header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПОДСЕЋАЊА arrow Подсећање: O. Владимир Вукашиновић: Практични значај православне догматике за духовни живот верника
Подсећање: O. Владимир Вукашиновић: Практични значај православне догматике за духовни живот верника Штампај Е-пошта
понедељак, 02 мај 2011

презвитер Владимир Вукашиновић

ВЕРА И ЖИВОТ У ДЕЛУ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА*

Приступајући обом раду, нашли смо се затечени - коју, од мноштва, важних и значајних тема у списима Епископа Николаја, да изаберемо? Решење нам се спонтано јавило - нека то буде оно што нас је, лично, увек највише фасцинирало код Владике: могућност да се о најтежим и најкомпликованијим стварима говори на једноставан, непосредан начин, а да оне тим стилом и начином не буду покрадене у лепоти, смислу, значењу... И још нешто: способност да се открије суштинска повезаност наше вере, православног богословља и нашег живота.1

         У том сусрету два ретка талента или дара објасниле су нам речи једног другог светог Владике, Дијадоха Фотијског (Фотичког) који је петнаест векова пре Епископа Николаја записао: „Сви Божији благодатни дарови су беспрекорни и извор свега доброга; али дар теологије је тај који распламсава више срце и усмерава га к Богу више од било ког другог“2.

„Поздрављам Вас драга браћо, именом Христа Господа, именом светим и спасоносним. У то сте име сабрани на молитвени скуп, па Вас ја тим именом и поздрављам. То име означава и садржи богатство бесмртнога живота, и богатства праве радости, и богатства силе неодољиве. А ја Вам желим свима сва та богатства и молим се преславном Спаситељу нашем ... да Вам их дарује."3 Овим речима је, на истом овом месту, у овом истом граду, пре 66 година свети Владика поздравно богомсабрани Сабор богомољаца српских. Тим речима своје казивање започињемо и ми.

Наше излагање ће бити засаовано на два позната списа Владике Николаја, на два стослова. Стослов је класична литерарна форма присутна у светоотачкој књижевности у коме се у стотину краћих изражајних целипа износи учење о неком богословском проблему. Стослове су, међу осталима, писали и свети Максим Исповедник, свети Марко Подвижннк, свети Диадох Фотикијски и многи други. Ми смо за основу казивања узели Љубостињскн стослов и Стослов хришћанске науке о љубави из познатог Владикиног списа Касијана.

Владика Николај за темељ свог и општехришћанског живота узима Јеванђсље Христово. За њега је вера у Јеванђеље суштинска одлика и критерију разликовања хришћана од осталих вера. Он и пише: ,,Не питај хришћанина, верује ли у Бога, него верује ли у Евангелије, Радосну вест Христову. Јер ако каже да верује у Бога, онако по своме разуму, а не по Евангелију, назадњак је и паганин, пошто је дошао до вере као људи од пре 2.000 година, као рецимо неки јелински или азијски философи...“4

