Грешни Милоје: Ја пресуду нисам примио, међутим, с обзиром да у Великом црквеном суду седе епископи г. Иринеј Буловић и г. Амфилохије Радовић не би ме изненадило, и не би им било први пут, да погазе Каноне, члан 25. Устава СПЦ као и одредбе кривичних правила. За њих су Канони, Устав и уопште поредак у СПЦ одавно отишли у музеј старина. Они не суде по правилима, већ по неком сопственом „надахнућу“. Ту своју мајсторију су увежбали на примеру преосвећеног владике Артемија.

Ако је та информација тачна, а верујем да јесте, могу да кажем да мене из свог мајчинског крила није избацила моја Црква, него неки њени отпадници, који су се расрбили или до гуше потонули у бездно јереси којој је име екуменизам. Они можда мисле да су победили. Али нису. Јер да су победили, били би великодушни. Овако, показују да их је страх и да их мучи савест, па је гуше безаконим суђењима.

 „Борба за веру“: На првостепеном Суду један од судија Вам је био свештеник Милић Драговић са чијим сте ставовима више пута полемисали. У другом степену су Вам судили епископ бачки Иринеј Буловић и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, о којима сте такође доста писали.

Грешни Милоје: Ја нисам писао о њима. Њихове биографије ме никада нису занимале. Ја сам писао о њиховом безакоњу, о ономе што је мене и многе друге саблазнило. О њиховом одступању од светоотачког Предања, од Канона...

Дакле, ја немам ништа против тих људи. Ни против њихове вере у „сестринске цркве“. То, једноставно, није моја вера. Ја верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. И не пристајем да ми неко потура куче под лисиче.

Њима нека је срећан пут у екуменизам, у то море јереси – свејереси, јер то је њихов избор. Али ја нећу тим путем! И пошто ја нећу за њима, тим њиховим путем, они су се досетили да ме избаце. Како може неко, ко је побегао из Лађе која плови ка Источнику, и ушао у чамац који плови према Ватикану, да из тог чамца избацује оне који су остали у Лађи?

Ја сам, у раној младости, са својих 17-18 година упао у клопку и пошао за духовним слепцима. Кад сам препознао превару, кад сам схватио да ако слепац слепца води да ће обојица у јаму пасти, ја сам јавно, пред целокупном југословенском јавношћу, исповедио своје несагласје са рђавим вођама. Уздам се у милост Божију да ми се та грешка више неће поновити. При чистој свести и здравом разуму никад више нећу ићи за слепцима. Па макар они и преотели кормило Лађе, у узалудном покушају да ту Лађу – Светосавску Цркву – окрену ка Ватикану. Уосталом, ја сам то чврсто обећао у свом отвореном писму бившем српском (а сада „црногорствујушчем“) епископу Амфилохију Радовићу (http://borbazaveru.info/content/view/2737/54/).

„Борба за веру“: Ви говорите тако као да су Вас казниле судије из неке друге Цркве, а не из наше Српске Православне Цркве.

Грешни Милоје: Ја сам у оној истој Цркви у којој је мој судија Иринеј Буловић био седамдесетих година прошлог века. Која је то Црква види се из његовог писма које је објављено на стр. 353-355 моје, ових дана из штампе изашле, књиге Сине мој, не пристај!

Оно што тада рече мој судија и ја исповедам! Оно што сад ради и говори мој судија је супротно оном претходном. Дакле, једно је истина, а друго је лаж. Хтео бих да упитам мога судију: да ли  нас је лагао пре 40 година, или то чини данас?

Неке моје судије су примиле папине напрсне крстове, папино прстење, саслужују са јеретицима, пале свеће по синагогама... Таквим својим понашањем, консеквентно Канонима, они су отишли из моје Цркве, без обзира што су задржали митре, кључеве манастира и цркава, полијелеје, ливаде и шуме, које припадају роду православном и светосавском, и које су наши оци, па и ми, у границама својих могућности, саградили и даривали мајци Цркви. Они су наше светиње претворили у пећине разбојничке и отуда покушавају да прогоне православне Србе.

Не знају они, или су сметнули с ума, да је казано да ће дворци неправеднијех опустети, а колибе праведника процветати. И да ће први бити последњи, а последњи први.

А може бити да знају, али, авај, не верују. Отуда су мени учинили незаслужену част казнивши ме овом драконском казном. То потпуно приличи стању њиховог духа и ваља да остане траг о томе како вукови у јагњећим кожама покушавају да распуде стадо Христово.

То што су они тренутно власт имајући, и са те позиције приграбили имања СПЦ ништа не значи. Јер они то не могу понети у гробље, а тамо ћемо ускоро и они и ја, па ће то поново бити у рукама православних Срба. А неки од нас ће се ожалостити веома, кад у другом свету чују мишљење о себи од оних који их сад славе.

„Борба за веру“: Из Ваших речи проистиче да одлуку о Вашем изопштавању из Цркве сматрате неважећом – ништавном.

Грешни Милоје: Ја сам то објаснио мојим унуцима у једном писму, да би остао траг једног времена у коме су се побркали аршини части и бешчашћа, истине и лажи, правде и неправде, вере и безверја (http://borbazaveru.info/content/view/3645/1/).

„Борба за веру“: Осуђени сте зато што сте примили на своје имање групу монаха из Епархије рашко-призренске и зато што сте учествовали на богослужењима владике Артемија?

Грешни Милоје: Да. Тако је бар писало у првостепеној пресуди. А пошто ја поуздано знам ко је наложио доношење ове пресуде, и пошто знам да ће у другом степену одлучивати г. Иринеј Буловић и г. Амфилохије Радовић, могу засигурно да дадем потврдан одговор.

„Борба за веру“: Ово прво „кривично дело“...

Грешни Милоје: За прво „кривично дело“ нису судили мени, него Јеванђељу. Ја сам, што се честитих монаха, којима сам пружио кров над главом, цепаницу дрва, поњаву, чашу воде... тиче, поступио тачно по Јеванђељу које се чита Месопусне недеље (Мт. 25, 34-40). А што се овоземаљских закона тиче, то сам урадио апсолутно у складу са позитивним прописима. Дакле, дао сам цару царево, а Богу Божије. Г. Владимир Димитријевић је мојим прогонитељима објаснио да чак и њихов „свети отац“ објашњава да они у овој ствари нису у праву (http://borbazaveru.info/content/view/3495/54/). Милосрђе је безусловно! Милосрђе се указује свима и свакоме! Ја бих га и Турчину указао, а камоли православним Србима!

Судећи Јеванђељу, они су постали веома слични њиховим колегама – првосвештеницима, који су судили Господу. То није никакво чудо! Јер, имају они у својим редовима епископе који кажу да се божански закони мењају, да је морал променљив, да је хомосексуализам природан, да је душа смртна...

