header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Патријарх Сергије, обновљенаштво и неуспела реформација Руске Цркве 20. века
Патријарх Сергије, обновљенаштво и неуспела реформација Руске Цркве 20. века Штампај Е-пошта
среда, 06 јул 2011
 Свештеник Константин Буфејев 

ПАТРИЈАРХ СЕРГИЈЕ, ОБНОВЉЕНАШТВО И НЕУСПЕЛА

РЕФОРМАЦИЈА РУСКЕ ЦРКВЕ 20. ВЕКА

Увод

Црквени историчари Русије 20. века зачуђујуће мало пажње посвећују покушају црквене реформације у првој четвртини столећа. Саму чињеницу спровођења богослужбене језичке реформе у Руској Цркви многи истраживачи потпуно прећуткују, док је реформација била практично припремљена и само чудом Божијим није била примењена у богослужбеној пракси наше Цркве.

Ништа мање није чудно што значај патријарха Сергија (Страгородског) као једног од водећих реформатора у неуспелој реформи богослужбеног језика и Типика наше Цркве на одговарајући начин није забележен ни у посмртном зборнику Патријарх Сергије и његово духовно наслеђе, ни у многобројној политикантској критици на адресу патријарха од стране Руске Заграничне Цркве. Пре свега, то се догодило због тога што су бурни догађаји револуције, грађанског рата, репресије и емиграције заклонили савременицима неуспелу црквену реформацију. Тек релативно недавно појавио се рад под називом Патријарх Сергије као литургичар, заснован на архивским документима, који делимично додирује овај проблем.

Црквено-политичка питања, пре свега она повезана с Декларацијом митрополита Сергија из 1927. године, која је подигла велику прашину, све до данас узнемиравају умове православних људи Русије и иностранства. Питању пак чисто духовном - спровођењу реформе богослужбених књига од стране преосвећеног Сергија - суштински се не поклања пажња.

На исти мањкав начин осветљено је у црквено-историјској литератури питање односа према обновљенаштву. Широко је познат историјско-политички аспект обновљенашког раскола из 1922. године: борба за власт у Цркви, сарадња живоцрквеника и других обновљенашких групација с казненим органима совјетске власти и слично. Али духовна оцена обновљенаштва као радикалног црквеног модернизма у суштини још није донета. Без такве оцене тешко се може схватити, на пример, зашто се митрополит Сергије 1922. године приближава обновљенашком расколу, а затим се, поставши 1925. године заменик патријаршијског чувара трона, тако оштро супротставља обновљенашима.

Године 1908. професор Кијевске духовне академије Б. Певњицки је писао: „Реформаторска тенденција је као епидемија обузела духове: почели су да превреднују све вредности, да расправљају о прихваћеном поретку и обичајима и да траже нове путеве за задовољење насушних потреба садашњег нараштаја; међу осталим питањима које је покренула реформаторска тежња стигли су и до питања о црквено-богослужбеном језику". Подвлачимо нимало случајну законитост: врхунци реформаторске активности подударају се са социјалним револуционарним догађајима - револуцијом 1905-1907. године, револуционарним потресима 1917. године и каснијег смутног времена (као и с посткомунистичком перестројком).

Заправо, 1905. године је активно почела у штампи да иступа „скупина тридесетдвојице" петроградских свештеника који су за свој циљ прогласили обнову самих темеља црквеног живота. Касније је ова скупина, чији је покровитељ био Петроградски митрополит Антоније Ватковски, преименована у „Савез црквеног препорода". Како истиче протојереј Владислав Ципин, „после прве револуције активност обновљенаша опада, али одмах после Фебруара 'Савез црквеног препорода' обнавља своју бурну и претенциозну активност... Језгро овог савеза добија за црквено ухо чудан назив 'ЦК'. У савез улази приличан део петроградског свештенства и монаштва. Организовавши се, савез тежи да освоји црквену власт... У својим публикацијама обновљенаши су ступили у борбу против традиционалних облика обредног благочашћа, против канонског поретка црквене управе".

Иста слика се помаља из исцрпног прегледа историје „исправљања" богослужбених књига, које је саставио Б. И. Сове. Врхунац реформаторске активности пада у 1906. годину, када је Црквени службени лист објавио „Одзиве епархијских архијереја по питању црквене реформе". Истовремено се ствара специјална синодална Комисија за исправљање богослужбених књига под председништвом архиепископа финског и виборшког Сергија Страгородског. Резултат рада ове комисије било је фактичко остварење богослужбене језичке реформе.

Године 1906. на страницама Црквеног весника покренута је читава дискусија „О богослужбеном језику Руске Православне Цркве". У овој новинарској свађи Н. Покровски је, полемишући са свештеником А. Лиховиким, писао: „Склоност према реформама чини основно и потпуно природно обележје нашег доба, и с тог гледишта изгледа потпуно схватљиво занимање за преиспитивање нашег богослужења, нарочито богослужбеног језика. Али многобројна искуства реформи у различитим сферама друштвеног и политичког живота, реформи које су спроведене у духу савремености, јесу искуства углавном брзоплета и неуспела, те нас приморавају да будемо врло опрезни, нарочито у црквеној сфери".

Опојни дух револуционарног ослобођења од старог режима, рачунајући ту и од строгог црквеног устава, несумњиво се осећа и у предсаборној дискусији, као и у низу наступа и расправа на седницама Помесног сабора 1917-1918. године.

Не умањујући значај Помесног сабора за нашу Цркву, истакнимо само да је будуће „тихоновско" крило на сабору било заступљено упоредо с будућим обновљенашким, при чему се овом другом не може порећи упорност и активност. Двадесете године су постале време нечувеног литургијског „стваралаштва и чудотворства" у обновљенашкој средини. Прејемственост њихових тежњи осећа се и код данашњих реформатора.

Процес реформације Руске Цркве и обновљенаштво као његов крајњи израз није се сводио на само један аспект. Замисао реформисања Цркве задирала је у читав низ питања повезаних с вером и побожношћу: реформи су морали бити подвргнути догмати и канони Православља, а нарочито је било предвиђено преиспитивање Свештеног Предања. При томе се питање реформе богослужбеног језика показало као само једно од кључних у плановима реформације наше Цркве.

