Владимир Димитријевић

МИЛОРАД СТЕВАНОВИЋ, МИРИСНИ ИЗДАНАК ЗЕМЉЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ

(1951-2010.)

Научник светског гласа, овај човек је надасве био искрени православни хришћанин, кога је вери у Господа привело чудо: Пресвета Богородица га је, скупа са мајком његовом Љубицом, супругом Вером и старијом ћерком Марином, спасила од злостављања муслиманских фанатика, у Сарајеву, који су опколили зграду у коју су се Стевановићи тек били уселили, неколико месеци пре почетка крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992-1995.) После искрене молитве Милорадове пред иконом Богородице, одлучили су да напусте стан и зграду. Кренули су, изашли, прошли између наоружаних и на све спремних џихадлија – и нико их није видео! Сели су у ауто и отишли на Пале – међу своје – и нико их ништа није питао, а камоли да их је зауставио.

После извесног временена, дошли су у Чачак, где је др Стевановић постао редовни професор Техничког факултета. Благ као личност, био је строг као оцењивач – спреман да студентима помогне, али не и да их пушта на испитима реда ради. Зато су му неки „власт имајући“ подметали ногу, па чак и покушавали да га уклоне, јер им није био потребан стручњак, него високопропусни полагачки филтер (по начелима сверазорне „Болоњске декларације“.) Као начелан човек, професор Стевановић је био неодступан у одбрани лествице вредности традиционалног Универзитета. Доживео је, због тога, много горких часова, али се није повлачио. Борио се за принципе без мржње, са, како би рекао Станислав Винавер, „стрпљивом ведрином математичара“.

Велики математичари Европе су често били искрено религиозни људи. Исак Њутн је, верујући у Христа и васкрсење из мртвих, смерно сведочио да осећа сву ништавност свог знања, и да се, као дете, само игра на обали океана (океан је недокучива Премудрост Божја); Лајбниц је такође био хришћанин; Гаус је педесет пута у животу прочитао цело Свето Писмо... А чудесни Блез Паскал, који се крепио, како је сам говорио, вером Аврама, Исака и Јакова, а не философа и учењака, целог живота је, у капут ушивен, носио запис о тренутку кад се обратио Христу. Професор Стевановић је математику доживљавао као простор откривења божанског склада. Говорио је: „Бог постоји зато што је математика непротивуречна“. (Уосталом, у свом „Слову о смрти“, Свети Игњатије Брјанчанинов је, на основу математичког појма бесконачности, доказивао бесконачност вечних награда и вечних мучења.) Сећам се да ми је причао како математичка формула мора бити не само тачна, него и лепа какви су, рецимо то, и хришћански догмати, препевани у црквене химне: „Пречистому образу Твојему поклањајем сја, Благиј...“ је, на пример, препев догмата о иконопоштовању.

С професором Стевановићем могло се причати о свему, а нарочито о Русији. Он је Русију волео јер је волео „рускога Христа, славјанскога Христа“ (Тин Ујевић); а Христос је, по оцу Јустину Поповићу, „Бог словенских очајника“. Ни у најтежим данима Велике Матушке, када је Јељцин крчио све што се прокрчити може, префесор није престајао да сведочи како је Русија непобедива својом светлошћу – нарочито Новомученика, који су, попут Цара и његових, крвљу пошкропили олтар храма њеног будућег васкрсења. Русе је доживљавао као свој народ, и то не само зато што му је супруга Вера била Рускиња.

У најновијим догађајима у Србској Цркви, професор Стевановић се јасно определио: одбрана Предања и црквеног поретка за њега је била одбрана оног најважнијег у сопственој души; и, наравно, одбрана будућности наше деце. Јер, Предање и није ништа другог до преношење благодатног искуства са оца на сина, до Другог Доласка Предања Очевог, Које је Христос. Зато је с тугом гледао како се наша небоземна вертикала поткопава и руши, с једним вулгарним исходом – да се људске измислице наметну уместо Божјег Откривења. По мери својих сила, он је устао у одбрану црквеног поретка, пишући своје текстове и потписујући апеле чији је циљ био учешће у тој и таквој одбрани.

Волео је манастире Овчарско-кабларске клисуре; они су му открили живот у истини. Својевремено је духовно узрастао поред оца Саве, чијој се чврстини исповедања искрено дивио. Ишао је и у Преображење и у Благовештење, у чијем храму је умео да дуго остане, чак и кад се Служба заврши: упијао је дух и дах светиње. Као и сваки Србин, Косову и Метохији је давао срце: у Грачаници – о томе је сведочио у болести, и то само блискима по вери – имао је виђење Господа („осим ако није нека прелест“, смерно је додавао; али, из начина на који је подносио страдања, не изгледа да је била прелест.)

У постељи је заиста био просветљен: мислио је више о другима него о себи, и трпео, трпео, трпео.