 „Борба за веру“: Али, Вама је суђено због још једног разлога...

Грешни Милоје: Пазите: за кривицу ми је узето што сам се Богу молио у православној цркви, коју су освештале православне владике, чији је ктитор православни свештеник, са православним верницима и са Божијим и светим човеком владиком Артемијем.

Ако је кривица молити се Богу са владиком Артемијем – са поносом признајем: крив сам! Али, морам да додам: не бих дао мали нокат владике Артемија за све напрсне крстове мојих судија, које су примили од папе, и за сво прстење којим су се верили са њиховим „светим оцем“; и још да томе додају златне чираке са све свећама које су палили у јеврејској синагоги; и још да томе придодају и ону полицијску кућицу коју поставише пред Патријаршијом, и која је по мери вере њихове. И њихове правде. И још нешто. Никакво зло они не могу учинити праведном владики Артемију и његовој духовној деци. Он им је већ опростио то зло, али зато ће их Господ питати: „Где вам је брат?“ И неће им помоћи правдање да нису они чувари брата својега.

„Борба за веру“: Пре 30 година проглашени сте за непријатеља државе, а сада сте изопштени из Цркве.

Грешни Милоје: Пазите, пазите. Моји ондашњи прогонитељи су ме прогласили за непријатеља моје отаџбине. А ја сам на хиљаде примера својим животом засведочио да сам пре, и у време оно, као и после прогона, више волео, више дао, и више се жртвовао за моју отаџбину него моји прогонитељи. На хиљаде сведока ће вам овај мој исказ потврдити.

Тако и сад. Моје судије су ме изопштиле из моје Цркве, из Цркве мојих ђедова, из Цркве мојих потомака. Зашто? Зато што сам своје имање дао потребитима, и зато што сам се Богу молио са православнима. Заиста, заиста вам кажем: време ће показати да сам много више волео, да волим и да ћу волети моју свету Светосавску Цркву него моји прогонитељи. Ја се надам да своју веру нећу издати до последњег издиханија, а моји прогонитељи су то већ учинили. Наиме, они или каче Каноне мачку о реп, или, ако не иступају отворено против Канона и Догмата Православља, они их подвргавају својој интерпретацији, намећући им изопачени смисао (хотећи да нас заведу, мислећи, ваљда, да смо ми духовна недоношчад) и на тај начин се придружују онима који стварају адогматичну религију – хришћанство без Христа, Цркву без Канона, трабуњајући о некој апстрактној доброти, о милосрђу, о љубави... На делима, међутим, видимо како се односе према доброти, милосрђу и љубави: претили су још 1996. да ће владики Артемију сломити кичму.

Моји прогонитељи и ја смо матори људи. Ми ћемо ускоро један по један занемети и преселити се у вечност. Чим ми заћутимо, истина ће васкрснути и проговорити. Тад ће се видети ко су биле моје судије. Тад ће се видети ко је био владика Артемије због кога ме осудише. Што се мене пак тиче, припала ми је част да упознам и духовно се ородим са боготражитељем и богоносцем Његовим Преосвештенством Владиком Артемијем – доследним сином Св. Јустина и верним чедом Светог Саве. Они који прогоне овог праведника, нису достојни да му ремење на обући његовој завежу.

„Борба за веру“: Одлука Великог црквеног суда је ипак коначна.

Грешни Милоје: Да. Они су учинили све што је у њиховој (не)моћи: написали су да сам искључен из Цркве. Али нису Цркву ишчупали из мог срца. Осим тога, нису само они Црква, но Господ, Апостоли, Свети Оци, Мученици, ђедови наши, па тек, тек онда моје судије и ја грешни.

То једно. А друго, и овом пресудом су учинили још једно безакоње, погазивши Каноне, Устав СПЦ и Правила о чему смо разговарали прошли пут. Они су још једанпут игнорисали аргументе и тиме показали своје лице и своју самовољу. Безакоње је њихов стил, смисао, циљ. Они су, тамо они, уобразили, ко њихов „свети отац“, да су „мали богови“. Или, у најмању руку, „божији намесници“. Па им се чини да све могу. Истина, у њих је и погача и нож. Они заиста могу и раде шта хоће. Чини ми се да не могу до кад хоће.

Прогонитељи владике Артемија и његовог монаштва, па и моје маленкости, одавно већ, према њиховим сопственим речима и делима, нису у истој Цркви са Лаосом Божијим. Они казаше да кују завере читаву деценију; они већ петнаест година говоре о ломљењу кичме; они дугорочно планирају како да склоне владику Артемија који им је био препрека за њихову духовну пропаст. Они кажу да су екуменисти; они се моле са јеретицима; они пале свеће по синагогама. Што се мене тиче, нек' им је Богом просто. А теши ме и ово: ваљда је мањи грех пред Богом молити се с владиком Артемијем и носити крст Христов, него клањати се папи и носити папски крст.

„Борба за веру“: Патријарх Иринеј је, уочи мајског заседања Сабора СПЦ, изјављивао да ће се „највероватније на Светом архијерејском сабору у мају расправљати о бившем владики Артемију и његовом изопштењу из Цркве“, и да је изопштење из Цркве нешто што је најтрагичније за једног хришћанина.  Ове се речи, посредно, односе и на Вас.

Грешни Милоје: Да. То је тачно - када би хришћанин, кршењем Канона, Божијих и црквених заповести, заслужио изопштење. Међутим, по мом дубоком убеђењу, за хришћанина је велика срећа (а не трагедија!) кад га прогоне они који својим речима, својим делима, крше Каноне, газе светоотачко Предање, јер су на тај начин de facto они себе изопштили из Цркве и навукли на себе проклетство Светих Отаца.

Не каза ли Господ благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради.

Не желећи да опонирам било коме, лично мислим да је највећа трагедија за једног човека кад изда род свој, кад изда веру своју, кад изда Свете Оце. Јер тиме издаје Христа. Јер тиме издаје себе.

Нека би Господ Бог дао да се ова смутња, да се ови прогони, да се ово човекомрштво, заустави и да се преокрене у слогу, мир и љубав међу нама.

„Борба за веру“: Некада сте примили бројна признања од световних институција и власти, па потом били проглашени за непријатеља.

Грешни Милоје: Никаква одликовања нисам примио као цену по којој бих уновчио своју савест.

„Борба за веру“: Примили сте бројне грамате и похвале од црквених великодостојника, међу којима  и од блаженопочивших патријарха Павла и еп. жичког Стефана, од садашњег владике жичког Хризостома и других. Да ли Вам је у процесу суђења то узето за олакшавајућу околност?

