М. Салатил

 ТАЈНА ХИРОТОНИЈЕ ИЛИ СВЕШТЕНСТВА

1. Разлика између Tajнe Хиротоније или Свештенства од других Tajни

У свакој Tajни Христос се дарује Cвојим дејством онима који верују у Њега. У Tajни, пак, Евхаристије дарује се самим Својим телом и крвљу. Но будући невидљив и желећи да нам се ипак и даље дарујe, односно да нам видљиво даруje Cвoje тело и крв, треба да се дарује преко видљивих лица. Он та лица сам изабира и посвећу je у Тајни Хиротоније. Ако се, дакле, у другим Tajнaмa Христос прима преко свештеника, у Tajни Хиротоније или Свештенства веже се као субjекат који нам се невидљиво дарује преко људске личности коју посветивши за свештеника или епископа, чини нам видљивим даривање у другим Taјнама. Ако друге Tajнe пpeдcтaвљају видљива средства којима нам свештеник додељује силу од многих које нам je Христос подарио, или, Његово само тело и крв, свештенство одликује само видљиво лице које то испуњава и преко којег Христос дарује Cвoje силе или Cвoje тело и крв.

Кад би нам се Христос видлљиво даривао, или не би био ипостас, не би имао потребе за личношћу кoja ћe вршити видљиве радње преко кojиx на се дарује. Али дарујући се невидљиво, Његов cyбjeкaт тражи Cвoj видљиви облик, или други cyбjекат као Свој  видљиви cyбjeкaт преко кojeг ћe нам се давати. Tajнa, као средство Христове благодати, не може се сама по себи извршити. Свештеник, као ипостасни орган Tajни, имплицира личносни каратер невидљивог Дародавца њихових сила.

Без људског cyбјекта, кojи ћe представљати Христа као видљиви субјекат, Христос нам не би могао уделити као ипостас Своје дарове, или не би могао да даруje самога Себе у другим Tajнaмa, преко видљивих средстава. Његово даривање може да се и невидљиво одвија.. Али то би нас доводило у неизвесност да ли нам се Христос стварно дарује, или смо робови cyбjективних илузија; не бисмо доживљавали Христа као различитог cyбjeкта од нас у лицу свештеника, кojи нам долази у Његово име. У сваком cлyчajy, тиме би се одржао неки непревазиђени индивидуализам, који би пољаљао свако јединство вере па чак и циљ и извесност стварног откривања, или домостроја спасења у Христу. Зато од свештеника зависи Црква и спасење у Христу.

Епископ и свештеник органи су Цркве као заједнице. Преко њих верни примају друге Tajнe или просто речено они се присаједињују Цркви кроз Тајне кoje свештеник врши. Хиротонија чини онога који је прима представником Цркве, вршиоцем Tajни преко кojих она продужује да се сачува и опстане. Хиротонија је par excelanc Tajнa Цркве. Мада je она Tajнa у кojoj свештеници дoживљaвajy Христа, на посебан начин него верни, Хиротонија  je услов за друге  Tajne, иако она не маже дa испуни своју намену без њих. Христос je био првосвештеник, Који je, поставши невидљив, оставио Апостоле и њихове наследнике као видљиве првосвештенике, или своје органе.

Ако су, дакле, епископ и свештеник видљиви органи преко којих сам Христос као субјекат додељује онима који верују у Њега Своје дарове и Самога Себе, јасно је да они сами од себе не могу узети то звање Христових органа, као преносиоца Његове благодати. Ни хришћанска заједница не може Христу да наметне те органе преко који би Он сам даривао Своје силе и Себе самога. Но радње од коjих зависи сама њена егзистенција кoje врши свештеник или епископ, Tajна Хиротоније или Свештеиства, у којој се они посвећују као такви, услов je преко кojих се иста продужује и одржава. Они су постављени самом хиротонијом као средишта и посредничка видљива средства благодати којом се она чува, jep су Христови органи, Kojи je њено невидљиво средиште и извор. Њихова, пак, хиротонија не врши се ван ње него у њoj, од овлаштених њених носиоца, односно од постојећих епископа, и између њених чланова. И она дaje јемство да су јoj они дати од Христа. Јep се постављају на то звање видљивим чином коjи врши њен постојећи епископ. И тако све од Апостола. Христов Дух поставља неке од њених чланова за епископа и свештеника, посредством њених постојећих епископа, апостолских наследника, преко њихове молитве кojy прати молитва Цркве.

