header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Од реформације, преко деформације Вере и Богослужења, до унијаћења
Од реформације, преко деформације Вере и Богослужења, до унијаћења Штампај Е-пошта
понедељак, 29 септембар 2008

 "Ми стојимо у борби за наше заједничко Предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца" (Св. Василије Велики, посланица 243).

 "Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама" (2.Тим 4, 3-4).

        "Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће и изабране" (Мт. 24, 24).

"Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем свога ума..." (Рим. 12, 2).

Православна Црква која је вековима одолевајући разним јересима успела да очува неоскврњено исповедање богочовечанске вере, коју нам је предао Господ Христос преко светих апостола и Светих Отаца, данас се налази суочена са досада највећом опасношћу. Нова јерес, свејерес екуменизма, са свих страна нагриза јединство Православне Цркве, њено учење и вековно канонско устројство.

Овако почиње књига “Екуменизам и време апостасије”, још једно истинито сведочанство о појави која траје већ сто година а последњих десетак година узима маха и код нас .Појава коју је Преподобни Јустин назвао свејерес-свелаж, јер то и јесте срж и суштина екуменизма. Пошто свака суштина има и своју пројавност, да видимо у чему се она огледа.

На почетку 1897. у Ламбету дефинисани су основни принципи по којима треба да се пројави  ова “нова унија цркава”: догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никејско-цариградски символ вере и само две свете тајне - Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. принцип толерантности према учењу других "цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи принцип Ламбетске конференције је чувена Теорија грана (Branch Theory) која полази од чињенице да је Христова Црква као разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране су разне "цркве" које су међусобно равноправне и представљају манифестацију једне Цркве. Ниједна грана појединачно није Црква нити поседује пуноћу истине, те зато поједина богословска предања локалних "цркава" треба кроз дијалог усагласити како би се "реконструисала" једна истина и видљиво остварила једна Црква.

Шта можемо запазити код нас задњих година?

Реформе до “последњег верника” воде се у два правца. Први правац је “враћање у период до четвртог века” где би се могле остварити додирне тачке са већином неправославних заједница. Као такав он неминовно пројављује догматски минимализам, запостављање Светих Сабора, канона и типика и деформацију Богослужења. Други правац је  припрема за будуће изазове која се огледа у деловању екуменистичке комисије за усаглашавање појмова и теологије и ширење истих лажних тумачења и схватања на теолошким факултетима а самим тим на наше свештенство и верни народ.

Јасно је да је наша Света Црква једина сачувала чисту и неоскврњену веру у свој својој пуноћи. Зато не чуди да све реформе које се спроводе задњих година доводе до деформације свега на чему почива наша вера. Ово не само да не доводи до преумљења, оцрковљења и спасења верних, већ ускраћује спасење вернима па и будућим генерацијама. Може се извући закључак да све има за циљ унију .

Да поменемо неке од ових учења која су се могла чути задњих година:

Да је Епископ изнад сабора, да је Епископ Христос, погрешно учење о раздељењу свеблагодати од стране Епископа а не о рукополагању, погрешна учења о нeједнообразности богослужења, погрешна учења о Цркви, смртности душе, посту, подвигу, приступању Светом Причешћу, богоугодном животу, слободи, радости и туги по Богу, прелесна и лажна учења о спасавању света и љубави, лажна тумачења Свете Литургије - што је довело до немира у Цркви, подозрења, свађа, сплеткарења и прогона, непослушности, лaжи и свега онога по чему се овај род познаје и пројављује; како каже Христ: по плодовима ћемо их познати.

Ако је суштина Цркве Богочовечански организам онда су њене пројавности Свете Тајне  од којих је највећа Света Литургија, свете врлине, Свето писмо, Свети сабори, Свети канони и типици… Ми знамо да је наша вера, вера делатна, не само “дела” као код католика, не само “вера” као код протестаната, већ дела вере .

Јасно је да су сви Свети који су признати од Бога за своја дела вере, увршћени у ред светитеља у Царству Небеском и признати од наше Православне Цркве.Они чине удове Цркве небеске са којом ми као чланови Цркве земаљске тежимо да останемо у јединству. Ако је тако ко се онда може дрзнути да одбацује дела Светих Отаца, оних које је Црква признавала кроз векове, а и Бог потврдио. Ко да покуша да направи поделу између њих, да једне призна а друге одбаци, да криви учења Отаца,

Одбацује Свето предање, саборе, каноне…заиста само неко ко је сишао са ума.

Лако је увидети да се овде ради о плодовима телесног ума,  који простоту тумачи као количинску вредност, тј. што мање то боље, или још горе: што лакше то боље.

Сам Свети Максим исповедник је простоту дефинисао као одсуство зла и страсти тј. лоше намере, лажи и злоупотребе предања. Још се може видети да се овде ради о одбацивању крста и идењу широким путем који по речима Христа води у пропаст.