Наравно, јеванђеље је за Владику Николаја шира и обухватнија стварност него што је сама књига Светог Писма Новога Завета -  она подразумева сав живот и сво дело Господње, и раст Цркве и све благослове које она у себи има и дарује свету. Јеванђеље није дело људскога домишљања, нити забелешка људскога искуства и мудрости. Оно са небеса приниче.5 Оно је дар Божији, радосна вест не нека апстрактна философска, нити сентиментално психолошка, него конкретна и лична, божанска. Следећи богословљу светога Јована Теолога, и Епископ Николај исповеда: „Бог истине и љубави једини је вечни Бог, који нема додира са „боговима" лажи и мржње." (Касијана, 19). Наставља: „Бог је савршена личност, зато је Он и савршена љубав." (Касијана, 50). И трепетно урањајући у воде свештеног богословља, говори: ,,Бог као љубав објашњава се само Богом као Светом Тројицом. У овоме је кључ тајне љубави..." (Касијана, 12). Љубав је релациони појам. Увек волимо неког. Љубав без другог, без неког Ти, које би било сапостојеће нашем Ја, било би болесно самољубље, другим речима грех (односно промашај), погрешка, злоупотреба, погрешна употреба). Бог је љубав зато што је  само Његово постојање љубавно – Отац, Син и Дух Свети љубећи се, узајамно, постоје као Света Тројица. На неки начин, Бог Отац је источник и беспочетно начало Сина и Духа. Љубављу рађа Сина и исходи Духа. Зато је љубав божанског порекла. Постојати као Бог значи волети попут Бога. Зато можемо рећи - благовест светога Јеванђеља је сажета у следеће речи: „Који не љуби не познаје Бога; јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо њиме." (1 Јн. 4:8-9) Николај казује: „Љубав није из земље изникла него је са неба дата" (Касијана, 16) или, речима светога Јована: „У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога (како су адорациони, обожаватељни, али ипак земаљски и са земље, од земље, из тљенија, однос имали припадници осталих вера) него што Он заволе нас (и тако успостави извор љубави, што је љубав од Бога потекла, што је Он њен узрок) и посла Сина својега као жртву помирења за грехе наше." (1. Јн. 4:10) То Божанско порекло Јеванђеља, хришћанске благовести, по Епископу Николају радикално одваја хришћанство, тј., Цркву (а код Николаја двосмисла или забуне нема: „Православна Црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину... Отуда кад читамо девети члан Вјерују: во једину свјатују соборнују и апостолскују Церков - ми разумемо под једином црквом православну цркву...!" (Љубостињски..., 34) и остале вере: ,,Из тога је јасно, да хришћанска вера није ни налик на друге вере и друга веровања у свету. Јер друге су вере од људи са земље и од земље, од људи који су говорили о духовном свету или по своме природном разуму или по обмани од злих духова. Нико од оснивача других вера није рекао за себе да је сишао са неба, ни да је послат од Оца, нити да сведочи о Небу оно што видје и чу, нити пак да се опет враћа на небо. Према томе, не може бити ни говора о сравњењу или изравњавању између сведочанства Христова и осталих вера и веровања по белом свету." (Љубостињски, 10) о Богу и свету, о животу који је свету подарио Бог у стварању и који обнавља у искупљењу. Та вест је откривена, а њен доносилац је сам Син Божији, оваплоћени Логос, Господ Исус Христос. Владика каже да је вера у јеванђеље: „...вера у Радосну вест коју је Небески свесни, Бог, Син Божији, донео роду човечијем. Другим речима значи вера у Господа Христа и његово Откриће (откривењу, прим. аут.) А Христово Откриће највеће је откриће од стварања света. То његово Откриће једино је у стању, да човека црва обрати у човека бога и сина Божијег."6

Наравно, квалитет јеванђелске поруке, радикална и натприродна7 суштина његова, не може се примити уколико се предходно људско биће суштпнски не изменн, или да се послужимо речима самога Јеванђеља не покаје. Покајање, по светом Николају, уколико претендује да буде право ,,...не значи само жалост због учињених грехова, него потпун обрт ...душе од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу."8 Значајно је да Владика инсистира на продубљивању појма покајања. Покајање није јалово жаљење него плодоносно узимање новога става према Богу, свету и овом животу. Покајник налази снаге да устане из свога греха и исти превазиђе полагањем све своје наде и свег свог труда у Бога који исцељује недуге. Не каже свети Јован Лествичник забадава: „Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот."9 Јеванђеље нам показује оба примера кајања. Једно је стање раскајаности а друго покајаности. Икона покајања је апостол Петар. И ко се, у маловерју и страху за сопствени живот одрекао Христа, он се након „горкога плача" подиже из понора греха и постаје, обновљен и оснажен огњеним светодуховским изливом, ватрени проповедник и верни сведок Јеванђеља Христовог. Икона бесплодног и душегубног раскајања је издајник Јуда. Јеванђелист Матеј је забележио: „Тада видевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и поврати тридесет сребрника... и отиде те се обеси." (Мт. 27:3,5)

Другачије да кажемо, позив на покајање и веру у јеванђеље је позив на стицања једног новог живота, овде на земљи, у историји, који треба да нас уведе у живот вечни, у Царство Божије. Веровати у јеванђење је стога изједначено са животом по јеванђељу. Не само да се свето јеванђеље најбоље и једино правилно познаје упражњавањем заповести у њему забележених (овде мислимо првенствено на заповест љубави према Богу и брату, или литургијски сабор деце Божије око свога Епископа који је жива икона живога Христа) него је оно једино делатно присутно и спасоносно кроз живот и као живот.10 Без правога живота, црквеног, богослужбеног, светоподвижничког, јеванђеље остаје књига „запечаћена са седам печата" (Откр. 5:1). Уколико се не откључава животом, и то не било каквим, него истим онаквим какав нам је Хрпстос оставио а сви наши свети преци (под њима не подразумевам само Србе него сав православни род хришћански - апостоле, мученике и пророке, светитеље, преподобне и праведне) својим животима проверили и оверили, тада ова књига остаје нема, или, још горе, у помраченим умовима одзвања њиховим сопственим, изопаченим, п неживотодавним ехом. Верност том благословеном начину постојања, и оживотворавање истог у своме животу и својим животом назива се предањским живљењем. Владика Николај изричито подвлачи неопходност очувања чистог јеванђелског учења и чистог јеванђелског живота.