Треба истаћи да је известан део представника свештенства и мирјана у Русији у периоду припреме и одржавања Помесног сабора 1917. године, део који се залагао за ту тему, био сагласан у вези са упрошћавањем, односно, русификацијом богослужбеног језика и осталим реформама. При томе је радикала, који су ускоро оформили обновљенашки раскол (Грановски, Веденски), била упадљива мањина. У извесном смислу може се говорити о њима не као о једном од мишљења Цркве, него као о супротстављању Цркви, или као о јуришу на Цркву „коју неће срушити ни врата паклена".

Строгих ревнитеља црквеног предања била је неколицина. К. П. Победоносцев је писао 1906. године у часопису Поклоник: „Чујемо да из средине свештенства и монаштва долазе предлози да се богослужење преведе на руски језик. Али то у суштини не би била реформа, већ крајње лакомислена, бесциљна и по јединство Цркве опасна револуција која руши сав карактер и сав значај богослужења за наш народ". Тако се ветар револуционарних промена, који је дувао у целом руском друштву, кроз покушај спровођења језичке и богослужбене реформе појавио и у црквеној средини.

Од свих архијереја најистакнутији реформатор с почетка 20. столећа био је владика Сергије Страгородски, будући патријарх и истакнути православни богослов. Размотрићемо историју неуспеле руске црквене реформације 20. века и улогу патријарха Сергија у њој.

 

Неуспела „тиха" реформација 1907-1917. године

Архиепископ Сергије је од 1907. године руководио радом специјалне синодалне Комисије за исправљање богослужбених књига. Он је био такође надахнути иницијатор њеног рада, био је реформатор-практичар. Комисија је деловала опрезно и у тајности од народа, не издајући своје радове у јавности, тако да се чак скривало од купаца да су нове штампане богослужбене књиге - Цветни и Посни триод, Октоих и друге - биле подвргнуте великој редакцији. „Патријарх Сергије је лично исправио каноне на Рођење Христово, Богојављење и празник трију васељенских светитеља, који су се читали у Виборгу и Придворној цркви архијерејског дома и у Саборној цркви".

Познат је Указ Светог синода из 1911. године бр. 7398: „Председник Комисије за исправљање словенског текста богослужбених књига преосвећени Фински архиепископ Сергије (Страгородски) - представљајући исправљени словенски текст Пентикостариона, објашњава да је у означеној богослужбеној књизи Комисија у пуном свом саставу размотрила и исправила словенски текст само првих двеју седмица - Пасхалне и Томине, остале пак исправке учинио је он, преосвећени председник, самостално, при чему је приликом исправљања строго примењивао начела која је својевремено Комисија прихватила и одобрио Свети синод".

Уопште, реформаторска делатност на измени Типика и исправљању црквених књига била је веома плодна. Н. Нахимов, састављач Молитвеника с тумачењима, истицао је да исправљање бргослужбених књига „усрдно и изврсно врши Комисија коју је при Светом синоду под својим председништвом основао високопреосвећени Сергије, архиепископ фински и виборшки, Комисија, која, поредећи с грчким оригиналом и древним рукописима наш словенски текст, исправља у њему неправилности превода, поједностављује његову конструкцију, чини природнијим ред речи, те замењује неке речи и изразе истозначним, али разумљивијим и једноставнијим". Занимљиво је да ово није мишљење неког обновљенаша, већ човека који се изражавао овако: „Нека неко не помисли како бисмо ми желели да се молимо на руском језику. Боже сачувај! Херувимска песма, Свјете тихи, Волноју морскоју, чак и Оче наш и тако даље, на руском језику били би нешто што би нас при првим звуцима приморало да бежимо из храма; чак и замена за наше ухо уобичајеног живота речју жизнь оставља на нас најнепријатнији утисак. Ми се залажемо за то да руски православни човек неизоставно мора да чита молитве код куће и да слуша богослужење у храму на нама блиском и узвишеном, прекрасном црквенословенском језику".

Комисија на челу с архиепископом Сергијем није у свом раду наилазила ни на какве препреке. Посао исправљања финансирао се на рачун буџета Светог синода. После усаглашавања  и утврђивања кабинетског рада текстови су се упућивали право у синодилну штампарију. У исправљању књига били су ангажовани водећи стручњаци руске богословске школе и првокласни лингвисти. У састав Комисије 1907. године улазили су протојереј Димитрије Мегерски, професори Петроградске духовне академије Ј. И. Ловјагин, Н. Н. Глубовски, коректор Петроградске синодалне штампарије Н. Ф. Гуриловски; од 1909. године – начелник архива и библиотеке Светог синода К. Ј. Здравомислов, библиотекар рукописног одељења Царске јавне библиотеке X. М. Лопарев, професор Петроградске духовне академије И. А. Карабинов. У раду Комисије учествовали су познати научници-академици А. И. Собољевски, В. В. Латишев, духовни цензор епископ Методије Великанов, професори Петроградске духовне академије И. Ј. Јевсејев, Д. И. Аврамович, В. Н. Бенешевич, шеф богословског одељења Царске јавне библиотеке А. И. Пападопуло-Керамевс, литургичар професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски, и други ауторитетни богослови, слависти и византолози. На тај начин, у остваривању ревизије богослужбених књига била је ангажована права елита домаће професуре. Истини за вољу треба признати „какав је огроман рад, рад који захтева савршено знање грчког и словенског језика и дубоко разумевање богослужбеног текста, обавила ова Комисија под председништвом и руководством преосвећеног Сергија".

Ипак, упркос споља, рекло би се, успешног рада синодалне Комисије за исправљање богослужбених књига на челу са архиепископом Сергијем, нову штампану продукцију је одбацио црквени народ. Нове исправљене књиге на црквенословенском језику верници нису прихватили ни до револуције 1917. године, а тим више после. Новоисправљени текстови нису могли бити прихваћени од стране постојеће црквено-појачке традиције, тим више ни зато што је то већ био новословенски (то јест, благо русификовани) језик који се разликује од традиционалног црквенословенског. Навешћемо сведочанство Б. И. Совеа: „Исправљена издања богослужбених књига, нарочито Посни Триод и Пентикостар, издати с благословом Светог синода, ширила су се прилично споро, наилазећи у многим местима (на пример, у Валаамском манастиру) на отпор. Исправљени текст ирмоса готово се нигде није одомаћио, јер су појци користили старе нотне књиге. Та нова издања нису добила ни оцену у духовној литератури од стране заинтересованих лица, те су била готово прећутана".

