Владан Перишић: Ја не бих да говорим много о тим стварима јер нисам позван да о томе говорим, нисам стручњак у тој области. Али, слушајући досадашња излагања дао бих једну напомену. Владика Атанасије је говорио о томе какве измене урадити са Уставом СПЦ. Да ли да оне буду радикалне, корените, да се ствар постави онако како треба и у складу са канонским предањем Цркве или да оне буду козметичке, да се ту мало ствар поправи итд. Наравно, било је речено да се ово прво не може урадити до првог Сабора, али је било речено да то није ни потребно урадити.

Сад се сви мање-више слажу да овај Устав не ваља, да није добар, да није у складу са канонским предањем Цркве Христове и да га стога треба мењати.*

*(Зато га нису поштовали приликом прогона владике Артемија. Патриотикус)

Ако бисмо извели само тзв. козметичке промене, неку врсти икономије да бисмо дошли до онога „таксис”, постоји могућност да на тај начин не дође до суштинских промена јер би многи тада мислили да је ствар обављена, да сада имамо Устав који одговара стварном канонском предању Цркве, те да смо сада достигли решење. Ако би то тако било, а опасност је да се то тако буде мислило и да тако буде, онда је боље оставити овакво стање какво јесте са уверењем да ствар не ваља. Тада у овом случају би биле извршене козметичке промене, а управо оно што не ваља би остало, само сада лепо префарбано и окићено и ушушкано, да суштина не ваља, а да је све оно около поправљено, па ето, ваља.

Мислим да би такав један захват који би, истина, био лакши, наишао на веће одобравање и на мање отпора, ипак могао да произведе лоше последице. Те последице би биле да управо оно што не ваља, што је труло у Уставу, да остане, а да се прикаже овим мањим изменама као да је цела ствар суштински измењена. Та опасност постоји, о њој треба водити рачуна и управо сам на то желео да укажем.

Еп. Атанасије: Понављам, било би веома важно да се прикупе Устави других Православних Цркава, па да то имамо као помоћни материјал.

Поједине од нас бије глас да уводимо нешто „грчко”. Ја од како сам дошао у Жичу покушавамо да успоставимо некакав богослужбени ред. Нису схватили да је то нешто грчко. Рецимо, код Грка се архијереји облаче у олтару па излазе. Ја не улазим у олтар никако до Малог входа. Настојимо да вековни живо Предање, пре свега Литургијско предање православља обновимо. Свети Сава је у Жичкој беседи о правој вери говорио о обнови вере. Потребна нам је канонска обнова, која није престала, али често занемарена.

Понављам, да прикупимо све Уставе, па да видимо како су то решили нпр. Сиријци у Америци, Грузинци, и сви остали, да би могло постепено да се проучавају. Ја управо сада прелиставам, у овом смеру, „Номоканон” Фотијев и „Законоправило” Светог Саве.

Има радова написаних о канонском поретку у Православљу. Рецимо, писало се о смислу канона, нарочито у обе православне америчке школе: Св. Крста и Св. Владимира.

Не знам да ли знате да Руска Православна Црква не сме да сазове Сабор јер траже опет оно што су направили преседан 1917. године када је био Црквено-народни сабор да то и сада тако буде. То је тада било добро. Али сада је то разарање Цркве! Јер хоће да и лаици паралелно са епископима представљају Цркву. А то није ни православна еклисиологија, ни канонско предање. Јер не само да Епископ представља и народ на сабору, како каже владика Игнатије, него оприсутњује целу Цркву. Епископ може да има некога уза се као саветодавни елемент на Сабору, то може бити ђакон или стручњак. Али у моменту када се дода „лаички елеменат” као обавезно „представништво” на Сабору, тада више немамо Цркву! Зато што је Епископ, као жива слика Христова, први лаик, први ђакон, први свештеник. као и Христос. Он у пуноћи одражава Христа.

Еп. Игнатије: Он може да пошаље другога да га репрезентује, али, опет, не може да оприсутњује његову власт. 

Наставиће се...

       Извор: patriotikus.wordpress.com

  

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 септембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.