ПАТРИЈАРХ ЦРКВЕ У СРБИЈИ ИРИНЕЈ,

НЕГИРАЊЕ СВЕТОТАЧКОГ СВЕДОЧЕЊА ВЕРЕ

И

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Међутим, разлог овог мог писанија није данашње устоличење Патријарха, већ покушај да се укаже на неоснованост свих његових изјава, и у Бечу и пре и после Беча до данас. Патријарх у споменутим изјавама, као и други екуменисти који говоре о уједињењу (унији) са јеретиствујућим Римокатолицима, каже да се то треба остварити на темељу заједништва у првих 1000 година хришћанства.     

По Патријарху, и онима који се скривају иза његовог ауторитета, а јесу главни покретачи екуменизма код нас, у првом миленијуму све нам је било заједничко. Разлике, ако су и постојале биле су мале или више политичке но теолошке. Другим речима, све је у историјско-цивилизацијском контексту и никако у теолошком. ТО ЈЕ ПРЕ СВЕГА ЛАЖ!

У Првом миленијуму хришћанства су постојале разлике и то теолошке које су уствари и породиле све оно што на Западу до дана данашњег траје као Римокатолицизам. Историјско-цивилизацијски контекст одговара Папи, јер прикрива семе њиховог постојања којим и нас трују. Уколико се задовољимо прихватањем њихове шаренлаже оправдаћемо све узроке којих се они не одричу, а који су довели до отпада Рима од Цркве.

Они се не би суштински одрекли ничега од своје јереси, али са друге стране ми би морали да се одрекнемо многих Светих Отаца, почевши од Св. Симеона Новог Богослова преко Светог Григорија Паламе, кога римокатолици до данас сматрају за јеретика, као и целокупно сведочење Светих Исихаста о нетварним енергијама Божијим. Морали би да се одрекнемо (могу рећи) милиона Светих Мученика који су пострадали управо од Римокатолика. На крају и Преподобног Јустина Ћелијског би морали да се одрекнемо.

Запањујуће је то што Латини олако прелазе преко тога, а ми прихватамо; нпр. проблем Јасеновца је окаректерисан као психолошки проблем између Срба и Хрвата, а не проблем између Православне Цркве и Римокатоличке (назови) цркве. То није психолошки проблем, то је суштински проблем из простог разлога јер не може онај ко је благосиљао клање, Алојзије Степинац, и они који су заклани само што су Срби Православне Вере, да буду свети! А данас устоличише Срби Патријарха на обљетницу Алојзија Степинца кога широм Хрватске славе као светог. Код римокатоличких поклисара нема покајања већ само гордост, али наш Патријарх ћути о томе, јер он је екумениста како сам изјави за себе. Како мисли да се моли истовремено и Светом Новомученику Старцу Вукашину из Клепаца и Алојзију Степинцу истовремено, да ли је то по било којим и чијим мерилима могуће и нормално?

Но да не бих ја говорио по својим скудоумним слабостима, препустићу да Свети Фотије, Патријарх Новога Рима, тј. Цариграда, сведочи о древности папске преваре. Волео бих када би неко од «наших» екумениста могао да укаже чега су спремни да се одрекну паписти од овога што код њих као јерес и отпадништво од Цркве именује Свети Фотије?

Скудоумни

Михаило Перовић

 ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ФОТИЈА

Упућена архијерејским престолима Истока 867. године, (мисли се на Александррију и остале), у којој се у неколико поглавља излаже анализа како треба да поимамо исхођење Духа Светог од Оца а не од Оца и Сина.

Зли кушач, незасит као што изгледа, није престао да мудрује о злу, оном (злу) које је од почетка стварања смислио против људског рода; он (кушач) са мноштвом превара још пре очовечења Христа наводи човека на непријатељска и незаконита дела, одсеца га од послушности према Богу. Од таквих дела је систематски против њга уобличио тиранији након тога није престао са мноштвом обмана и превара да побује и одвлачи оне који га слушају. Од њих су произашли симонити, маркионити и монтанисти, манихејци, а тако се умножише обилне и многоглаве богоборачке јереси. Отуда произађоше Арије, Македоније и Несторије и Евтих и Диоскор, и све остало неблагочешће, против којих се окупише седам светих и Васељенских сабора где се скупи мноштво помесних светих богоносних Отаца, који су заувек искорењивали зле штеточине оштрицом Светог Духа и припремили клијање чистог црквеног семена.

