У вртлогу пространства, умови који гледају на нас као што ми гледамо на звери које страдају, интелекти огромни и хладни и безосећајни, гледали су ову планету оком зависти и полагано али сигурно ковали су планове против нас. И на самом почетку двадесетог века дошло је до ослобађања илузије.

X. Џ. Велс, "Рат светова"

По први пут у писаној историји од Вавилонске куле човечанство је уједињено у једном подухвату који превазилази нације, расе, културе и језичку баријеру... Овај научни подухват је заједничка, моралних дилема лишена потрага за мистеријама универзума, а његов универзални језик је математика. Ово стремљење присвојило је инстант статус модерног мита кроз подухвате својих најобразованијих излагача а понекада и противника. Литература која је најодговорнија за ширење и објављивање мита масама, била је и остаје научна фантастика. Данас, са појавом тзв. "Нове свесности", научна фантастика се налази у процепу између старе митологије и технолошког идеализма и нове митологије базиране на научној процени паранормалног феномена. Можда је жанр научне фантастике сам оформио менталитет који помаже да она буде прихваћена као пророчки глас "Нове свесности".

У овом тексту даћемо кратак преглед највећих историјских домета у тој области литературе. Онда ћемо погледати које закључке можемо извести да бисмо били опрезни кад су у питању демонске замке у другим сферама нашег културног живота. Вратимо се у прву половину деветнаестог века, у време зачетника модерне фантастике: Едгара Алана Поа.

"Рече гавран"...

У 19. веку свако поље философије природе било је обојено научним призвуком. Чак ни политика и теологија нису биле имуне на математички, логички истраживачки оквир анализа. Сваки списатељ овог доба површно се бавио једним од ових подручја, и обично је био упознат са токовима у другим областима. Такав један човек био је По.

По је био први који ће пренети учењачке спекулације у форму кратке приче која је прихватљива за шире масе. У ствари, Поова теорија о овој форми и његово у усавршавање технике били су ослобађање његовог интересовања за ову нову "научну" философију. Он је тврдио да га руководи духовна теорема коју је назвао "поетски принцип." Веровао је да овај принцип човека непогрешиво руководи ка истини. По је био опседнут одгонетањем тајни универзума што га је одвело у мистериозна подручја која је истраживао у својим причама маште и мистерије.

Писци научне фантастике у Америци сваке године додељују награду која се зове "Едгар". По је писао праве детективске приче; Шерлок Холмс Конана Дојла заснован је на Поовом мсје Огисту Дипену. Све струје модерне фикције донекле су надахнуте Поовом снажном креативношћу и аналитичким духом. Кратку причу је узвео на ниво веродостојне уметничке форме својом страшћу за постизањем ефекта сваком речју и реченицом. Баш захваљујући Поовом овладавању овим жанром кратка прича постаје покретач научне фантастике.

Али његов метафизички magnum opus је једно од последњих дела које је написао пре своје трагичне смрти (услед претеране употребе алкохола и опијума). У прозној поеми са насловом "Еурека" (Пронашао сам!), По излаже своје решење мистерије универзума, обједињујући своје библијске спекулације (он је био "библијски" јужњачки расиста) и Њутново научно знање. Оквирно наликује Ајнштајновој теореми универзума. По својим ширим назнакама дело представља манифест за "Нову свесност". Поов универзум је организован око принципа "симетрије". Стварност је заснована на двојном (скоро таоистичком) преплитању " привлачности" и "одбојности", што ствара реципрочне односе твари, простора, времена, светлости и гравитације. Овај oceћaj симетрије је базичан за поетску суштину и универзума и Човека. Тако, поезија и истина су идентичне. Према Поовим речима: "Значи можемо узети дословце да Човек не може дуго и много грешити ако себе потчини вођству свог поетског инстинкта који је истинит и у својој бити симетричан. " Тако, следујући беспоговорно свој инстинкт По стиже до закључка свог великог дела, који је дословце могао бити узет из записа источњачког мистицизма:

