header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Св. Владика Николај: О исповести
Св. Владика Николај: О исповести Штампај Е-пошта
понедељак, 14 март 2011

МИСИОНАРСКА ПИСМА

86. Писмо

 - Занатлији Паји Ћ.: О исповести-

          Хтео си знати, да ли је исповест баш неопходна? Раније си се често исповедао, па си престао зато што ти се неко због тога насмејао. Ниси требао престајати. Коме се људи нису насмејали? Знаш како је рекао Највидовитији: тешко вама који се смејете сад, јер ћете заплакати и заридати.
        Поред заната, велиш, имаш и један виноград, који ти добро рађа јер га добро обрађујеш. Ако би неко запустио свој виноград, па се насмејао теби што ти свој брижљиво обрађујеш, да ли би ти дигао руке од винограда, и престао обрађивати га? То не би учинио, извесно. Како си се онда могао поколебати у обрађивању душе своје, важније од свих винограда на земљи? Јер кад умреш, душу ћеш понети а виноград оставити. Од свих обрађивања обрађивање душе је најважније; и од свих трудова, којим се човек труди на земљи, труд око душе је најразумнији. Зато, поврати се ранијем труду око душе своје, и почни опет исповедати се. Овако говори апостол Јаков: исповиједајте један другоме гријехе. Греси у тајности расту и множе се, а чим изађу на светлост, суше се и гину. Не реци: нисам грешан! Читај шта пише праведник у Псалтиру: у безакоњу сам зачет и у гријеху роди ме мати моја. Нити реци: ја исповедам своје грехе самоме Богу, те није нужно исповедати се и људима. Ко је био праведнији од апостола Павла? И овај Павле имао је један грех пре свог апостолства, као Савле, и тај грех он је јавно исповедио, не једном но више пута, и не само пред верним него и пред незнабожним. Чули сте, пише он крштеним Галатима, како сам веома гонио Цркву Божију и раскопавао је. То исто објављује он и пред некрштеним царем Агрипом (Дап. 26). Па кад свети Павле тако - зашто би онда ти држао ране душе своје сакривене? Зашто би оставио змије у недрима својим да се множе? Је ли само зато што ти се неко насмејао? Ако се насмејао једанпут, хоће ли ти се он вечно смејати? Помоли се Богу за њега у тајности; може се и покајати, и сузама свој грех изгладити. Шта има колебљивије од мисли човекових? Колико и колико људи у вече се кају за речи које су преко дана изрекли! Зато у погледу душе своје не слушај свакога ко ти мимогред нешто каже, него слушај што Црква Божија говори. Уђи у разговор са духовницима који исповедају људе, па ћеш од њих чути многе примере, какво су душевно олакшање добили они који су се усрдно исповедали. Није никаква бајка но сушта истина, да су се многи самртници у дуготрајној агонији могли тек онда упокојити, када су грехе своје исповедили пред свештеником. Ја бих ти и сам могао навести такве примере, којих сам био очевидац. Бог наш Бог је милости и доброте, и он жели свима људима спасење. Али како ће се један човек спасти, ако не дође и призна правду Божију? С оним што човек носи у души својој кад умире, одлази он на суд Божији: ако је грех с грехом, ако ли је правда с правдом. Бог чека од сваког смртног покајање, а покајање обухвата исповедање греха својих. Па како сваки дан и сваки час може ангел смрти доћи по нашу душу, зато Црква препоручује вернима честу исповест и још чешће покајање.

Бог нека те прослави и благослови.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 10 април 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 75 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.