header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Екуменски говор патријарха Иринеја у Бечу – да ли је писац говора Игњатије Мидић?
Екуменски говор патријарха Иринеја у Бечу – да ли је писац говора Игњатије Мидић? Штампај Е-пошта
субота, 11 септембар 2010

 Патријарху Иринеју уручена повеља фондације „Про Оријенте"

...Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту.

Горе наведени цитат је из предавања патријарха Иринеја на тему «Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године», које је Патријарх изговорио на свечаној академији у организацији аустријске римокатоличке фондације "Про Ориенте". У прилогу доносимо у целости говор Патријарха Иринеја са сајта СПЦ, као и чланак  дневног листа "Политика" под насловом Патријарху Иринеју уручена повеља фондације 'Про Оријенте'“.

+++

Патријарх Иринеј стигао у Беч

«Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи `независности´ од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.» Овим речима је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј вечерас у свечаној сали Аустријске националне библиотеке скренуо бечкој и аустријској јавности пажњу на дубину и значај међуцрквеног дијалога.

На свечаној академији коју је организовала аустријска римокатоличка фондација «Про Ориенте», Патријарх је одржао предавање са темом: «Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године». И свом говору, Његова Светост је одлучно указао на неопходност међуцрквеног дијалога нагласивши да је и сама природа Цркве дијалошка. «Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту», истакао је Патријарх српски у свом говору. Његова Светост се такође осврнуо на предстојећи јубилеј Миланског едикта 2013. године у Нишу. «То је значајан датум и повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, то јест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме», нагласио је првојерарх СПЦ у свом предавању.

У част Његове Светости на свечаној академији у Аустријској националној библиотеци говорио је Михаел Венингер, некадашњи амбасадор Републике Аустрије у Србији. У свом излагању, Венингер је говорио о животном путу Патријарха Иринеја као и о историји Хришћанства у Србији. Његову Светост Патријарха Венингер је описао као «градитеља мостова» и личност увек отворену за комуникацију.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, стигао је данас рано поподне у Беч. На граничном прелазу између Мађарске и Аустрије Патријарха је сачекала и поздравила висока делегација Епрахије средњоевропске и Црквене општине Беч, на челу са Његовим Преосвештенством Епископом средњоевропским Г. Константином, док је Патријарха у име Амбасаде Србије поздравио министар саветник Горан Брадић. У пратњи Његове Светости налазе се Његово Блаженство Архиепископ охридски Г. Јован и Њихова Преосвештенства Епископи бачки Г. Иринеј и далматински Г. Фотије.

У 17 часова, Патријарха је у храму Св. Саве у Бечу свечано поздравио Преосвећени Епископ средњоевропски Г. Константин. У свом поздравном говору, Владика је истакао да види посету Патријарха у континуитету са српским јерарсима чија се јурисдикција својевремено простирала на све православне у Бечу (в. текст говора у прилогу). Епископ Константин је такође нагласио да је посета Патријарха и својеврсна «смотра српског народа», који само у Бечу броји око скоро стотину хиљада. У току последње две деценије у Аустрији је основано 14 нових парохија: све оне имају своје свештенике и у потпуности су обезбеђене, истакао је Владика Константин и додао да је број крштења и црквених венчања српских православаца у Аустрији у порасту. Владика је такође подсетио на чињеницу да се у Аустрији у државним школама православна веронаука предаје као обавезни предмет и да јое током протекле године чак 10.000 припадника Српске православне цркве похађало овај предмет. «Имајући све ово у виду очекујемо и надамо се да ће припадници Српске православне цркве, и убудуће чувати и сведочити свету веру православну и следити пут који нам је Свети Сава одредио», закључио је Епископ Константин.

Непосредан повод архипастирске посете Његове Светости Аустрији је јубилеј бечке Црквене општине: пре тачно 150 година ова заједница је правно регистрована код тадашњих аустријских власти. Српска православна Црква и Срби су међутим и пре ове званичне регистрације били пристутни на територији Беча и Аустрије, већ и вековима пре тога. Тиме је Црквена општина у Бечу и настарија црквена општина Епархије средњоевропске.

Након доксологије у храму Св. Саве, Патријарх се са својом пратњом и делегацијама Епархије средњоевропске и Црквене општине Беч упутио у Аустријску националну библиотеку где га је најпре примила Јохана Рахингер, генерални директор ове институције. Патријарху и пратњи показани су том приликом српски ћирилични рукописи из збирке Аустријске националне библиотеке, између осталог и рукопис првог превода Новог Завета на српски Вука Караџића.