"Оно што се назива Универзум Звезда је Његова (Божија) присутна експанзивна егзистенција. Он сада осећа свој живот кроз бесконачна несавршена задовољства делимична и болом прожета задовољства оних незамисливо бројних твари која ви означавате као Његова створења, али која су уистину бесконачне индивидуализације Њега самог... Ова створења су такође сва, мање или више, свесне интелигенције; свесна, пре свега, одговарајућег индентитета; друго, свесна и то на повремене махове, истоветности са Божанским Бићем о коме говоримо, истоветности са Богом... Осећај појединачног идентитета постепено ће се сјединити са општом свешћу: човек ће, на пример, престати да осећа себе као Човека и на крају ће достићи ту страшну, победоносну епоху када ће препознати своју егзистенцију као Јахвеову. У међувремену, имајте на уму да је све Живот - Живот унутар Живота - мање у већем а све у Божанском Духу. У завршним редовима, он објашњава "да би Бог могао бити све у свему, свако мора постати Бог". Када је изговарао своје последње речи: "Господе, помози мојој јадној души!", По је, вероватно, увидео сву немоћ самообоготворења.

Претече

Два одана ученика Поова пројектовала су сопствене геније у научну фантастику: Жил Верн (отац традиционалне "научно оријентисане" научне фантастике) и X. П. Лавкрафт (отац окултне научне фантастике). Оба ова човека писала су наставке Поових "Авантура Артура Гордона Пима". Верн је називао Поа својим учитељем и био је опседнут Поовом инвентивном имагинацијом. Све његове фантастичне приче о невероватним путовањима настале су захваљујући Поовом утицају.

Пре него што се осврнемо на Лавкрафта битно је напоменути бар још три писца научне литературе: Карл Маркс, X. Џ. Велс и Олаф Стапледон. Мада ће многима изгледати чудно, али " Комунистички манифест" може се посматрати као класика научне фантастике - или бар фиктивне науке. Овде су историја, политика, социологија и космологија сведене на научни материјализам - само изузмите Поов Божански Дух и замените га имперсоналним историјским дијалектичким процесом (узето из Хегеловог "Света Духа") и видећете да Маркс предлаже образац коначних вредности који, мада лажан (или фиктиван), представља себе као "научни". Маркс је био заговорник европског социјализма, X. Џ. Велс постао је писац за енглеску социјалистичку школу - фабијанце. Узео је зле анћеле из Библије, ставио их на Марс и приближио нам шесто поглавље посланице Ефесцима (рационалним, еволутивним терминима) у "Рату светова". Његов "времеплов", пак, једна је од највећих прича свих времена по својој комбинацији уметности, имагинације и идеологије. Он је видео научну фантастику као средство ширења социјализма и слао своје гуруистичке "поруке" кроз научну фантастику. Човек, по његовом гледању, је створење које се еволутивно развија и на крају достиже надљудско стање егзистенције. Библијска етика, базирана на таквим "ненаучним концептима" као што је грехопад Адама и Еве и искупљење Христом, била је одбачена ради Ничеовог морала антихриста-морала "с оне стране добра и зла", морала "надчовека".

Олаф Стапледон је још један Енглез који је извршио велики утицај на теме и заплете будућих писаца. Његова најјача дела објављена су тридесетих и почетком четрдесетих овог века (време када се припрема "модерно" масовно тржиште научнофантастичне литературе), а ипак био је сабласно савремен по многим својим идејама и истраживао је метафизичке спекулације које ће га унапред уврстити у данашње мистично-еволуционе космичке хуманисте. Он је нарочито био заокупљен идејом "бога који настаје", по којој је духовно трагање човечанства једна фаза у развоју (настанку) надсвест: која ће постићи (а можда чак и превазићи) свезнање "Бога" у традиционалним религијама.

Стапледонова мисао је постала утицајна кроз друге, популарније писце; он никада није истински дотакао машту маса пошто су његова дела углавном имала драматичан интензитет компјутерског printouta. Његови "Последњи и први људи" дугују и Велсу и Ничеу, али његова идеја да ће људи у будућем времену бити у стању да поседују и врше утицај на умове данашњег човека била је јединствен начин поновног описа древног појма демона.