 И када беху истерани из наше средине и предани тишини и забораву, гајена је добра и дубока нада благочестивих – да се никада не појаве проналазачи нових измишљотина и јеретичких неблагочешћа којим их зли искушава, када су се против њих окренуле одлуке (- Васељенских сабора). Нити да се икада нађу неки бранитељи и борци оних који су мислили да личе на њих видећи уништење и патње оних који су зачетници јереси. С тим надама одмори се благочестиво учење, свакако у царствујућем граду у ко­ме су исправљена многа безнађа Божијом помоћу, и многи народи одбацише претходну одвратност, научише да певају заједно са нама Творца свих и Домостроитеља. Цариград као да беше једно високо уздигнуто место из кога извираше чиста вода побожности која тече по свим крајевима васељене, и као реке које заливају догматима душе које се тамо налазе, које, иако је прошло много времена откако су се осушиле од непобожних догмата или подстрекача јереси, и посташе пусте и бесплодне, јер примише кишу учења и посташе плодоносни доброделатељи Христови. Зато и становници Јерменије који бише побеђени од јереси јаковита, и када примише право учење Цркве, и кад се сабра многољудни свети Васељенски сабор у Халкидону, оснажише да избаце дугогодишњу обману снагом ваших благослова; и тако данас јерменска земља служи чисто и право­славно хришћанску службу, проклињући Евтиха и Севера и Диоскора и оне који каменују побожност, Петра и Јулијана из Халикарнаса и многосемено расејање њихово и оно што је мука православној источној Цркви - она ставља у неразрешиве свезе анатеме.     

Наравно и Бугарски народ, варварски, мрзитељи Христа, са благом припитомљеношћу пришли су богопознању одбацивши демонизам и настраности из њихових веровања и одбацивши обману и склоности ка идолима као и застрашеност од свега што их окружује, примише неочеки- вани дар хришћанске вере.

 Какво зло и сујеверје и безбожничко дело се догодило? Зато и ова прича, која је јеванђелска подлога, претвара се у жалост. Добра воља и радост претварају се у жалост и сузе. Jep пре него што тaj народ (Бугари) проведе две године у правој хришћанској вери, одвратни и неблагочестиви људи (jep како би их неко могао окарактерисати благочестивим), људи који изађоше из таме (зато што су рођени на Западу); напротив, како да испричам остатак? Они нападоше против новоствореног у благочестивом на­роду (Бугара). Kao муња или земльотрес или велики град, и да то поједноставим, као дивља свиња рашчепише и уништили су виноград Господњи љубљеног и новоствореног, и ногама и зубима, значи учењем поквареног живота и трулих догмата и то са што већом смелошћу. Они нacтoje са свом вештином да их одвоје од правих и чистих догмата и од савршене хришћанске вере и да им промене веру.

У самом почетку научише их незаконито да посте суботом; могуће je да jeдaн мали преступ у Предању заврши занемаривањем целог догмата. После су одбацили прву недељу поста и другог поста, што повлачи и употребу мле­ка, сира и прождрљивост на осталу храну, после тога прошири се пут преступа и удаљише их од правог и царског пута, и наравно презвитере који су се разликовали од осталих законским браком, показиваше им много неудатих девојакa и жена кoje су подизале децу без законитих очева, те успеше да их огаде и окрену од истинитих Божијих свештеника, cejyћи у њима семе манихејске jepeси и yништавајући им душе кoje су тек почеле да клијају семеном благочешћа, са семеном штеточина.

 Још се не двоумише да поново миропомажу оне који примите миропомазање од презвитера, признајући се­бе за епископе и лажно говорећи без срамоте да je неважећe миропомазање презвитера и свршава се без циља.