Грешни Милоје: Почаствован сам граматама патријарха Павла, владике Стефана, владике Хризостома и других. Али то ме није усковитлало у славољубље, нити сам то схватио као „сребренике“ због којих бих, попут мојих судија, могао издати веру светих и богоносних Отаца наших. Ако хоћете да будем до краја искрен, рећи ћу вам следеће: највеће одликовање у мом животу је ова пресуда, коју у првом степену потписује г. Милић Драговић, а у другом г. Иринеј Буловић и г. Амфилохије Радовић. Ако другостепена пресуда буде естетски обликована и бар мало писменија од првостепене, урамићу је и ставити испод иконе мог Светог Николе, да сведочи да и у моје време бејаше инквизиције. Иако нисам Галилеј, морам рећи: „Ипак се окреће!“

„Борба за веру“: Да ли Ви заиста мислите да је то највеће признање у Вашем животу?

Грешни Милоје: Да. Нелицимерно. Већа би ми награда припала кад би моје судије повратиле Турке, па да ме удруженим екуменистичким снагама, због моје вере православне,  набију на колац. Или да моју отаџбину покатоличе, па да ме духовна деца „блаженог Алојзија“, моје судије и њихов „свети отац“ окаче на врбу како би могли, без духовних чеда Светог Саве, умарширати у њихову жељену унију.

Али надам се да Бог то неће допустити. Како рече српски песник Гундулић, Дубровчанин: „Коло среће се окреће, / вртећи се не престаје. / Ко би горе, сад је доле / а ко доле, горе устаје“.

„Борба за веру“: Господине Милоје, захваљујемо Вам на овом разговору. Заиста је задовољство разговарати са човеком који је доживео два тешка прогона. Желимо само још да Вас питамо, да ли је ово последњи прогон у Вашем животу?

Грешни Милоје: Знате, казано је само тесан пут води у Царство Небеско.

Ја немам много времена, будући да сам загазио у седму деценију овоземаљскога живота. Зато, не знам да л' ће ме Бог наградити још којом страданијом. Али, сваки човек има избор између Царства земаљскога и Царства небескога.

То је Ђура Јакшић, песнички надахнуто, обзнанио: 

Две преда мном стазе стоје:

Једна с цвећем, друга с трњем...

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека;

Нек по цвећу жене газе,

А трње је за човека.

„Борба за веру“: С обзиром да је Ваша супруга Нада, у свом јавном обраћању Вашим судијама (http://borbazaveru.info/content/view/3402/54/), исказала једнодушност и једномислије са Вама,  коме онда уступате цвећа стазе?

Грешни Милоје: Ево, са задовољством, цветне стазе уступам мојим судијама!

+++ 

ИНТЕРВЈУ ГРЕШНОГ МИЛОЈА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“

(3)

„Борба за веру“: Господине Милоје, из дневне штампе сазнајемо да сте добили пресуду Црквеног суда Епархије жичке.

Грешни Милоје: Да, јесам. Пресуда ми је уручена 23. марта ове године, препоручено са повратницом, на адреси мога пребивалишта у Београду.

„Борба за веру“: Осуђени сте казном коначног искључења из црквене заједнице.

Грешни Милоје: Да. Звучи невероватно, али истинито.

„Борба за веру“: Због чега Вам је изречена тако страшна казна?

Грешни Милоје: Због „два кривична дела“. Прво је то што сам примио монахе из Епархије рашко-призренске под мој кров и на моје имање, а друго зато што сам се молио Богу са Владиком Артемијем и његовим монаштвом.

„Борба за веру“: Зар су греси чинити милосрђе и молити се Богу са православнима?

Грешни Милоје: Сила Бога не моли.

„Борба за веру“: Шта је онда са јеванђељском заповешћу о чињењу милосрђа свим људима, без обзира којој вери и нацији припадали, а камоли својој браћи по вери и крви?

Грешни Милоје: Рекох, сила Бога не моли. Међутим, оно што ми је на утјешеније, то је знање да ни Бог силу не воли.

 „Борба за веру“: Хоћете ли се помирити са изреченом пресудом, или ћете се жалити?

Грешни Милоје: Жалићу се Великом црквеном суду, без улажења у меритум пресуде.

„Борба за веру“: Молимо Вас да објасните шта то значи.

Грешни Милоје: Жалићу се на безакоње које су неспорно починили тужилац и судије тиме што су себи приграбили оно што им Канони, Устав СПЦ и Правила поступка за црквене судове СПЦ нису ставили у надлежност. Тужилац и Суд су драстично и безобзирно погазили 9. правило Четвртог васељенског сабора, члан 25. Устава СПЦ и члан 64 Кривичних правила, односно Правила и поступака за црквене судове СПЦ. И не само то.

„Борба за веру“: Да ли је то довољно да Велики црквени суд поништи пресуду?

Грешни Милоје: Више него довољно. Ако пођемо од чињенице да Велики црквени суд управо и постоји да би отклонио грешке првостепене инстанце, у то апсолутно не треба сумњати.

Јер, необориви многобројни материјални докази сведоче да су црквеносудски органи Епархије жичке узурпирали права која им не припадају.

Дакле, моје судије су се руководиле неким сопственим надахнућем, а не црквеним Канонима, Уставом СПЦ и Правилима поступка. Моје судије су бациле под ноге непобитне чињенице и заменили их својом самовољом, што, наравно, не може бити од користи ни за истину ни за душе њихове.

Верујем да ће се и тужилац и судије – људи којима би истина требало да буде изнад свега – орадостити кад њихова пресуда буде поништена, јер ће се тиме отклонити њихово огрешење о црквени поредак. Јер, знамо да је казано не суди да ти се не суди! А камоли ако судиш неправилно, не дај Боже!

„Борба за веру“: Испада да Ви жалбу улажете из љубави према својим прогонитељима.

Грешни Милоје: Прошли пут, кад смо разговарали, рекох да моји прогонитељи нису моји непријатељи, него моји сурови пријатељи. Ја овом жалбом хоћу да помогнем мојим суровим пријатељима да избегну последице које су запрећене Законом Господњим: каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се и мерити.

Верујте ми, откад је почео овај процес, ја прилажем воштаницу више кад улазим у светиње и њу намењујем за моје тужиоце и моје судије, нелицимерно се молећи Богу за њихово здравље, и за њихове душе, едаби правилно управљали речју истине Божије. Ја заиста не желим да због мене било ко пострада, или да се због мене огреши, па ни моји сурови пријатељи.

„Борба за веру“: Мислите ли да ће Велики црквени суд да стане на Вашу страну, и да ће поништити одлуку црквеног суда Епархије жичке?