Пошто је Господ са висина већ снисходио нама људима, да би нас спасао, једино остаје да они јаки сносе слабости слабијих док се не роде нови људи способни за јаку храну.Дакле, не постоје ни оправдани разлози за овакво “олакшање” које води човекоугодништву, а потиче  од самољубља, као што и уздизање изнад Цркве и свега оног што је она вековима пројављивала. деформацијом Литургије потиче од гордости. Изумитељ ове две највеће “врлине” знамо ко је.

Такође, о томе сведочи и папа његов највећи слуга који је на једном екуменистичком скупу истакао амблем на коме је писало:Оче наш који си на небесима; да се свети име Твоје; да дође царство моје; да буде моја воља.

Одатле долази и непоштовање Бога и Његове свете Воље као апсолута власти и непризнавање Цркве и њене вековне пројаве која је једино мерило за све будуће саборе и њихове одлуке, како за саборе тако и за епископе који се имају покоравати одлукама сваког таквог сабора.

Заједница екуменујућих као начин битовања има своју суштину и пројавност.

Суштина је, рекосмо, свејерес-свелаж. А једна од пројавности - реформисана екуменистичка литургија. То је њено дело. Отуда и измаштана тумачења о отвореним дверима, окретању ка западу, говорењу молитава на глас, и остале деформације у богослужењу. Све ово одводи до лажне љубави којој корен није истинска вера и покајање, а гране нису свеврлине, јер је љубав мајка свих врлина. Оваква експрес љубав темељена на песку лако се руши кад “дуну ветрови”.

Експрес љубав и екстра милостивост иде дотле да даје “опрост” у име Цркве (без покајања) онима који су хиљаду година кривили веру и радили против православља, а ближњима ускраћује спасење одвајајући их од једине истините и спасоносне вере.

Екуменизам такође има своју пројаву и у фарисејском кречењу гробова њихове свејереси, које се огледа не само у лажној и лицемерној љубави, већ и у успостављању свога благољепија у Цркви и друге форме богослужења као што је избацивање завеса, окретања ка западу и свега осталог, нама познатог, које итекако сведочи о каквој је вери реч. Ми знамо да је у Православној Цркви све усклађено: и правило вере, и правило богослужења и вера. Све тежи да се пројави како кроз свете врлине, тако и кроз богослужење и Црквено благољепије, а све у славу Пресвете Тројице и Његове Свете Цркве.

Зато се молимо Богу да се сви који су кренули путем Јуде, Ирода, Јулијана Отступника, Папе, Лутера и осталих богопротивника (а који за савезнике имају поједине мултимилионере, светске лидере, банкаре,  политичке странчаре), којима не пада на памет да се кају а камоли исповеде, да се врате јединству са Светом Тројицом и Црквом Његовом Светом, е да би сви чули речи: мили и верни слуго!, и вечно се радовали у Царству Његовом Светом у векове. Амин.

Да поменем још нека тумачења, мада је непотребно онима који су дуже у Цркви :

Делови тумачења Свете Литургије од Светог Максима из пето-шестог века и Светог Германа, да се подсетимо:

 O томе како и на који начин је света Божија Црква (икона) слика свега састављеног из суштина видљивих и невидљивих

1. По једном другом постављању његовог созерцања, говорио је (онај мудри Старац), да је света Црква Божија знак и слика целокупног света који се састоји из суштина видљивих и невидљивих, јер се у њој огледа и јединство и разлика, као и у њему.

2. Јер иако она (Црква) по своме устројству постоји као једна зграда, ипак допушта неке различитости односно посебног назначења неких својих делова, и дели се на место намењено само свештеницима и служитељима, које називамо олтаром, и место доступно за цео верујући народ, које називамо храмом. Опет, она је једна по својој ипостаси, и не допушта деобу својих делова, због њихове међусобне разлике. Него и ове своје делове узводи у своје јединство и ослобађа их наменске разлике по имену, показујући истоветност обадва дела међу собом. И премда постоји по узајамности веза обадва ова дела, Црква показује шта сваки од њих представља сам за себе. Показује да храм јесте олтар по могућности, пошто се он освећује када свештенорадња усходи своме свештеном крају; и обратно, олтар јесте храм будући да га по дејству свога тајноводства, има као свој почетак.Тако Црква у обадва своја дела остаје једна и иста.

3. Исто тако и од Бога створењем произишао цео свет бића, дели се на духовни свет, којег сачињавају духовна и бестелесна бића, и овај чувствени и телесни свет који је величанствено изаткан од многих облика и природа. Цео овај свет постоји као нека друга нерукотворена Црква, која се премудро пројављује кроз ову рукотворену: и као олтар има горњи свет, који је посвећен вишњим силама, и као храм, доњи свет који је предат оним бићима која живе помоћу чувстава.