Наду да ће оздравити, због ближњих, није губио никад – на два дана уочи смрти, то је и рекао једном посетиоцу, који га је затекао у чачанској болници (претходно је боловао у Београду.) Такође се, пред уснуће, исповедио и причестио Господом, који је сишао у његову утробу раздрану метастазама малигнитета.

„Блажен у Теби да занемим“, певао је Настасијевић Господу своју „Молитву“. И блажени Милорад је у Господу занемео.

Тешко је, претешко, остати без таквог човека. Смрт ми је, од тада, постала још ближа, и пред њом све више осећам колико сам неваспитано, беспризорно дете, које траћи Богом дато време на пустахлуке, будалаштине, срамне непотребности. Не тако Милорад Стевановић, не тако: он беше као оно дрво из Првог псалма, усађено крај потока Св. Саве и Св. Василија Острошког, а не као прах који размеће ветар овог света. Старац Пајсије Светогорац је говорио да ће, ко претрпи рак као Божју посету, бити удостојен мученичког венца. Случај слуге Божјег Милорада, мислим, о томе говори.

На опелу покојника, на други дан Никољдана, славе његове и многих, поред његових ћерки, колега и браће у Христу, говорио је и потписник ових редова. Боље да није; боље да се не говори на сахранама добрих и побожних људи, него да они живе и да нас теше, они како рече Св. Јустин Ћелијски, „подвижници наших горких дана“. Уместо беседе, ако већ нешто мора, требало би нарицати, онако, по старински („Куда си ми улетио, мој соколе, Милораде, / куда си нам отишао, братска туго?/ Ко ће нам звезде бројат' небеснице, / с чијег ће нам лица сјати Божје лице? / Милораде, рано наша и утехо, /поздрави нам Србијицу Небесницу, /поручи јој, брате мили, да нас крепи/до општега судњег часа, што нас чека. / Поздрави нам Светог Саву и Лазара, / Василија, милог свеца острошкога, / оца Саву игумана под Овчаром, / и Небојшу, дику нашу и саборца, / и све часне и честите браћу Србље, / којима си следовао, Милораде, / мили брале, из те свете земље Херцегове“.)

Плакало се на опелу његовом, где се окупило много људи, како из Чачка, тако и из других србских крајева – од Београда до Републике Србске. Плакало се искрено, непретворно, и не само над њим; плакали смо због себе, убожјака у свету који је сваким даном леденији и сиромашнији добрим људима, а прожет метастазираним злом, које убија човечанство.

Али, кад смо га полагали у гроб, неко је запевао „Христос воскресе“, и ми смо знали да у земљу стављамо зрно пшенице, које ће, по милости Човекољупца, велелепно класати у Дан Христовог Другог Доласка. А онда, ко се удостоји, неће се више растајати ни са Богом, ни са ближњима.

 +++

 БЕСЕДА НА ОПЕЛУ БРАТА МИЛОРАДА

„Род смо. Кад умре човек / и моје срце рушно је“, каже песник Настасијевић. А поготово кад умре овакав човек, какав је био Милорад Стевановић.

Нећу причати о њему као научнику, мада је био велики научник, по коме носе име чак и неки математички феномени (Стевановићеви кругови), којима се бавио. Сарадник угледних међународних часописа, повезан са светском научном заједницом, Стевановић је, као и сви велики људи, био на удару кратковидих и ограничених (подносио је – а како би другачије? – са мушким трпљењем); као и сви велики људи, био је скроман, знајући оно што је знао и кинески мудрац, Конфучије: „Кад држава напредује, срамота је бити сиромашан и неугледан; кад држава назадује, срамота је бити славан и богат“.

Нећу говорити ни о њему као русофилу, који не само да се оженио супругом – Рускињом, него који је живео великом Матушком Русијом, туговао њеном тугом и радовао се њеном радошћу. Гледајући препород ове велике православне државе, наш брат Милорад је знао да се испуњавају пророчанства њених светаца,  попут Св. Серафима Саровског, да ће Русија пасти – и пала је, у бездан комунизма! – али и да ће се, у Христу, подићи. Херцеговац Стевановић је, као и сваки прави Србин, знао за завет Светог Петра Цетињског који је, на самрти, проклео сваког ко би се, међу нама, Русије одрекао.