 Пocтojи ли неко до чијих yшију нијe стигла таква неразумност за кojy се нису двоумили да се дрзну jepeтици, дакле, да се поново миропомазују они који су већ једном били помазани светим миром и да безобразно исмевају натприродне и божанске тајне? И то сматрају мудрошћу као истински непознаваоци, као што jecy; Значи, имajy  необориво мишљење да нијe дозвољено свештеницима да ocвећуjy крштене светим миром. Кажу да je то само архиjepeјима дозвољено. Одакле произилази овакав закон? Ко je законодавац? Који од Апостола? Ко од Отаца? Можда je закон Васељенских сабора? Где и кад постаде? Од којих je изгласан и подржан? Не дозвољава се свештенику да да печат дара Духа Светог крштенима. Али, тада му се не дозвољава да крштава уопште; нити да врши посао свештенства; да га не сматраш половичног него целосног, и да га сасвим избацујеш из клира. Свештенослужитељ владичанског Тела и Крви Христове и њима ocвeћyje (-свете дарове) од раније крштене и миропомазане; како да не може да миром ocвећyje оне који се сада крштавају? Jepej крштава и приноси пречисти дар крштеном; како одузети оригиналност и печат од онога који је свршитељ очишћења? Одузимаш ли печат? Нити да му више дозволиш да буде служитељ дарова Божијих, а ни неки да свештенослуже у свим даровима, тако да твој свештеник који те уздиже неважећим речима некоме да покаже врховног епископа унутар хора саслужитеља.                    

Нису ови били преступници закона само у овоме, него стигоше до самог врха зла. Осим тих јеретичких странпутица које поменусмо, покушаше да упрљају (о! кaко je ђаво зао!) свети Символ вере, са страним мислима и неважећим речима и претераним безобразлуком, који je неприхватљив у основи свих саборских и васељнских одлука, дoдajyћи новину да Свети Дух не происходи само од Оца него и од Сина.

Ко икада чу такве речи изговорене, као оне од исконских jepeтика? Koja зла змија их je извадила из њихових срца? Ко ћe на кpajy да научи хришћане кojи врше тајне пред Светом Tројицом да признају два узрока, да су заиста Син и Свети Дух од Оца; Свети Дух опет од Сина и да расцепи jeднoнaчaлcτвo у двобоштву и да поцепа хришћанско богословље као што je то чинила грчка митологиja, и да блати достојанство надсуштаствене и jeднoнaчaлнe Свете Tројице? Зашто да Свети Дух происходи и од Сина? Јер ако је происхођење од Оца савршено (и оно је савршено јер је Бог савршен од Бога савршеног), који разлог по­стоји да Он произлази и од Сина? И зашто? ово би било бесмислено и ташто.

Ако Дух происходи од Сина као и од Оца, зашто и Син да се не рађа од Духа као и од Оца? Тако да је све неблагочестиво за оне који су неблагочестиви, и њихова мишљења и речи њихове ништа да не остане у њима што се не усуђују рећи.          

Мисли и на оно друго. Јер ако разазнајемо у Све­том Духу особеност да происходи од Оца, такође разазнајемо Сину особину да се рађа од Оца, и прихватамо да произилази, као што мисли њихова многоговорљивост, и од Сина Дух. Дакле, прихватамо да са више особина зависи Свети Дух од Оца него од Сина. Јер је заједничко и Оцу и Сину происхођење Светог Духа и од Оца и од Сина. А ако се више разликује Дух него Син, онда ћемо прихватити да је ближи очинској суштини Син него Дух Свети. Тако ће да испадне опет македонијева хула против Светог Духа, појављујући се као основа њиховој замисли. 

Наравно, ако је све заједничко између Оца и Сина, то јест и Светог Духа, свакако су заједничка као и имена Бог, Цар, Господ, Створитељ, Сведржитељ, Надсуштаствени, Прости, Безобличан, Бестелесан, Невидљив и уопште сва остала својства. Ако је заједничко Оцу и Сину исхођење од обојице Светог Духа, онда и од самог себе, и узрок, истовремено и свршетак; ствар какву ни грчка митологија не прима.

Ако дакле признајемо само Светом Духу да има више различитих начела, како нећемо сматрати да је Свети Дух као многострук који има више почетака.