Након тога уследила је свечана академија фондације «Про Ориенте» у сали Аустријске националне библиотеке. Том приликом говорили су, осим Његове Светости и лаудатора, Михаела Венингера, такође Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, помоћни бискуп римокатоличке надбискупије Беч, Франц Шарл, Јохан Марте, председник фондације «Про Ориенте» и Јохана Рахингер, генерална директорка Аустријске националне бибилотеке. Пријему и свечаној академији у Аустријској националној библиотеци присуствовали су и Милован Божиновић, Амбасадор Србије у Аустрији и Горан Брадић, министар саветник у Амбасади Србије.

Сутра ће Његова Светост посетити Српску православну црквену општину у Линцу и служити са четворицом епископа и четрнаест свештеника у 9 часова Свету Архијерејску Литургију у тамошњем храму Св. Василија Острошког (Posthofstraße 41, 4020 Linz). Након тога, Патријарх ће посетити место некадашњег логора Маутхаузен, а за 19 часова је планирано вечерње богослужење у Храму Васкрсења Христова у Бечу, (Engerthstr. 158, 1020 Wien). Његова Светост Патријарх српски Иринеј боравиће у Бечу до 14. септембра. Осим богослужења, планирани су и сусрети са истакнутим представницима аустријског црквеног и политичког живота: Његову Светост примиће између осталог кардинал Кристоф Шенборн, римокатолички надбискуп Беча, Хајнц Фишер, савезни председник Републике Аустрије и Михаел Хојпл, градоначелник Беча.

Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године

Говор Његове Светости Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА на свечаној академији фондације «ПРО ОРИЕНТЕ» 10. септембра 2010. у свечаној сали Аустријске националне библиотеке у Бечу

„Идеја хришћанског јединства и уједињења јесте тема века, тема времена, тема историје" (Георгије Флоровски)

Двадесети век и почетак 21. века остаће у историји упамћени као периоди интензивних напора за поновно уједињење подељених хришћана и обнову јединства хришћанске васељене. Православна Црква је, од самог почетка, не само позитивно реаговала већ се и веома озбиљно укључила у екуменски покрет. Већ почетком 20. века цариградски патријарх Јоаким III, у одговору на честитке што их је добио поводом ступања на трон 1902. године, свим поглаварима Православне Цркве упутио је окружну посланицу у којој их је позвао да размисле о могућим начинима унапређења не само јединства Православља већ и његових односа са Католичком Црквом и Црквама Реформације. Много конкретнију и ширу иницијативу Цариградска Патријаршија преузела је 1920. Својом посланицом свим Црквама Христовим затражила је  од свих хришћана да победе дух неповерења и горчине и покажу снагу љубави  и трагања за изгубљеним јединством.

Од тада (иако је у сваком периоду било покушаја да се обнови јединство) корачамо заједно и откривамо заједничке библијске, литургијске, патристичке и духовне корене. Свакодневно се молимо „за сједињење свих" (Велика јектенија). Молимо се Господу „да прекрати раздоре међу Црквама" и „да угаси непријатељства међу народима" (Литургија Св. Василија Великог). Захвални смо Католичкој Цркви на свим подстицајима на дијалог и међусобну сарадњу. Ценимо да је улога Другог ватиканског сабора у томе од  изузетног значаја. Са захвалношћу се сећамо кардинала Кенига и његових екуменских прегнућа. Не можемо, а да овом приликом не поменемо и фондацију Pro Oriente, чије је седиште баш у овоме граду, и њен допринос дијалогу између наше две Цркве. У овом граду је одржан састанак православних и католичких теолога 1974. године на тему заједница. Тај сусрет дао је велики подстрек да се формира Мешовита Комисија за дијалог Католичке и Православне Цркве 1. децембра 1979. године. Она је до сада имала једанаест сусрета, и то веома садржајних и плодних. За десетак дана она ће имати дванаесто заседање, овде у Бечу.