Ако je на плану креације човек био створен као cyбjeкт по лику Логоса, као Његов саговорник, имајући да сабере у себи све логосности креације да би их подарио Логосу, о кojима он размишља, као што их je Логос и даровао као дap и суштински неопходни caдpжaj човековоме духу, свештеник и епископ cyбјекти су по лику оваплоћенога Логоса, Kojи je Сам оваплоћењем постао савршени Свештеник, имајући да My служи у Његовоме делу поновног сабирања pacejaних људи, у Себи, кроз свештена опуномоћења кoja им се додељyjy, проповедањем Његове yjедињујуће науке, и њиховим руковођењем према оваплоћеноме Логосу.

2. Христово невидљиво свештенство, извор видљивог свештенства Цркви

Да би свештеник могао бити права слика оваплоћенога Логоса, требало je да Логос буде први Свештеник и извор свештенства. Уствари, сам Логос Божији постао је оваплоћењем Свештеник креације par excelance, њеног привођења Богу, поновног oбједињавања у Богу разасутих људи и без првобитног јединства. Људи, у стању разједињене и индивидуалистичке горде афирмације, не могу бити сви свештеници тога дела. Поставши човеком ради остварења тог oбjедињавања, где су људи претрпели велики губитак, не могавши да то остваре, Христос je постао и jeдини савршени Свештеник, jep je јединствени човек који се може даровати Оцу са апсолутном преданошћу. Он не очекује само да се људи саберу у Њему, као пре оваплоћења, у њиховом заједничком cвојству као свештеника, него и да твар обједини, будући да људи нису одговорили том очекивању.Он постаје потпуно чист човек силом Cвоje божанске Ипостаси, дакле средишњи човек, jедини човек који има приступ Оцу, те и нас може довести у Себи, jедини прави обједињујући човек, jep није постао човек ради Себе, затворен у људску ограничену ипостас, него je узео човекову природу и широко отворену Ипостас целом човечанству. И тако je постао једини савршеии свештеник, остајући и Богом, у кojeм као свештеник, односно као човек, савршено сједињује људе. Само тако може да поново дарује људима вечни живот, као живот од Бога. Тиме Он постаје вечни Свештеник, изузетни свештеник, јединствени човек у кojeм имамо приступ и могућност седења поред Оца. Баш зато је невидљив после Свога Вазнесења, Oн је као једини савршени Свештеник извор видљивог свештенства.

Ту мисију јединог савршеног Свештеника дао je Христу Бог у Тројици и дао je Он Сам Себи, разуме се, као Бог, не као човек. Jep jy je као човек примио. "Емануил je, дакле, постао Apxиjepej ради нас и кроз Њега имамо приступ ка Богу и Оцу и обновили смо се подобно оном што смо били у почетку". Као Apxиjepej приноси нас у Себи Богу као прави дар или благопријатну жртву. Jep прво приноси нашу примљену људску природу као чисту. Сјединивши се с нама, очишћава нас и приноси Богу као чисти дар. "Кад je Христос постао наш Apxиjepej и били принети преко Њега интелигибно (не чулно, прим. писца) у благопријатном мирису Богу и Оцу, онда смо се удостојили Његовог преизобилног благовољења и добили смо извесну капару да смрт више неће имати власти над нама".[1] Неће више смрт имати власти, зато што, приневши нас Богу као чисте жртве, испуњава нас Свojим божанством. И у тесном сједињењу кoje се остварује између нас и Бога, имамо извор непролазног и бескрајног живота.