Грешни Милоје: Велики црквени суд не треба да стаје ни на чију страну. Он треба да стоји у истини. А истина је ово: „Другостепена судска власт поништиће првостепену пресуду:

1. Ако првостепена судска власт није била надлежна за суђење";/.../

 Амин!

Овај цитат је преузет из чл. 82 Правила и поступака за црквене судове.

Ја просто не желим да верујем да би Велики црквени суд могао затворити очи пред неумољивим чињеницама и пристати на било чији терор над Канонима, Уставом, Правилима... над поретком којим су уређене надлежности, права и обавезе свих и сваког у Христовој Грађевини.

Знате, правда и правичност важе за све, па и за епархијски суд. Да тога није, зар би институција Великог црквеног суда била потребна?

„Борба за веру“: Ви сте, дакле, уверени да ће Велики црквени суд поништити пресуду коју сте добили?

Грешни Милоје: Наравно. Ја и не помишљам да би тако важна институција унутар црквеног реда и поретка могла да имплементира филозофију оног непомјаника, Броза, која је садржана у безумљу: Нећемо се придржавати закона као пијан плота. Или оне безбожничке филозофије из које је поникла лудост: Ако чињенице говоре супротно, утолико горе по чињенице.

Не дај Боже да се такво безумље усели у нашу Свету Цркву. Доста нам је те срамоте било у минулим временима и у неким безбожничким институцијама.

Догодило се - не поновило се.

Велики црквени суд има: 

1. Императив који каже: "Поништиће првостепену пресуду, ако првостепена судска власт није била надлежна за суђење". И

2. Чињеницу која се види из моје личне карте, благовремено достављене првостепеном суду, која јасно, гласно и недвосмислено Суд обавештава о његовој ненадлежности!

Амин!

„Борба за веру“: Можете ли да нам изнесете чињенице на основу којих би, по Вашем уверењу, Велики црквени суд требао да поништи пресуду Црквеног суда Епархије жичке?

Грешни Милоје: Ту постоје три групе неоспорних чињеница.

Прву групу чине оне чињенице на које сам указао црквеносудским властима Епархије жичке, а које су занемарене или игнорисане. Или је, можда, у питању превид.

„Борба за веру“: Које су то чињенице?

Грешни Милоје: Ево које:

1. У писму Епископу жичком Г. Хризостому, које је упућено о празнику Св. Марка Ефеског 2011, ја прилично очигледно указујем на Његову ненадлежност говорећи: „Моји сарадници су ми доставили Ваш акт Е.бр.47/2011.“ Дакле, ја га обавештавам да акт нисам примио лично, а нисам га примио зато што је послат у Чачак, где ја не живим.

У истом писму отворено и искрено Му кажем да су Му овај процес „...још једном потурили... осиони и некомпетентни сарадници“. Дакле, њихова некомпетентност и незнање се огледа, између осталог, и у томе што предузимају мере за које нису надлежни, а на то су, по службеној дужности,  били обавезни да пазе.

2. У поднеску „Одговор на оптужбу“ Црквеном суду Епархије жичке гласно и јасно кажем: „Из тих разлога сам се, средином 2010. г. Господње, одселио из Епархије жичке** у другу епархију, надајући се да ће у њој бити поштовано светоотачко Предање и богослужбени поредак, едаби пронашао мир свој.

Отуда је Ваша оптужница ирелевантна, у сваком погледу, а између осталог, и због месне ненадлежности епископа, тужиоца и суда, јер нисам Ваш епархиот.“

У истом поднеску додајем: „Надам се да ћете мом исказу, о томе да не припадам Вашој епархији, поклонити веру. Уколико, пак, изразите било какву сумњу с тим у вези, спреман сам на Ваше искање доставити многобројне материјалне доказе и предложити многобројне сведоке.“

3. Да је Суд ту чињеницу примио к знању, сведочи препоручено писмо тог суда од 2.3.2011, на коме је правоваљана адреса мога пребивалишта.

4. Дана 9.3.2011. упућујем Црквеном суду поднесак на оптужницу у коме, између осталог, стоји:

>>Не улазећи у меритум Оптужнице Ц.С. бр. 42, оспоравам месну надлежност црквено – судског тужиоца Епархије жичке да против мене покрене црквено – судски поступак. Наиме, црквено – судски поступак против мене од стране тужиоца Епархије жичке покренут је 14. 02. 2011. године, насупрот чињеници да од 8. 07. 2010.г. нисам више настањен на територији ове Епархије, због чега не могу ни да подлежем јурисдикцији овог црквеног суда. Од 8. 07. 2010. за мене је, према месту пребивалишта, искључиво месно надлежан црквени суд Епархије београдско-карловачке, па Вас молим, да покренути поступак обуставите или га са списима предмета предате месно надлежном црквено-судском органу.

Овом приликом указујем на значај који за законито вођење црквено – судског поступка има правилно одређивање месно надлежног суда. У тумачењу 9. правила IV васељенског сабора, које уређује одређене фазе црквено – судског поступка, угледни византијски каноничар Валсамон истиче: „Ако има један клирик да се тужи на другог клирика, или на епископа, или на митрополита, он мора сходно законима поднети своју тужбу пред онај суд, коме потпада оптужени...” Оно што важи за клирике, у Цркви Христовој, у којој смо сви уди једнога тијела (I Кор. 12. 12), важи и за мирјане.

                У прилогу Вам достављам :

                -потврду о предаји Одговора на оптужбе Црквеног Суда од 1.03.2011.г. у коме сам истакао да нисам Ваш епархиот;

                -копију личне карте која сведочи напред речено.

У Београду,

9. 03. 2011.г.

                                                                 Подносилац поднеска

Милоје Стевановић,

Теразије бр. 29/15  

11 000 Београд<<

+++

ИНТЕРВЈУ Г. МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“

(2)

„Борба за веру“: У прошлом интервјуу, поводом акта Еп. жичког којим је наложио црквеносудском тужиоцу да против Вас покрене поступак, Ви сте изразили наду да до оптужнице ипак неће доћи. Сада, када сте добили оптужницу, која предлаже да Вам се изрекне казна коначног искључења из црквене заједнице, желимо да Вас питамо шта о томе мислите.

Грешни Милоје: Силници овога света могу нам свашта урадити. Могу нам наудити на разне начине. Погледајте случај Њ.П. Владике Артемија. Рекли су: Добар, честит, радан... али су се неки његови сарадници отргли од његове контроле... Дакле, не због њега, него због његових сарадника поставише незаконито администратора; затим га отераше на Фрушку Гору у Шишатовац; потом му тамо забранише да богослужи; па му онда забранише да говори; па му запретише апсом; па му звецкају анатемом...

