Колективни Гаша Кнежевић против Српске православне цркве

РЕФОРМА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА

Ми, студенти православног Богословског факултета Српске Православне Цркве, молимо „Књижевне новине" да овај наш апел објаве, јер немамо где да га објавимо. Покушавали смо на неколико адреса, али нико неће ни да чује. На самом факултету влада такав страх од групице реформатора, који су колективни Гашо Кнежевић СПЦ, да нас нико јавно не подржава. Кога све нисмо питали и молили да се огласи - али, како би Андрић рекао, „у ћутању је сигурност". Ни познати публицисти попут господе Велибора Џомића, Владимира Димитријевића, Матеја Арсенијевића, Родољуба Лазића, итд, нису били спремни да подметтну своја плећа да би истина угледала светлост дана. Запањени и збуњени, и ми се не усуђујемо да се потпишемо, јер се плашимо тешких последица које бисмо могли имати ако би се открило ко је ово писао. Своја имена и податке достављамо у прилогу, али молимо редакцију да се не објављују.

Позивамо све којима је стало до Српске Православне Цркве да се обрате Његовој Светости Патријарху Павлу и Светом Архијерејском Сабору да би се стало на пут самовољи и безакоњу на Богословском факултету у Београду. У супротном последице по СПЦ могу бити кобне.

 +++

У минулих шест деценија комунистичког и мондијалистичког робовања школство је представљало идеалан полигон за спровођење националне, верске, етичке и интелектуалне стерилизације српске деце и омладине. Од пролетерске „нове школе", преко „шуварица", до данашњих реформисаних транзиционих „школигрица" читаве генерације претрпеле су, и још трпе, сурови експеримент агресивног расрбљавања, раздуховљавања и - распамећивања. И то није случајно: креатори сваког новог тоталитарног и деструктивног поретка добро знају да се одани јаничари, спремни да им се у сваком моменту ставе у безрезервну службу, стварају једино организованом акцијом, која најбоље резултате даје уколико се предузме од детињства. Отуда толика силина замаха савремених „ПЕПСИ" реформатора, о чијим је захватима на страницама овога листа већ било речи („Погледи" бр. 259, октобар 2003).

Али небулозни екперименти у државним школама никога више не могу зачудити. Свако ко је иоле свестан анационалног карактера владајућих структура доживљава и ситуацију у просвети као једну од бројних манифестација исте опаке болести. Оно што, међутим, може да запрепасти, заболи, саблазни јесте неочекивани податак да од реформи није остала имуна ни црквенопросветна средина. Најновија дешавања на Богословском факултету СПЦ у Београду по много чему се уклапају у жалосну слику деградације српске просвете. Факултет на коме се школују будући свештенослужитељи, вероучитељи, монаси, православни интелектуалци -цвет, свест и савест српскога народа, све више постаје полигон за уношење и неговање секуларизма, релативизма, скептицизма, етичког индиферентизма, сувог рационализма, индивидуализма и лажног елитизма међу српском богословском омладином. „А ако со обљутави", са кристалном јасноћом опомиње Јеванђеље Христово, „она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе" (Мт. 5,13).

Реформа која је отпочела ове године - када је изведена тек трећа генерација школована по наставном плану и програму донетом на иницијативу Светог Архијерејског Сабора и одобреном 1998. - рођена је на самом факултету. Њу нису инспирисале стварне потребе Цркве, нити конкретни недостаци важећих програма; она није потекла од црквене јерархије, него из саме факултетске средине, у великој мери отуђене и од више јерархије, и од свештенства и монаштва, и од „обичних" верника. Реч је о самодовољној средини, у којој се најгласније инсистира на „аутономности" у односу на јерархију и у којој се под маском те аутономности пласира много тога што се ни издалека не би могло назвати теологијом Цркве него индивидуалним теолошким мишљењима - теологуменама. Наравно, да је реч само о интелектуалном сукобу, колико год он у сфери теологије био осетљиво питање, читалац би можда могао закључити да је посреди неразумевање некаквих сувише „трезвених" црквених структура за занесене научењаке, романтичаре, ентузијасте који из љубави према својим проучавањима жуде да поделе мишљења са студентима, да запале у њима искру радозналости. Али авај! Ходници факултета у свако доба пуни су студената који губе наставу или скапавају чекајући своје добрано задоцнеле професоре који од силних хонорарних обавеза немају времена за ону основну, за коју примају плату. Та слика, одлично позната јерархији (сетимо се само напора блаженопочившег владике шумадијског, академика Саве Вуковића, да на Факултету успостави какав-такав поредак и дисциплину), за тили час срушиће наивну представу о малопре поменутом научном фанатизму овдашњих посленика теологије. Биће да су посреди неки дубљи токови, који већ увелико нагризају живот Цркве, и који не могу да се не рефлектују и на теолошко образовање.