Безвремена сенка

X. П. Лавкрафт користи исту ову идеју (само су код њега у питању чудна бића из прошлости) у својој најбољој причи, "Безвремена сенка" Из два важна разлога, Лавкрафт је био у стању не само да заокупи имагинацију читалачке публике, већ и да "измрести" читаву генерацију писаца који су оставили сопствени траг у развоју.

Свесно је развио мит драматичне снаге научне фантастике који је пружио основу за серију приче. Његов, Ктхулумит, индиректно је заснована на библијским идејама о сукобу добра и зла, Бога и сатане и о планети земљи коју су некада насељавала огромна створења са много супериорнијим интелектом која су за сада успавана али ће се ускоро пробудити и поново овладати планетом. Човека подилази језа од ужаса Лавкрафтовог света. Многи писци су наставили да иду стазом коју је Лавкрафт назначио и испоставило се да је кратка прича револуционарни медијум и за прихватање научне фантастике и за ширење окултне, квазиисточњачке метафизике која је изгледа увек пратила научну фантастику.

Једини Хришћанин који је био у стању да схвати овај феномен био је К. С. Луис, који је покушао да искупи жанр SF-а својом "Свемирском трилогијом", која се сада сматра класиком, чак и у секуларним круговима. Међутим, антихришћански елементи научне фантастике коначно су надвладали. Већина у књигама SF-a изложених претпоставки биле су или рационално-материјалистичке или - окултно-мистичне. Тек касније, ове две струје је спајају.

Крај детињства

Није било грешке. Жилава крила, мали рогови, ушиљени реп - све је било ту. Најужаснија од свих легенди оживотворила се из непознате прошлости. И ето сада је стајала смешећи се у својој величанствености а по огромном телу светлуцали су сунчеви зраци.

Артур Кларк, Крај детињства

Артур К. Кларк је један од ретких који се са правом могу назвати "гигантом" модерне научне фантастике (поред Асимова, Хајнлајна, итд.)

Кларка је још као четрнаестогодишњег дечака привукао култ научне фантастике преко читања "жуте штампе". Почео је да пише сопствене приче у петнаестој години и продао је своју прву причу једном јевтином часопису шест година касније, 1938. Објавио је један есеј у октобру 1945. у часопису "Свет бежичних комуникација" где предлаже употребу вештачких сателита као радио и ТВ релејне станице (године 1963. Кларк је добио златну медаљу Франклиновог института за комуникационе сателите).

Кларк поседује јединствену комбинацију квалитета: ретку и живу машту, интелектуалну јасноту приликом изношења сложених идеја и научна уверења да пише научну фантастику као да је чињеница. Његово прво романескно ремек-дело ("Крај детињства") објављено је 1953. и постигло је међународно признање код задивљених критичара. У драматичном тону, књига се бави последњом генерацијом Човека на земљи. То је поколење које види свој изданак трансформисан у нешто потпуно нељудско, али супериорно у односу на човечанство. На нивоу драме може се равнати са Поом, Велсом и Луисом; на нивоу филозофије то је снажан спој Ничеа (човек је мост ка надчовеку) и источњачког монистичког мистицизма (урањање јединке у Божанско). Књига је важна јер је дословно постала извориште идеја и тема које су снажно обликовале савремене претпоставке о ванземаљцима, летећим тањирима (НЛО) и мноштву сличних тема. Вероватно није сувишно рећи да је Кларков роман постао угаони камен за формирање погледа на свет читаве једне генерације. Наша радозналост је подстакнута (али не и задовољена) шифрованом најавом која се појављује у курзиву на копирајт страници сваког издања "Краја детињства": "Мишљења изнесена у овој књизи не припадају аутору".

