ЕКУМЕНИСТИ УВОДЕ МЕЂУ МЛАДЕ ЕКУМЕНИСТЕ НОВЕ "ЛИТУРГИЈСКЕ" СТИЛОВЕ СА ЏЕЗОМ, ПЛЕСОМ И БОГОХУЛНИМ МОЛИТВАМА

 А) ЛИТУРГИЈСКИ СТИЛ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У Православној Цркви зна се само за један једини литургијски стил, који је завештан од Христових Апостола, прихваћен од св. отаца Цркве, учвршћен током векова од ревнитеља за Свето Предање и тако, у благодатној црквеној прејемствености дошао до нас. Овај литургијски стил, оваплоћен у најпознијим литургијским чиновима (св. Василија Великог, св. Јована Златоустог и св. Григорија Двојеслова) може се укратко окарактерисати на овај начин: молитвеност, покајаност, трепетна побожност, благодарност и љубав према Богу и потпуна преданост Њему.

Тражећи од нас смирено поклоњење пред Богом -Даваоцем свих добара, као и богобојазни однос према светињама богослужења, православни литургијски стил нас духовно преваспитава, отрже нас од греховности, приближава нас Богу кроз молитву, Богообраћеност и благодатне Богоустановљене св. тајне Цркве. Православно Богослужење уводи нас у други свет и открива нам свету Литургију као небеско служење које се савршава овде, на земљи. Св. Јован Златоусти каже: "На небу славослове ангелски хорови; на земљи људи сачињавајући у црквама скупове (сваки са својом службом) подражавајући такво њихово славословљење. На небу серафими клучу трисвету песму; на земљи мноштво људи узноси ту исту песму, сачињавајући заједничко славље небеских и земаљских бића, једну благодарност, једно усхићење, једно радосно ликовање. Оно је устројено неизрецивим снисхођењем Господа, оно је саздано Духом Светим; хармонија звукова његових усклађена је благовољењем Оца".

Према св.  оцима, хришћани треба да задобију побожни трепет и страх Божји како би достојно учествовали у св. Литургији, на којој сами ангели предстоје са свештеним трепетом (уп. 1 Петр. 1, 12). У супротном лаици не само да неће примити од св. Литургије укрепљујућу благодат и опроштај грехова, него ће још и увећати своју  кривицу  пред  Богом и вратиће се кући још грешнији. Угодници Божји одлучно су искорењивали остатке паганских култова који су се понекад увлачили у хришћанство, например: непристојно понашање у храму, вику , театралност, непобожно појање, да не говоримо о разузданим играма и плесовима који су недопустиви у православним    храмовима    и    никако    не    доликују хришћанима.

Св. Кипријан Картагински захтева да на молитвеним сабрањима царују трепетна побожност и поредак: "Не доликује необузданим и извештаченим певањем узносити молитве Богу... јер Бог слуша не глас уста наших, него срца нашег". Блаж. Јероним такође моли младе да у храму певају не толико грлом, колико срцем својим, да се храм Божји не би претворио у позориште. Блаж. Августин у својим "Исповестима" пише: "Када се деси да ме више дира појање од онога што се поје, ја знам да чиним тежак грех, и тада бих желео да не слушам појца".

За угоднике Божје црквено појање није само себи циљ, него само средство за подстицање молитвено-покајног настројења и начин да се душа боље приближи Богу. У складу са оваквим схватањем, циљ црквене музике се не састоји у томе да пружа естетско уживање, него да узводи човека ка небу.

Св. оци 6. Васеленског сабора у свом 75. правилу наређују: "Желимо да они који улазе у цркву ради певања не изводе необуздане крике, да не насилују природу до вриске и да не уводе ништа неприкладно и несвојствено храму, него са великом пажњом и са умилењем да поју Богу, који види оно што је скривено" (Мт. 6,6). Св. оци су особито упорно   штитили   целомудреност  (чедност) хришћана, па  су  им  зато  забрањивали да  чак и у грађанском животу учествују у непристојним играма и забавама (6. Васеленски сабор 51. правило), у плесовима који распаљују нечиста расположења, у разним паганским весељима на којима се жене преоблаче у мушкарце, и обратно, где се носе разне комичне, сатиричне и трагичне  маске,  као  и  у  сваком  смехотворству  (6. Васеленски сабор, 62. правило). Свега тога не би требало да буде међу хришћанима.

Благодарећи таквој строгости Православна Црква је очувала међу својим верним чедима - особито у литургијскм животу - дух молитвености, покајања, скрушености срца и страхопоштовања. И данас у Православној Цркви постоје људи који, предстојећи пред Божјим светињама, горе свештеним трепетом и духом миомиришу у ангелској молитвености, која се стиче самоочишћењем и побожним учествовањем у Божанским тајнама.