Уђимо најпре у храм Богословског факултета. Ово је место на коме се будући пастири стада Христовог и вероучитељи српске деце духовно обликују, узрастају у побожности, духовности и чистоти, где се душе њихове напајају прелепим звуцима нашег црквеног појања, где им се у ум утискују химне и молитве на језику Светих Ћирила и Методија, где се уче литургијској пракси... Али гле чуда! У храмове си одлазио годинама - овде ти је све некако необично. Мноштво причесника - а сви неисповеђени, никоме није прочитана ни разрешна молитва. Мелодија византијска, поје искључиво хор (не хор Богословског факултста, онај који побира признања на свим значајним фестивалима духовне музике, онај који је на својим турнејама пожртвовано скупљао средства за изградњу нове зграде ове установе - њему је одавно забрањено да наступа на самом факултету, чак је и просторија за хор зазидана, него „елитни" византијски „Мојсије Петровић"). Свештеници и ђакони, сви од реда школовани у Грчкој, цео текст службе изговарају на српском и грчком (упућени кажу да је разлог томе њихово елементарно непознавање чак и читања црквенослоиснског језика - ова једноставна вештина научи сс на првих неколико часова током прве године). Служи се на начин који се ни у једном другом београдском храму (а вероватно ни у целој Србији) не практикује. Студената је на служби, посебно јутарњој и вечерњој, знатно мање него оних који станују у интернату, смештеном у истој згради. Кажу, није обавезно. А можда је у питању и неко интуитивно дистанцирање? А у амфитеатрима и слушаоницама? Сазнаћеш, драги читаоче, да је душа твоја смртна, јер си створено биће. Зашто онда да верујеш, зашто да се трудиш да живиш у побожности, зашто да се клониш греха ако данас јеси, а сутра ниси? Оно, можда ти у ушима још  бруји тропар сваком Преподобном или Преподобној који се славе јер су се, како црквени песник каже, „старали за душу бесмртну", можда си неком приликом читао и Дамаскинове посмртне стихире - ништа зато, у питању су обичне песничке произвољности, јер ти убоги химнографи нису досегли до таквих дубина теологије као данашњи њени кабинетски представници. Сазнаћеш да је прича о митарствима након изласка душе из тела средњовековна мрачна фантазија, као што су и житија Светих плод уметничке фикције. На листи литературе неће ти препоручити дела Светог Јустина Ћелијског - његова „Догматика" је, побогу, застарела, а они који то тврде нису се потрудили да напишу сопствени уџбеник (или им Господ то није дао)... Зауставићемо се, јер је саблазан велика. Многи младићи и девојке признају да су одболовали и отплакали нека предавања на којима су им „научним методима" срушене „илузије" које су у њима распаљивали којекакви заостали старци по забаченим манастирима, и није мало оних који су ради чувања душе, напустили студије теологије. Богу хвала, из редова таквих пуне се српски манастири искушеницима и искушеницама.

Имају ли ови млади људи, њих седам стотина, духовника? Немају. Да ли се ико брине о васпитном раду међу њима? Нуди ли им факултет планске активности у слободно време? На сва ова питања одговор је негативан. Препуштсни су сами себи, остављени као овце без пастира, и само их побожност са којом су дошли на факултет и велика благодат Божија чувају и штите.

У таквим околностима и професори су пометени и дубоко подељени. Многи виде шта се дешава, али немају снаге и смелости да било шта предузму. Наравно, таквим ставом они пружају легитимитет струји „иноватора" - незадовољника и авантуриста који преко леђа (читај: душа) студената желе да се обрачунају са ауторитетом јерархије. Таквима није било довољно постојеће стање, него су зажелели да начине целокупни систем студирања ,,по своме образу и подобију". А то, даље, значи да се и теолошке студије покушавају ставити у службу „глобалних дсмократских вредности", „толеранције" и „европског образовања за XXI век".