Српска Православна Црква, од самог почетка, у различитим формама, учествује у Екуменском покрету. Од 1965. године је и чланица Светског Савета Цркава. Учествовање у екуменском дијалогу, посебно у дијалогу са сестринском Римокатоличком Црквом, наша Црква сматра изузетно важним питањем, једним од најважнијих питања своје савремене мисије. Зато веома често неко од њених представника учествује на различитим међуцрквеним и екуменским скуповима у земљи и иностранству. Наша Црква је много пута била домаћин и организатор таквих скупова, укључјући и онај Мешовите Комисије за дијалог од 18. до 25. септембра 2006. године.

Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама."

Наш хришћански Бог, Света Тројица, фундаментално је одређен категоријом односа (релације) како унутар Себе тако и према свету: хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА - ТИ однос. Откривење Божје као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога Који се открива и човека који прима и саопштава то Откривење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем, - иконом Божјом, - а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим.

И хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (али и свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне Цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна Литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима" (св. Василије Велики). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно. Цео свет треба да постане „космичка Литургија" (св. Максим Исповедник).

Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје,  стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави.

Православни учествују у међуцрквеним дијалозима и у екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име. Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости" (јединству у различитости). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења - „отвореног релативизма" и „затвореног фанатизма".

Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама", каже један од најзначајнијих православних теолога прошлог века, Георгије Флоровски.

Крећемо се у сусрет великом јубилеју - 1700-годишњици Миланског едикта. То је значајан датум и повод да сви  поново размотримо  положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, тојест да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуелизује Милански едикт. Међухришћански и интеррелигијски дијалог су незаобилазне теме.

У нашој земљи постоји велико интересовање за тај јубилеј. Већ су почеле одређене припреме за његово обележавање. Разумљиво је да у свему предњачи град Ниш, који - поред Милана - треба да буде домаћин централне свечаности. Наша помесна Православна Црква не жели да овај јубилеј буде „комеморативни скуп", „сећање на прошлост", још мање повратак у прошлост. Она ће учинити све да јубиларни дани буду дани антиципације будућег Царства небеског , овде и сада; дани сусрета у Истини и Љубави, покајања, праштања и помирења. Не очекујући да се ишта спектакуларно деси тим поводом, учинићемо  све, у мери својих могућности,  да наша Црква и  град Ниш, где је рођен цар Константин, буду  добри домаћини за све људе добре воље.

Уверен сам да ће многе црквене и културне манифестације, које се планирају поводом тога јубилеја, допринети  унапређењу односа наших двеју Цркава и да ћемо после јубилеја бити још ближи. 1700-годишњи јубилеј поводом Миланског едикта јесте догађај од европског и светског значаја. На нашем локалном плану треба да се искористи овај значајни датум и учине напори од стране свих релевантних субјеката  да  дође, што пре, до потпуног помирења и обнове поверења међу балканским народима који су у новијој историји много пута, како каже наш нобеловац Иво Андрић, „истовремено чинили насиље и трпели насиље".

Поздравни говор Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Г. Константина приликом дочека Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја

ВАША СВЕТОСТИ,

Чини ми посебну част и велику радост да Вашој Светости и Вашој цењеној пратњи, у  храму, посвећеном Светитељу Сави упутим срдачне речи добродошлице „Добро нам дошли Свјатјејши Владико"!

Вашу Архипастирску посету поводом обележавања 150-годишњице Српске православне црквене општине Светога Саве у Бечу, разумемо у континуитету са српским јерарсима, који су имали јурисдикцију над свима православнима у Аустрији, укључујући и престони град Беч.  Први православни храм у Бечу, посвећен Светом Георгију, осветио је београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић 1726 године. И после стварања Буковинске митрополије са седиштем у Бечу 1884. године, која је основана из политичких, а не црквених разлога, а у чији су састав ушле српске епархије далматинско-истријска и бококоторска, црквена општина Светога Саве у Бечу је, благодарећи мудрости Епископа Никодима Милаша, сачувала своју аутономију остајући под јурисдикцијом српског епископа, све до 1920. године, када је ова црквена општина потпала под непосредну јурисдикцију Српског патријарха у Београду.

