Скрнављење дечијих душа

О погубном дигиталном васпитачу у кога имамо неизмерно поверење

Ко каже да данас нема светих људи? Итекако их има и то скоро у свакој кући. Зар наша деца не носе радост светога Серафима Саровског који је из срца препуног љубави, без имало патетике, свакоме познатом и непознатом клицао "Радости моја!"? Зар њихове бистре, чисте, безазлене очи, немају сјај очију великих подвижника и испосника и зар такве очи нису имали свети Јован и света Петка и многи, многи други..? Погледајте и њихову незлобивост по којој они брзо праштају и заборављају понекад и неправедне казне и батине и по којој нам убрзо затим трче у загрљај, ломећи тако у парампарчад наша ледена срца, није ли то незлобивост равна светоме Стефану Првомученику који је у тренутку каменовања подигао руке и узнео молитву за своје мучитеље и убице: "Господе, не урачунај им грех овај!"? Погледајте и њихово усхићење када су заједно, није ли и то управо братољубље и саборност светог апостола Павла и првих хришћана? Загледајте и удубите се у њихове веселе и раздрагане цртеже, не скривају ли они исту тајну и лепоту божанског које лебди у иконама преподобног Андреја Рубљова? На крају, није ли њихова природна чежња и потреба за нереалним, надљудским и божанским иста она по којој су светитељи чистих дечачких душа, Ђорђе и Димитрије, пострадали за Христа и живот вечни. Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђелске речи упућене нама одраслима: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско"...

Међутим, разлика између наше дечице и правих светитеља који су дечију чистоту и дечије врлине тешким подвигом и одрицањем очували или великим покајањем и сузама постигли, је у томе што ови малени необични светлоносци немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их, као никада до сада, вребају и то - са свих страна. На жалост, ми данашњи родитељи, нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа излажући их неумереном и неконтролисаном утицају ТВ-а и видео игара. Ево какав сумрак у душама наше дечице настаје, када ми, што због жеље да нам деца буду учена и напредна, што због неразумно дугог и исцрпљујућег европског радног времена које нас превише троши и умртвљује, препустамо нашу децу виртуелном васпитачу у кога изгледа имамо бескрајно много поверења и у чији програм рада ни мало не сумњамо:

1. Скрнављење дечије чистоте. Учени људи су открили да човеков разум пред ТВ екраном улази у такозвано алфа-стање у коме су мождани таласи успорени и у коме гледалац и без своје сагласности олако упија и усваја информације, слике и сугестије. Замислите шта се тек дешава у слабашним и чистим душама наше дечице у тренутку када их са овог врло сугестивног медија спопадну слике разврата или крвавог убиства!

2. Скрнавење дечије незлобивости и радости. Невероватно је да у земљи Србији нико ништа радикално не чини по питању насиља, бруталности и осветољубивости који се агресивно пропагирају скоро на сваком ТВ каналу и у свакој видео-играоници. А када се деси оно најгоре и када насилни и брутални медијски убица убризган у слабашну дечију душу покрене несретно дете на злочин - онда многи који ништа нису предузели (а морали су, не да упозоравају, већ и да вриште) фарисејски лицемерно климају главама и говоре о генетици или о суровој природи или некој космичкој грешци...

3. Скрнављење божанског у детету. Свидело се то некоме или не, сасвим је јасно да је Холивуд и скоро сва филмска индустрија, богоборна, тачније, Христоборна и да иза ње стоји јудео-масонски владари света. Памтите како је бурну реакцију недавно изазвао филм "Страдање Христово" у режији Мела Гипсона који је ово своје храбро исповедање вере морао добро да плати. Новине кажу да су му овим пројектом сва врата Холивуда, и његове такозване А-продукције, заувек затворена. Зато, нека се не бусају родитељи-атеисти мислећи да су им деца "изнад" старомодног православног хришћанства, јер су упали у велику замку - деца су им итекако уназађена, тачније, враћена су у паганска времена! Наиме, наши чудочежњиви малишани су са ТВ-а заражени погубним паганским вештичарем и магијом. Оно божанско у њима попуњено је, на жалост, Винкс и Југио "моћима", чаробњаштвом и магијом Хари Потера, часописом "Witch" (Вештице) и многим, многим другим паганштинама...