Тако су пред очима будућег патријарха реформаторски усрдни напори „за добро црквеног народа" захваљујући управо том народу, чувару црквеног предања, били сведени на нулу.

Треба приметити да је још пре почетка рада Комисије архиепископ Сергије иступао као убеђени реформатор у Предсаборском одбору 1906. године. На мајском заседању владика Сергије је поднео реферат који предлаже и образлаже увођење у Руској Цркви новог модернизованог Устава - такозваног Типика Велике Константинопољске Цркве, издатог у Атини 1864. године. Намена овог реформисаног Типика, по замисли његових присталица, састојала се у скраћивању и поједностављењу богослужења. Нови Устав је нарочито укидао свеноћна бдења која су постала традиционална у нашој Цркви. Тај Устав је предлагао архиепископ Сергије, „насупрот постојећем манастирском Уставу који је, иако се нигде не примењује, сувише подробан за парохијске цркве".

Али Предсаборски одбор је одбацио предлог владике Сергија о реформисању Типика.

Заједничко заседање 6. и 7. одељења одбацило је такође „предлог" који је поднео фински архиепископ Сергије Предсаборском одбору „о читању на литургији гласно евхаристијске молитве".

Тако огроман и замашан реформаторски рад архиепископа Сергија Страгородског до 1917. године упркос својој привидној убедљивости није донео за нашу Цркву практично никакве плодове.

 

Неуспела реформација на Помесном сабору 1917-1918. године

После фебруарске револуције, 14. априла 1917. године, претходни састав Светог синода био је распуштен. Једини архијереј који је остао из старог састава Синода, био је архиепископ Сергије Страгородски који је ушао у Синод новог састава. Главни посао Синода било је за сазивање Помесног сабора Руске Православне Цркве.

Уочи Помесног сабора 1917-1918. године било је припремљено све да се изврши права и свеобухватна богослужбена реформа у Руској Цркви. Али дејством Промисла Божијег реформација Православља није успела. Описаћемо догађаје које је искористио у својој публикацији А. Г. Кравецки Проблем богослужбеног језика на Сабору 1917-1918. године и у следећим десетлећима (даље се у цитатима из ове публикације наводе странице у тексту).

„Године 1917. Предсаборски одбор је поставио питање о богослужбеном језику. На седници одбора 10. јула 1917. године професор Кијевске духовне академије П. П. Кудрјавцев је поднео извештај о могућности допуштења руског и других језика у богослужењу. П. П. Кудрјавцев је допуштао богослужење на националним језицима, схватајући, међутим, на какве тешкоће ће наићи преводиоци литургијских текстова и сматрао је да ће тај рад трајати многа десетлећа. У вези са извештајем П. П. Кудрјавцева излагало је 12 људи" (стр. 68). Изоставићемо списак присутних, истакавши само архиепископа Сергија Страгородског. „Одлучни противник рада у овом правцу био је само епископ пермски Андроник Никољски".

Шесто одељење је прихватило следеће тезе:

1. Увођење у богослужење руског или украјинског језика је допустиво.

2.  Хитна и свеопшта замена у богослужењу руским или украјинским језиком неостварива је и непожељна.

3. Делимична примена руског, а нарочито украјинског језика у богослужењу (читање Речи Божије, поједине молитве и песме, тим више замена и објашњење појединих израза руским или украјинским изразима, увођење  нових молитвословља на руском језику у случају да их Црква одобри), допустиво је и у одређеним условима пожељно.

4. Захтеву неке парохије да жели да слуша богослужење на руском или украјинском језику у мери могућности може се изаћи у сусрет.

5. Стваралаштво у богослужењу је допустиво и могуће.

6. Пожељан је даљи рад Посебне комисије за превођење, исправљање и поједностављивање словенског језика у црквеним књигама.

7. Пожељни су радови Комисије високопреосвећеног Сергија, архиепископа финског и виборшког, у вези с овим предметом" (стр. 68-69).

Прекинућемо приповедање да бисмо оценили садржај наведеног документа. Свих седам теза укупно не могу бити другачије назване до програмом обновљенашке литургијске реформације Руске Цркве. Да су те одредбе биле саборски потврђене и прихваћене од стране верног народа, узвишено православно богослужење наше Цркве изродило би се у скупове распуштених људи. Како сведочи митрополит Евлогије Георгијевски, украјински националисти који се боре за независност, у Акатисту Мајци Божијој су на свом језику клицали: „Радуј се, девојко неиспрошена!" Пророчански је био у праву будући новомученик епископ Андроник Никољски који на истој тој седници Шестог одељења није био саслушан и који је изјавио: „Без тешке саблазни за православне хришћане то се никако не може извести. Такав превод може довести чак до новог раскола још дубљег од старог"1.

Посебно истичемо да тезе 6. и 7. оцењују као позитиван и „пожељан" рад Комисије архиепископа Сергија и чак помињу главног реформатора по имену.

Дакле, Предсаборски одбор је фактички припремио и прогласио богослужбену реформу и поднео ју је на разматрање Помесном сабору. Али Промисао Божији је водио Цркву на сабору другим путем.

„На Свештеном сабору 1917-1918. године било је образовано одељење 'О богослужењу, проповедништву и црквеној уметности' под председништвом архиепископа Евлогија Георгијевског. Један од пододељења овог одељења разматрао је проблеме повезане с богослужбеним текстом и језиком..." (стр. 69). „А. И. Новосељском је било поверено да припреми реферат који систематизује све оно што је пододељење учинило. Тај реферат је прочитан 23. јула/5. августа 1918. године. Реферат садржи прилично подробно излагање проблема литургијског језика од стране епархијских архијереја 1905. године, Предсаборског одбора 1917. године и Подкомисије. На крају је био усвојен следећи документ:

 

 

Светом Сабору

Православне Руске Цркве

О ЦРКВЕНО-БОГОСЛУЖБЕНОМ ЈЕЗИКУ

Реферат одељења „О богослужењу, проповеди и храму"

1. Словенски језик у богослужењу велика је и свештена баштина наше црквене старине и зато мора бити задржан и подржаван као основни језик нашег богослужења.

2. Ради приближавања нашег црквеног богослужења разумевању обичног народа признају се права великоруског и малоруског језика у богослужбеној употреби.