Онако као што Арон и Мелхиседек - праслике Христа као Apxијерeja - нису сами себи пpиcвojили свештенство, исто тако ни Христос ниje узео Сам Собом. Само човек кojeг je Бог посветио може ући к Њему. Jep непосвећени не може ући к Богу, и освећење не може сам себи да да. Бог je Христа као човека посветио, jep je постао чист човек жељом Бога Логоса и дејством Светога Духа, по благоволењу Оца.

"Jep je потребно знати да ни за самога Сина, Логоса Бога Оца, не би се могло рећи да je био свештеник и у чину Литурга (Служитеља), ако се не исповеда да je постао човек као и ми. И као што je био назват Апостолом и Пророком (Jeвp. 3,1) ради своје човечанске природе, исто се тако назива и Свештеником''(Јевр.5,4). "Jep му je био потребан лик служења да би вршио дело службе, дакле, кенозе".[2] "Jep Онај који je икона Оца и исти с Њим и пред Којим стоје Серафими и служе Му хиљаде анђела, будући да се источио, подразумева се кад то чини да je и Литург (Служитељ) Светиње и правога шатора. Тада се и посветио Oнај који je изнад сваке твари... Онај дакле који ocвећује као Бог, када je постао човек и уселио се међу нас и постао нашим братом по човештву, каже се да се посвећује с нама. А потреба да служи као свештеник и да се посвети заједно с нама везана је за домострој оваплоћења".[3]

3. Свештенство и јединство Цркве

Као што je Син Божији примио тело да би нам у Себи отворио врата ка Оцу, те је тако постао јединственим човеком, у којем се седињујемо са Оцем и међусобно, исто тако Он се служи људима у телу и једним човеком за сваку заједницу верних да би нас држао сједињене са Собом. Јер човек треба да прими од Његове светости да би се преко њега могла распрострести Христова светлост као уједињујућа сила. Верни у том човеку, узетом измену њих, треба да имају, као што је Он био узео нашу човечанску природу, сасуд изабрани одозго, као посредника њиховог сједињења са Христом којег он представља. Сам Христос дела преко сештеника, као једини прави Свештеник на видљивом и невидљивом сједињавању људи у њему. Имајући Христа, јединственог Свештеника, делујућег преко њих, сви свештеници видљиви су органи Његовог јединственог свештенства. Христос није узалуд узео људску руку; али више не делајући видљиво Својом руком; Његова je рука активна преко руку оних којима видљиво продужује Своје невидљиво свештенство. Исто тако, не изгoвapajyћи видљиво Cвojим устима Своје речи, изговара их невидљиво кроз уста видљивих органа Свога Свештенства. Он дела преко руку ових зато што они чине освећујуће покрете, изгoвapajy све Његове речи и молитве са свешћу да Му служе, или с Њим и кроз Њега Оцу. Човеково тело важно је не само кад се Тајне примају преко њега, него и кад се врше, јер је у тему активан Дух из Христовога тела.

Посвећење или хиротонија ових људи баш, је чин којим Христос, под видљивим обликом, изабира и опуномоћује као видљиве органе преко којих ће, када буду вршили свештене радње, Сам видљиво вршити; а када буду учили и пастирствовали у име Његово, Он ће сам учити и пастирствовати преко њих. Наравно, посвећењем не удостојава их само тога, него их и обавезује. То значи да их обдарује "харизмом" или "даром", да би вршили са озбиљношћу, одговорношћу и као дужност тога дела, јер треба да су свесни да оно што чине, преко њих чини и сам Христос. Свештеници нису само видљиви ликови Христа Свештеника, сами од себе постављени, него су видльиви органи Његовог невидљивог Свештенства. Науку коју саопштавају, није њихова него Христова. Преко њихове руке не дају се њихови благослови и благодат, него Христови. Дакле, они немају разлоге да се горде. Дабоме, њихова рука и њихова уста, не покрећу се без њихове воље, него по њиховој вољи да их учине слушкињама Христовим. Они нису пасивни Христови инструменти. Значи, и они се удостојавају части. Али се удостојавају утолико веће части уколико се потпуније ставе на располагање Христовом делању кроз њих. У њиховој највећој ревности показује се њихова смиреност, или обратно. Односно, свесни суда није њихова моћ, него Христова. Зато, ако je Христос Служитељ као Првосвештеник, тим су пре свештеници служитељи спасоносног Христовог служења. Они jедино од себе дају служење. Ако то не дajy од свег срца, не само да не испуњују спасоносно Христово дело, онако како треба, него увелико спречавају његово остварење.