У само књизи, НЛО стижу на земљу у критичном тренутку да нас спасу од нуклеарне катастрофе. Посаду бродова чине "врховни господари", раса са масивним интелектима али чудним отпором да се прикажу становницима земље којима ће владати помоћу диктатуре која ће бити осмишљена и блага. После дуго времена они разоткривају себе и гле! Изгледају као ђаволи (крила, реп, рогови - све је ту). Али не... они су заправо високоумни чувари, који бдију над човечанством у име мистериозног "врховног Ума" док се припрема да нас руководи кроз велике и незамисливе еволуционе трансформације. Нова раса су деца последњих људских бића. Она изгледају као деца, али њихова лица су безизражајна. Она су ћелије у телу божанства, неурони јединственог ума - Надума универзума - који, као Поов Божански Дух, упија сву свесност у себе. Човечанство постаје безпотребно јер је коначно достигло samadhi (просветљење у индуизму). Карелен (главни ванземаљац) објашњава:

"Ми верујемо - то је само теорија - да Надум покушава да се увећава, да прошири своје моћи и своју свесност универзума. Али сада мора бити збир многих раса и одавно је оставио тиранију материје иза себе. Свестан је интелигенције, свуда. Када је спознао да сте скоро спремни послао нас је овде да вас припремимо за преображај". Кларк је успео у идеолошком подвигу: вештим обртом вредности дао је демонски изглед Надгосподарима, али у улози заштитника и водича. Овај опис је метафизички изражен на више начина. На пример, један извор опозиције плановима Надгосподара потиче из потенцијално опасне групе искрених, али заведених религиозних фанатика (Хришћана, нап. прир.).

Са узвишеном надменошћу, Карелен говори о њиховом вођи:

"Људе попут њега наћи ћете у светским религијама. Они знају да ми представљамо разум и науку, и ма како утврђени у својим уверењима, они страхују да ћемо ми збацити њихове богове. Не неизоставно кроз неки намерни чин, већ на неки суптилнији начин... Верујте ми, није нам никакво задовољство да разарамо веру људима, али све религије света нису у праву, и они то знају.

Пре или касније, човек мора да сазна истину..."

Постоје импликације да су неке од светских религија (окултни индуизам, на пример) можда у праву, и Надгосподари то потврђују:

"Ваши мистици, мада су били изгубљени у сопственим обманама, видели су део истине. Постоје моћи ума, силе изван ума које ваша наука никада не би могла да сведе под своје оквире а да их потпуно не скрши. Вековима се догађају необичне појаве - телепатија, прекогниција - које сте именовали, али никада објаснили... Али оне постоје и теорија универзума, ако хоће да буде потпуна, не може их одстранити."

На много различитих нивоа, Кларк и "Крај детињства" су фундаментални за разумевање савременог менталитета и његовог погледа на ову међуповезаност науке, мистицизма, парапсихологије, спиритуализма, НЛО-а и просветлења. Кларк је све ове нити повезао у самој почетној фази игре и значај те повезаности није изгубио ни у каснијим делима. Многе секте НЛО-верника управо под утицајем Кларковог дела "Крај детињства" приписују божанствене намере ванземаљцима који наводно покушавају да контактирају са нама. Ј. Ј. Хуртак и Андрија Пухарич, који спадају међу озбиљне истраживаче парапсихичког феномена и НЛО, износе овакав став.

Још од самог почетка научне фантастике, контакт са ванземаљском интелигенцијом постао је права опсесија. Наука је заузела врховно место у сфери фантастике. Прве контакт-сценарије сачиниле су владе појединих држава. К. С. Луис говорио је о модерној научној митологији еволуције, поредећи је са нордијском митологијом због њене трагичне космичке грандиозности. Он се надао да ће се једног дана појавити песник (савремени Хомер или Данте) да у књижевности сажме силну драму овог мита. Кларк се приближио овој визији у свом сценарију за "Одисеју у свемиру 2001." Од преисторијског освита интелигенције у примитивном човеколиком мајмуну до ванвремености и ванпростора у лику "Детета-звезде", Кларк нас води на путовање које је у ствари повратак кући - натраг у космичку Велику Интелигенцију универзума. У споју са кинематским генијем Станлија Кјубрика, ова митологија нашла је свој израз и дотакла је сваког ко се сусрео са њом.