3. Хитна и свеопшта замена црквенословенског језика у богослужењу великоруским или малоруским непожељна је и неостварива.

4. Делимична примена великоруског или малоруског језика у богослужењу (читање Речи Божије, поједине песме, молитве, замена појединих речи и израза и томе слично) ради постизања већег разумевања богослужења, уколико то одобри црквена власт, пожељна је у данашње време.

5. Захтеву неке парохије да жели да слуша богослужење на великоруском или малоруском језику у мери могућности може бити удовољено по одобрењу превода од стране црквене власти.

6. У таквим случајевима Свето Еванђеље се чита на два језика: словенском и руском, односно, малоруском.

7. Неопходно је хитно образовати при Највишој црквеној управи посебну комисију како ради поједностављивања и исправљања црквенословенског текста богослужбених књига, тако и за превод богослужења на великоруски или малоруски и на друге језике који се употребљавају у Руској Цркви, при чему Комисија мора да узме у разматрање како већ постојећа искуства оваквих превода, тако и нова искуства.

8.  Највиша црквена управа неодложно мора да се брине о издавању богослужбених књига на паралелном словенском, великоруском или малоруском језику који се употребљавају у Православној Руској Цркви, као и о издавању истих таквих појединачних књига са изабраним црквенословенским богослужбеним молитвама и песмама.

9.  Неопходно је предузети мере за широко упознавање с црквенословенским језиком богослужеља како кроз његово учење у школама, тако и путем учења црквених песама од стране парохијана ради општецрквеног појања.

10.  Употреба црквено-народних стихова, химни на руском и другим језицима на ванбогослужбеним скуповима из зборника које је одобрила црквена власт, прихвата се као корисна и пожељна" (стр. 70-71).

Поново ћемо прекинути излагање господина Кравецког да бисмо оценили наведени документ. Он се у потпуности може назвати полуобновљенашким. И заиста, с гледишта црквене традиције од десет тачака пет њих изгледају неоспорне: 1,3,8,9,10. Прихватљивост осталих је веома сумњива. Осим тога, како је показала историја, остварење у пракси тачака 2. и 4. касније је буквално отерало вернике од обновљенаша.

Може се приметити да је документ током рада Сабора донекле био исправљен, али нимало није изгубио од свог реформаторског садржаја. Такође је важно да се рад Комисије на челу са архиепископом Сергијем, у извештају саборског одељења више не издваја у виду посебне тачке и име председника те Комисије више се не помиње.

Шта је било затим?

Наставимо да цитирамо А. Г. Кравецког. „Извештај пододељења био је саслушан пред Саборским саветом 29. августа/11. септембра 1918. године и предан на разматрање Савету епископа. Савет епископа који је одржан 9/22. септембра у келијама Петровског манастира, на којем је председавао његова светост патријарх Тихон, размотрио је извештај. Стенограма расправе у архиву нема" (стр. 71).

Дакле, документ доспева најзад у одлучујући саборски орган - у Веће епископа. Да ли ће извештај бити потврђен? Одговор налазимо у резолуцији Већа:

„Веће епископа, саслушавши на седници од 9/22. септембра ове године поменути извештај, донело је одлуку: тај извештај предати највишој Црквеној управи.

Према овој одлуци Савета епископа и ради извршности овог предмета од стране Предсаборског одбора, предајем поменути документ о црквено-богослужбеном језику на решавање Највишој црквеној управи" (стр. 71).

Другим речима, Веће епископа је саслушало извештај, али није га потврдило и одобрило, већ је донело одлуку да преда тај извештај на „решавање" Највишој црквеној управи. На тај начин, Помесни сабор 1917-1918. године на свом заседању под председништвом патријарха Тихона није доносио никакве одлуке које потврђују могућност или сврсисходност литургијских промена у језику богослужења, није прихватио и нипошто није освештао реформаторску обновљенашку делатност у Руској Цркви2.

Нису били саборски потврђени радови Комисије за исправљање богослужбених књига на чијем челу је стајао архиепископ Сергије.

Приликом спровођења у живот својих литургијских реформи и приликом проглашавања својих црквено-политичких програма каснији обновљенаши из 20-их година нису волели да се позивају на одлуке Помесног сабора из 1917-1918. године и помињали су га искључиво када су критиковали његову недовољну „револуционарност".

 

Неуспела реформација обновљенаша после револуције 1917. године

После завршетка рада Помесног сабора 1917-1918. године црквена реформаторска делатност која није добила организациони импулс на сабору, наставила се скривено и неконтролисано. Животнијим не постаје методски рад ауторитетне научне комисије, већ радикално обновљенашко расположење које се природно уклапа у дух револуционарних социјалних промена које су се одвијале у друштву. Тихо кабинетско исправљање црквенословенских текстова, којим су се бавили професори духовних академија под руководством архиепископа Сергија, замењује се бурном и оштром демонстрацијом „слободе" литургијског стваралаштва. Дошло је време деловања обновљенаша, самовољних исправљача и русификатора богослужења. Како је у програму СОДАЦ3 писао један од лидера и идеолога обновљенаша А. Веденски, „ми се залажемо за чишћење и поједностављивање богослужења и за његово приближавање народном разумевању, за преиспитивање богослужбених књига и минеја, увођење древне апостолске једноставности у богослужење... за матерњи језик уместо обавезног словенског језика"4. У програму црквених реформи скупине свештенства и мирјана „Жива црква" у првом параграфу се истицао следећи захтев: „Преиспитивање црквене литургије и уклањање наслојавања која су унесена у православно богослужење од стране превазиђеног периода савеза цркве и државе и обезбеђивање слободе пастирског стваралаштва у области богослужења". У четвртом параграфу овог програма проглашавало се „приближавање богослужења народном разумевању, упрошћавање богослужбеног чина, реформа богослужбеног типика у односу на захтеве месних и савремених услова"5.

Године 1922. обновљенашко расположење се претворило у прави црквени раскол. При томе обновљенашки покрет никада није био јединствен и монолитан. Разне групације су истицале своје захтеве, рачунајући ту и оне богослужбене, писале су своје програме и декларације. Обновљенашке групације су се често међусобно налазиле у отвореном сукобу.