Блаженопочивши патријарх целе Русије Алексиј II (+1970.г.) особито је ревновао за правилно и побожно богослужење, и у многим својим посланицама и одлукама упорно је напомињао да црквено појање мора коренито да се разликује од оперског певања, које изазива овосветска располижења и само душевну, а не духовну насладу.

"Извођење црквених песмопоја вриштавим тоном светских песама или страсних оперских арија - пише патријарх - не допушта онима који се моле не само да се усредсреде, него чак ни да схвате садржај и смисао песмопоја". "Циљ наших богослужења није стварање музичких ефеката или подражавање опере и концерта са њиховим солистичким и осталим "нумерама, него -молитвено располижење изазвано садржајним и умилним црквеним песмопојем". Храм, у коме се дозвољава "оперско" црквено појање претвара се из Дома молитве (Мт. 21, 13) "у салу за одржавање бесплатних концерата које привлачи "публику". Богомољци су хтели - не хтели приморани да трпе такво појање које их одвлачи од молитве".

Познати руски композитор Чајковски био је противник модернистичких тенденција у руском црквеном певању, које је у његово време почело да се удаљава од строгих и предивних по духовној узвишености старинских напева - да би, угађајући публици која је долазила у цркву да слуша "боље појање" почело да се спушта на ниво сладуњавих светских мелодија, пуних јефтиних ефеката, а погубних по душу".

У Православној Цркви је било више покушаја да се изврши "модернизација" црквеног појања, али, на срећу, они нису оставили превише дубок траг, јер је Црква упорно водила борбу против уношења световног духа у црквену музику.

Б) НОВИ "ЛИТУРГИЈСКИ" СТИЛОВИ НА ЗАПАДУ

Почев од времена Реформације, Запад је пошао својим путем и један сасвим нови дух се зацарио у протестантском свету. Богослужење је у њему изгубило свој Мистични облик и садржај, али зато није био крив само протестантизам. Још раније Ватикан је напустио древну хришћанску традицију, уводећи инструменталну музику у богослужење, што је унело светски елемент у црквено појање. Ако је у старозаветном богослужењу певање понекад и било праћено музиком, то се чинило из снисхођења према духовним немоћима старозаветног човека (уп. Мт. 19. 8). Са почетком новозаветне ере благодати, музички инструменти више нису били потребни на богослужењима, да верујући, узлетевши ка небеским висинама на крилима молитве, сједињене са благодатним речима, не би били низвргнути ка земаљским низинама, јер црквено појање треба да нас из материјалног света изводи у невештаствени и непропадиви свет Духа Светог уз помоћ Оваплоћене Речи Божје.

На Западу, где је материјално увек односило превагу над духовним, у богослужење се увукла и учрстила се у њему инструментална музика. "Светски елементи музике непрестано продиру у храмовну музику и већ су освојили одређене позиције. То се испољава у могућности да цео оперски оркестар учествује у богослужењу Западне цркве, иако се литерарни (ако се тако може рећи) део литургије ево већ скоро 2000 година чува од насртаја песника и драматурга, који би радо новим мистеријским варијантама допунили дела св. Василија Великог и св. Јована Златоустог".

Ако се 30-их година нашег века чак и на Западу још могло писати о строгој ненарушивости древних литургијских текстова, данас, у овој нашој бајној екуменситичкој епохи то више није могуће. У протестантском свету на екуменистичкој основи ничу нови "литургијски" стилови, који потискују пређашња црквена чинодејства, при чему оркестарску музику замењује џез.

Када се раније, (под утицајем сентиментално -естетске традиције западњачких миса, у којима је служба праћена звуцима оргуља и оркестра) постављало питање - зашто Православна Црква одбацује инструменталну музику у храму? - обично се одговарало да оркестар буди душевна, а не духовна осећања и на крају крајева ипак "приземљује" душу, не допуштајући јој да узлети у непропадиви свет Духа. То је тачно, али то није све. Данас. када је на раменима инструменталне музике у храм ушао џез, ми само можемо са благодарношћу ускликнути: Слава Богу који тако премудро руководи Својом Светом Православном Црквом, те су у њој, по наговору Св. Духа оркестри били сасвим забрањени у храму! Иначе, после оркестарске музике у богослужење би лако продрла и џез музика, као што се десило на екуменистичком Западу.

