Владимир Димитријевић

СВЕТИ САВА И ЛИТУРГИЈА

У „Православном мисионару“ за јануар/фебруар 2011. свештеник Вукашин Милићевић исприча нам како су неке заостале монахиње једној младој и полетној његовој познаници рекле да не иде у манастир у коме се служи „новотарска“ Литургија, јер то није благословио Свети Сава, и он тако није служио. А овај млади ревнитељ „литургијског препорода“ рече да се и таква Литургија прима, а да ове незнавене монахиње узалуд помињу Светог Саву, који се Литургијом, у неком „стручнијем“ смисли, није бавио. То, ипак, није тако.

Свети Сава се бавио Литургијом, и то са љубављу, упорно и интензивно, и свагда. То је чинио устројавајући монашки живот по идеалним обрасцима Св. Горе. Ево шта о томе каже Доментијан:

>>И друге свете цркве по свим изабраним местима започевши и заврши, и старе утврди а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и сваки узор Свегс Горе пренесе у своје отачаство киновијама, игуманијама, мучалницама, свагда имајући у своме срцу Онога Који се поје Светим Духом у устима праведника, и Његовом силом све приведе на побожносг, подобећи се Владици своме Христу Који је „небо звездама украсио", по истоме чину он украси своје отачаство сваком добром вером и свегим црквама, поља и удоља и брда.<<

Свети Сава је Законоправило саставио користећи најбоље византијске предлошке, али узимајући оно што највише одговара Србима и њиховој правној свести. Тако је, градећи хиландарско богослужбено правило, које је после пренео у Студеницу и Србију, имао пред собом грчки узор, али и светодуховску слободу да га употреби на корист свог народа.

Хиландар је био прво литургичко средиште Србства, као саставни део Свете Горе, која је коначно уобличила Свету Литургију Цркве од Истока (Свети Филотеј, патријарх цариградоки, био је Светогорац, и његов Поредак служења - Диатаксис је углавном оно што данас имамо.) У Хиландару, Свети Сава је саставио типик своје Лавре, и том приликом се угледао на царски манастир Богородице Евергетиде, иако је у другим атонским обитељима важио типик Студитског манастира.

У оквиру рада на Хиландарском типику, Свети Сава је преводио не само богослужбене књиге са грчког на србскосвенски, него је  Евергетидског синаксара превео и у богослужбене књиге унео подробна упутства о томе како се службе Божје врше. Како каже савремени истраживач, Миладин Митровић, „он није превео пуни текст Евергетидског типика, него само његов ктиторски део; синаксарска правила, која чине други део Типика, уписивао је напоредно у богослужбене књиге, распоређујући их у складу с празницима и споменима светих".

Из Хиландара, Свети Сава је богослужење пренео у Србију. По речима његовог животописца, Доментијана, он је настојао да сваки образац Свете Горе пренесе у своје отачаство. Студенички типик је, суштински, копија Хиландарског типика; из Студенице се проширио по манастирима србским, а из манастира по храмовима и парохијама. Јер, монаштво је увек било извор богослужбеног Предања; као што каже Свети Јован Лествичник: „Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост онима који живе у свету."

Богослужбено предање Хиландара чувало се у србским манастирима Светог Јована Богослова и Светих архангела Михаила и Гаврила у Палестини. Манастир Светог Јована Богослова, по благослову јерусалимског патријарха Анастасија, сазидао је Свети Сава, да би се у земаљској отаџбини Христовој подвизавали Савини земљаци.

„Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са Архијерејем светитељем“, пише у тумачењу 5.правила Лаодикијског сабора у Законоправилу Св. Саве.

 Шта би на то рекли литургијски реформатори наших дана? Јер, хиротонија и рукоположење обављају се У ЗАЈЕДНИЦИ И ЗА ЗАЈЕДНИЦУ а Свети Сава вели да лаици молитве увођења у клир не треба да чују, него само они који су у олтару. Ако је тако са хиротонијом/рукоположењем, зар да није тако са анафором? Позивати се на, понављамо, рукописе Литургија ВАН КОНТЕКСТА стања литургијског богослужења у доба Светог Саве - наивно је и површно.

Правилна контекстуализација развоја Литургије у доба Светог Саве (у коме, рецимо, Проскомидија још увек није добила свој данашњи облик) јасно нам указује на то да је овај највећи Србин молитву анафоре читао ТИХО, као и сви следбеници светоотачког предања Византије.

У петом слову Хиландарског типика Св. Сава се брине и о исправном односу према Светом Причешћу, и каже:

>>Треба казати и о божаственој литургији, која по дужности свагда треба да се врши у цркви. А на њој треба да чувате ви себе, браћо, чврсто, јер је све то и страшно што се на њој врши, и јер се на њој више од других држи и врши страшна и превелика тајна наше православне вере, то јест божаствена и најчаснија литургија пречаснога тела и крви  Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. На њој, као што је речено, треба ви себе тачно да чувате, што више, и треба да одгоните од вас сваку кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе, и на сваки начин треба себе да чистите, потом се треба причешћивати божаственим светињама, пошто од игумана примите прштење. Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут. Хтели бисмо ово: много пута причешћивати се божаственим светињама, много пута је причешћивати се и живога, као што рече и сам Христос: Који једе тело моје и пије крв моју, у мени остаје и ја у њему." И опет: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи." И божаствени апостол: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело", као и противно: „Који себе удаљује од тебе, погинуће" - рече кротки Давид. Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо ,,јер који недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви", рече божаствени и духоречнии и први међу апостолима Павле. Страшна је то реч, браћо моја, и указује да треба да дрхте од причешћа не само грешници као што сам ја него и они крји су много поузданији у себе. Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и јеланпут у недељи нека се причесте,  или ни једанпут: по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај крји испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесге треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко колено поклоњење да дају опроштај, и тако по том са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама Нека вам буде и ово, имајући овај образац. <<

Пре свега, у уводу Савиног слова јасно се види мотив страха Божјег пред оним што се збива на Литургији. То је „страшна и превелика Тајна наше православне вере". Монаси на њој не смеју са имају никакву „кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе". Смеју да се причесте само они којима игуман благослови, после исповедања помисли. Не може се монах причестити сваки пут; него кад му се то, на основу његовог духовног стања, одобри. Од причешћа треба  „ДРХТАТИ", вели Св. Сава, а ко му приступа, мора да се очисти од страсти - почев од грешних мисли до непристрјног смеха. Може ли данашњи Србин - мирјанин да испуњава ова правила е да би се сваколитургијски причешћивао?

Дакле, драги читаоци „Борбе за веру“: не верујте кад вам кажу да се Свети Сава није бавио „литургијским питањима“. Бавио се, и те како, остављајући нам у завештање побожан однос према овој Светињи над светињама, у чему да Бог да да га следимо!