А онда истина јаукне и провришти пред неправдом и ми сазнамо да је пре 15 година неко обећао да ће Артемију сломити кичму; а онда сазнамо да  Синод на ту одлуку чека пуних десет година; а онда они који су до јуче у звезде окивали труд и подвиг Владике Артемија, данас му с мржњом упућују клевете преко црквених и мирјанских средстава информисања. Ето то је у моћи људи који у срцу своме немају страха Божијег.

Ја сам се саблазнио једном приликом кад сам, од мог блаженопочившег учитеља Саве Вазнесењског, чуо у његовој беседи реченицу: А владика Варнава Настић је био честит и побожан владика. Помислио сам: Господе, како му се ова саблазан омаче? Зар може бити владика непобожан?

Сад разумем шта је говорио о. Сава.

Дакле, да се вратим вашем питању. људи који имају моћ, положај, власт, силу, а немају Бога у срцу свом, могу да ураде свашта. Могу да насрну и на живот нечији. Али, оно што је најважније не могу: не могу душу да нам узму. На њихову жалост, а на нашу срећу, то није у њиховој власти.

„Борба за веру“: С обзиром да изопштавање из црквене заједнице подразумева одлучење од Светог Причешћа, то је озбиљна ствар. јер Господ каже: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6,53).

Грешни Милоје: Знате, има једна дивна прича о мраву. Ја сам за њу сазнао од блаженопочившег оца Јулијана Студеничког. Она говори како је мрав одлучио да постане хаџија, да иде у Јерусалим. Прочује се то у шуми, па му се почну ругати силници: лавови, тигрови, леопарди, курјаци, медведи... говорећи: Где ћеш ти, мравићу, у Јерусалим? Знаш ли ти колико има брда и долина, река, језера и мора до тамо? Ни ми се не би усудили на тај подвиг, а камоли ти, мали мрав. Никад ти до Јерусалим нећеш стићи. На то им мрав одговори: Ја знам да сам мали и да можда нећу стићи до Јерусалима, али ћу бар умрети на путу за Јерусалим.

Тако и ово. Знам ја шта могу да учине они који дугорочно планирају ломљење кичме, који кују десетогодишње завере... Али, Премудри Соломон каже: Иди к мраву, лењивче. Гледај путове његове и омудрај. Од мрава, дакле, можемо много тога научити. А из ове приче се учвршћујемо у уверењу да можемо бар умрети на путу за Јерусалим.

„Борба за веру“: Да ли ћете у процесу који је пред Вама тражити нечију помоћ? Имате ли право на браниоца?

Грешни Милоје: Да, да. Тражићу помоћ. Мој помоћник ће бити истина. Мој бранилац ће бити истина. Она како је ја, бар, видим и осећам. То, наравно, не значи да сам ја мандатар истине. Ја ћу „своју истину“, ако Бог да, објавити у књизи за чије издавање могу да захвалим секретару црквеног суда мр Небојши Дабићу и његовим налогодавцима, и одлуци УГ „Законоправило“ чији сам члан. На ту књигу, свако ће књигом моћи да изнесе „своју истину“, потврђујући или оспоравајући ову „моју“. Али пошто је истина само једна, време ће је истријерисати. И тако ће се једног дана знати ко међу нама беше вера, а ко невера.

Осим тога, и ја и Владика који је наложио да ме оптуже, и они што дугорочно планирају ломљење кичме, и они што кују десетогодишње завере, и они што руже и пљују неистомишљенике, смо матори људи. Нама излази уврстак. Наша уста ће у скорој будућности занемети. Наша снага ће ископнети. Наша моћ ће се саџгати. По нашим гробовима, ако не буду газили дивљи магарци, нићи ће трава. Засигурно, нас бити неће. Али ће за нама остати трагови по којима ће нас препознати они који за нама долазе. А пред нама ће отићи наша (не)дела. Наша пресуда, за оно што чинисмо и учинисмо, газећи овом земљом Господњом, биће изречена позивом на „параграфе“ који су дати у Јеванђељу о Страшном Суду, које се чита Месопусне недеље (Мт.25,34-40).

Према томе, прогонитељи Владике Артемија имају могућност да наставе своје безакоње. У том случају они ће оставити трага за собом. Његош каза какви су трагови онијех што им закон лежи у топузу. Али ће, они, морати да спреме одговор на питање у дан онај: Где ти је брат?

Или ће се покајати и раширити братске руке и загрлити свог брата у Христу Артемија, говорећи: Овај, заиста, беше син Јустинов и достојан потомак Светог Саве.

А што се мене, малог мрава, тиче, не гајим илузију да ће „мравоједи“ да ми се смилују. Зато ћу се трудити да заслужим милост Господњу. Дакле, ако и не стигнем у Јерусалим, нека би Бог дао, да на том путу останем до потоњег даха.

„Борба за веру“: Некада људи, кад их притисне неправда, по слабости својој, осећају потребу за реваншизмом. Имате ли такве помисли?

Грешни Милоје: Био бих лицемер када бих рекао да ме ова неправедна оптужба чини срећним. Међутим, моји прогонитељи нису моји непријатељи. Они су, што би рекао Владика Николај, моји сурови пријатељи. Они ме терају да будем још ревноснији. да се не опустим, да не помислим да сам се спасао. Ако ми Бог даде снаге, при овој свести и здравом разуму, мојим прогонитељима ћу се „светити“ доброчинствима. Не зато да њима, тим мојим суровим пријатељима, наудим, него због душе своје.

Знате, има једна прича о једном човеку – тврдици, који је гађао хлебом просјака, који му је тражио милостињу. Видели смо да је чак и тако дат хлеб превагнуо његове грехе и спасао му душу. Ето, мене тај кантар много више занима, него шта ће рећи или чинити мр Дабић, или они који су му то чињење заповедили.

„Борба за веру“: Молимо Вас за искреност: да ли Вас је страх?

Грешни Милоје: Од једног официра, кад сам био војник, научио сам ову лекцију: Само се будала не плаши. Али храбар човек се разликује од кукавице по томе што може да савлада, да надјача и победи свој страх. Мој страх, ако ме одлуче од Мајке Цркве (иако у Жичкој епархији то, свакако, не могу учинити, али могу да преадресирају свој наум на надлежно место), наравно постоји. То није пријатна ствар. Али, често се сетим беседе Светог Владике Николаја: О првом и последњем Живом, о томе како Исус у визији каже своме ученику Јовану: Не бој се мучитеља који гоне верне... Све војске наоружане против вас су само пролазни вихор мртваца.

И то ми помаже да надвладам, да победим свој страх. Да побегнем у Заклон. у Високи Заклон.  Јер је казано: Ко се у Господа узда, у високом заклону стоји.