Већ више пута цитирани екуменистички омладински часопис "Ризик", свој први број за 1969. г. посветио је теми: "Живи литургијски стил", и у оквиру ње дао приказ нових видова литургије и нових молитвених обраћања Богу. Какви су они? У њима нема ничег заједничког са благодатним покајно - молбеним, хвалебно - благодарственим и умилно - свештенотрепетним чинодејствима св. Православне Христове Цркве. Оне су изгубиле сваку   везу   чак   и   са   пређашњим   протестантским службама. У "литургију" је уведена најсавременија музика, џез са удараљкама, а за време службе плеше се калипо, твист и рок са крајње неприличним кретањима. Такве "литургијске"  новотарије на протестантском Западу несумњиво су надахнуте и усмераване од стране масона.

Екуменистичка молитва у Француској

У истом броју "Ризика" читамо: "На националној литургијској конференцији у Вашингтону  (1968.г.) за време завршне литургије, игран је калипсо, џез и "евангелски" рок; све је завршено бурним финалом бубњева, а после "причешћа" пред олтаром група младих је одиграла један плес  ...У  храму  св.  Павла у Лондону тромесечни   омладински   фестивал   био   је   завршен службом, која се састојала од музике, драме и игре". Дознајемо да индијски екумениста Рони Секвиера пише дисертацију   о   плесу  као  средству    литургијског изражавања, и сам за време литургије плеше молитву Господњу "Оче   наш".  У   часопису   је   објављена фотографија: пастор на престолу савршава "евхаристију" а пред њим се увија индијски плесач. Тешко се може замислити богохулнија пародија!

У Аустралији "студенти англиканског Богословског института приказани су на телевизији за време литургије, чији је прозбени део био заснован на читању васкршње штампе. Читане су поједине вести о збивањима на политичком, економском и спортском плану, а после сваке вести следила је молитва.

Оправдавајући употребу џеза у литургији, сарадници   "Ризика"  тврде да је лупа бубњева исто тако упечатљива као и звук црквених звона". Ко би се од верујућих сагласио са оваквом бесмислицом? Нема ничега заједничког између звоњења црквених звона које у души буди света религиозна осећања, и џез музике са њеним помамним ритмом и бесном лупом бубњева који код омладине распаљују телесне страсти. Аргумент, да џез наводно привалчи омладину у храм, није ваљан. Јер џез неће омладину привести покајању него ће, пре, истерати из храма благочестиве људе, што се и дешава у многим инославним храмовима. Неће џез и плес привући младе људе Христу, него самоодрицање и целомудреност које је проповедао Христос.

По свему судећи, циљ описаних  "лутургијских представа" је - начинити од Евхаристије параван иза којег би се  некажњено  обављале  богохулне  пародије,  и обесмислити је у толикој мери да она постане смешна и потпуно излишна у наступајућа антихристовска времена. У чланку "Молитва, хвала и протест" Бриа Фрост са одушевљењем говори о новим облицима богослужења, која су "истинско испољавање Духа, који ствара и чини све новим". Богохулно спекулишући свештеним текстом Откривења (21,5) у духу упсалске скупштине ЕСЦ која је њега изабрала за своју лозинку, аутор приписује Св. Духу ове џезерско - плесне и весело - шаљиве "литургије". Уствари не Дух Свети, него Њему супротни дух злобе (Еф. 6, 12), убрзавајући процес дегенерисања омладине, настоји да уништи побожно поштовање светиње и да се Дом молитве претвори у дом забаве, где би се пред Лицем Божјим чиниле разне неприкладне ствари одмах након "причешћа".

Аутор текста иде и даље - он хоће молитву да претвори у средство ... протеста. "Ако наше богослужење, наше песме - пише он - треба да задобију силу једног духа, који би водио свестраном јединству, нисмо ли ми одна дужни научити да протестујемо пред Богом за човека?" Аутор долази до отворене хуле - он је незадовољан Богом, као да је Он крив за људске грехе који проузрокују разне животне неправде. "Они који протестују говоре да је у нашим рукама моћ - моћ да се промени свет, да се промене људи и структуре ... Само када би се нашло довољно људи који би се заузели за то, све би се могло променити": Аутор као да каже: "Нама Бог није потребан. Ми имамо моћ да изменимо свет". То је - језик безбожног хуманизма који је поникао у екуменизму. Као да грешни људи без Божје помоћи могу изменити греховни свет, који у злу лежи (1. Јн. 5,19), остајући притом и даље грешници!

На крају чланка аутор даје савет који коначно открива  његов сатанистички циљ:  "Нека упоредо са молитвом буду сатира и сумња, ругање и смех, гнев и мржња, агресија и секс! Јер ми смо створени по лику Божјем (!) са огњем у срцима и телима, чак и у нашим мангуплуцима". На крају овог броја одштампана је молитва - протест, која би вероватно требала да служи као образац: "Господе, ја не могу веровати у Тебе када је Твој свет тако суров! Господе, где си Ти? У Бијафри се збивају убиства; у Вијетнаму пуцају у људе; у Индији људи умиру од глади, а у богатим државама живе у изобиљу! Господе, а где си Ти, који си створио човека по Своме лику, створио га за правду и љубав и човека који сеје раздор, који је неправедан и који мрзи? Господе, ја не могу веровати у Тебе, видећи како свет мало личи на Тебе. Амин."