Зато свети Владика и бележи: „Основна разлика... између источне и западне цркве од велике шизме 1054. године до данас састоји се у различитости схватања Евангелија Христова. Запад је у том времену, а и нешто пре тога почео схватати Евангелије као теорију, а по том као једну од многих теорија о свету и животу, док је исток схватио Евангелије као подвиг и праксу. Отуда је дошло да је догматика на западу постала чисто теоријска наука, тј., једна од многих философија, док је на Истоку била и остала до данашњег дана практична наука.11 О последицама оваквог схватања, и на истоку и на западу, проговорићемо неколико речи.

За Епископа Николаја, дилеме није било: „Догматика је практична наука. То је оно што јеретички богослови или нису знали или су заборавили. Догматика је од самог почетка била практична наука. То су знали апостоли, светитељи и подвижницп Источне Цркве па су се трудили да сваку догму остваре у себи, у своме животу.12 Идентично осећа и пише велики савремени грчки теолог, Митрополит апокалиптичке, пергамске Цркве, Јован: „Догмати Цркве нису и не треба их сматрати логичким дефиницијама које прихватамо без испитивања њиховог најдубљег егзистенцијалног смисла. У Православној Цркви догмати јесу живот, те стога треба да имају непосредан и одлучујући утицај на битије, да буду „откровење" Истине... (велика опасност лежи у томе) да се православно предање учини невезаним са животом данашњега човека, одвајајући на тај начин, догматику од практичног и литургијског живота Цркве. Насупрот томе, дужност догматике је да покаже зашто и како су догмати повезани са нашим битисањем на начин који је значајан и одлучујући."13

Инсистирање на новини живота у Христу произлази из апсолутне новине коју је собом донело откровење светог Јеванђеља. О тој новини Владика богословствује: „Православна Црква основана је на вери да је Евангелије нешто сасвим ново,, неслично ма чему што је од људи јављено пре пли после... Евангелије се не може уврстити у друге верске кљиге света, нити у законе нити у философије и теорије људске... Оно не даје само речи него и моћ. Нити се оно учи само читањем и слушањем, него већма делом, подвигом, вежбом, творењем." (Љубостињски ..., 67) Из овога произилазе две посебне теме о којима ћемо нешто више рећи:

 

1. Однос светог Јеванђеља (= православља) и осталих вера

Примерна бескомпромисност са којом се свети Владика суочава са саблазнима „верске толеранцпије" одише мирисом мученичких времена. Он, као да сагледава наше духовно ослепљено доба, које не имајући истинске оправослављености и оцерковљености, пристаје да Господ Христос буде једним од мноштва „богова" у пантеону нове Поганије (Паганије, Новог светског поретка, Уједињених нација и сл.) Задржимо се на час код ове последње институције, чија нам је нечасна улога у вршењу притисака на наш народ позната, и погледајмо какве духовне претпоставке она има, када промишља наш проблем. Треба рећи да духовни вођ и учитељ мноштва функционера у Уједињеним нацијама, бенгалац Шри Чинмој, два пута недељно, током протекле 23 године, (од 1970) њима и особљу при Уједињеним нацијама у Њујорку држи „медитације посвећене миру" (Буђење, ране године духовног учитеља, Шри Чинмој, Београд, 1991, 4). То не би било толико схрашно, да исти у својим излагањима не заступа и овакве тезе: „Царство небеско, о коме причамо, о коме смо слушали, није ништа друго до свет јединства. Свет јединства ће неизбежно осванути... Не само да је могуће, већ и неизбежно, да Уједињене нације једнога дана постану језгро светске духовности." (Шри Чинмој, Спољашњи и унутрашњи мир, Београд, 1993, 67-68) Наравно, под јединством се мисли и социо-политичко (то и јесте Нови светски поредак кога су слуге Уједињене нације) и верско - синкретистичко (коме ометају све јаке и свесне верске организације, за сада Православни, а након тога, претпостављамо, и римокатолички традиционалисти и фундаменталисти). Зато Шри Чинмој, коме његови следбеници настоје да издејствују посвећивање града Суботице, суботичког зоолошког врта, новосадског универзитета и других објеката и институција у нашој земљи, и може да каже: „Сматрам да су Уједињене нације божанске. Због чега? Због тога што су драго дете свевишњег, посвећено унапређивању светског мира..." (Исто, 58); као и: „Сви народи могу заједно да изграде храм. Сви народи заједно, у стању су да подигну олтар. Сви народи заједно могу да служе Божанству. На улазу у овај храм смешиће се Врхунско Просветљење." (Исто, 56) Шри Чинмој долази, или је већ дошао у Југославију, и зато су нам данас неопходне речи Владикине: „Теософска идеја да се истина налази разбијена по свима верама, философијама и мистеријама преовладала је и код јеретичких богослова западнога света. Према томе, и у хришћанству треба да буде нешто истине као и у Исламу, Хиндуизму, Будизму, Платону и Аристотелу, Зенд авести као и у тибетанским Тантрама и Мантрама...14 Претпоставка оваквог богословског посрнућа је, по Николају, сумња у божанство Месије Христа15 и прилагођавање и уједначавање Јеванђелске науке осталим верским системима. О томе свети Владика пише: „Прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим „оснивачима вера", а Радосну вест осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име „толеранције" и у „интересу мира" међу људима и народима. Међутим, ту је баш почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света. Јер истина се не да никако уједначити са полуистинама и лажима."16 Веома је значајна ова Николајева дијагноза узрока избијања ратова и оружаних преврата. А она и није Николајева, у смислу те речи да ју је он измислио. Он је њу ишчитао из светих хришћанских књига и уједно имао довољно свести и смелости да је отворено изнесе.

