header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПОДСЕЋАЊА arrow Ћераћемо се још!
Ћераћемо се још! Штампај Е-пошта
среда, 18 август 2010

          Решили смо да у рубрици „Подсећања“ подсетимо читаоце нашег сајта на „ране радове“ проте В. Џомића, који је својевремено, бар што се текста који објављујемо тиче, био већи „љотићевац“ од Љотићевих синова Николе и Владимира. Разлози за то могу се тумачити на различите начине, али нам се чини да се један не може превидети – овај текст је писан у хиперинфлацијској 1993. години, када је 10 немачких марака представљало право богатство.

          У то време Џомић је са „Зборашком“ емиграцијом успоставио чврсту везу (очито у чврстој валути), па је писао овакве текстове. Касније се, међутим, здружио са владиком Атанасијем Јевтићем, па су чврсте везе успостављене са „четничком“ емиграцијом, која је од Џомића сада очекивала нову, овог пута, антиљотићевску песму. Као и сваки свирач, Џомић је преудесио ћемане и ударио у нове жице. Можда ће и он, попут једног нашег политичара, који је светосавске студентске протесте 96-97 почињао са „помаже Бог!“ (а сада је најљући заговорник свега антисрпског), и кога је, са минђушом у уху, крстио лично Џомићев надлежни архијереј, изјавити да је овај текст писао „у неком другом животу“.

          Држећи се принципа „ко у влади, ја му у паради“, пречасни Велибор ће очито остварити завидну каријеру и у овој и оваквој црквеној ситуацији (на чему му не завидимо - напротив!). То показује чињеница да је без икаквих академских критеријума приграбио катедру Црквеног права на Богословском факултету у Фочи, што му је награда за укључивање у блаћење вл. Артемија и његовог монаштва, а такође и за писање оптужнице против вл. Артемија.

          И завршићемо цитирањем речи пречасног Велибора: „Срби су давно рекли да у коло можеш кад год хоћеш, а из кола тек када те пусте!“

            Уредништво

+++

Велибор Џомић

ГУЈА У ОЛОВЦИ

 ("Гуја у недрима", "Погледи" бр 140)

У "Погледима" бр. 140 објављен је чланак "ГУЈА У НЕДРИМА" уваженог др Петра Павловића ради кога ово и пишем. Др Петар Павловић у поменутом чланку прави паралелу између данашњих, истинских српских издајника, тј. евро-америчких плаћеника, и "збораша" (или љотићеваца како их др Павловић назива).

На почетку морамо рећи да се у потпуности слажемо са тезама др Петра Павловића о данашњим српским издајницима који користе сваку прилику да пљују по многострадалном  православном српском народу и његовој историји, државности и духовности и који, како каже др Павлопић, кличу српским непријатељима и прижељкују бомбардовање одбрамбених положаја српског народа у Републици Србској. Неслажемо се, међутим, са паралелама које је др Петар Павловић направио у поменутом чланку тј. са стављањем знака једнакости између пок. Димитрија   Љотића    и    његових следбеника с једне, и Весне Пешић, Срђе Поповића, Михајла Михајлова и осталих грађанских и анационалних "опозиционара" с друге стране. Зашто?

1. Покојни Димитрије Љотић је, пре свега, био православни хришћанин, политичар с Крстом (како га је звао св. Владика Николај) и човек дубоке вере у Бога. Та његова истинска и дубока вера у Богочовека Христа увек је била потврћивана правоживљем тј. еванђелским животом и истим таквим речима. Његово истинско православно гледање на свет и живот за извор и увир имају Свето Писмо и Живо Предање Православне Цркве Христове. То је св. Владика Николај као највећи духовни ауторитет овог века небројено пута потврдио и језиком и оловком, па је отуда, да би др Петар Павловић знао и упамтио, из злогласног нацистичког логора Дахау "на благословение брату Димитрију" написао "Мали богомољачки канон Господу и Спасу нашему Исусу Христу" као "одговор на лепо писмо брата Димитрија" што редакцији "Погледа" шаљемо у фотокопији. Осам дана пре своје смрти (19. марта 1956. године) из манастира Св. Тихона у Пенсилванији Златоусти Владика пише писмо Старцу Никанору, последњем проигуману манастира Хиландара, где каже: "Спомени на литургији моје родитеље +Драгомира и +монахињу Катарину. Спомени и три велика српска мученика Димитрија, Дражу и Милана". (О томе видети у нашем раду "Апел за измирење српске политичке емиграције", Крагујевац 1993.г.). Доказа о односу Светога Владике према Димитрију Љотићу има много, а поменућемо и сам говор Св. Владике над одром Димитрија Љотића (који многи оспоравају, а сам Владика га за живота никада није оспорио) и Владичине стихове где каже:

"...Димитрије, мудри добровољче,

и Божији дивни угодниче,

што молитвом небеса отвараш,

од светаца савезнике ствараш,

и злотворе духом покораваш..."