4. Па опет свет је један (и јединствен) и не дели се заједно са својим деловима, него напротив и разлику својих делова, која произилази од својства природе, ограничава, узводећи их у своје јединство и недељивост. Ови делови су истоветни сами себи и један другоме, несливено се прожимају, показујући да сваки део у целости улази у други као целину. И као делови оба заједно они образују свет као целину, истовремено они се образују њиме, једнообразно и целосно, и као делови образују се целим. Јер за све оне који имају моћ да виде, сав духовни свет одсликава се на тајанствен начин у целокупном чувственом свету у симболичким сликама. А сав чувствени свет по умном сагледавању, показује да се садржи у целокупном духовном свету сагласно својим логосима. Јер чулни свет налази се у духовном помоћу својих логоса, а духовни у чулном  помоћу својих отисака. И њихово је дело једно, као да је „један точак у другом" (Јез. 1, 16), како говори дивни видилац величина Божјих Језекиљ, изражавајући се, мислим, о ова два света. И опет, божански Апостол говори: „Што је на Њему (Богу) невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види" (Рим. 1, 20). И ако се невидљиво посматра помоћу видљивога, као што је написано, то ће за оне који су се уздигли до духовног созерцања, много више бити разумљиво видљиво помоћу невидљивога. Јер символичко созерцање духовних бића посредством видљивога, јесте истовремено духовно знање и поимање видљивих (бића), посредством невидљивих. Јер потребно је бићима која се узајамно пројављују, да увек имају истинско и јасно одражавање једно другога, и однос који се на томе базира, непомућен.

 О томе даје света Божија Црква слика само чувственог света

И опет (Старац) је говорио, да је света Божија Црква сама по себи символ само овог чувственог света, имајући божански олтар као небо, а благољепије храма као земљу. На исти начин и свет је Црква: овде је небо слично олтару, а украшеност земље  храму.

Шта символизује први улазак (вход) Архијереја у свештено собрање, а шта радње које се после тога врше

После кратког изложења созерцања која је говорио блажени Старац о Светој Цркви, дошла је дакле наша реч, да сада још краће изложи (његова размишљања) о свештеном собрању (скупу) Цркве. Први, дакле, улазак Архијереја у Свету Цркву за време свештеног собрања, учио је (блажени Старац), јесте слика и знак првог доласка у телу у овај свет Сина Божијега, и Спаситеља нашега Христа. Својим доласком Он је ослободио и искупио природу људску, која је сама себе била потчинила пропадљивости и смрти кроз грех, и којом тирански влада ђаво. Невин и безгрешан, Он је платио за људе сав дуг, као да је Сам крив, повративши их опет у благодат царства, и давши себе самога у откуп и искупљење за нас. Уместо наших погубних страсти, он је принео своје животворно страдање, целебни и спасоносни лек за цео свет. Вазнесење његово на небеса и повраћање на његов наднебесни престо, које је уследило после овог доласка, символизује се уласком Архијереја у свети Олтар и узласком његовим на свештени трон (=Горње Место).

  Шта показује и улазак народа у свету Цркву Божију

Улазак народа са Јерархом у Цркву, говорио је блажени Старац, означава повраћање неверника од незнања и заблуде у познање Бога, као и прелаз верника од порока и незнања ка врлини и знању. Јер улазак у Цркву показује не само повратак неверника истинитом Богу, него указује и свакоме од нас верујућих, који одбацујемо заповести Господње својим распусним владањем и неуредним животом, на исправљање путем покајања. Јер сваки човек: било убица, било прељубочинац, било лопов, било гордељивац, било разметљив, или псовач, или грамзљивац, или среброљубац, или клеветник или злопамтљив, или који лако пада у гнев и срџбу, или опадач, или завидљивац, или пијаница, и просто речено, да не би набрајајући све врсте зала одужио свој говор, сваки онај који је обузет било којим пороком, чим престане да се добровољно и свесно предаје њему, и промени свој живот на боље, претпостављајући врлину пороку, таквог треба уистину и стварно називати и сматрати за онога који са Христом као Богом и Архијерејем улази у врлину, под којом се символички подразумева Црква.

  Чега је особито символ сваког за себе, читање светог Еванђеља и молитава после њега које се тајно читају

1. Отуда, после тих возгласа (Мир свима!) свештени устав свете Цркве одредио је да буде одмах божанствено читање светог Еванђеља. Ово особито указује на она страдања која треба да поднесу трудољубиви за реч Божју, после чега, Логос умнога созерцања, као Архијереј, сишавши с небеса у њих, ограничава њихово телесно умовање као неки чулни свет.