Преживљавање најјачих довело је до тачке сукоба између човека и његове сопствене технологије (у све жешћем дуелу између астронаута и његовог компјутера) одводи човека у савршенство, да би се вратио на земљу у правом часу и спасао је од нуклеарног рата. У филму, Кјубрик користи снажно визуелно дејство Микеланђеловог "Стварања Адама" из Сикстинске капеле; астронаут (Дејвид Баумен) посеже прстом (као што Адам то чини да додирне Бога) ка металном монолиту, медијуму Космичког Ума ("Надум" у "Крају детињства"), да би се трансформисао, пред нашим очима, лежећи на самртној постељи у Детезвезду, космичког месију. Кјубрик бестидно шири ничеовски задах коришћењем Штраусове композиције "Тако је говорио Заратустра", доводећи га до климакса у сцени трансформације (ово музичко дело је Штраус компоновао као почаст Ничеовом философском делу са истим насловом). Као у целокупном окултном мистицизму, човек је само оруђе. Он није ништа друго доли врећа атома, средство за циљ, ствар којом манипулише "виша космичка интелигенција".

Кларков најновији роман "Царска земља" је његов веома експлицитан аргумент за вредност контакта са ВЗИ (ванземаљским интелигенцијама). Он се обраћа свету страствено заговарајући да се искористе ресурси за изградњу киклопског пријемника који би могао да прима зрачења која су сада ван опсега наше перцепције. Шта се заиста догађа?

Медијум је порука

Скоро је иронично да су медији који су приближили научну фантастику масама (ТВ, радио, филм) некада били изуми научне фантастике. Овде постоји зачуђујућа веза, суптилна а опет отворена међуповезаност у којој медијум који разноси поруку јесте (и све више постаје) порука сам по себи. Ми живимо у добу науке, добу шокова које доноси будућност, у добу у коме из дана у дан постаје све теже разликовати свакодневну стварност и научну фантастику. Није чудо да се овај жанр полако окреће од своје традиционалне механицистичке оријентације ка роварењу по подручијима свести што је раније било замисливо само за окултисте и мистике.

Свемирска технологија створила је код нас галактичке софистикације да нам чак и слетање на Марс изгледа као обичан догађај који гледамо на вечерњем дневнику у часовима доколице. Средином шездесетих, када је слетање на месец већ било на дохвату, ТВ серије почеле су полагано да обузимају машту генерације која доживљава револуционарне промене (криза на Куби, атентат на Кенедија, Вијетнамски рат, експлозија дрога и масовно стремљење "директном искуству" мистике). Ова представа је још увек у току најуспешније најављивана серија свих времена у великом броју новина јесу "Звездане стазе". Кроз шездесетоминутне епизоде серије гледаоцима се потанко представила свака важнија идеја у развоју научне фантастике а такође им се обликује свест у смислу да се сваки контакт са "ванземаљцима" прихвата као благотворан и користан. Такозвани "шеф директиве" изјавио је да звездана посада није у стању да се меша у природни развој било које планете осим ако за то не постоји захтев. Најчешће се догађа да НЛО контактирају они који озбиљно трагају за "спасиоцима са неба". Кларк и "Звездане стазе" условили су наше умове да прихвате сваку интелигенцију вишу од наше као благотворну и корисну.

Тек сада влада САД објављује јавности своја истраживања о НЛО. Тек сада смо "спремни" да се суочимо са неким од ових информација. Када је Орсон Велс објавио преко радија своју превару "Рат светова" (емитован 1938.), јавност је обузела паника. Постало је званична дефиниција јавног интереса разобличити све што би могло да проузрокује страха нема већег страха од страха од непознатог. Међутим, радио и ТВ, наука и технологија условили су нас, не само садржајем већ и самом чињеницом њиховог постојања. Технолошка "чуда" чине да незамисливо буде сасим вероватно, и стварају стање друштвене психологије да код нас "све пролази". Жак Вале говори о НЛО као о делу "система контроле" који има улогу у "одмрзавању" наших система веровања да би их потом репрограмирао и саобразио "вишој" сврси. У оба погледа, књижевна традиција научне фантастике служила је као помоћница у преобликовању правца људске историје. Да погледамо стварности у очи: контакт са ВЗИ ванземаљским интелигенциј ама одвија се још од почетка времена. У древним временима комуникација је била са боговима Олимпа или Ваалом; сада са "развијенијим интелигенцијама из других галаксија", или "духовним ентитетима" из друге димензије. Било какво активно трагање за контактом са страним интелигенцијама (духовима) је забрањено Мојсијевим Законом - казна је била смрт каменовањем. Било би добро да се пробудимо и да схватимо у какву се авантуру свет упустио! Духови са којима се контактира данас, као паганска божанства некад, нису ништа друго до демони!