Неколико речи ћу, с вашим допуштењем, рећи о брату Милораду као хришћанину. Ако је неко заслужио да се на њега примени реч: „Ни мрава не би згазио“, то је био он. Христу је пришао као зрео човек, у огњеном искушењу рата који га је затекао, са супругом, мајком и новорођеном ћеркицом, у стану у Сарајеву. Зграду у којој је живео опколиле су „зелене беретке“, и Стевановиће је чекала страшна судбина; али, брат Милорад је пао на колена пред иконом Мајке Божје и породица је изашла из зграде, скривена од очију убица, а да им длака са главе није фалила. Сели су у кола и отишли у слободу. Од тада, Милорад Стевановић је свим својим бићем прионуо уз Господа, духовно се препорађајући у нашим светињама, а нарочито у Св. Вазнесењу, код оца Саве, коме се дивио као човеку огњене вере, великог ума и гвоздене воље. Живот професора Стевановића, избеглог из Сарајева у Чачак, од тада је, по речи Апостола, био скривен са Христом у Богу, и уверени смо, знамо и осећамо – кад се јави Христос, Живот наш, и он ће се с њим јавити у слави. Јер је живео Њиме: благ, кротак, милосрдан, дуготрпељив, спреман да помогне сваком, он је своје постојање утемељио на будућем, а не на садашњем. Свагда је могао да апостолски исповеди да вером живимо, а не гледањем. То, да мрава не би згазио, у његовом случају није била само фраза – најближи сведоче да, кад бубица улети у стан, он није дозвољавао да се згази, него би је избацио напоље, да јој поштеди живот. Увек је имао времена да саслуша, посаветује и упути. Будући срцем као мало дете, гледао је у сурови, поживинчени свет у коме живимо, и  чудио се зашто су људи такви ако су саздани по лику Бога Љубави.  Чудио се, не осуђујући и молећи се за све и свакога.

У вери је био неодступан: православно хришћанство је волео као достојни син Херцегове земље, дедовине Светог Саве, што је и доказао борећи се за његово Законоправило у животу Србске Цркве. Попут Светог Марка Ефеског, могао је да каже: „Ако немам шта да изнесем пред Бога, да бар изнесем православну веру“.

А онда је (у истини то кажем, јер смо сви без њега, бар мало, постали сирочићи), прерано, дошла предсмртна болест, белест од тумора који је данас пандемија – јер су непријатељи са мрачног Запада на нас бацили 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом. Брат Милорад ушао је у борбу с болешћу с дивовском храброшћу и одлучношћу, с пуним поверењем у Оца небеског. Рвао се и носио са болом који му је раскидао утробу попут старих србских витезова, који су говорили: „Душу у се, па трпи!“ Није роптао на Промисао Божји: полагао је животни испит достојанствено, као сваки човек чиста срца и образа. Његова супруга сведочи да никад није гласно закукао (а имао је рашта, и ко би му замерио?). Само је говорио да га боли, и тихо, тихо јецао.

Који смо имали благослов да га посетимо, дивили смо се како том трпљењу и нади у боље, тако и сјају на његовом лицу: лице му је било просветљено смерним подношењем патње, попут лица блаженопочившег оца нашег и његовог Саве из Вазнесења. Говорио нам је о својим небским виђењима, и осећали смо: Господ га је храбрио и тешио у огњу предсмртне муке. Причао је о свима који су му у болести прискочили у помоћ, и благодарно сведочио да још има добрих људи у нашем народу, и да, због тога, нећемо пропасти.

А онда се угасио. Душа његова, која је, и за живота, мирисала на босиљак, попут тамјана из кадионице трошног тела узноси се пред Господа. И нећу погрешити ако кажем да сви осећамо ненадокнадив губитак: свет је осиромашио за једног прекрасног човека, и зато је у свету хладније и тужније него што је било кад је Милорад Стевановић ходао земљом.

Драга мајко и сестре новопрестављеног, драга госпођо Вера и девојчице његове, Марино и Анастасија, свако од вас помогао му је у најтежим данима да се бори с предсмртном патњом. Знате колико вас је волео – до самозаборава. Сада, када је, по речи Св. Писма, прибројан оцима својим, празнина и туга које остадоше иза њега ваш су удео на земљи. Ми вас утешити не можемо – то може само Отац небески. Али, можемо обећати да, као што брата Милорада нећемо заборавити у молитвама, тако његову породицу нећемо заборавити овде на земљи. Вама, госпођо Вера, дивна супруго која сте свом Милораду помогли да достојанствено издржи на путу ка Христу, и Вама, Марина и Анастасија, дивне кћери оца на кога можете бити поносне, дужни смо да се нађемо при руци, по мере својих сила. Тугујте за њим, јер имате за ким али не очајавајте, да њега не растужите, јер је он био човек наде, а не очајања. Ту смо да будемо с вама у тузи, али и у нади, оној којој се свештеник обраћа на крају службе Божје: „Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!“

Брате Милораде,

Отишао си у вечни покој као исповеђени и причешћени слуга Христов, да сретнеш Св. Саву и Св. кнеза Лазара, и да се поклониш Небеској Србији, којој си свагда стремио. Бог да ти душу прости, велика србска и словенска душо, а остатку твоме да да живота и утехе! Да се сретнемо у вечности, у којој растајања нема, и где гледање Лица Господњег весели све од века свете Његове!