2. Одбацујући помисли, које још теже земљи, узводи их одавде ка созерцању умних логоса и ствари, пошто су већ затворили врата својих чула, кроз затварање двери и улазак светих Тајни. И када их (Логос Божји) удаљи од тела и од света, учи их неизрецивим тајнама, пошто су се целивом, већ сјединили међусобно и са Њим, и они му благодарно узносе као уздарје благодарствено исповедање за премнога Његова доброчинства, за њихово спасење, чега символ јесте божанско исповедање вере.

3. Затим, прибројавши их Анђелима Трисветом песмом, и даровавши им исто знање које и они имају о освећујућем богословљу, приводи их Богу и Оцу, усинивши их Духом кроз молитву, којом су се удостојили да Оцем Бога називају. И одавде опет, пошто су разумом већ прошли све логосе тварних бића, преко песме „Један је Свет", уводи их (Логос) непознатим начином у несазнајну Јединицу, са Којом су сједињени благодаћу и заједничарењем, постали слични Њој, по сили нераздељиве истоветности.

 Чега је символ затварање врата свете Цркве, које бива после (читања) светог Еванђеља.

Затварање врата свете Цркве Божије, које бива после читања светог Еванђеља и удаљавања оглашених, показује пролазност свега материјалног и ступање достојних у духовни свет, то јест у брачну одају Христа, које ће се десити после оног страшног разлучења и још страшнијег Суда.Означава још одлучно одбацивање заблуде коју својим дејством производе чула.

 Шта означава вход светих Дарова

1. Вход опет светих и часних Дарова, као што је говорио онај велики Старац, јесте почетак и увод новога учења које ће се десити на небу о Божијем домостроју за нас, и откровење тајне нашега спасења, које је скривено у најдубљим божанским ризницама. Јер од сада нећу пити", говори својим ученицима Бог и Логос, „од овога рода виноградскога до онога дана кад ћу пити с вама новога у царству Оца свога". (Мт. 26, 29).

2. Света трпеза представља место где би положен у гроб Христос. На њој лежи истинити и небески Хлеб, тајанствена и бескрвна жртва. Христос жртвујући своје тело и крв даје их вернима као храну за вечни живот.

 3. Трпеза је такође и престо Божији, на коме ношен од херувима Бог у телу почива. За овом трпезом и за време своје тајне вечере, седео је међу својим ученицима, и узевши хлеб и вино рече својим ученицима и апостолима: "Узмите, једите, и пијте из ње; ово је тело моје и крв моја" (Мт.26, 28). Она такође прасликује и трпезу Закона, где беше мана, која је Христос, који сиђе с неба

4. Жртвеник представља св. гроб Христов, на коме жртва приноси саму себе Богу и Оцу кроз приношење тела свога као јагње жртвено, и као архијереј и Син човечији приноси и бива приношен као тајанствена и бескрвна жртва, и словесно поклонење, које је вернима жртвено месо, кроз које смо постали учесници вечног и бесмртног живота. Управо то јагње предназначи Мојсије у Египту око вечери, и крвљу његовом одврати Уништитеља да не затре народ (Изл. 12, 7-13). Јер "око вечери", означава то што је око вечери жртвовано истинито јагње, које је подигло на крст свој грехе света, и још зато што: Пасха наша, Христос, за нас умре (1 Кор. 5, 7).

Жртвеник се назива и по наднебеском и умственом жртвенику, где земни и материјални свештеници предстоје и свагда служе Господу, изображавајући умне, литургијске и јерархијске силе нематеријалних и вишњих сила. Тако и ови свештеници треба да буду као пламен огњени. Јер Син Божији и судија свију даде закон и одреди да му служе и небески и земаљски.

5. Престо је издигнуто место и трон на коме цар свих, Христос, председава са својим апостолима, као што им казује да ће сести на престоле и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19, 28), говорећи унапред о другом доласку, када ће доћи да седи на престолу славе и да суди свету, како пророк говори:" Поставише се престоли за суд над домом Давидовим." (Пс. 121, 5)

6. Преграда представља место молитве, којим се означава спољашњи простор за народ. Унтурашњи пак, Светиња над светињама, припада и једино свештеницима бива доступан. Такође је постављена и као бакарна баријера на светом гробу, због које нико случајно не може ући у њега.

7. Предато нам је од св. апостола, као и остало, да се молимо окренути према истоку. Ово је разумљиво због сунца праведности - Христа Бога нашега, који се појавио на земљи са источних крајева где излази чувствено сунце, како пророк говори: "Исток му је име," (3ах. 6, 12) и опет: "Поклони се Господу сва земљо, који путује небом небеса источних," (Пс. 67, 34) и "поклонимо се месту где стоје ноге његове," (Пс. 131, 7) и опет:"стаће ноге Господње на гору Маслинску према истоку." (3ах. 14, 4) Ово казују пророци, из наде да ће нас опет примити врт у Едему на истоку, и као што има, дакле, бити са истока светлојављење другог доласка Христа и Бога нашега.

  Матовић Зоран

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.