За време једног од прогона на Хришћане епископ никомидијски Антим (свештеномученик) се на молбу своје пастве удаљио из града и живео је, а да нико за то не зна, у селу као обичан сељак. Римска власт је тражила епископа како би га извела на суд и погубила. Одред војника је свратио у село у којем се Антим крио, и, сусревши га, војници га упиташе да ли зна где се крије Никомидијски епископ. Антим одговори да зна и да ће им показати, али је замолио да они, уморни од пута, сврате у његову колибу и одморе се.

Војници пристадоше. Антим изнесе на сто скромну трпезу, све што је имао, и поче добродушно да служи "госте" и да их гости. После трпезе им рече: "Ја сам Антим! Водите ме." Војници су били дирнути старчевом гостољубивошћу. Попричавши измећу себе они рекоше: "Антиме, вратићемо се у град и рећи ћемо да те нисмо нашли, а ти се за то време склони одавде и сакриј." Али, епископ одговори: "Читавог живота сам учио људе истини и да ли треба сад, у старости да вас терам у грех? Свака лаж је страшан грех, тим пре лаж пред својим царем. Због тога извршите своју дужност." Војници одведоше Антима у Никомидију. Он их је успут учио вери. Старчев пример и његове речи тако дирнуше срца војника да га они замолише да их крсти и, дошавши до реке која је лежала на њиховом путу, примише од старца Крштење.

Ако се упитамо који грех је данас најраспрострањенији,који је најстрашнији чир, епидемија, која је захватила читав свет, одговор ће бити: лаж и лицемерје. Као што вода која се излива за време потопа и покрива земљу, продирући у сваку њену пукотину, испуњавајући сваку удолину и бразду, и постепено претвара земљу у мочвару, у прљаво блато, у блатиште, којезаробљава човека, тако су лаж и лицемерје испунили наш живот.Овај грех је постао уобичајен у нашем свакодневном животу;грех у који смо готово потпуно потонули; грех који смо престали да видимо, чији смрад смо већ престали да осећамо. А многи чак лаж сматрају духовном мудрошћу. Браћо и сестре, кажу да је лакше спасити се од ватре него од воде: ватра се може угасити,може се искочити из зграде која гори, али када се излију реке, где човек да бежи? А лаж и лицемерје у наше време личе на реке прљавштине које су се излиле по читавој земљи. Ако пажљиво пратимо себе макар и један дан, видећемо колико смо лажи и лицемерја показали тог дана. Раније су речи "глумац" и "уметник" звучале као прекор. А сада људи кажу "уметник" кад желе да похвале човека, да покажу да је мајстор у свом послу. И због тога што смо се сами претворили у уметнике лажи и лицемерја сами смо навикли да носимо маску на свом лицу. Ево примера: човек се сретне са својим претпостављенима и шта се дешава? На његовом лицу се појављује некакав сервилан осмех, неки израз усхићења. Али, чим се исти човек растане од свог шефа рећи ће о њему неку гадост или ће испричати гадну сплетку. А ако се сретне са људима који су му потчињени његово лице ће попримити неприступачан изглед, као да поседује све врлине, као да је натчовек.

Како се понашамо према човеку ако нам је потребан? Гледамо га нежно, умилно говоримо, распитујемо се за његов живот, информишемо се кад му је рођендан итд. Ако сретнемо човека који жели за нешто да нас замоли ми се трудимо да прођемо, малтене да протрчимо поред њега, а кад нам то не успева, гледамо на овог човека као на свог непријатеља. Дакле, браћо и сестре, на лицу увек имамо неку туђу маску. Зашто је то тако? Зато што смо заборавили да је човек биће по образу и подобију Божијем, зато што смо изгубили поштовање према човеку, гледамо на свог ближњег као на просту ствар. И због тога мећу људима влада таква отуђеност, чак и мећу најближим рођацима.

Бич нашег времена, страшна болест јесте хладноћа мећу људима, отуђеност мећу људима. Човек као да се бори против свих, и сви против њега; и као што је у рату потребно лукавство и маскирање, тако у нашим животима владају непрестана лаж и непрестано лицемерје. Браћо и сестре, ова лаж исушује људско срце, постепено га претвара у камен, чини га неспособним за било шта духовно. И ми у својим грудима носимо срце као леш у гробу, срце које никога не може да воли.

Одучили смо се од тога да говоримо истину, што је најстрашније - то чак ни не примећујемо. И ако некоме од нас кажу да је кукавица, фарисеј, лицемер, ми ћемо се увредити и нећемо схватити о чему се ради. Браћо и сестре, да би човек постао истински верник он мора да научи да говори истину. Као што је човеку после парализе тешко, болно да начини сваки покрет, сваки корак, тако и ми после духовне парализе, треба са болом, са патњом да натерамо себе да се научимо да говоримо истину.

Реч разликује човека од свих осталих бића на земљи. Код Светих Отаца човек се често назива "словесним бићем". Речју он општи са Богом, у речи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. А често испада да се животиња налази изнад човека зато што не лаже, а ми лажемо. Господ нам је дао реч - ми смо је изврнули. Господ нам је дао реч за молитву, ради комуницирања, реч, као мач против сатане, а ми смо је уперили против себе.

Знајте да ниједна наша реч не нестаје, свака остаје. Браћо и сестре, пакао није само у загробном свету, пакао није само тамо где се муче грешници; већ и овде постоји и сила пакла, пакао на земљи је страшно, невидљиво царство зла. Ниједна лаж, ниједна лажна и лицемерна реч не ишчезава у ваздуху, без трага, као што нама то изгледа, све оне се остају као у некој невидљивој остави или ризници, у овом страшном царству зла. И наши греси, и наша лаж, скупљајући се, претварају се у неку разорну сатанску силу и енергију, које се затим испољавају на земљи у виду страшних катастрофа и искушења, а ми не схватамо зашто се све то дешава.

Дакле, не заборавите, браћо и сестре, да људска реч има велики значај. Кроз реч човек може да подигне свој ум изнад земље, кроз реч он може у молитви да се приближи Богу, али кроз реч он може да служи и демону и због тога свака лажна и лицемерна реч невидљиво шири ово страшно царство греха и зла. Амин.