Што учинише у вези односа измену Оца и Сина, још раздвајају Светог Духа уједињујући тако Оца у заједничку суштину са Сином, али не што се тиче неких особина него искључују Светог Духа од суштине њиховог родбинског својтва.

Видиш да су они неправедно добили хришћанско име и вероватно да лако изигравају многе; происходи Све­ти Дух и од Сина. Одакле си то чуо? Од којег јеванђелисте имаш такво обавештење? Од којег сабора je хула овог учења?

Господ и Бог наш каже: „Свети Дух произилази од Оца" (Jн. 15:26), Оци ове нове хуле сматрају да Свети Дух произилази од Сина. Ко ћe да затвори уши од овакве претеране хуле? Ова хула je противна Јеванђељу; противи се и Васељенским саборима; одбацује и блажене и Свете Оце, Атанасија Великог, многоцењеног Григорија Богослова који je царска одежда Цркве, Василија Великог, златна уста васељене, пучина мудрости праведно названог Злато­усти. Зашто да наводим овога или онога? Ова хула и богоборачка jepec напада против свих светих пророка, апосто­ла, jepapaxa, мученика и против самих речи Христових.

Свети Дух происходи ли од Сина? Koje врсте je то происхођење? Исто исхођење или противно Очинству? Али то нису заједничка својства кoja jeдино карактеришу Свету Tpojицу и њено постојање и поклоњење. Ако je про­тивно ономе о чему се не слажу са нама што се тога тиче следбеници манихејаца и Маркиона, него предлажу опет ову богоборачку jepec против Оца и Сина?

Осим тога што рекосмо, ако je Син од Оца рођен, а Свети Дух исходи од Оца и Сина, неће се избећи да то окарактеришемо као помешаност кoja произилази из два узрока.

И још, ако се Син рађа од Оца а Свети Дух исходи од Оца и од Сина, који ћe евршетак имати то jepeтичко учење о Светом Духу, можда нешто друго происходи из Њега? Треба ћe да дођемо до закључка у складу са њиховим богопротивним мшљењем, да постоје не само три не­го четири ипостаси, вероватно у бескрај, jep четврта ипостас учиниће другу и ова опет другу, док не дођу до грчког многобоштва.

Осим овога што рекосмо, неко може да помисли следеће: ако происхођење Светог Духа од Оца довршава узрок постојања, шта ћe додати Светом Духу исхођење од Сина, кад je довољно исхођење од Оца за Његово постојање? Зато што се нико не би усудио да дође до неког другог закључка што се тиче суштине Божије, уколико она блажена и божанска природа није много удаљена од сваког двојства и мешања.

И без овога што рекосмо, све што je заједничко Cвeдpжитељнoj и Cyштacтвeнoj и Haтпpиpoднoj Tpojици, припада само jeдном од три Лица, и према томе није происхођење Светог Духа заједничко свој Тројици, већ je својство само jeдног од три Лица. Koja дакле, од ова два? рећи ћe неко да Свети Дух исходи од Оца? Како се неће одрећи од њиховог вољеног и новог jepeтичког учења? Ако признају происхођење Светог Духа и од Сина, зашто се не усудише да од почетка открју цело њихово богоборачко учење, што значи не само да Сину приписују исхођење Светог Духа, него одузимају га од Оца? После овога наравно, замењујући рођење са исхођењем, доћи ћe на кpajy да причају чудновате ствари: да je Отац рођен од Сина а не Син од Оца; и тако ћe стићи до тога да буду не само првенствујући у jepecи него и у лудости.

Пази дакле, како се из овога потврђује да je сасвим видљива хула и њихово безумно учење. Зато што све што се назива и припада Светој и Једноприродној и Једносуштној Тројици, или je свима зajeдничκo или припада само jeдном од три Лица; а происхођење Светог Духа нити je заједничка особина, али исто тако није ни, како они тврде, само cвојство jeднога, (нека се смилује на нас и нека се хула окрене на њихове главе); дакле, не припада у целини Живоначалној и Caвpшeнoj Тројици происхођење Светог Духа.