Заједничка код свих обновљенаша била је мржња према Његовој Светости Патријарху у коме су они видели сметњу својој слободи литургијског стваралаштва и јавног самоизражавања. Вођа обновљенашког „Савеза црквеног препорода" епископ Антонин Грановски изражавао је своју мржњу речима: „Тихоновци су мрачњаци, реакционари, црностотинаши, твр-доглавци, христомрсци. Тихоновци су ракови, скроз црни ракови чије очи гледају чежњиво унатраг..."6 У истом духу се изражавао и А. Веденски: „Тихоновска црква не жели реформу; учмала по психологији, реакционарна политички, она је реакционарна и у религиозној области"7.

Сам светитељ Тихон, видевши такве отворене нападе, написао је у предсмртном завештању последњег дана свог живота: „Делатност православних општина мора бити усмерена не у правцу политикантства које је потпуно туђе Цркви Божијој, већ јачања вере православне, јер непријатељи светог Православља - секташи, римокатолици, протестанти, обновљенаши, безбожници и њима слични - теже да искористе сваки моменат у животу Православне Цркве да би јој нанели штету"8. Зато је питање борбе за власт у Цркви стављено у обновљенашкој срсдини на прво место, и то управо као питање борбе против Патријаршијске Цркве.

А ево шта је свети патријарх Тихон писао о недопустивости новотарија у црквено-богослужбеној пракси у својој Посланици од 14/17. новембра 1921. године, то јест, још пре настанка обновљенашког раскола:

 

Проглас

архипастирима и пастирима Православне Руске Цркве

Дознали смо следеће: у граду Москви и из других места епархијски преосвећени архијереји саопштавају да се у неким храмовима дозвољава искривљавање богослужбених чинова одступањима од црквеног типика и разним новотаријама које нису предвиђене тим типиком. Дозвољавају се самовољна скраћивања у чиновима, па чак и у чину Божанствене литургије. У службама на празнике изоставља се готово све што сачињава поучне особине празничног богослужења, и уместо тога се обраћа пажња на концертно извођење обичних песама које нису предвиђене типиком, отварају се царске двери у време када се то не чини, молитве које су одређене да се читају тајно читају се наглас, изговарају се возгласи који нису поменути у Служебнику; шестопсалмије и други богослужбени делови из Речи Божије не читају се на црквенословенском, већ на руском језику; у молитви се поједине речи замењују руским и изговарају се наизменично са првима; уводе се нове радње за време богослужења, радње којих нема у свештенодејствима озакоњеним типиком, дозвољавају се непобожни или лицемерни гестови који нису у складу са одговарајућом суштином црквене службе, с дубином осећања смирене душе свештенослужитеља, душе која трепти у Божијем присуству.

Све се то чини под изговором да се богослужбени поредак прилагоди новим захтевима времена, да се у богослужење унесе оживљавање које захтева време, те да се на тај начин више привуку верници у храм.

За таква нарушавања црквеног типика и самовољу појединаца у односу на богослужење нема и не може бити нашег благослова.

Служећи богослужење по чину који води порекло из древног доба и држи се у целој Православној Цркви, имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве... Код таквог односа... нека остане непромењено велико и спасоносно јединство темеља и предања црквених... Божанствена лепота нашег истински поучног и у свом садржају благодатно-делотворног црквеног богослужења, како је оно створено вековима апостолске верности, молитвене горљивости, подвижничког труда и светоотачке мудрости и запечаћено Црквом у чиновима, правилима и типику, мора се очувати у светој Православној Руској Цркви неприкосновеном, као највеће и најсветије њено наслеђе..."9

На ову посланицу светог Тихона Веденски је реаговао следећим речима:

„Под утицајем Петра Пољанског Тихон потписује декрет који забрањује било какве новине у Цркви под претњом најтежих мера црквеног кажњавања. Декрет се разашиље по целој Русији и на нарочити одјек наилази у Петрограду. Ту готово целокупно свештенство тај декрет поздравља као нешто што најзад докрајчује непријатну реакционарну појаву... Протојереј Бојарски хоће да се повуче из активног рада, други одлучују да се не потчине ни по коју цену, тврдећи да тај декрет задире у њихову религиозну савест. И уопште, њих је само неколицина. Мрачни оци протојереји и црностотинаши-епископи тријумфују. Тешко ми је чак и да се сећам тог периода"10.

Слично Веденском се изражавао и Антонин Грановски: „Ми се, на пример, молимо на матерњем живом језику... Али Тихон, због своје поповске професионалне ускогрудости и користољубивог назадњаштва то забрањује и пресеца... и ми немамо никаквог разлога да повлађујемо његовом злочиначком бесу против нашег руског језика".

На такозваном „Другом сверуском сабору Православне Цркве" који су обновљенаши сазвали 1923. године „архиепископ" Веденски се, изражавајући мишљење групе СОДАЦ, борио за „неопходност богослужбеног стваралаштва, приближавање животу литургијског језика, ослобађање људског у општењу с божанством"11.

Али важнији задатак од широког спровођења литургијских реформи за обновљенаше је био задатак да преживе у борби и сукобу с патријаршијском Црквом.

Оним лидерима обновљенаштва који су водили активнију борбу за власт, као што су били Веденски и Красницки, остајало је мање времена и снаге за литургијске реформе богослужења у правом смислу. Сметао им је патријарх. Ометали су их унутарпартијски и међупартијски обновљенашки раздори. Ометао их је, најзад, и руски православни народ који се веома непријатељски односио према изругивању традиционалном богослужењу. Обновљенаши су очигледно погрешили, сматрајући да су православном народу потребни њихови експерименти литургијским текстовима.

Да не би изгубио парохијане, од средине 20-их година у обновљенашком покрету се запажа постепена тенденција враћању пракси црквенословенског језика. У томе се може видети не предаја позиција, већ тактичко повлачење.

