Наше време је апокалиптично. Али када оно није било апокалиптично? Већ у Апостолским временима су хришћани видели демонско олицетворење и пројаву зла у свету који их је окруживао. Они као да су својим очима видели сенке Апокалипсе у време крвавих гоњења и мрачне црте „звери из бездана“, која хоће да растргне Цркву – Христову Невесту, као што су лавови својим зубима растрзавали тела хришћана на зидвима Колосеума. 

У догађајима светске историје, они су предосећали и осећали долазеће катастрофе и контуре апокалиптичних слика су се исцртавале пред њиховим очима све снажније и снажније. Апокалипса је почела од времена Христовог доласка на земљу. На Патмосу, Јован Богослов је сазерцавао оно, што јесте и што ће бити.

Зло је увек постојало у свету и оно нараста из покољења у покољење. Оно је налик на реку пуну воде, која подижући се, која проваљује брану и потапа обале реке. Зло се концентрише у личностима – непријатељима хришћанства, који излазе на сцену историје, као антихристове претече. 

Али постоји још један тамнији, свакодневни апокалипсис – то је оскудевање љубави и вере, то је разврат и лаж, то је равнодушност и суровост, то је посведневна борба човека са човеком, која отима духовну радост и чини живот ланцем ситних преступа. Ово је мучно и изгледа, неприметно дело тамних сила, које припремају пут звери која долази. У том односу садашњост већ у себи садржи елементе будућности и јавља се као његов праобраз.

 Када старост наступи, онда говоре: близу је крај живота. Али, колико ће се старост продужити, није познато, може бити да ће се она показати дужом од младости, и силазак са планине – дужи од пењања на њу. И сада, као и раније, хришћани осећају нарастајућу силу греха и оскудевање добра – ту моралну ентропију света.

 Али време, када ће се окренути последња страница историје, није познато. Господ је рекао да ће скоро доћи да суди живима и мртвима, али у којим космичким мерама су измерене  те речи – ми не знамо. 

У Откровењу Јована Богослова је написано, да су блажени они који читају ту књигу – Апокалипсу. Они су блажени јер се не обмањују вечним пребивањем на земљи, и зато што су спремни на искушења; они су блажени зато што знају коначни пораз зла и победу добра. Али виђење Апокалипсе није сакрило од хришћана главни задатак њиховог живота – припремити себе за смрт и сусрет са Христом, који ће се догодити независно од временске историје.

Откривање будућности у Апокалипси их је терало да траже и да виде апокалипсу у свом сопственом срцу, где се Христос бори са антихристом, где се демон стара да разруши храм људског срца, где сам човек види себе час у обитељима Светих, час у местима тамних сила. 

Тај унутрашњи апокалипсис се откривао подвижнивима и они су плакали над собом, сазерцавајући и осећајући трагизам света у свом сопственом срцу.

 Блажени Августин пише: „Бог је учинио више, него да је уништио зло. Он је натерао само зло да служи добру.“

Али демон, као мајмун Бога, хоће да добро претвори у зло, и да саму књигу Апокалипсе, у рукама људи, који нису стекли благодат, учини књигом некаквих гатања. 

Тако је настао тип „апокалиптика“, одвојеног од унутрашњег духовног живота, који се занима тиме што ће се догађати у временима доласка антихриста и краја света, то јест, хоће да украде ону тајну, коју је Христос сакрио од света. Он темељно сакупља извештаје о катастрофама, исеца чланке из часописа и новина о поплавама, приближавањима комета, итд. 

Он својим слушаоцима говори, као неким победничким тоном: ево открила се озонска рупа и сви ће умрети од зрачења; ви сте слушали да се комета приближава, која мора пасти на земљу: биће експлозије, која ће уништити човечанство, а ако она упадне у океан, подићи ће се таласи, који ће прекрити сву површину земље, као у дане светског Потопа. 