И мноштво других осим ових за кoje рекосмо могао би неко да им приговори контролишући њихово безбо­жно мшшљење, али карактер опште Посланице не дозвољава да заузимају место нити да их помињемо. Због тога и ове кoje беху изговорене и за пример узете, а на неким местима су написане и ако Бог xoћe, преконтролисаћемо детаљно и шире њихово учење на нашем заједничком скупу.

Ова безбожна учења они епископи таме (jep су себе окарактерисали као епископе) заједно са другим безакоњима посејаше у оном простодушном и новоствореном народу Бугара. Стиже и глас о овим догађајима и у нашу унутрашњост, као када неко види сопственим очима свojy децу да се растржу, да се распарчавају од гмизаваца и дивљих звери. Толики трудови и напори и зној уложени су за њихово (Бугара) поновно рођење (крштење) и њихов духовни узраст, али, догодило се да сада патимо од неиздрживе туге и несреће, као да губимо своју децу.

И толико плакасмо због тога догађаја и зла које нас снађе, колико смо се и радовали кад их видесмо да се отарасише од њихове старе обмане.

Али, њих ради плакасмо и плачемо и нећемо затворити очи наше да би их подигли из пада, нити ћемо допустити трепавицама нашим да куњају, док их не повратимо у Тело Господње, с нашим могућностима.

Они дакле, који су претече отпадништва, ђаволове слуге, криви због хиљада смртних, јавни уништитељи, који растрзаше оно нежно и новостворено у побожној вери народа, толико су и таквим растрзавањима ове варалице и богоборци, и осудили смо их саборским све­тим гласом; не донесмо одлуку сада против њих, али, од већ постојећих Васељенских сабора и апостолских установа открисмо већ изречену на њих осуду и објависмо свима већ познато.

Човеку je природно да се поправља толико много од претходних казни, треба да се поправља и од оних кoje сада види и печат осуде старих jepeтика важи и за садашње. Jep они при томе ocтajy у њиховој вишеструкој обмани, и удаљисмо их од сваког хришћанског пастирства. Зато и 64. канон Светих Апостола одређује једну такву осуду за оне који се држе поста у суботу.

 „Ако се кojи клирик нађе да пости у дан недеље или суботе, (осим једне суботе), да буде свргнут, ако je световњак, да се одлучи"; још 55. канон светог Васељенског шестог сабора каже отприлике следеће:

 „Пошто смо сазнали да они који су у Риму, посте пост у свету Четрдесетницу у суботе супротно предатом црквеном последовању. Светом сабору je угодно да објави да и римска црква неповређено треба да чува правило кoje говори: „Ако се ко од клира нађе да у свету недељу или суботу пости, осим једне, нека буде свргнут, а ако je световњак, да се одлучи".      

Али 4. канон (правило) сабора у Гангри каже следеће за оне који сматрају да брак треба избегавати: „Ако који тврди у погледу једног ожењеног презвитера, да не треба када такав свршава Литургију, примати причешће од њега, нека je анатема". Такође шести Васељенски сабор jeдногласно их ocyђyje изpaжaвajyћи се на следећи начин: „Jep je у pимској цркви примећено да важи као правило за оне који треба да се рукополажу као ђакони или презвитери да пријаве да више нeмajy додир са својим женама, ми, следећи стари канон апостолске тачности и поретка одређyjeмo да треба да остану нераздвојни бракови презвитерских мужева који су законити, да не развезују односе према својим супругама или да се ycкраћују од законитог супру- жанства да буду заједно, као што je неко достојан да буде рукоположен за ђакона или ипођакона, не треба га спречавати да се рукоположи у тaj степен, уколико живи законски са својом женом; нити да се захтева од њега у време рукоположења да исповеди како ћe се удаљити од законског саживота са својом супругом, да не дођемо до тога да упрљамо честитост брака који je озакоњен од Бога и био бла­гословен Његовим присуством, jep и глас Јеванђеља каже: „Оно што Бог свеже, човек да не разрешује"; и као што апостол Павле учи: „Брак je честит за жену и законски заједнички живот" и „свезан си свезом брака, стога, не тражи разрешење"; Ако се ко усуди ycтајући против апостолског канона, да буде ускраћен од свештенства, мислим на презвитера или ђакона или ипођакона, од законског брака са својом женом и везе са њом, да буде свргнут. Слично овом, ако неко од презвитера или ђакона отера жену под изговором побожности, да се одлучи; ако je упоран, да буде свргнут".