Они који су стајали нешто мало даље од политичке делатности, унели су више новотарија у богослужење. Епископу Антонину Грановском је због његових новотарија крајем новембра 1921. године чак било забрањено свештенослужење од стране светог патријарха Тихона „у вези с његовим самовољним новотаријама у богослужењу", које су код верника изазивале огромну саблазан, а нешто касније, у октобру 1923. године, Антонин је био одлучен од Цркве због прављења раскола. Тако да је раскол био последица првобитне реформаторске Антонинове праксе. Године 1923. он је основао „Савет црквеног препорода" где је изјавио: „Реформаторска тенденција је основа, нерв и душа СЦП". Исте године Грановски је издао у тиражу од 5.000 примерака свој чудовишни текст „Божанствене литургије" на руском језику. Ту реформисану литургију је служио Антонин у Москви у Заиконоспаском манастиру који је припадао „Савезу црквеног препорода". Наведимо једно од карактеристичних размишљања обновљенашког расколника. „Тихон мрзи наш богослужбени поредак, он гуши у нама ону свежину обреда, којом ми дишемо и живимо. Он је наш убица, као представник, као покровитељ окошталог, отупелог, механизованог и изнемоглог поповства. И ми одступамо од његове злобе, тресући прах његов са својих ногу. У име мира и ради јединства у духу љубави ми не смемо, за љубав Тихонове тупости, да се одрекнемо руског језика у бого-служењу, већ он мора да благослови једнако и словенски и руски. Тихон није у праву, сто пута није у праву, прогањајући наш обред и називајући нас лудацима и ми у име свештеног свог одушевљења, у име животне и моралне своје исправности, не можемо да му попустимо и предамо се. То би значило повлађивати људској кратковидости, ускогрудости, мрачња-штву, користољубљу и предавати истину и свежину Христову на гажење отупелом поповству"12.

На „сабору" „Савеза црквеног препорода" 1924. године била је усвојена следећа резолуција:

„1. Прелазак на руски језик богослужења треба прихватити као изузетно вредан и важан допринос култној реформи и треба га неуморно спроводити као моћно оруђе ослобађања верујуће мисли од магизма речи или одагнање сујеверног клањања пред формулом. Живи, матерњи и свима заједнички језик - само он даје разумност, смисао и свежину религиозном осећању, снижавајући цену и чинећи сасвим непотребним у молитви посредника, преводиоца, специјалисте, чаробњака.

2. Руску литургију која се служи у московским храмовима Савеза треба препоручити да се служи и у другим храмовима Савеза, потискујући праксу словенске, такозване Златоустове литургије...

3. Треба благословити литургијске таленте људи искреног религиозног осећања и песничке надарености, не спречавајући и не пресецајући религиозно-молитвено стваралаштво. Треба их уводити у општу употребу након испитивања у пракси и с благословом епископа.

4.  Треба благословити састављање новог требника према плану који је одредио Савез, продубљивањем и одуховљивањем садржаја и чинова тајни..."13.

У обновљенаштву двадесетих година могу се јасно запазити две тенденције: опседнутост духом реформисања и политикантство. При томе су антипатријаршијске групације биле спремне да иду на све, чак и на делимично одступање од своје модернистичке усмерености у богослужењу, само да добију признање пред властима и стекну популарност у народу. Из тога неки пристрасни истраживачи, нарочито савремени обновљенаши, извлаче лажан закључак како обновљенашки покрет није укључивао као своју програмску тачку литургијске реформе богослужења. Из наведених изјава и програма обновљенаша очигледно је да то није тако.

Људи који су се приближили обновљенашком расколу могли су случајно да се преласте било једним, било другим мотивом. Тако су они који су склони реформацији богослужења могли да постану симпатизери обновљенаша-реформатора, чак и ако нису помишљали на превођење литургијских текстова на руски језик, већ су само желели да се донекле исправи црквено-словенски језик. Они који нису успели да на прави начин оцене предност у Русији недавно обновљеног патријаршијског облика црквене управе могли су да се преласте обновљенашким позивима ка „саборности" и демократизму, усмереним, у суштини, против законито изабраног од стране Помесног сабора патријарха Тихона. Знак духовног здравља који гарантује да се неће доспети у обновљенашки раскол, могла је постати само верност црквеном предању, која се изражава у брижљивом односу према литургијском наслеђу Цркве, као и послушност православној канонској јерархији. У целини пак православни народ је срцем препознао сву опасност од обновљенаштва, тим више што расколници-реформатори нису ни скривали своје циљеве да „обнове" и „исправе" православну веру.

Неки историчари покушавају да у обновљенаштву 20-их година виде само обновљенашки раскол, то јест, антиканонски раскид с патријаршијском Црквом: све обновљенаштво се, кажу они, и састојало у непотчињавању патријарху Тихону. Међутим, истих 20-их година постојали су и такозвани „десни" расколи: јосифљански, григоријански и други, добивши назив по имену својих оснивача - митрополита Јосифа Петрових, односно, архиепископа Екатеринбуршког Григорија Јацковског. Да се обновљенашки раскол ограничавао искључиво на неканонски раскид с патријаршијском Црквом, он би се очигледно назвао по имену неког расколника. На пример: антониновски раскол (по имену Антонина Грановског). Али у свест црквеног народа и у историју Цркве овај раскол је ушао под именом обновљенашког, јер карактеристична његова црта и главни мотив разлаза с Црквом управо и јесте реформаторска, обновљенашка усмереност.

Данас у црквено-реформаторским круговима (видети, на пример, публикације у Кочетковљевом часопису Православна заједница) постоји неодрживо мишљење о тобожњој неумешаности обновљенаштва постреволуционарне епохе у увођење руског језика у православно богослужење. Али историјске чињенице и публикације самих обновљенаша говоре супротно. У тексту смо већ навели изјаве водећих идеолога и вођа обновљенашког покрета - свештеника А. Веденског и епископа Антонина Грановског - које не остављају никакве сумње у њиховој оданости увођењу руског језика у богослужење. У вези с тим тврдње савремених обновљенаша (на пример, Кочетковљевог катехизатора Виктора Кота) да нема ниједног познатог случаја благослова од стране обновљенашког руководства служења на руском језику, као и уопште било каквих литургијских реформи (Православна заједница, 2000, бр. 56, стр. 55-56), јесу смишљена лаж која има за циљ да забашури духовну прејемственост реформатора с почетка и с краја 20. века.

Наведимо још неколико цитата и изјава обновљенаша. Ево шта је писао часопис живоцрквеника Црквена заједница: „Ми бисмо желели да изведемо ове или оне промене у области црквеног богослужења и у требнику са увођењем нових молитава у духу Православне Цркве. Углавном су пожељне промене богослужбеног језика који је умногоме потпуно неразумљив масама. Те промене треба строго да се воде у правцу приближавања црквенословенског текста руском. Обнова мора да се врши врло постепено, без нарушавања лепоте православног богослужења и његових обреда" (1922, бр. 1,15. септембар).