Са овим необоривим документима Свети Владика Николај (који је и по тим, а и многим другим питањима много већи ауторитет од др Петра Павловића), пада у воду Павловићева тврдња да је у случају Љотића и његових следбеника "у питању било извитоперено псеудохри-шћанство (са "Месијом" Хитлером).

2. О односу Димитрија Љотића према Хитлеру (који је, узгред буди речено, био паганин) најбоље се може видети у Димитријевим рукописима "Ни фашизам, ни националсоцијализам него ЗБОР" (Одабрана дела" I, стр. 148) и у "Поруци фашистичком шегрту" ("У рату и револуцији", стр. 18). Др. Петару Павловићу препоручујемо да прочита Љотићев чланак "-Изнад тамних облака сија златно сунце Божије" који је објављен у листу "Отаџбина" и у коме Љотић говори о Хитлеру као провиђењу Божијем. Без прочитаног текста или цитата истргнутих из контекста не може се писати истинит чланак. То би др Петар Павловић морао да зна.

У историјском тренутку у коме се нашао и у коме је живео Димитрије Љотић јасно се видело да је зло фашизма било много мање зло од зла комунизма. Др Петар Павловић изгледа заборавља да је у то време Србијом вршљала црвена аждаја која је чинила злочине над народом и из прикрајка убијала понеког Немца излажући народ одмазди "по страшноме Хитлерову праву, сто србскијех за германску главу". Димитрије Љотић је добро знао шта су комунизам и фашизам. Али, мерећи историјским аршинима тог тренутка Народ није био спреман за устанак и најважнија борба у тим тренуцима требала је да буде вођена противу комуниста. Да је та куга уништена и да су се сви окренули томе не би претрпели страшну црвену голготу која се и до наших дана наставља. У том смислу Димитрија Љотића је време потврдило као разумног политичара који је, жртвујући се заједно са генералом Миланом Недићем, жртвовао себе да би што више народа спасао и сачувао га од немачких одмазди и стрељања.

3.   Др Петар Павловић не жели (али то веома лукаво чини) "да зада низак ударац" указујући нам "на запрепашћујућу сличност" између данашњег "Времена" (кога финансирају Американци) и "Новог Времена" кoje је излазило за време немачке окупације, а за које ("Ново Време") тврди да је био љотићевски лист. "Ново Време" није имало никакве везе са "Збором" и Димитријем Љотићем. Он га није покренуо и није стајао иза њега, колико је бар нама познато. Једино што је тачно јесте то да је тај лист излазио за време немачке окупације, али нека нам др Петар Павловић у једном од наредних бројева "Погледа" историјским чињеницама, а не голим нагађањима, докаже да је "Ново Време" било љотићевски лист.

4.   Др Петар Павловић би морао да зна (а млад човек му поручује) да неаргументовано етикетирање и прозивање (да не кажемо пљување) није лепо и представља одраз домаћег васпитања. Све отровне стреле тупе су врхом, а оштре дном па се, како је говорио Свети Николај Жички, одбијајући од онога коме су упућене враћају ономе ко их је упутио.

Др Петар Павловић јe дуго у Америци, али се и на њему и на овом његовом неозбиљном чланку види колико је црвена идеологија (против које се покојни Димитрије Љотић борио) деловала на њега. Др Петар Павловић је по питању Димитрија Љотића преузео све комунистичке методе. Ко је читао комунистичке нападе на Димитрија Љотића и новије чланке др Петра Павловића, јасно види да су по том питању исти. По осталим - не знамо!

Када je Димитрије Љотић у питању, др Петар  Павловић не бира речи, а никаквим агументима их не поткрепљује. Сјајно и научно, зар не?

На кpajy, ове редове Вам није исписао неки Љотићев бранилац. Димитрије Љотић се већ пола века брани својим мислима и оним што je иза себе оставио. Реаговали смо у циљу одбране Истине коју сте Ви, "др Петре Павловићу", злонамерно изокренули.

До виђења у јадној и бедној Србији!

Велибор Џомић

главни и одговорни уредник

"ФАКК"-а

Извор: „Погледи“, 29. октобар 1993, стр. 7-8.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 18 август 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.