Вашу посету Бечу и Аустрији разумемо и као смотру српског народа, који само у Бечу броји скоро 100.000, а у Аустрији број припадника Српске православне цркве достиже цифру близу 200.000. Српска православна црквена општина Светога Саве у Бечу, обележава свој јубилеј као установа од општег значаја са правом јавности, сагласно са Законом о Православној цркви у Аустрији, а које је коначно остварила  2002. године. Тренутно у граду Бечу богослуже шест свештеника са ђаконом у три српска храма. У протекле две деценије основано је 14 нових парохија, од којих неке имају и своје новосаграђене храмове. Покренут је поступак и за добијање права јавности и других црквених општина у Аустрији по покрајинама што је у завршној фази. Радујем се да као надлежни епархијски Архијереј могу да истакнем, да све новоосноване парохије имају своје  парохе, и да су у материјално обезбеђене. За охрабрење је и то да се број активних верника из године у годину повећава и да је број крштења и венчања у узлазној линији. И на крају бих желео да истакнем, да почевши од школске 1992/93 године, православна веронаука се предаје у редовним школама Аустрије, као обавезни предмет, за све припаднике православне цркве у овој земљи. Тиме су и припадници Српске православне цркве стекли право које имају традиционалне цркве у Аустрији. Током протекле школске године око 10.000 припадника Српске православне цркве похађало је часове православне веронауке, а број полазника се из године у годину повећава. Имајући све ово у виду очекујемо и надамо се да ће припадници Српске православне цркве, и убудуће чувати и сведочити свету веру православну и следити пут који нам је Свети Сава одредио. Благословите Ваша Светости овај благоверни народ православни, разумно стадо Христово на многаја и благаја љета.

Ис пола ети Деспота Свјатјејши Владико!

Информативна служба Српске православне епархије средњоевропске

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_stigao_u_bec

+++

Патријарху Иринеју уручена повеља фондације „Про Оријенте"

БЕЧ – Патријарху српском Иринеју вечерас је у Бечу уручена Повеља Заштитника фондације „Про Оријенте”.

Фондација „Про Оријенте”, посвећена сарадњи са православним и старооријенталним црквама, приредила је Свечану академију, у свечаној сали Националне библиотеке Аустрије, у част поглавара Српске православне цркве.

Том приликом председник „Про Оријенте” Јохан Марте уручио је патријарху Повељу Заштитника ове фондације.

У поздравном говору, Марте је указао на добре односе које ова фондација негује са Српском православном црквом.

Бискуп бечке надбискупије Франц Шарф је нагласио да је велика част за Римокатоличку цркву у Аустрији што је патријарх Иринеј за своју прву посету иностранству одабрао баш у Беч.

Епископ бачки Иринеј, у свом обраћању, казао је да није само Србија мост који повезује Исток и Запад, већ и Беч.

Свечани говор у част уручења Повеље патријарху Иринеју одржао је недакадшњи амбасадор Аустрије у Београду Михаел Венингер, који је присутнима представио његов животни и духовни пут.

Он је истакао да је патријарх Иринеј учинио много на екуменизму, и представља исказ привржености са српским народом.

„Време и прилике у којима живимо као императив намећу да се пре свега наше две цркве, римокатоличка и православна, поново врате себи и да путеве које су одлазили једни од других враћамо заједничким коренима”, рекао је патријарх Иринеј уз напомену да је почаствован Повељом коју је добио.

Патријарх Иринеј потом је одржао говор на тему „Српска православна црква и међуцрквени односи уз посебно узмање у обзир 1.700. годишњице Миланског едикта”.

Српски патријарх се налази у вишедневној посети Аустрији, током које ће обићи Линц и Беч.

Повод за посету Бечу, која је уједно и прва посета патријарха Иринеја иностранству, јесте јубилеј бечке Црквене општине, основане пре 150 година, када је правно регистрована код аустријских власти.

Током посете Аустрији патријарха ће примити најзначајније личности аустријског политичког и верског живота.

У понедељак ће се патријарх Иринеј сасати са председником Аустрије Хајнцом Фишером, као и градоначелником Беча Михаелом Хојплом. Такође, тог дана на програму је и посета грчком храму Свете Тројице у Бечу, на позив митрополита аустријског Михаила из Васељенске патријаршије.

Истог дана патријарха ће угостити и римокатолички надбискуп Беча, кардинал Кристоф Шенборн, а потом је планирана посета катедрали Светог Стефана и катедралном музеју у којем је у току изложба „Србија - културна спона Истока и Запада”.

Танјуг

објављено: 11/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarhu-Irineju-urucena-povelja-fondacije-Pro-Orijente.sr.html

Последњи пут ажурирано ( субота, 11 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 105 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.