Архимандрит Серафим (Алексијев) и Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НЕ ТРЕБА ДА УЧЕСТВУЈЕ У ЕКУМЕНИСТИЧКОМ САВЕТУ ЦРКАВА

Западни инославни посматрачи сматрају да је учешће Православне Цркве у ЕСЦ веома нелогично и противуречно, ако се има у виду њена тврдња да је она једина истинита Христова Црква.

Шта траже  православни хришћани у Екуменистичком савету, чија се идеологија никако не слаже  са учењем Православља?  Какву корист може имати Православље од учешћа у екуменистичком покрету,  који  тежи не да уједини све вероисповести на начелима  Богооткривене     истине,   (са)чуване у Православљу, него да створи надцрквену, или тачније - антицрквену творевину у којој нико неће имати "посебне границе (само) за своју вероисповест" (по речима Висерт - Хуфта) и у којој више неће постојати "Православна Црква - у правом смислу те речи" (како вели Хаус). На ова питања "православни" екуменисти обично одговарају да они одлазе на екуменистичке скупове да би "сведочили" Православље и да би на њега скренули пажњу инославних. Тако су представници православне омладине на екуменистичком скупу одржаном у Босеу 1949. г., између осталог изјавили: "Православни учествују у екуменистичком покрету потпуно свесни своје хришћанске одговорности да треба да буду живи и делатни сведоци Православља, спремни да објасне своје догмате, са којима су други хришћани мало упознати, а нарочито место Пресвете Дјеве, Мајке Божје, у животу Цркве".

Детаљ са отварања заседања ССЦ у Порто Алегреу (Бразил) 14. фебруара 2006.

Но, да ли су се испунила ова очекивања, изражена средином нашег века? Никако! Јер екуменизам само тврди да тражи истину, а у ствари, на делу, уопште се не труди да је пронађе. Он жели да уједини све "цркве" не на основу Православне истине, него на принципима нове идеологије, ради које се од Православља захтева да учини одређене догматске уступке, пошто, према владајућем у екуменистичкој средини убеђењу, ниједна од "цркава" не поседује пуноту истине. Због тога се и позивају све "цркве", укључујући и Православну, да се кају због изгубљеног јединства.

Још у првој половини овог века могла се код екумениста приметити тенденција да и од Православне Цркве захтевају покајање за некакве грехе (да ли догматске?), што значи да они њу уопште не сматрају "стубом и тврђавом истине"! Протестант – екумениста Фр. Либ отворено је писао 1929. г.: "Истински, диктиран жељом за јединством у Христу, сусрет Реформистичког протестантизма и Источног Православља, приморава обе стране да се исповеде и покају пред лицем Божјим".

Упркос томе, "православни" екуменисти се све до данашњег дана претварају како верују да у Женеву одлазе да проповедају Православље. Када би хтели да отворе душу, и сами православни представници у ЕСЦ би приз нали да нико из екуменистичких кругова нема намеру да прими Православље.

Напротив. Као што Православна Црква с вером поштује Свештено Предање, тако и све протестантске деноминације истичу своја сопствена "предања", сматрајући да "цркве" треба узајамно да богате једна другу својим "предањима". Као што Православна Црква има своје свете оце, на чија се дела с љубављу позива, тако и екуменистчки посленици усрдно говоре о "оцима" екуменског покрета као о "својим оцима", премда ови немају ничег заједничког са православним св. оцима; они су спасавали Православну веру, а ови је минирају!

"Тамо сатана прави бал" - детаљ из Порто Алегреа

Православна црква термином "католичност" (саборност) изражава своју верност Христу и (предодређену да се рашири по целом свету) спасоносну Богом откривену истину вере Христове. А екуменистички посленици употребљавају овај термин у супротном и исквареном значењу, са циљем да га лише православног садржаја. Под "католичношћу" они разумеју екуменистичко јединство у плуралистичкој форми који критикујемо у овој књизи. "Католичност је - тврди 4. скупштина ЕСЦ у Упсали (1968. г.) - супротност сваком самољубљу и партикуларизму (издвојености)"! На 5. скупштини ЕСЦ у Најробију (1975.) прихваћено је следеће тумачење појма "католичности", "саборности": "Једна црква треба да представља саборно братство (заједницу) локалних (помесних) цркава ... У овом саборном братству свака локална црхва поседује, у заједници са осталима, пуноту католичности, сведочи о једној и истој апостолској вери, чиме признаје да и друге цркве припадају једној и истој Христовој Цркви ... Оне су узајамно повезане зато што су примиле једно и исто крштење и имају једну и исту евхаристију. Оне признају чланство и јерархију других!"

На овај начин у екуменистичком речнику "католичност" (саборност) почиње да означава не верност једној Истини, него признање свих заблуда; не јединство, него плурализам, тј. многоверје, уз узајамно признање "евхаристије" и "јерархије" свих других "цркава". Хвалећи се оваквом "католичношћу", екуменска "црква" смело изјављује да је она "(пред)знак будућег обједињеног човечанства". Међутим, одбацујући истинску католичност (саборност) због наводног "самољубља", екуменизам ствара сопствено схватање термина "католичност", пуно страшне фарисјске гордости и екуменистчког самољубља!

При оваквим околностима, о православном мисионарству у Женеви не може бити ни говора. Напротив, православним  екуменистима је практично  забрањена свака пропаганда Православља и сведочење о православној истини. С друге стране, протестантски и други инославни екуменисти слободно сведоче о својим "традицијама"   и   намећу  их  православнима  ради  њиховог "обогаћења". Дакле, православно сведочење остаје "глас вапијућег у пустињи". Но, то није све. Православнима се са свих страна сугерише да би требало да изађу из своје конфесионалне  "учаурености"и да  се отворе за екуменистичке   утицаје,  који  се   све  снажније  натурају православним  екуменистима.  Крајњи резултат свега овога није прихватање Православља од стране протестаната,    него    ширење    протестантског    духа    међу православнима.