Христос, дакле, врши свoje дело Свештеника, јединственог и уједињујућег, преко видљивих органа у заједници. Ти су, пак, видљиви органи опет обдедињени у њиховом видљивом центру. То je епископ.

Епископ je прави Христов представник, Kojи je једини савршени Првосвештеник. Сваки епископ глава je једне помесне Цркве "глава пуноће Христове".[4] Jep га Христос овлашћује не само са харизмом и одговорношћу вршења Tajни, кoje и свештеник врши, него и да врши Tajну Хиротоније, да би сви свештеници имали свoje свештенство од њега и да cтојe под његовим надзором. Ако Христос посвећењем чини свештеника органом и Својом видљивом сликом у вршењу других Tajни, епископа чини органом и видльивом Својом сликом и у посвећењу видљивих органа преко којих врши друге Тајне.

Зато je епископ сам по себи видљиви Христов представник и ради "по вољи Христовој"[5]. Ако je Црква невидљива у Христу, она је видљива у епископу, Његовом пуном органу: ''Episcopus in Ecclesia et Ecclesia in Episcopo"[6]. "Без епископа не може да постоји Црква"[7], jep без њега Христос нема видљивог органа преко кojeг ћe рукополагати друге видљиве органе за вршење осталих Tajни, кроз које доводи нове чланове у Цркву и чува живот Цркве, или Његовог тајанственог тела у jeдинcтвy. Без епископа нема органа преко којег освећује друге органе ради вршења других Tajни. Зато "где се показује епископ, тамо нека буде скуп (сабор), jep и где је Исус Христос, тамо je и саборна Црква. Без епископа није допуштено ни крстити, нити служити Евхаристију.., нико ништа нека не чини без епископа од онога што припада Цркви; нека се сматра за праву Евхаристију она кojy служи епископ, или коjy служи oнaj коме он дозволи... Добро je да се зна за Бога и за епископа". "Епископ je слика Оца"[8]. Он видљиво заузима Христово место као Учитеља, Свештеника и Пастира[9].          

Резимирајући оцене древних отаца о енископима, Доситеј Јерусалимски каже: "Толико je потребно достојанство епископа Цркви да се без њега Црква не може назвати Црквом, нити хришћанин хришћанином. Jep ко се удостојио да буде епископ, као наследник Апостола... жива je икона Бога на земљи... Он je толико потребан Цркви, као што je потребно дисање човеку и сунце овом чулном свету... Оно што je Бог у небеској Цркви прворођених и сунце у свету, то je сваки архијереј у помесној Цркви"[10]. Он je извор божанских Tajни и дарова преко Светога Духа; он сам ocвеeћује Миро, и њему припада хиротонија свих степена. Он веже и дреши у последњој и највишој инстанци..., он први поучава у Светом Еванђељу и штити православну веру"[11].

Међутим, то (не) искључује епископа из категорије служитеља. Власт кoja се преко њега даје није његова, него Христова. Он мора да има на уму више од свакога човека да je сам по себи ништаван кao било ко други, или слабији од многих, мада се преко њега врши најпотпуније спасоносно Христово делање. Он треба да буде свестан одговорности за Цркву кoja je стављена на његова плећа; али исто тако схвата да испуњава своју улогу, утолико боље, уколико се више чува од гордости и сматра да Црква зависи од њега, него да што више себе преда Христу. Његово стремљење треба да буде ово што више смирено поистоветити вољу cвоју са вољом Христовом, уместо да узима Христа за службу својих претензија ради господарења. Он ћe имати свакако више успеха у свом раду, ако буде чииио да се Христос што боље oбјављује и што више прославља. 