Ослобођени Прометеј

Мит о Прометеју увек је био перверзно фасцинантан за човеков ум. Прометеј се побунио против Зевса и украо ватру од богова и дао је човеку. Као казна за његову дрскост био је осуђен на вечну патњу, тако што му је, прикованом за стену, из дана у дан јетру прождирала птица грабљивица. Овај мит су оживели енглески романтичари у XVIII веку, нарочито Шелијеви (Перси и Мери), који су били припадници књижевне школе која је веровала да је Милтонов сатана из "Изгубљеног раја" заправо био херој који је погрешно интерпретиран у овој великој епској поеми о Паду. Ова група се називала "Сатанска школа" (термин који је сковао један њихов противник). Перси Шели је обликовао свог Прометеја под утицајем философије свог таста, Виљема Голдвина, једног од оснивача модерног анархизма. Фигура Милтоновог сатане, библијског побуњеника, испоставила се као подесан прототип за "истинског (правог) човека", човека ослобођеног од традиције, морала и закона.

Брајан Алдис, у историји научне фантастике, под насловом "Пијанка од милијарду година", заступа тезу да је отац научне фантастике Е. А. По, а да је прва права научно фантастична прича била "Франкештајн", коју је написала Мери Волстоункрафт Шели, уз помоћ свог супруга Персија. Поднаслов овог чувеног дела био је "Модерни Прометеј".

Коме је позната прича о Франкештајну зна да је у роману стварање чудовишта више резултат окултног знања (алхемија - родитељка модерне људске хемије) него неког озбиљног научног подухвата. Метафора ове мешавине науке и окултног јесте монструм који је предмет наше анализе. Ми улазимо у доба у коме наука већ почиње да се стапа са окултним, и ова унија породиће човека греха - чудовиште-антихриста-безаконика-ослобођеног Прометеја надчовека.

На свој начин, речи које је Еви изговорила змија биле су прве речи прве научнофантастичне приче: "једи, и овим знањем можеш постати као бог". X. Џ. Велс није први који је писао о великој, хладној, безосећајној интелигенцији, која полагано али сигурно припрема своје планове за уништење човека. Свети апостол Павле, говорио је о овој истој стварности пре скоро две хиљаде година у 2. посланици Солуњанима:

"Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још када сам био код вас? И сад знате шта га задржава да се не јави до у своје време. Јер тајна безакоња већ дејствује само док се уклони онај који је сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства. Онога је долазак по дејству сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане да верују лажи, да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду".

2. Сол. 2, 3-12.

Свети апостол Јован, у Откровењу, каже да ће аждаја (сатана) дати своју моћ и ауторитет Звери (антихристу). Није тешко замислити вероватни сценарио будућност у коме светске владе контактирају са ванземљацима као у "Крају детињства" и добијају инструкције како да управљају нашом планетом.

Али никада не треба да заборавимо да је наш Господ Господар над свим бићима, било на Небу или на земљи и да Он управо сада управља универзумом седећи са десне стране Оца. И не заборавимо да смо ми, као Његов народ, добили моћ над овим "ванземаљцима", то јест - демонима и да смо их надвладали Крвљу Јагњетовом!

са енглеског:

Слободанка 3apић

Извор: Владимир Димитријевић, Царство Божије и царство празнине, Православље и духовност Њу Ејџа  (Православље и секте, књига 7)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/PravoslavljeNewAge/PravoslavljeNewAge25.htm