Свети Јован Златоусти у тумачењу "Дела апостолских" говори да је највећа опасност за Цркву одсуство гоњења.

Када су се демонске силе обарале на Цркву у виду непосредног протеривања, гоњења и терора, и нехотично гонитељи су служили као филтер кроз који се одвајала шљака од руде и тим огњеним испитивањем непријатељи Цркве сами су чистили Цркву, то јест ослобађали је од номиналних хришћана и од беспринципијелних прагматичара, који у Цркви траже сопствену корист и каријеру.

Када гоњења престају тада као да се подижу преводнице и бране и корито реке пуни водом, но заједно са том водом тече накупљена прљавштина. Када престају гоњења и јавно мњење почиње да бива трпељиво (толерантно) према хришћанству, па чак и да га подстиче, тада се дешава другачији рушилачки процес изнутра: Црква губи своју духовну чистоту и у њеним редовима се појављују људи који су по свом духу и животу потпуно туђи Цркви: једни од њих гледају на Цркву као на експериментално поље и, уместо да се уче у Цркви, почињу њу да уче; други се претварају у црквене дипломате; трећи се у Цркви баве трговином; четврти задовољавају своје частољубље и тако даље. Када на станици објављују да треба хитно прећи из једног воза у други, тада најбрже трче и заузимају удобна места они чији су кофери празни. Разуме се, ми уопште не желимо да кажемо да такви елементи преовлађују у Цркви, они чине мањину, али мањину која шири непријатан мирис, и зато се у Цркви појављују нови проблеми - то је унутарцрквена борба за чистоту Православља.

 После реформи Константина Великог, који је дао слободу Цркви, наступио је нови период перманентне борбе са јересима и искривљавањима хришћанског учења, период у коме није била мања одговорност и опасност него за време гоњења, када се водила борба за опстајање Цркве.

Данас као да видимо негативан одраз историје Цркве почетком IV столећа, с том разликом што је у периоду Сабора и Отаца Црква имала велике подвижнике и дубоке богослове који недостају нашем времену. Али Црква у својим недрима има неисцрпну силу, која надокнађује нашу немоћ - то је благодат Литургије и црквено Предање. Ко живи у њиховој благодатној струји тај може православљем свога срца да разликује истину од заблуде, светлост од таме и чистоту вере од подмукле лажи.

Сада је наша земља подвргнута експанзији рационалистичких и мистичких секти, од којих је већина настала у протестантском свету, као резултат његовог непрекидног распарчавања и подела. Друге секте имају паганско порекло и представљају реформисано учење будизма, хиндуизма, кришнаизма и тако даље. Ти "духовни цигани" као бучна гомила скитају по нашој земљи.

Док је прелазак у протестантске секте очигледно повезан са одрицањем од Православља и променом традиције и целокупног начина живота, постоји и друга скривенија и замаскирана опасност од католичких мисионара, који тврде да човек може остати православним и ако се прихвати католицизам у форми уније. Ове идеје су популарне у одређеном делу "околоцрквене" интелигенције - привремених "сапутника" који нису укључени у духовни живот Цркве, ретко учествују у храмовним богослужењима и не држе се елементарних правила Цркве, а у исто време сматрају да имају права да уче Цркву, па чак и да иступају у њено име.

 У високим светским школама некомпетентни предавачи, од којих су неки још недавно критиковали хришћанство са атеистичких позиција, сада иступају са изјавама о томе да је Грузија погрешила што у своје време није прихватила унију. Они тврде да би примање католицизма приближило Грузију европским земљама и самим тим допринело њеном процвату. Али, прво, у религији људи треба да траже само једно - истину, независно од тога да ли је она, земаљски гледано, ко-рисна или није. А приступати религији као средству или инструменту за остваривање било каквих земаљских циљева већ је профанација и знак материјалистичког мишљења. Хришћанство и Православље нису ситниш у рукама човека којим може да обавља трговачке трансакције. Већ такав приступ показује низак морални ниво и беспринципијелност тих псеудохришћана. Али ипак размотримо два става:

 1) може ли неко остати православан ако прими унију;

 2) да ли је унија себе оправдала чак и као инструмент политике и као "кључ" за улазак у Европу.

 Реч "унија" значи савез, али у суштини никаквог савеза тамо нема. Унијатима је остављено право да чувају своју традиционалну православну обредност, али да уједно прихвате све католичке догмате и да уђу у јерархијску структуру католичке цркве. На тај начин, унијат је католик источног обреда. То је хибрид који је израстао на грани католицизма. За католике унијат јесте католик, али нижега реда; за православне - одступник од вере својих отаца.

Сами православни обреди, отргнути од православног живота, од догмата и литургике, постепено али неизбежно деформишу се и зато богослужење савремених унијата, украшавање храмова, иконопис и литургијски напеви све више задобијају карактер еклектичности. Унијати су дужни да механички прихватају нове догмате које прогласи католичка црква.

Но окренимо се сада другом питању, које је од највећег значаја за наше опоненте: да ли је унија заиста гарант процвата, јединства и безбедности народа?

У периоду од XII-XV века византијски императори учинили су неколико покушаја да придобију европске државе за помоћ у борби са османлијском агресијом. Главна снага за јачање тог савеза требало је да постане црквена унија са Римом. Међутим, ови покушаји су дали сасвим супротан резултат: до поновног уједињења са Западом није дошло, али је зато настала разједињеност међу самим Византинцима. За оне који су искусили јарам католика - крсташа власт муслимана изгледала је мање тешка од власти Рима.

Православни патријарх је уживао одређена права па чак и поштовање код муслимана који су освојили Јерусалим, али после стварања Јерусалимског краљевства крсташа у Палестини патријарх је морао да напусти свети град. Унија 1448. године буквално је деморалисала грчки народ и створила опозицију против императора-унијате, коју је предводио прослављени јунак, адмирал Лукарис. Већ су при опсади Константинопоља противници уније узвикивали: "Боље турбан султана, него тијара папе". Што се тиче Запада, он није пружио никакву стварну помоћ. Рим је равнодушно, чак и са притајеном злурадошћу, гледао агонију Византије.

У Украјини је унија изазвала не мање трагичну поделу народа. Фактички Украјина се поделила на два дела: западни - унијатски и источни - православни, услед чега је дуго времена била поприште међусобних раздора. Велики део Јермена који су живели у Турској прихватио је католицизам, али за време геноцида 1915. године, када је било истребљено два милиона Јермена, католичке земље нису покушавале да спасу своје једноверце, иако су у Турској биле немачке и аустријске војне јединице, које су од раније биле добро обавештене о злочину који се припрема и које су постале очевици крваве трагедије.

Шта би било са Грузијом кад би прихватила унију? - Исто то: унутрашња подела и супротстављање. Главна снага народног јединства Грузије била је - Православна Црква. Унија би допринела претварању религиозно и етнички јединствене земље (исте психолошке основе) у низ кнежевина које се боре једна против друге, што би објективно појачало исламизацију Грузије.

Саба Орбелијани је примио католичанство да би ступио у везу са владама западних земаља и да би добио помоћ за Грузију, али осим дугова, ништа није донео из Европе.

Код нас постоји сумња да је велики део присталица уније у ствари далеко како од Православља тако и од католицизма. Ти људи, више од уједињења цркава, желе лекове поклоњене од реда "Сестре Терезе" и бесплатна путовања у Европу од некакве "добротворне" западне организације. Немају они чега да се одричу и немају шта да изгубе.

Преузето из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“ Архимандрита Рафаила Карелина у издању библиотеке „Образ Светачки“ стр. 336-339

          http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/unija.htm