И за разрешење поста у првој недељи поста као и поновном миропомазању већ крштених и миропомазаних, мислим да je непотребно да наводим каноне да би их осуди­ли зато што само од себе ово излагање заобилази свако друго безбожно јеретичко учење.

Али joш и хула Светог Духа свакако je против целе Свете Тројице, где не изостаје претеривање, ако није ништа друго од онога што смо рекли, довољно je само да их осудимо на хиљаде анатема.

Сматрамо да je правилно да вас обавестимо о тим догађајима и да учинимо познатим Господу братство ваше са овом вешћу у складу са старим обичајем Цркве, и умољавамо вас и молимо да будете вољни саборци у осуђивању њихових неблагочестивих и безбожних поглавља; да не изоставите поредак у Предању који нам предадоше да чувамо наши преци; са великом бригом и намером да изаберете и пошаљете с ваше стране неколико мештана који ћe вас за- ступати и бити украшени благочестивошћу и са светошћу мислима и делом, како би гангрену удаљили од Цркве, ову садашњу jepec која je тајно уведена; и оне који са махнитошћу посејаше толико семе зла у новостворени и новосазђени народ да их ишчупамо из корена и да их предамо огњу заједничком одлуком; у ону ватру која je предодређена проклетим као што одређују речи Господње.

И тако, удаљавањем јереси и појачавањем благочешћа, имамо добре наде да се врати новооглашени и у Христу новопросвећени бугарски народ у веру (православну). И не само тaj народ замени претходну непобожност истинском вером у Христа, али и један други који од мно­гих и много пута окарактерисан је као други што се тиче грубости и неправде, онај се народ зове Рос-и (Руси), који и против византијске државе, када су овладали онима око њих, са претераном надутошћу подигоше руке (за бoј). Са­да и они заменише безбожну веру коју су раније имали, за чисту и неупрљану хришћанску побожност, пријатељски себе стављајући као житеља и представника, уместо да напaдajy нас и да нас оплене. И унутар њих толико много се распали жеља ревносне вере. Апостол Павле опет виче, „нека је благословен Бог у све векове"...

Са овим што је потврђено, са човекољубивом ревношћу Божиијом која xoће да се сви људи спасу и дођу до познања истине, када одбацише стару идолопоклоничку ве­ру и заменише је истинитом хришћанском вером. Ако се подигне ваше братство да покаже намеру и сарадњу у сасецању и сагоревању штеточина (jеретика), верујемо уз моћ Господа Исуса Христа, истинитог Бога нашег да ће се Његова паства умножити још више и испуниће се пророчанство, да – „познаће ме сви од малог до великог", и „и на целој земљи би проповедана реч" апостолског учења, „и до краја васељене речи њихове".         

Треба дакле да примимо представнике које шаље­те уместо вас, и који представљају ваше свето и преподоб­но лице, вашу веродостојност коју сте ви добили Духом Светим; као и за овако важне теме и за друге сличне овим имајући истинитост апостолског учења да буду способни да говоре и без препрека да чине. Јер, из Италије опет нам је послана саборска посланица, пуна беспредметних оптужби које су бачене против њиховог епископа они који живе у Италији са много осуда и мирјадама заклетви; зар да не надгледамо оне који се губе толико трагично и притискују се тешком тиранијом док постоји неправда према према свештеним законима, дотле се обарају све црквене свезе. Наравно, из старине стигоше до ушију свих монаха и презвитера који су дошли одатле (међу њима Василије и Зосим и Митрофан, а заједно са њима и други, који плакаше због такве тираније (духовне) и мољаху са сузама да се брани Црква); и сада наравно, као што раније рекох, опет нам послаше разноразне посланице из различитих места отуда, пуне многобројних нарицања и трагедија; због свега тога у овом малом писму донели смо све те изнете тешкоће, сагласно са њиховом чашћу и молбом (молили су са страшним за- клетвама и преклињањима да се учини ово познатим свима архијерејима и апостолским престолима, како би се и то прочитало), тако и за ове са скупа светог и васељенског у  Христу сабора, да се потврде са заједничким гласом сагласним Богу и саборским канонима истине и да се устали дубоки мир у црквама Христовим.