Овај   богохулни   бунт   против   Бога,   у   виду "молитве" забрињава утолико пре што се врши под покровитељством Светског савета "цркава"! Отворено безбожништво није за веру тако опасно као ово прикривено деловање масонског екуменизма.

Колин Хоџетс у свом чланку  "Историја једне драме и литургије" описује како је он дрско покушавао да "модернизује"литургију, претварајући је у привлачну драму за младе. Његов први покушај 1963.г. није био нарочито успешан. Хоџетс је одлучио да "демитологизује" историју Рођења Христовог, тј. да рођење Христа представи   по   -   људски,   са   циљем   да,   користећи богослужење, разруши веру у Његово Божанско достојанство. По признању самог аутора, представа није била добро увежбана тако да  су  многи у публици  били увређени". Прави узрок увређености публике лежао је, очигледно, у томе што је дивно Рођење Христово глумом било сведено на рођење обичног човека. Узгред речено, да се Христос родио на такав начин, Он би наследио првородни грех Адама и не би могао бити Искупитељ човечанства од греха.

Друга драма Хоџетса "Смрт човека" доживела је већи успех. "Човек" - то је Исус Христос и Његова страдања у савременој обради, без икаквог помена о Васкрсењу. Нова драма била је праћена игром и џез музиком. Његов трећи експеримент било је поново Рођење Христово у поетској верзији. Главну улогу играла је лепа девојка. Кулминација је било приказивање слајдова прљавог порођаја уз грмљавину бубњева и махниту игру плесача. Публика је ово поздравила бурним аплаузима ...

Имајући у виду овакво богохулно "богослужење", истински православни хришћанин би требало да заувек раскрсти са екуменизмом. Псалмопесник нас упозорава да не будемо у заједници са хулитељима: "Благо човеку који не иде на веће нечестивих, и не стаје на пут грешних и не седи на скупу покварењака" (Пс. 1, 1). Кад су познатог "православног" екуменисту, који заузима висок полажај у ЕСЦ, студенти - богослови питали за мишљење у вези описаних екуменистичких скаредности, он је то назвао једноставно "позоришним представама" које немају ничег заједничког са молитвом, али није испољио никакво огорчење.

Описане "богослужбене" новотарије су у суштини дрско и одвратно подсмевање најсветијим осећањима верујућих и представљају сатанистичко разарање вере!

              На 6. скупштини ЕСЦ у Упсали могао се запазити особити екуменистички начин "молења" који је подсећао на некакву играрију. Шест младића и девојака (шестокрака звезда масона!?) стали су у круг и почели да "медитирају". Затим је свако од "богомољаца" стао у средиште круга који су начинили осталих петоро и затворивши очи падао уназад. Тога би остали дочекивали на руке и предајући једно другом, обносили га у круг. На крају би свако стао лицем окренут "самолитвеницима" и додиривао их изговарајући неку реч". Важан елемент овог "богослужења" био је - "успостављање личног контакта".

По неким сведочењима, у појединим православним парохијама у Америци покренуто је питање одржавања игранки за младе при храмовима, да би се омладина привукла у Цркву. Поводом таквих погубних наговештаја архиепископ Аверикије исправно је приметио: "Наш задатак није само привремено и на спољашњи начин задржимо чланове наше Цркве у порти, него да их водимо ка вечном спасењу".

Не треба се тешити мишљу што описана "богослужења" за сада обављају само млади екуменисти. Пошто ЕСЦ допушта "литургијска" богохуљења међу младима и дозвољава да се она пропагирају у званичном омладинском часопису значајног назива "Ризик", то значи да одрасли екуменисти подржавају младе, иако сами и не учествују у њиховим новотаријама. Када старије екуменисте замене млади, данашња новотарија сматраће се законитом формом екуменистичког "молитвеног" општења и "литургијске" интеркомуније.

Православни  хришћанин  не  треба  чак ни  да помишља да учествује у екуменистичком покрету, који:

1) уводи игру и џез у богослужење,

2) богохули за време свете Евхаристије

3)дегенерише омладину посредством помодних "религиозних" новина

4)"Молитвама-протестима" пројављује отворени сатанизам, што значи да не служи Христу, него антихристу!

Извор: Архимандрит Серафим (Алексиев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев) Православље и екуменизам – зашто православни хришћанин не може бити екумениста.

 Превео:

 Родољуб Лазић

Приређивач: „Борба за веру“