Богослужење на руском језику практиковао је у петроградској Захаријевској цркви и најближи саборац Веденског, црквени бунтовник отац Евгеније Белков који је основао такозвани „Савез религиозних заједница". „У области чисто култној Савез не врши никакве реформе, изузев увођења руског језика" - стајало је у декларацији овог антицрквеног Савеза. Године 1922. други обновљенашки посленик, отац И. Јегоров, такође је самовољно реформисао традиционално богослужење: прешао је на руски језик и пренео је престо из олтара на средину храма.

Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заложе код власти да се отвори један храм, али под условом: да се прихвати руски језик и отвори олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Његова светост Тихон је одговорио: „Боље је да се црква сруши, али под тим условима не пристајте."

Антонин је говорио: „Погледајте секташе свих праваца. Нико не прави у својим молитвеним храмовима кућице за чворке. Сав римокатолицизам, сва реформација држе олтаре ограђеним, али отвореним. Ето та два наша достигнућа - руски језик и отворени олтар - представљају две наше упадљиве разлике у односу на стари црквени поредак. Оне су тако одвратне Тихону, то јест, поповству, да му је чак и драго да такве цркве буду срушене".

А ево како се описивало у једној од провинцијских новина богослужење које је служио епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру у Москви 1922. године:

„Антонин у архијерејским одеждама стоји насред храма окружен осталим свештенством. Он изговара возгласе; одговара и поје цео народ; нема никаквих појаца, никаквог посебног појца или чтеца... Свим ревнитељима службеног благочашћа и црквеног типика диже се коса на глави када доспеју у Заиконоспаски манастир код Антонина. Не чује се паки и паки, иже, и рече. Све је од почетка до краја на руском језику, уместо живоп кажу жипије. Али и то је мало. Јектеније се уопште не препознају. Антонин је све прозбе модернизовао. Олтар је отворен све време... У будућности обећава да ће уништити олтар и поставити престо насред храма"14.

Сам Антонин је изјављивао 1924. године: „Богомолитељи улазе у Заиконоспаски храм, овде виде атмосферу која је за њих необична. Ми држимо службу на руском језику уз отворен олтар. Извршили смо промене у чину тајни: крштења, венчања и исповести, изменили смо начин давања приче-шћа"15 (Антонин је раширио богохулну идеју о „нехигијеничности православног начина причешћивања мирјана" уз помоћ лажице).

Међутим, православни народ је у својој већини одбацио црквене реформаторе и њихову антиканонску „цркву".

Није на нама да судимо патријарху Сергију због његове искрене привржености реформаторском раду у Руској Православној Цркви у првој четвртини 20. века. Не доликује нам да судимо великим црквеним прегаоцима, али нам не доликује ни да усвајамо од њих (рачунајући ту и оне свете) њихове људске слабости условљене земаљским приликама. Апостол Павле, који није случајно, но промислитељно, доспео међу гонитеље Цркве, за то се покајао и научио је том покајању све нас. Митрополит Сергије Страгородски се такође није случајно 1922. године нашао у обновљенашком расколу, у опозицији према патријаршијској „тихоновској" Цркви.

Његова дугогодишња реформаторска делатност неко време је била повезана с крајње радикалним реформама лидера живоцрквеништва. То што је доспео у табор обновљенаша никога не треба ни да збуњује, ни да чуди. Владика Сергије је био далеко од обновљенашких тежњи да се богослужење преведе на руски или украјински језик. Али он је своју реформу црквенословенског богослужења видео недовршеном и у обновљенашком покрету је могао да очекује подршку за остваривање тог посла којем је посветио много година плодног рада, али који није био прихваћен од стране православног народа. При томе ружне стране обновљенаштва, његова антицрквена суштина, понекад нису сувише падале у очи високопреосвећеном владики. Мислим да је управо одушевљење мислима о реформацији богослужења и језика Руске Цркве приморало митрополита Сергија Страгородског да заједно с двојицом сабраће архијереја сачини следећи документ потписан 16/20. јула 1922. године:

„Ми, Сергије, митрополит Владимирски и Шујски, Јевдоким, архиепископ Нижегородски и Арзамски и Серафим, архиепископ Костромски и Галички, размотривши платформу Највише црквене управе (новоформираног обновљенашког органа управљања Црквом, алтернативног патријарху - К. Б) и канонску законитост управе, изјављујемо да у целини заступамо мере Највише црквене управе, сматрамо је за једину, канонску и закониту врховну црквену власт и све одлуке које потичу од ње сматрамо у потпуности законитим и обавезујућим. Позивамо да наш пример следе сви истински пастири и верни синови Цркве како поверених нама, тако и других епархија" (Жива Црква, 1922, бр. 4-5).

Дух реформације је митрополита Сергија одвео у табор непријатеља Православне Цркве. Излаз из оваквог стања био је само један - покајање.

Покајање од митрополита Сергија примао је лично Његова Светост патријарх Тихон који је захтевао од њега јавни чин одрицања од те заблуде. Навешћемо опис те сцене, који је начинио митрополит Мануил Лемешевски.

„На први поглед за познаваоце историје обновљенашког раскола било би неразумљиво зашто је патријарх Тихон, оличење љубави безграничне и милости бесконачне, применио тако строге мере према том старцу, док је друге који су отпали у обновљенаштво примао у својој келији и келејно праштао почињени грех. Наравно, он је поступио исправно. Јер не каже се узалуд да 'великом човеку треба велики делокруг'. А он је био кормилар великог брода, он је био 'мудра глава', он је био један велики, а не осредњи јерарх...

Зато је патријарх Тихон и окружио чин покајања и пријема митрополита Сергија одговарајућом величанственом атмосфером која је притискала његово нелажно смирење и скрушеност срца.

И гле, тај отац свих надања руске савремене богословске мисли... стоји на амвону, лишен у тренутку покајања и архијерејске мантије, и камилавке, и панагије, и крста... Клања се ниско његовој светости Тихону који седи на катедри, и свестан свог потпуног понижења и признате кривице моли гласом дрхтавим од узбуђења, али овог пута тихим, своје покајање. Он пада ничице на под и у пратњи патријаршијских ипођакона и архимандрита тихо силази са солеје и приближава се господару његове судбине, кротком и свепраштајућем патријарху Тихону. Поново поклон до земље. Постепено му се дају из руку патријарха панагија са крстом, бела камилавка, мантија и жезло. Патријарх Тихон кратко, али топло, са сузама поздравља свог сабрата у Христу узајамним целивом и, прекинуто чином покајања, читање часова се наставља.