Област у којој се врше реформе о којима ћемо говорити Свети Дијадох, епископ Фотички из V века, назива једним од највећих дарова Божијих. ,,Сви благодатни дарови Бога нашег врло су добри и пружају нам сваку доброту. Али ниједан од њих не разгорева тако срце наше и не покреће га на љубав према Његовој доброти као богословље", пише овај Светитељ, набрајајући и дарове Божије који се човеку дарују преко теологије: то су одбацивање везаности за свет, обасјање ума пламеном промене и преображаја, заједничарење са Анђелима, слобода од брига овога света, духовна лепота, духовио прозрење, храњење ума речима Божијим кроз неизрециву светлост, и најзад - сједињење и нераздељива заједница душе са Богом Логосом. А Свети Григорије Богослов, говорећи у истом духу, опомиње да „не може свако да философствује о Богу, него само припремљени и опробани, који су очистили душу и тело своје, или се бар очишћавају. Треба најпре себе очистити, па онда друге учити чистоти; најпре себе учинити мудрим, па онда друге умудривати; најпре сам постати светлост, па онда друге просвећивати; најпре се сам приближити Богу, па оида друге приводити Њему".

Овако уче Свети Оци. А шта се дешава када о судбини студија теологије почну да одлучују кабинетски и естрадни „теолози", успешни бизнисмени поштовани у екуменистичким круговима, није тешко погодити: те студије изгубе своју физиономију, обезличе се, разводне, одвоје од реалног живота Цркве и претворе у своју супротност. Читалац ће вероватно са неверицом прочитати податак да се по реформисаном плану и програму, који је ступио на снагу ове школске године за студенте уписане на прву годину, Свето Писмо Новог Завета, најозбиљнији и водећи предмет по значају и рангу, уместо досадашњих осам предаје само четири семестра. Смањен је и број семестара за Свето Писмо Старог Завета, Пастирску психологију, Историју Српске Цркве, Црквенословенски језик, Црквено појање - овај последњи предмст је са три године смањен на само два семестра слушања, укинут је Старословенски и Јеврејски језик, али је зато уведена, рецимо, Методологија науке, предмет који се слуша на Катедри за философију и на постдипломским студијама неких факултста и који нема никаквих теоријских ни практичних додира са пастирским и вероучитељским радом. Пострадали су, као што видимо, сви предмети са националним предзнаком: студенти који  не познају црквенословенски језик и српско црквено појање, којима је туђа историја своје Цркве, неће у богослужењу, проповедању и ширењу вере моћи да одмакну далеко од својих „узора" који су донели овакав наставни план Богословског факултета. Али ни то није све: уведени су и посебни смерови са специјалним изборним предметима, међу којима су се нашли - погодићете -Историја западног хришћанства, Основи римокатоличке теологије, Савремена теолошка мисао Запада... Зар вас ово чуди? Шта очекивати од факултета чији је продскан, Радован Биговић, иначе однедавно специјални саветник (не духовник, него саветник!) председника Маровића, отворено изјавио: „Највећи број најумнијих и најодговорнијих људи у СПЦ жели да дође до папине посете..."?

Баук ПЕПСИ реформе шири се и на местима где га нико ко има образа и части не би очекивао, и одакле се такве авети лако изгоне животом по Јеванђељу, искреном молитвом, смелошћу у исповедању вере и чувањем православног достојанства. „Гнусоба опустошења на месту светоме..." Ако се овакво стање, не дај Боже, задржи, већ за неколико година добићемо „коректне", „толерантне", „едуковане" и „транспарентне" свештенике и вероучитеље, лојалне новом светском поретку и глобалној религији. Има ли краја нашем понижењу? О, Господе, Ти си преко Апостола Свога Павла поучавао младог Тимотеја да „ратује добар рат, имајући вјеру и добру савјест, коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере" (1. Тим. 1, 18-19): разгори у синовима и кћерима Твојим који заволеше дубине богословља православног огањ ревности и живе побожности, сачувај умове и душе њихове у оданости чистоти всре, а професорима њиховим подари преумљење и покајање, да у своме богословствовању следе Тебе, Који си једини Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6).

Извор: „Књижевне новине“ 1-31. мај 2004., стр. 9

Приређивач: „Борба за веру“