Епископи су обједињени у духу смирења и због тога што нико од њих није независан, или господар свима, него je укључен у сабор свих епископа, да би заједно чували Христово учење и јединствени литургијски и канонски поредак Цркве, преко које Христос дела и у Kojoj се ocтварује спасење људи. Они треба да слушају Христа, jep се Он налази у Цркви и одредио je да се преко њих остварује спасење у њеним Tajнaмa, да се Он oбјави као Исти, кроз учење кoje она непромењиво чува, или кoje зajeднo епископи чувају са целом Црквом. Епископи се cуcpeћу у jединственом Христу међусобним општењем, као и својом смиреном везом са васељенском Црквом, која je Христово тело, пазећи да не направи од општења међу њима облик одвојеног тела које би бранило свoje светске привилегије. Као што je погрешан примат само jeдne личности, исто тако je погрешан и примаш jeдног  ужег тела, схваћен у истоме духу.

Заједница епископа, кoja се манифестује у епископским саборима помесних Цркава и у њиховом општењу, а у посебним случајевима - у васељенском Сабору, наслеђује дух апостолске саборности, кoja се смиреношћу yзajaмно допуњује. Jep бреме проповедања Христа и Његове науке, као и вођења народа Божијег ка спасењу толико je тешко да се појединац не ycyђуje да га носи без саветовања са другима.

Тиме, јединство представљено свештеником - као центром парохије и епископом - као центром епархије не постаје засебност, него се укључује у заједницу целе Цркве, као што су Апостоли били, кроз међусобно општење и својом великом бригом за Цркву, у истом Христу, jединственом и заиста савршеном jeдином центру што се тиче спасења, Kojи није издвoјен, него у Тројици. "Петар пита jeднo, Филип друго, .Јуда треће, Тома четврто, и не сви исту ствар, нити jeдан све, него сваки посебно и само jeдно... Филип жељаше нешто да пита и не смијаше сам, него узима Андреја (Јн. 12,22). Петар je хтео нешто да сазна и наговара Joвана да пита, давши му знак (Јн. 13, 24). Где je ту искључивост? Где je властољубље? Како би се друкчије понашали ученици кроткога и смиренога Исуса у срцу и који je постао роб ради нас робова, давши Оцу сву славу у свему, да би нам дао пример благопокорности и скрушености"[12].

4. Установљење свештенства и постојање трију његових степена од почетка у Цркви

Кренули смо од свештеника као центра парохијске заједнице и дошли смо до епископа као центра црквених помесних jeдиница, дошавши до заједнице епископа у Сабору, који je видљиви центар целе Цркве, будући да су сви сједињени у Христу. Започели смо са свештеницима као најконкретнијим центрима вернога народа. Основ jeдинcτвa Цркве поставио се, дакле, истори- jcки одозго на доле. Jep се, заправо, јединство Цркве као целине чува одозго на доле.  

Христос je темељ jединства Цркве, jep je Првосвештеник само по Себи, Kojeг јe непосредно Бог Отац посветио Духом Светим. И ocтaje вечни темељ, њене jeдинcтвeнocτи. Али не без видљивих органа кojи су с Њим у вези као jeдинcтвeним Првосвештеником због свoje службе. Он je изабрао дванаесторицу ученика, који су Његови Посланици или Апостоли, као што je и Он Посланик и Апостол Оца (Jeвр. 3, 1).

Преко Апостола Христос даје видљиви шири основ свojoj Цркви после Његовог вазнесења на небо. Taj je основ шири, jep ћe се Црква проширити од групе оних који су поверовали испочетка у Христа и изображавали Цркву. Исти основ, начелно, ocтајe jединствен, општењем Апостола у Христу, Који с њима ocтaje. Да не би можда видљиво jeдинcτвo Цркве нашло cвоj кpajњи центар у видљивом плану, а не у Њему, Христос не оставља једног апостола и његове наследнике као њен центар, него заједницу Апостола и епископа, да би имали свест да je њихово кpajњe jединство, као и Цркве, у Христу; да je Он сам јединствен Првосвештеник, jep се налази у Тројици. Сви епископи треба да превазиђу сами себе, у jединству вишем од њих, то jecт у Христу.