Не молимо само вашу светост, јер треба да дођу и представници и других архијерејских престола, а очекује се да дођу још и други после неког времена.

Дакле, да се приморава наше у Господу братство са одлагањем или продужавањем времена да чекају мно­го, знајући тако за њихова закашњења која не требају да буду...

За тачно сматрамо да додамо и ово у писмима: да се проповеда свој пуноћи Цркве да свети седми Васељенски сабор треба да се придружи и уброји у осталих шест Васељенских сабора. Јер до нас дође обавештење да неке цркве које припадају вашем апостолском престолу признају шест Васељенских сабора и не познају седми; али и те које је потврдио тај сабор, више од било чега другог прихватају са бригом и побожношћу, али није им познато да треба да је прогласе с амвона цркве, као и друге, и наравно и они ће имати исти углед са њима свугде.

Јер је и овај сабор (седми) срушио велику јерес, имајући саучеснике и истомишљенике у њиховом гласу послатом од четири архијерејска престола. Јер се налазио, као што је познато, од стране вашег апостолског престола, значи александријског, монах и презвитер Тома са свом пратњом ; од Јерусалима и Антиохије, Јован и његова пратња; а од стране Рима, Петар најпобожнији презвитер и дру­ги Петар презвитер, монах и игуман манастира Светог Са­ве у Риму.

И када се састаше сви они заједно са нашим све­тим оцем и најсветлим и триблаженим Тарасијем архиепи­скопом Константинопоља, би сазван велики и Васељенски седми сабор који сруши тријумфално јерес иконобораца или христобораца; пошто варварски и другоплемени народ Арапа заузе многа места, зато не беше лако да се до вас доставе одлуке (-сабора). Из тог разлога многима његовеодлуке, иако се поштују и имају углед, али је непознато да припадају њему (-седмом сабору).

Треба даље (као што рекосмо), да објавите за све­ти и седми Васељенски сабор заедно са пре њега шест сабора. Ако то не урадите, пре свега неправду чините Цркви Христовој, ако одбацујете такав велики сабор доћи ћете до тога да делите и расцепљујете свезу и додир са њиме. Друго, дајете повод иконоборцима, које добро познајем, да вам је мрска њихова јерес као и других јеретика, да отварају уста и узимају за право да кажу велике лажи, да њихова јерес није осуђена од Васељенског сабора, него само од стране једног патриаршијског престола.

Због свега тога имамо част да вас посаветујемо и са синодским писмима и са свим другим синодским и црквеним разматрањима и разговорима да га уведете у ред и да га поставите са светих шест Васељенских сабора, признајући га као седми после ових, правећи увод за ове који треба да буду.

И Христос истинити Бог наш, први и велики Архијереј који својевољно принесе себе на жртву за нас и даде своју крв као откуп за грехе наше, било би добро да да вашој архијерејској и часној глави да победите варварске народе који вас опкољавају, и да вам да да прођете животни пут у весељу и тишини, и камо среће да уживате у неизрецивој радости и весељу небеског наследства, где је стално пребивалиште свих радосних и где не постоји ни бол ни уздисаји, ни туга, у близини Христа истинитог Бога нашег; Њему припада слава и величанство у све векове. Амин.

Молимо се за вас по очинском дугу преподобних. Не престајте ни ви никада да се сећате наше осредњости.

Окружна Посланица, превео с грчког В. Панагиотис, превод редиговао Р. Поповић, Теолошки погледи 1-4 (1992) 211-231.

ИЗВОР: Др.Радомир В. Поповић, ИЗВОРИ ЗА ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ, Београд, 2001, 135-147.

__________

[1]Патријарх српски Иринеј свечано устоличен, Танјуг објављено: 03/10/2010