У то време он гледа на људе који га окружују, са таквим тријумфом, не лишеним осећања сопственог значаја, као да је постигао некакву победу. Он носи дебелу свеску, где су записана предсказања о крају света и тврди, да је све већ испуњено; затим почиње да изводи некаква поређења и објављује да је антихрист већ у свету, али да ће се откривено јавити кроз годину или две. 

Затим он, без прекида, говори да је почело отопљавање леда на Антарктику, да се ниво океана повисио за неколико метара и да ће приобални градови бити потопљени; на Црном мору ће се догодити експлозија хидроген-сулфида и поново ће почети да делују вулкани. Али верује ли он сам у све то – није познато. За њега је главно – произвести ефекат – како год буде могао.

 Ако се таквим „апокалиптиком“  покаже свештеник, тада ће унутрашњи духовни живот код пастве постепено да се гаси, и парохијани ће почети више да мисле о томе, какве ће катастрофе и када снаћи свет, него о стицању благодати, без које се човек сам за себе показује као антихрист.

 У време беседа таквих пастира са својим паством, атмосфера постаје наелектрисана. Сви чекају од свог духовног оца откровења о крају света, као што за време спиритистичкх сеанси очекују одговоре од медијума, који призивају духове. Иако се та предсказања, као по правилу, никад не испуњавају, али то се старају да не примете, или да објасне као грешку у прорачунима.

У таквим друштвима се не занимају Исусовом молитвом, не читају књиге о  духовном животу; тамо нема духовне светлости, која загрева срца људи – тамо је некаква „магија“ страха. Ти људи заборављају на Промисао Божији, на Христова обећања – да ће сачувати Цркву Своју од врата ада. 

Уместо поздрава они једни другима говоре: да ли сте чули новости; да ли сте читали о неком догађају – значи, скоро ће бити крај света. И, у исто то време, ти људи себе осећају као неким пророцима последњих времена и сматрају да они собом савршавају важну мисију. 

Апокалипсис Јована Богослова је написан огњеним језиком, као да је саткан из севајућих муња. Он собом представља оружје против заборава и лењости. Он не дозвољава људском срцу да одебља, али, у исто време, за горде и нераскајане душе он се претворио у мач, којим они рањавају сами себе. 

Апокалипсис није толико реквијем о свету који гине – колико химна у славу Новог Јерусалима, који силази са Небеса. Древни Хришћани су чекали крај света као избављење од страдања, као прелаз у бољи живот. Савремени апокалиптици говоре о крају света, као о неумитној катастрофи. Шта ће бити даље – њих мало интересује: иза разореног Вавилона, они не виде Небесни Јерусалим. Ако питате таквог апокалиптика: „како се спремаш за долазак Христов, да ли се бавиш молитвом Исусовом, да ли проводиш живот у покајању, да ли чиниш милостињу?“   

Он ће вам одговорити: „Слушао сам да се антихрист већ родио, он ће доћи на власт са тридесет година, и цароваће три године; он ће на чело и руку стављати печат, и о томе ја упозоравам људе да га не би примили. 

Ако му кажете, да не треба само да одбаци печат антихриста, већ и да прими печат Христов – знамење, пред којим ће Херувим, који чува врата раја, спустити огњено оружје – Име Исуса Христа, сједињено са срцем, онда ће апокалиптик одговорити: „Мене нису учили о томе, али ја могу објаснити шта значи број звери.“

Апокалипсис је био омиљена књига Светог Филарета Московског – једног од најпроницљивијих умова свог времена. Из ње је он црпео силу у борби за Православље, коју је водио у току десетина година. 

Али, за људе страсне и горде, покушаји да проникну у тајне историје, могу да доведу до духовне заблуде или да пребаце пажњу од најглавнијег – унутрашњег духовног живота – на спољшање, од нас скривено. 

Не треба заборављати да се сусрет са Христом не дешава само у дан Другог Доласка, већ и после смрти, која је за човека неизбежна. 

И за тај сусрет се целог живота мора припремати сваки хришћанин.

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/57/1.html

http://www.knez-lazar.com/