2. Православно практично-делатно и верно-предањско чување светог Јеванђеља - Православни светом Јеванђељу приступају синовски отворено и смело, не допуштајући да их уплаши преизобиље искуства и благослова које у њему почива. Ово помињемо зато што је Владика правилно дијагностицирао и проблем са којим се суочавају јеретички богослови и који не успевају да правилно разреше: пошто сами нису способни, или тачније: не желе, да се приопште пуноти живота у Богу, онда они сами негирају све оно што њих, као појединце или групе, надилази. Владикиним речима: „... (они) не могу да верују у Радосну вест јер је за њих сувише радосна."17 О томе је још говорио: „Али јеретици као и безбожници, не узимају за мерило људе богове, него људе црве. И онда овако резонују: што није могуће једноме човеку није ни другоме. То јест: што није могуће човеку црву није могуће ни човеку богу ни сину Божијем ..."18 Владика је више пута помињао људе богове и људе црве. Тим изразима су, на символички начин, представљене две основне категорије људи: благодатни богови и млађа браћа Христова, крштени и причешћени, трудбеници и подвижници праве вере; а са друге стране, некрштени и изопштени, лењивци и заблудници, гордељиви лажоучитељи и њихови неумни следбеници и сви они који нису у себе примилп „лек бесмртности" како је говорио свети Владика Игњатије Богоносац, и који зато остају црви и храна за црве. Тајна ових двају категорија је тајна примања или не примања додира. Додир је, по светом Николају, још једна од централних светојеванђелских одредница. Пише: ,,Још су јеретички богослови посумњали или чак одрекли моћ додира."19 Другим речима, додиривати се, значи бити у заједници са неким; дотицати га целим својим бићем, учествовати у нечему са њим, па и у њему самом. По светом Владици, Нови Завет је завештање додира: „И оставио нам је Завет, да никако не прекидамо додир са Њиме. То је нови Завет Тела и Крви Његове."20 Веома је важно Николајево хармонично разумевање, храмовског и келијског, саборног и личног, молитвеног заједничареља са Богом. Он избегава душегубне крајности: „православни хришћани, непрестано траже додир са Богом, и то непосредни додир" пише. ,,Два су најзначајнија начина за остварење тога додира: Причешће и унутарња молитва".21 Видимо да оптимални митроносни Старац (или од милоште: дека, деда) указује како на еклисијалне, и то по преимућству светолитургијски, светотајински начин општења, тако и на подвижнички, аскетски, световрлински као начине општења са Богом. Без светотајинског преображаја, без крштења, причешћа и осталих тајана, ма колико се човек подвизивао, по речима самога Христа, „не може видети Царства Божијега... не може ући у Царство Божије" (Јн. 3:3,5) и „нема живота у себи" (Сравни - Јн. 6:53), а са друге стране, без унутрашњег молитвеног живота, без читавог корпуса аскетске праксе, светотајинственост се своди на магичност - спасење које је увек и без обзира на сав труд дар, овде постаје дар у једном извитопереном смислу речи - тачннје: дар ономе који се није трудио (и следствено томе, није волео, практично делатно јављао своју љубав ка Богу која се манифестује као послушање заповестима) што није у складу са истим Јеванђељем (да не наводимо свима добро знане примере неопходности аскетског труда).