Већ одавно се у животу помесних Православних Цркава примећује појачан утицај екуменистчких идеја. О томе је на Московском свеправославном саветовању одржаном 1948. г. сведочио руски протојереј о. Всеволод Шпилер (који је био свештеник у Бугарској у периоду од 1934. до  1950.  г.). Ево шта је  говорио  о погубним последицама контаката Бугарске Православне Цркве са екуменизмом:   "Сусрет   са   екуменизмом   довео  је   у Бугарској  Цркви до слабљења осећаја црквености и слабљења свести о јединоспасавајућој Цркви. Затим је проузроковао одређену секуларизацију Цркве због њеног настојања да се прилагоди екуменизму. Дошло је до снижавања нивоа духовног живота, до одступања од светоотачких традиција, како у богословљу, тако и у свакодневном животу. Уздрмана је из темеља верност литургијској богослужбеној традицији. Управо услед сусрета са екуменизмом у Бугарској се појавила не само теорија, него су се појавили и протести против претеране ритуалности (тј. тежња да се скрате богослужења)".

Последњих година у екуменистчким круговима се шири идеја о тзв. "конвергенцији", која је постала синоним за екуменизам. У политичком речнику овај израз се употребљава за означавање узајамног приближавања двају супротних друштвено-политичких система, па чак и њихово сливање у један систем путем вршења узајамних утицаја. Аналогно томе, у време екуменистчких сусрета и дијалога конвергенција има за циљ да "оствари зближавање раздвојених конфесија путем њиховог узајамног утицаја једне на другу".

У свом реферату "Сапостојање или конвергенција?" прочитаном у Мајнцу 23. октобра 1970. г., лењинградски митрополит Никодим, познати екумениста, декларише се као противник политичке конвергенције, која се "претвара у разноврсну активну борбу против социјализма и комунизма, у настојање да се социјализам претопи у капитализам, што не може не изазвати природи супротну реакцију и не довести до "дивергенције" и пооштравања идеолошке борбе". Искритиковавши мањкавости теорије политичке конвергенције, митрополит Никодим закључује да се "идеолошке супротности одржавају не због постојања неких чисто субјективних фак-тора или чврсто укорењене нетрпељивости, него због реалних услова принципијелно различите социјално-економске структуре унутар два светска система и антагонизма који произилазе из ових разлика".

Треба ли ово коментарисати? - детаљ са заседања ССЦ у Порто Алегреу

Ако је заузет такав став према политичкој конвергенцији, зашто се онда у Православној Цркви не призна право да се супротстави екуменистичком настојању да претопи Православље у пећи протестантизма? У физици постоји појава која се назива "осмоза". Она означава "узајамно   прожимање   двеју   течности,   раздвојених порозном мембраном".

Са  овим   се   може  упоредити   екуменистичко општење   између   православних   и   инославних:   св. Православље - то је кристално чиста вода, а разноразне протестантске  струје  представљају мутне  затроване растворе. Приликом општења православних са инославним нужно долази до узајамног прожимања које није повољно за Православље, јер у њега продире само оно што је нечисто, што га загађује и трује. Кроз поре (нарушених од стране екумениста) канона који забрањују молитвено ошптење са јеретицима и кроз танку преграду већ присутних догматских  компромиса,  протестантски мутљаг продире у свест православних хришћана. Дакле, "конвергенција" је апсолутно неприхватљива за Православље, које не треба мешати са заблудама (2. Кор. 14,27).

Поводом наивних изјава неких православних екумениста да они, наводно, на екуменистичким састанцима сведоче Христову истину, надајући се да ће инославне обратити у Православље, много трезвених мисли је изрекао митрополит самоски Иринеј (+1963). У брошури под насловом "Источна Православна Црква и тзв. екуменски хришћански покрет" он пише да једно или два исгупања православних на екуменистичким конференцијама, где су инославни говорници увек у већини, неће убедити протестанте у истинитост Православља и неће их одаратити од лажних учења.

New WCC presidents (l. to r.): Mr John Taroanui Doom, Maohi Protestant Church (French Polynesia), Rev. Dr Bernice Powell Jackson, United Church of Christ (USA), Dr Mary Tanner, Church of England, Rev. Prof. Dr Simon Dossou, Methodist Church in Benin, Archbishop Dr Anastasios of Tirana and All Albania, Orthodox Autocephalous Church of Albania, Rev. Dr Soritua Nababan, Protestant Christian Batak Church (Indonesia), and Rev. Dr Ofelia Ortega, Presbyterian-Reformed Church in Cuba. (22.2.2006)

Зато је за православне представнике, који се из екуменистичке  "уљудности"  моле заједно са протестантима, неосетно усвајајући одређена протестантска гледишта, неизбежан управо супротан исход. Учесници екуменистичких скупова, по признању њиховог председника Потера, постепено прихватају неки општи екуменистички језик, општеекуменистички начин мишљења, који по повратку кући тешко могу да објасне својој једноверној  браћи. Ради екуменистичког зближавања са инославнима, православни екуменисти такође нарушавају свете каноне Мајке - Цркве, ступајући у конфликт са православном браћом која се клоне екуменизма. Тако се они постепено отуђују од св. Православља и почињу у својим чланцима и предавањима да иступају у прилог екуменизма и на штету св. Православља.

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"