Његовим слањем, затим избором и посвећењем дванаесторице Апостола на Педесетници, установљује се Taјнa Хиротоније. Но садржај мисије изабраних и хиротонисаних Апостола, као и њихових наследника, одређује сам Спаситељ, у свим приликама када им заповеда и дaјe власт да крштавају, опраштају грехе, служе Евхаристију, "да проповедају са кровова оно што им се шапутало на уши" (Мт.10, 27) и што су видели од Њега, да caветују народ да ''држе све што им je заповедио" (Мт. 28, 20). У самом Христовом дефинисању различитих сила и делања Апостола и њихових наследника, имамо доказ њиховог постављења као епископа и свештеника. У Еванђељу по Јовану (20,22) Исус предаје Апостолима и њиховим наследницима епископску или свештеничку власт да опраштају грехе, дувањем Светога Духа, Kojи je jeмство Хиротоније, што ћe им се потпупо дати на дан Педесетнице.  

Пошто им je свojy науку давао све време док je с њима био, а Његова су дела такође испунила то време, може се рећи да је Исус целом својом науком и делима показао садржај њихове мисије као видљивих органа Његовог продуженог делања. Кад их je послао на проповед и да врше Tajне, oбећао им je да ће бити с њима до краја века (Мт. 28, 19), рекавши им: "Ко прима вас, мене прима" (Мт. 10,41) и: "...нећете ви говорити, него Дух Оца вашег говориће из вас" (Мт. 10.20). Тиме je показао да су они cyбјекти кроз кoje Он као cyбjeкат- извор, и даље саопштава Своју науку и Cвoje благодати у Тајнама. У њима je Он Сам, Првосвештеник, Учитељ и Пастир. Преко те Cвoje науке и спасоносног делања повереног Апостолима и њиховим наследницима због предавања и видљивог продужења, Христос je дао садржај служења на кoje су позвани Апостоли и њихови наследници.

Апостоли, следећи Спаситељевом примеру и заповести и на основу Његовог обећања да ћe с њима бити до кpaja века, крштавају и поучавају, преносе мисију и својим наследницима кojy им je Он дао. То су чинили кроз молитве и полагање руку на оне који су позвати као достојни да буду наследници (Дела 14,23; II Тим. 1, 6). У почетку, назив "свештеници" и "епископи" дajе се свима онима кoje су Апостоли рукополагали као свoje наследнике (Дела 20, 17-28). Могуће су у време, док су хришћанске општине биле мале и на великим раздаљинама, ови наследници били, у већини случајева, прави епископи, y већини случајева, прави епископи, укључујући и свештенички чин. Међутим, после дужег времена кад су црквене зajeдницe почеле да се шире и расту по селима, ти су епископи рукополагали свештенике који су им били помоћници (Тит. 1,5) и надгледали су њихов рад (I Тим. 5,19).

Но, као наследници у чувању апостолске пуноће, епископи ипак нису у свему једнаки Апостолима. Ови су имали нешто што се није могло предати. А то je следеће: они су били све време Хрисговог спасоносног делања поред Њега и били су сведоци да je тај Христос васкрсао Kojeг су они тачно познавали. Само они, кojи су били све време поред Христа, могли су, заиста, да посведоче да је васкрсао и да им се jaвио више пута (Дела 1, 21-22). Будући jeдинствени сведоци Његовог васкрсења и потпуни познаваоци Исуса, па према томе, и темељ, вере и Цркве (Еф. 2,20), било je од велике важности да свуда проходе и о томе сведоче проповедајући Његову науку; било их je више у истим местима, ради утврђивања сведочења једнога или другога. Као такви, они нису били стални епископи у jeднoмe месту, иако су имали пуноћу благодати. Баш зато да би дали основаним Црквама сталне пастире, који ће раширити по разним местима и да je caчувају, рукополагали су им епископе. Говорећи о томе да су дванаесторица Апостола, као они који су cтајали све време поред Исуса и видели Га васкрслога и били изричити сведоци Његовог васкрсења, не искључујемо да су поред тих били и други важни сведоци ; али ови последњи кojи су међу многима доста времена провели с Њим, нису Га ипак познавали као они први (I Кор. 15,6; Лк. 10,1). Стога сва вера у Христа има свој главни темељ у Апостолима.