И на крају, Владика добро зна да и наша вера и наш живот, ако су усклађени и укалемљени као лозе на чокоту Христу (Јн. 15:1-8), воде једном циљу - спасењу, обожењу, охристовљењу. Узносећи очи ума свога и очи срца свога, гледа: „Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божији; то јест, бићемо мали христоси, мали богови и синови Божији. Обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом ваплоћењу, Његовом додиру кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви. Који не бисмо ни људи него црви. Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Својему (Откр.1,6) и дјецом светлости а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у небесном царству“.22

Приређивач: „Борба за веру“

          __________

*) Предавање одржано у склопу „Николајевих дана"  у  Ваљеву, маја,  1993. године.

1Овоме смо посебно желели да посветимо пажњу у контексту одношења Православља и других вера, од оних највећих и најбројнијих. тзв. великих светских религија, па до оних најновијих и најбизарнијих - од различитм; милитантних протестантских секата па до екстремних облика антихришћанских заједница - окултиста, сатаниста и сл. Наравно, ми се овде нећемо упуштатп у појединачна набрајања, нити ћемо залазити у сфере апологетике и историје религије - нас интересује један генералан поглед, велика синтеза, којом је Епископ Николај обухватио све ово, и на начине које је предложио, као решење и излаз из ћорсокака апостасије од Једне Свете и Саборне и Апостолске, Православне Цркве.

2Свети Диадох Фотикијски, О духовном знању, Филокалија, вол. I, (Лондон, 1979), 275, 67 цап.

3Види: Николај, X. Поздрав молитвеном сабору богомољаца у Ваљеву, 330.

4Епископ Николај Жички, Саборност православне вере и Цркве, Љубостињски стослов, Саборност Цркве I, (Београд, 1986), цап. 11, 31 (Даље цитирамо као: Љубостињски, цап...)

5Владика Николај  је свето Јеванђеље доживљавао као Књигу о Љубави.

6Љубостињски, 4.

7 Овде треба рећи да се свети Владика успешно обрачунао и са извитопереним и погрешним разумевањем појма природног код човека. Он је, сле дећи златну нит светоотачке антропологије, указао на постојање две природо, оне под оковима тљенија, страсности, неслободе (јустиновски речено: греха, смрти и ђавола) и оне која је благодаћу Божијом од тога избављена. О томе пише: „Ако неки говоре: па и човек мора живети по природи, ми питамо: пп којој природи? Да ли по оној првоначалној безгрешној, рајској, како је Бог створио човека, или по оној другој, болесној, пониженој, демонима загађеној, пороцима унакаженој, страстима умртвљеној?... Христос је дошао, да обнови ону прву и праву природу човечију. И само ко живи том обновљеном природим, живи заиста по природи човечијој." Стослов хришћанске науке о љубави, цап. 57, Касијана, наука о хришћанском поимању љубави, Епископ Николај, Сабрана дела, књига XII, (Химелстир, 1984). Зато се и може говорити истовремено о различитим аспектима и димензијама људског постојања као дубоко природним и натприродним, а да се тиме не улази у противречење. Пример је целомудрост.

8 Исто, 1.

9 Лествица, Београд, 1963, поука V, 58.

10 То Владика изражава следећим речима: „Позна ли човек истину, тј. истинитог Господа и Спаситеља свога... онда се почне сав предавати Њему. Тада за њ наука Христова престаје бити теорија или философија и постаје практични режим исцељења (световрлински, аскетски живот, примедба моја. В. В.В, бања препорођења (светотајински, црквени, светокрштењски - и свето-литургијски и сав други мистиријски живот Цркве) и метод обожења." (Љубостињски ..., 49).

11 Љубостињски, 39.

12 Љубостињски..., 44.

13Митрополит  Јован   Зизјулас,   Христологија   и   постојање,   Беседа   3-1992, Нови Сад.

14 Љубостињски, 38.

15 Сравни. Љубостињски, 36.

16Љубостињски, 37.

17Љубостињски... , 80.

18 Љубостињски..., 63.

19Исто, 73.

20 Исто, 79.

21 Исто, 85.

22 Исто, 48

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 02 мај 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.