„Борба за веру“: Да ли је истина да, пре скоро 30 година, кад сте страдали од световних власти, Ваши пријатељи нису смели да Вам се јаве на улици, на јавном месту?

Грешни Милоје: Јесте. Са инцидентно ретким, часним, изузецима.

„Борба за веру“: Имате ли исти осећај данас? Беже ли људи од Вас „на другу страну улице“?

Грешни Милоје: Не, не. Немам тај осећај. Доправде, неки за које сам смео руку у ватру да ставим су утихнули. Доскора су, иначе, били громогласни против неправде, против екуменизма, против новотарија. Надам се да су они направили само тренутни предах и да ће борбу за чистоту наше вере наставити бескомпромисно. Међутим, много је више оних који исказују љубав, отворено исповедање вере. Јер овде се не ради, заиста, о Јанку или Марку. Ово није питање једног Артемија, или неког малог мрава. Овде се ради о томе хоћемо ли ћутањем издати веру нашу? Хоћемо ли ћутањем издати Бога? Зар ће камење, по речи Господњој, проговорити, а ми да ћутимо кад нам веру кваре јересју екуменизма?

„Борба за веру“: Из понашања људи онда и сада, какве закључке извлачите?

Грешни Милоје: Прво, онда се радило о људима без вере. Каква нам је вера била, таква нам је и борба за истину била. И зато је тај процес отрежњења трајао дуго. Јако дуго. И друштво је тонуло у глиб. Последице тог пијанства, тог бежања од истине, смо видели и платили сузама, јадом, чемером, ратом, рушевинама... пропашћу. Ово данас, што се у Цркви и са Црквом нашом светом догађа, дотиче људе верујуће. Оно што охрабрује то је да има много, много чврстих у вери. Отуда ми се чини да ће покушај потапања брода наше Свете Цркве пропасти, и да ће тај процес отрежњења бити много бржи од оног претходног, на радост и на спасење свима нама. Знате, наша Света Црква је Божија установа. Глава Њена је сам Господ Исус Христос. То што понеки уд набаса на трн, па загноји, то ће проћи. Ако не прође, Бог ће послати видаре да то излече. Јер Господ каза да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати.

Не може, дакле, тај Божији рукосад почупати ни мали мрав, ни мравоједи. Узалуд им је праћати се против бодила. Зађите од калуђера до калуђера, од свештеника до свештеника, од човека до човека, и отворите им душу своју и срце своје. Заслужите да и они отворе своју душу и своје срце, и чућете речи које сам пре неки дан чуо од једног предивног духовника: Срео сам се, вели, у задње време са 52 свештеника. Сви знају да је Артемије у праву, и да је ово што с њим чине неправда.

Истина се не може закопати. А иако је закопаш, нићи ће зова. Од зове ће се направити свирала. И гле чуда, чуће се и обзнаниће се закопана истина: У цара Трајана козје уши.

„Борба за веру“: На крају желимо да Вам се захвалимо на овом разговору и да Вам пожелимо свемоћно заступништво Пресвете Мајке Божије пред Сином Њеним, и уразумљење и покајање оних који отпочеше прогон верних чеда Светог Саве, да би се повратили са странпутица на које скренуше, едаби се васпоставили нарушени ред, поредак и мир у нашој светој Цркви и разгорела охладнела љубав међу браћом.

Грешни Милоје: Богу хвала. Али, не заборавимо: због неког попа Николе не смемо имати ружне помисли на Св. Николу. Острашћени прогонитељи правоверних нису Црква. И зато наш однос према Светој Цркви мора бити чврст и непољуљан. Јер, Црква је Христова творевина, а не својина оних који су умислили да су они Црква, и то без Светих Отаца, без канона и без лаоса Божијег. И најзад, не смемо сметнути с ума да они који нас гоне нису наши непријатељи, него наши сурови пријатељи. И зато, помолимо се Богу за њих.

Интервју сачињен 8.3.2011.

 +++

ИНТЕРВЈУ Г. МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“

(1)

(Поводом покретања црквеносудског поступка против г. Милоја Стевановића)

„Борба за веру“: Пре скоро три деценије Ви сте се, господине Милоје, супротставили владајућем режиму на једном многољудном скупу у Сава Центру. Реците нам који су Вас разлози навели на такав поступак?

Милоје Стевановић: Мојем несагласју са ондашњим вођама народа претходило је моје сазнање и убеђење да нас ти вођи воде погрешним путем - у бестрагију. Отуда сам имао осећај дужности да проговорим.

„Борба за веру“: Епилог је познат: постали сте тада државни непријатељ. Тих дана сте дали једну изјаву за средства информисања „Ћутим ал' се не кајем“. Какве су биле последице те Ваше изјаве?

Милоје Стевановић: Кад сам спознао превару, указао сам да нас то води у пропаст. Мој став је остао мањински. Мој глас усамљен. Добио сам етикету. Ућутао сам. Они су наставили својим путем. Али, срећом, без мене.

А нисам се кајао за изговорено, зато што је истина била мој (редак) савезник.

„Борба за веру“: Јесу ли се Ваша предвиђања обистинила?

Милоје Стевановић: Нажалост. Срећнији био био да нисам био у праву. Пропала је земља, дошли су социјални ломови. Али цех је платио народ – вођи упропаститељи нису ратовали, ни гинули, ни гладовали, ни обескућили...

„Борба за веру“: После тога дошло је Ваше обраћање у веру. Молимо Вас, реците нам нешто о томе.

Милоје Стевановић: Милошћу Господњом дотакла ме јеванђелска истина: почео сам да читам светоотачке књиге, да идем на ходочашћа и почињем исправку свог живота трудећи се да сведочим истину Јеванђеља, али то су само мрвице, много тога још треба порадити да би се човек спасао.

„Борба за веру“: Пре две-три године је актом владике жичког Хризостома против Вас покренут црквеносудски поступак. Који су били разлози за то?

Милоје Стевановић: Јесте. Код нас је дошло до гажења светоотачког Предања, до увођења новотарија. Народ се одупире том безакоњу. Ја сам учествовао у том народном устанућу, у одбрани вере Отаца наших: молио сам, разговарао сам, писао сам, апеловао сам, плакао сам, клечао сам...

„Борба за веру“: Да ли је тако и настала збирка писама „Не помичи старе међе“?

Милоје Стевановић: Јесте, то је мали део мојих вапаја.

„Борба за веру“: Ви сте, такође, коаутор књиге „Ко продаје веру за вечеру“?

Милоје Стевановић: Да, има у тој књизи неколико мојих текстова.

„Борба за веру“: И докле се се стигло са тим поступком против Вас? Шта се догодило?

Милоје Стевановић: Ништа. Мислим да је владика Хризостом, као мудар човек, схватио да су му полтрони потурили "истину" о мојој маленкости. Тако је поступак прећутно обустављен. Бар ја тако мислим.