Епископи су од самог почетка почели да се називају и свештеницима јер се у благодати епископства начелно садржи и свештеничка благодат, али не и обратно. У том смислу и Петар себе, као епископ назива "сапрезвитером" (I Петр. 5,1); исто тако и апостол Јован (III Јн. 1,1).

Поред епископа и презвитера кoje су још Апостоли поставили, они су исто тако поставили полагањем руку и прве Законе (Дела 6,6). Њихов степен  још je из времена Апостола (I Тим. 3,12).       

Следећи aпocтoлcκoj традицији, Православна Црква сачувала je до данас ова три jepapxијска степена, пошто су степени посебне благодати за сваки од њих. За добијање благодати једног вишег степена треба претходно да се прими благодат нижег степена. Остали чинови који су се појавили "нису божанског права", дакле немаjy посебну благодат. Они су степени хиротесије, а не хиротоније и имаjy само административно значење.

У сваком случају, ти "презвитери" у почетку нису имали смисао "стараца", у смислу старијих по годинама, или су изабрани од заједнице, без посебне благодати, како појима протестантски свет, jep су имали службу "пастира" другим хришћанима и примили су од Апостола Светога Духа, а не од општине (Дела 14, 23; II Тим. 1,6; Тит 1,5). (За реч "старац" по годинама, грчки језик има реч γέρων).

"При вршењу Тајни презвитер-свештеник моли се, дакле, у име хришћана и у име њихово приноси бескрвну жртву. Он, према томе, освећује часне дарове и врши све Тајне и ради све, у име Христово (in persona Christi) и са Његовом влашћу, чији је служитељ и представник, мада је недостојан. Пошто Христос, као прави и једини Пастир, одабира свештенике као Cвoje органе ради вршења Тајни, предајући им благодати силу од Оца, да би постали свештеници, учитељи и пастири као и то да врше све три Његове службе, свештеници примају од Христа свештеничку силу и благодат, а не од верних; јер ови не могу дати свештеницима власт коју сами немају''. "Ми смо примили реч Евађеља и дошли смо од Бога; то је начелно достојанство епископа и свештеника"[13].

Свети Апостол Павле каже "старешинама Цркве", када их позвао себи у Милет: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога кojy стече крвљу cвојом" (Дела 20, 17, 28). Они нису пастирствовали на основу опуномоћења од верника, него по сипи Духа, коју су примили од Апостола (II Тим., 1,14; 2, 1-2; I Тим. гл. 5-6).

ИЗВОР: др Д. Станилоје, ПРАВОСЛАВНА ДОГМАТИКА III, са румунског превео Еп. источноамерички Митрофан, Сремски Карловци, 1997,  92- 100.

Приредио за „Борбу за веру“:

М. Салатил

________

¹ Свети Кирило Александријски, Glaphira, Р. G., 69, col. 2-73.

²Цит. дело, col. 100.

³Ibid.

⁴Свети Григорще Богослов, Беседа 2, 99, P.G., 35, col. 501.

⁵Свети Игњатије Богоносац, Посл. Ефесцима 3,12.

⁶Свети Кипријан, Посл. 66, 8.

7Паладиje, О животу и делима Светог Joвана Златоустог, Р. G., 47, 35.

⁸Свети Игњатије Богоносац, Посланица Смирњанима 6,1.2; Трал. 3,1; Р. G., 5,713, 688, 780.

9Свети Јован Златоусти, Беседа 2,4, на II Тим. Р. G., 62, 612.

¹⁰Исповедање, 10.

¹¹Ibid.

¹²Свети Григорије Богослов, Беседа 32, Р. G., 35, col. 196.

¹³Свети Јован Златоусти, Беседа 3, 5 на Кол., P.G., 62, 324. 100