4. Скрнављење дечије креативности и делатности. Уђите у било коју предшколску установу у Пироту и упитајте неку од искуснијих васпитачица какви су цртежи данашње деце у односу на ону пре двадесетак година. Добићете изненађујући одговор: креативност и моторика наше деце је за њихов узраст - изузетно лоша. Узрок овоме можете и сами да откријете...

5. Скрнављење дечије саборности. Сви смо сведоци да ова мала дружељубива бића све мање другују а све више се отуђују и осамљују у вештачке и нездраве светове видео игара и ТВ-а. Запитајте се који вештачки и синтетички светови чекају ову отуђену и осамљену децу када једнога дана из својих дигиталних соба изађу на улицу? Језа ме хвата од помисли да су деци у целој Србији наркотици свих врста доступни колико и нама одраслима крупачки кромпир на Тијабарској пијаци!

Шта нам је чинити? Ништа више од Била Гејтса, творца савременог компјутерског софтвера и једног од најбогатијих људи на планети који је својој деци разрезао норму од 45 минута дневно гледања у екран. На питање малишана кад ће ово ограничење да престане, он је неумољиво одговорио: "Када одете из ове куће". Зашто не би смо и ми Срби, много мање технолошки образовани од западног света, одлучношћу и чврстином овог компјутерског генија, одредили нашој деци норму боравка пред екраном и брижно контролисали садржај гледања? Зашто се не би смо и ми, поноситошћу Енглеза, окренули својој традицији и нашли у свом светом Православљу и својој часној историји много садржаја који могу нашој богочежњивој деци итекако да напоје жедне душе? Зашто им уместо мађијарских филмова, цртаћа и часописа не би смо читали и препричавали предивна и неисказано поучна житија Светих Чудотвораца у којима итекако има надреалног али истинитог и божанског? Зашто нашим дечацима не би смо уместо сурових америчких боксера и других анимално-бруталних јунака причали о храбрим хришћанским исповедницима, о великом јунаштву и смелости светога Николе који је у својој праведности знао и јавно да иступи и да џелату неустрашиво отме мач пред само погубљење недужних људи? Зашто мали Србчићи своје јунаке не би нашли у нашим светим прецима и зашто се не би угледали на кроткога принца жалостивих очију Растка, на витезе храброг срца Лазара и Милоша, на незлобивог и трпељивог Стефана Дечанца? Зашто да нам наше предивне, прелепе и преслатке девојчице постају вештице, и зашто пред собом не би за пример имале чистоту и нежност Дјеве Марије, узржање и одрицање преподобне Параскеве, мајчинство мајке Југовића?...

Наша деца нису наша, већ су Онога који их је креирао и створио тако драге и умиљате, тако лепе и свете, тако животне и тајанствено мудре. Наша деца су Божја и само су нам поверена да их са страхом и љубављу чувамо, да их васпитавамо и подижемо у праве људе. Ми, данашњи родитељи морамо велику бригу, трезвеност и храброст да покажемо у заштити ових малених драгуља који су као никада до сада угрожени и нападнути од оних медијских пробисвета и полусвета на које је Господ Христос упозоравао и за које је исказао велику претњу: "А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску". Нема државе, нема установе, нема закона који штити нашу децу од медијске демо(н)кратије и ми родитељи, једина смо институција која може и мора исповеднички храбро да иступи и да сачува непроцењиво - чистоту и радост на лицима и живота и љубави сјај у очима деце наше.

Пише:

Жељко Перовић

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=15&t=5046&p=68325#p68325