|
Транскрипт беседе Владике Артемија (изговорена на ваведење приликом посете монасима у лозници код чачка) Како је та прослава протекла, исто у Нишу, поводом 1600 година тога Едикта, повезано са царем Константином који је рођен у томе граду, и како је та прослава била спонтана, дивна, окупљени само православни народи, представници православних држава, православних цркава и све је то прошло у једном томе духу свеправославном. Ни једне једине речи није било о екуменизму, о католицизму, о било коме другом изван православних. То је права прослава. Ево за сто година, рецимо, колико се ситуација у свету променила и докле смо стигли, да ова 1700-годишњица Бог зна шта ће нам све донети.
Али ја хоћу да верујем да оно што је Господ рекао да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати, да ће и то искушење бити савладано милошћу Божјом и благодаћу Божијом и да ће и та годишњица проћи у знаку обједињавања православних, победи Православља над сваком лажју, над сваком јереси и над свејереси екуменизма. Ово је припрема за то, ове наше савремене катакомбе, ово окупљање по овим кућицама указује на то. Просто, историја се понавља. Ко има уши да чује, нека чује. Ко има очи да види, нека види. У сваком случају, то је пут Цркве Божије, пут Светих Отаца, пут толиких исповедника и страдалника за Веру Православну, за спасење душа својих. Као што је Господ рекао: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“ Ићи за Господом значи ићи на крст, на распеће, на страдање, на прогонство, јер компромиса нема и не може бити између Истине и лажи, између Светлости и таме, између Бога и ђавола. Ту постоји јасна линија преко које се не може и не сме прећи. Ко год мисли да је могуће измирити те супротности, он се налази на путу који не води у живот вечни, него у погибао. Нека би дао Бог да се ово друштво умножава, да се диференцијација у нашем народу настави. Верујте и знајте да ово што се догађа код нас прати цео свет, не само наша дијаспора, него и сви православни народи. Српска црква је и кроз векове била у неку руку пример борбе за чистоту вере. И онда када је и византијски цар и патријарх и многи други ишли на склапање уније са Римом, Српска црква у томе није учествовала, није слала свога представника. Па ето, можда и ово има ту поруку целоме свету да се не може ићи на компромис без граница. Никакав компромис између Истине и лажи није могућ. Између Праве Вере и било које јереси нема ништа заједничко. Нека нам Бог даде свима снаге да издржимо и ово и све што Бог допусти, да буде на славу Божију, а на наше спасење. Амин. Боже дај. http://www.pastirdobri.com/2010-04-10-22-09-16/630-2010-12-06-15-17-03.html |
ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно 