„Борба за веру“: Како сазнајемо, недавно је против Вас владика жички поново покренуо поступак пред црквеносудским органима.

Милоје Стевановић: Јесте.

„Борба за веру“: Како сте реаговали?

Милоје Стевановић: Написао сам Владики једно кратко писмо, у коме га, уз остало, искрено обавештавам да  га његови осиони, а некомпетентни сарадници непотребно завађају са вернима народом. Такође сам изразио своје жаљење што Његово Преосвештенство у општењу са људима користи методе иманентне политичким и етатистичким институцијама, чије ожиљке носим на својој кожи готово три деценије.

„Борба за веру“: Шта мислите, да ли ће Вас осудити?

Милоје Стевановић: Видећемо. Верујем да неће, ако се буду држали реда и поретка, прописа и правила, овлашћења... Наравно, ако би ми „судили“, к'о што је Синод „судио“ Њ.П. Владики Артемију, онда је све могуће.

„Борба за веру“: Како Вам се догодило да дођете у ту ситуацију?

Милоје Стевановић: Знате ону причу: Пустио бих ја њега, али неће он мене.

Вера наша нас учи да идемо за Христом, а ради спасења душе наше.

Дакле, важније је Богу угодити него људима.

Господ каже: Ко хоће за мном да иде, нека узме крст свој и нека иде за мном. Не каже: нека иде за људима.

Старозаветни пророк Јеремија учи: Проклет да је онај ко се узда у човека, а од Господа одступа срце његово.

Ја, дакле, у Цркву нисам ушао због људи, да бих њима угађао, него због спасења душе своје. А њу могу спасти само угађањем Богу. Јер, шта нам користи да цео свој задобијемо, вели Господ, ако души својој наудимо.

Владика Николај нам је оставио аманет: Народ не треба да следује слепим вођама, кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и закона Божјег.

„Борба за веру“: Можете ли рећи ко су ти који нас воде путевима лажним?

Милоје Стевановић: Уместо да вам директно одговорим, обратимо се нашим  Богоносним Оцима:

Св. Марко Ефески каже: Латини су јеретици и неправилно је ујединити се с њима.

Св. Ава Јустин каже: Екуменизам је свејерес.

Св. Амросије Оптински каже: Римска црква је одавно застранила у јерес.

Св. Јован Кронштатски каже: Католици су заблудели у вери. Њихова ревност у вери прелази у човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, ломаче, дволичности, лажи, лукавства.

Дакле, о екуменизму као јереси, свејереси, су написани томови књига.

И сад би неко хтео да ми погазимо аманете Светих Отаца, да попалимо књиге Божјих људи и да почнемо да се „лижемо“ са јеретицима!

Нека извину наше духовне вође које јавно говоре да су екуменисти!

Од мојих учитеља ја сам другачије лекције научио:

Мој учитељ, блаженопочивши отац Сава Вазнесењски, нас је учио говорећи: „Кад видиш да неки поп, калуђер, владика или ма ко шепртља, одступајући од Предања, или приметиш да се на ма који начин слиз'о са папистима и ватиканцима, бежи од њега. Не узимај благослова од њих ни за живу главу...“

Свети Марко Евгеник упозорава: "Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда, дакле, никакво чудо што се његове  слуге  претварају као  слуге  праведности,  чији ће  крај  бити по  делима њиховим... Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили како писана тако и неписана!.."

Свети Герман Нови заповеда: "Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира  од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао."

Свети Атанасије Велики учи: "Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену."

Ето, то смо ми научили од наших учитеља.

Нека опросте, али ја не могу да идем за лажним учитељима који хоће да нас заведу у ћорсокак јереси, у ћорсокак екуменизма.

„Борба за веру“: Молимо Вас да нам кажете шта је за Вас екуменизам.

Милоје Стевановић: Да потпуно упростим. Екуменизам је комунизам унутар Цркве!

Комунизам који је сатро и упропастио милионе људи  (само у Русији око 50 милиона хришћанских душа, хиљаде монаха, преко 300 епископа...) је то урадио под заставом на којој је писало: Пролетери свих земаља уједините се!

И моја маленкост је страдала под тим барјаком.

Екуменизам развија сличан, још погубнији и још опаснији барјак на коме пише: ЈЕРЕТИЦИ СВИХ ЗЕМАЉА, УЈЕДИНИТЕ СЕ!!!

Ето, од Православља је отпала католичка црква. Из ње се испилило преко тридесет хиљада секти.

И сад неке усијане главе хоће то да уједине, али тако што ћемо сви под скут архијеретика папе!

Будибогснама!

Ко је још сложио рогове у врећи?

Ако хоће да се уједине, нека то учине по Божијем, а не по папином закону: нек се они покају и врате тамо одакле су отишли 1054. А ми смо дужни да раширимо руке, к'о онај отац из Јеванђеља. А не да нагнамо оца да иде да блудничи и да расипа имање са блудним сином!

„Борба за веру“: Ово је, дакле, Ваше виђење екуменизма.

Милоје Ставановић: Да. Пазите, ја у Цркву нисам ушао због неког попа, или калуђера, или владике или Јанка или Марка...  него због душе своје. Мој циљ је да спасем душу, а то могу учинити само ако угодим Богу и Закону Његовом. Нико нас неће питати да ли смо својим мислима, својим речима, својим делима, у животу угодили људској таштини, људској сујети, људским тежњама, него да ли смо угодили Закону Божијем.

„Борба за веру“: Изгледа да сте због оваквог Вашег става наишли на препреку?

Милоје Стевановић: Да. Да. Ђаво је преварио неке људе, и потурио их нама као лажне учитеље. То су они вукови у јагњећој кожи, то су вође које би да нас заведу у амбис екуменизма, да упропасте душе наше и да их повуку у погибао.

Ја, при чистој свести и здравом разуму, нећу да идем за лажним учитељима! И не бих желео да за њима иду моја деца, моји унуци, моји кумови, моји ближњи, мој народ!

Ја немам ништа против људи који пузе и клече пред папом; који од папе примају прстење и напрсне крстове; који говоре да су екуменисти; који саслужују са јеретицима; који се моле са онима који су Господа распели...

То је њихов проблем: нек' се католиче! Нек' се турче! Нек прелазе у јудаизам! Нек' раде шта год им је воља, то је њихов избор. Али, без мене!

Ко си ти, и по ком то Божијем или земаљском закону – ти од мене тражиш да се одрекнем Светог Саве, Светог Николаја, Светог Јустина, својих ђедова и прађедова?

Ко си ти да „спашаваш“ мене водећи ме код архијеретика папе?

Ја нећу, за тобом, човече!