Сва тешка осећања стида и муке покајања остају од сада иза њега. Митрополит Сергије учествује у служењу заједно с патријархом Тихоном на Божанственој помиритељској литургији"16.

Какав је „плод достојан покајања" донео митрополит Сергије? Таквих плодова било је најмање два.

Прво, митрополит Сергије се, поставши ускоро, после смрти светог Тихона, заменик патријаршијског чувара престола, показао као ревносни заштитник Православне Цркве од напада од стране људи из обновљенашког раскола. Промисао Божији је сачувао нашу Цркву од прихватања обновљенашког програма модернизма и као и Савла поставио је за Своје оруђе онога којег је у последњој години живота начинио сасудом изабраним Своје благодати, удостојивши га патријаршијског чина. Управо је митрополит Сергије, бивши реформатор и обновљенаш, после смрти светог Тихона пружио одлучан отпор обновљенаштву и заштитио Руску Цркву од тог погубног јеретичког струјања. То се догодило упркос многобројним покушајима обновљенашког руководства да успостави с „тихоновцима" дипломатске односе. Као и патријарх Тихон, високопреосвећени Сергије је примао обновљенаше у црквено општење кроз покајање. Протојереј Владислав Ципин истиче да су се „оскврнављени храмови кропили светом водом, што је изазивало нарочити бес обновљенаша"17. Чврстим супротстављањем „левом" расколу обновљенашком, једнако као и насталим „десним" расколима, будући патријарх Сергије је својим вођством дао Руској Цркви видљиви лик њеног јединства и очувања прејемствености од светитеља Тихона. То је имало велики значај пошто су многи људи који су упали у обновљенашки раскол могли да се врате у црквено окриље. Како се истиче у књизи Патријарх Сергије и његово духовно наслеђе, „за обновљенашима, који су покушавали да модернизују Православље, кренули су само рационалистички настројени презвитери, а верни народ, као чувар православне вере, остао је с патријархом Тихоном" и његовим наследником, митрополитом Сергијем, „који је опрезном руком мудро спровео црквени брод у мирне воде" (стр. 319).

Свиђало се то или не нашим непријатељима, историјска правда нас тера да признамо да је данас Руска Православна Црква - Црква „никоновска", „синодална", „тихоновска", „сергијанска". Сви остали претенденти на „руско православље" су расколници.

Други плод покајања патријарха Сергија, који нису приметили нити оценили многи историчари, састоји се у томе што се он у потпуности одрекао своје некадашње намере да спроводи богослужбену реформацију у Руској Цркви. Фактички као поглавар наше Цркве, као заменик патријаршијског чувара престола током 19 година, поседујући највишу духовну власт, епископ Сергије није дозвољавао никакво увођење у богослужбену праксу оних реформи које је дуго времена лично припремао, руководећи Комисијом за исправљање богослужбених књига. Очигледно је да се није одрекао реформи због немоћи. Изгледа да су на њега деловала два чиниоца: прво, неприхватање нових „исправљених" књига од стране православног народа, чувара Светог Предања, и, други, очигледно искуство обновљенаша-живоцрквеника, које је показало како реформаторска делатност неизбежно доводи до раскола.

Понекад се праве покушаји да се напуштање курса у правцу реформације у „тихоновској" Цркви објасни тиме што је, кажу, тада било тешко време и Црква није „могла тиме да се бави". Али искуство обновљенаша сведочи супротно. У њиховој средини је било објављено мноштво превода литургијских текстова на руски језик. Можда је управо због тога сваку реформаторску делатност - русификацију, украјинизацију, модернизацију богослужења - митрополит Сергије препустио расколницима-обновљенашима. У патријаршијској се Цркви богослужбене књиге с реформаторским исправкама нису издавале.

         ___________

1 Преосвећени Андроник Никољски је гласао за превод црквених књига само за домаћу употребу. Након мање од годину дана епископ Андроник је потврдио своју чврсту исповедничку веру мученичком смрћу - 20. јуна 1918. године епископ новомученик је био закопан жив у земљу - прим. аут..

2 Ова одлука Већа епископа - чланова Помесног сабора има врло важан значај. Ствар је у томе што савремени обновљенаши, да би оправдали своје самовољне преводе богослужења на руски језик, доводе у заблуду православне, непрестано се позивајући на непостојећу одлуку која је наводно усвојена на Помесном сабору, према којој се дозвољава коришћење руског (русификованог) језика у богослужсњу. Ове лажне тврдње се могу срести у низу публикација неообновљенаша (видети чланке свештеника Г. Кочеткова: „Православно богослужење. Русификовани текстови вечерња, јутрења, литургија св. Јована Златоуста", Москва, 1994, стр. 8; „Језик Цркве", Москва, 1997, издање 1, стр. 15; издање 2, стр. 59; или: Православна заједница, 1997, бр. 40, стр. 99; Сретенски листић, 1997, јун, стр. 2; 1998, бр. 8 (78), стр. 2) - прим. ур.

3 „Савез општина древне апостолске цркве" (СОДАЦ) основали су најистакнутији припадници обновљенаштва А. Веденски и А. Бојарски (овај други је основао у Колпину такозвани „Кружок пријатеља црквене реформације") - прим. аут..

4  А. Веденски, За Христа, 1922, бр. 1-2.

5 Жива Црква, 1922, бр. 10.

6 А. Левитин, В. Шавров, Огледи из историје руске црквене смутње, Москва, 1996.

7Извесшф, 28.04.1923.

8 Известија, 15.04.1925.

9 Патријарх Тихон, Посланица од 4/17. новембра 1921. године, ГАРФ, ф. 550, оп. 1, бр. 152, л. 3-4.

10 А. Веденски, Црква и држава, Москва, 1923, стр. 241-242.

11 Наведено по: А. Левитин, В. Шавров, наведено дело, стр. 290.

12 Тамо, стр. 567.

13 Тамо, стр. 580.

14 Тамо. стр. 113-114.

15 Тамо.

16 Наведено по: Митр. Јован Сничев, Истрајност у вери, Петроград, 1995, стр. 16-17.

17Протојереј Владислав Ципин, Историја Руске Православне Цркве 1917-1990. године, Москва, 1994, стр. 62.

 

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.