Шта ћеш ти мени сад?

Да ме казниш?!?

Извол'те: ево, окренућу и други образ: распали!

„Борба за веру“: Како сазнајемо, оптужују Вас зато што сте дали своје имање на коришћење црноречким монасима.

Милоје Стевановић: Да. Да. Да је среће, ти монаси не би ни напустили обитељи у којима су скр'али своју снагу и своју младост.

А ако се то већ догодило, да је среће, добили би канонски отпуст и били би примљени у српске манастире, а не да се пате којекуда.

Али, кад се све већ догодило онако како је ђаволу мило, онда ће мени да суде због чина милосрђа. Е ту ће они да се суоче са озбиљним проблемом, и са озбиљним противником: са здравим разумом и са својом савешћу!

„Борба за веру“: Терете Вас, такође, због тога што сте, како кажу, „учествовали на 'богослужењима' које је вршио бивши Епископ, сада монах Артемије“.

Милоје Стевановић: Најпре, да се разумемо: Њ.П. Владика Артемије није бивши! У ЕРП се могао поставити администратор само (и словима само) у два случаја:

Прво, да је Владика Артемије умро, не дај Боже, а није, хвала Богу! И,

Друго, да је у валидном поступку доказана његова немоћ – а није: моћнији је (Духом Светим!) од свих његових џелата! А,

Треће, по Уставу СПЦ нико не може бити кажњен ни једном црквеном казном без претходног саслушања, слови чл. 218. тог Устава. Владику нико, никад и нигде није саслушао.

Према томе, они који каче мачку о реп Устав и каноне не заслужују наше поштовање и њихове незаконите одлуке су пред Богом ништа! И пред Божијом децом такве безаконе одлуке су ништа! Оне су ругање Закону Божијем, оне су обична лакрдија, која нема везе са светим Канонима, са устројством Цркве Божије. То је насиље! Насиље над човеком! Насиље над моралом! Насиље над поретком! То је претварање Цркве у пећину разбојничку!

„Борба за веру“: Значи ли то да Ви не поштујете одлуке Синода и Сабора?

Милоје Стевановић: Пазите, пазите. Да се прво разјаснимо: ако један члан Синода, изриче пресуду Сабора пред ТВ-е камерама пре Сабора, ако тај човек годинама пре тога преко средстава информисања обећа да ће сломити кичму Њ.П. Владики Артемију, и ако најзад преко новина запрети државном репресијом Владики Артемију, то је: дабогсачувај! То није само  богоодступништво, то је апсолутизам који је надахнут злим духом, духом инквизиције! Протествујем до неба! Не пристајем на такво понашање!

Ако други члан Синода каже: па ми на ову одлуку (о смени Артемија) чекамо пуних десет година – будибогснама! Какви су то људи, Боже нас сачувај и саклони?! Зар то нису лукави ковачи зла? Несреће? Мржње? Издаје? Зар то није паклени план на дуге стазе?

Сачувај нас, Боже, таквих људи! А оба ова човека, гле чуда, носе папино знамење.

И сад би неко хтео да ја погазим аманете Светих Отаца и да за таквим људима идем!?!

Таман посла!

Да погазим учење Светих Отаца да бих угађао људима жељним сласти, части, власти?

Таман посла!

Ако мене хоће неко да осуди, зато што се молим Богу са једним Божијим човеком, какав је Владика Артемије, и са Божијим људима, какви су прогнани монаси и монахиње, тамо где се осећа изобиље благодати Божије, нека ме осуде! Ако мисле да тиме Богу службу чине.

Али, да се вратимо вашем питању. Наравно да ћу поштовати одлуке Архијерејских Сабрања, када она поново буду света. Када њихове одлуке поново буду потврда реда и поретка и донете Духом Светим, у складу са канонима и Уставом СПЦ. Дотле, док су те одлуке, одлуке беспоретка, безакоња, хаоса, мржње, издаје вере наше - бежаћу од њих док ме очи воде и ноге носе, као што нас уче наши Свети Оци. Јер „наши“ екуменисти и модернисти не поштују одлуке о богослужењу, они не поштују одлуке о иступању СПЦ из ССЦ, а хтели би да ми поштујемо њихово безакоње.

„Борба за веру“: Да ли то значи да Ви идете за Владиком Артемијем?

Милоје Стевановић: Не. Боже сачувај! Ја идем за Господом. На тој стази угледао сам Њ.П. Владику Артемија и његово прогнано монаштво.

Ако би Владика Артемије сутра кренуо ка екуменизму, ако би почео да новотари – бежао бих главом без обзира. Као што ни сад не идем на Литургије где се новотари и где се руга светоотачком Предању. Јер, нећу да будем саучесник ничијег безакоња: казано је: С ким си- такав си.

Дакле, ја идем у многе светиње и код многих светих људи где се слави Име Господње.

„Борба за веру“: Молимо Вас да направите разлику између суђења у време оно, пре тридесетак година, и овог сада.

Милоје Стевановић: У начелу нема разлике. Оба су људска.

Треба се бојати Суда Божијег.

Међутим, оно што ме боли, то је чињеница да су мени безбожници судили у време оно омогућивши ми да око 68 сати браним своја убеђења. Дакле, иако је то била фарса, ипак су саслушали и записали моје аргументе. И то је трајало данима. Синод је осудио Владику Артемија без суда и суђења. То је страшно! То је ужасно! То је забрињавајуће! То је крајње забрињавајуће! То подсећа на инквизицију! Знате, и Галилео Галилеј је могао да каже: Ипак се окреће. Владика Артемије - ни толико!

А ми? Ми ћутимо! Сада када је најпотребније говорити и сведочити, углавном се ћути. Осим часних изузетака. Ћутање наше у овом часу кад хоће да нам сатру последњу институцију нашег идентитета, нашу Свету Цркву – може постати  наша издаја. Али ја се надам да још има Срба који осећају срце у прсима и да то неће бити.

Ћутање кад хоће да нам расплачу (расоле) ово мало соли, која држи наш род на окупу, а то је вера наша – може постати наша издаја. Али ја верујем да није дошло време коначног ућуткивања, и да ће нас песма „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?“, поново пробуди за духовни косовски бој.  

Неко би рекао да ако наставимо да ћутимо да ће нас стићи клетва Лазарева. Али ја верујем да Српска Црква није поражена и да ће из гробног ћутања васкрсавати један по један српски владика, свештеник, мирјанин, док сви не васкрснемо у Христу и кажемо: доста безакоњу! А за то, Господу се помолимо.

„Борба за веру“: Хвала Вам на овом разговору.

Милоје Стевановић: Богу хвала.

Интервју сачињен 15. фебруара 2011. године, на Сретење Господње