header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow О православном богослужењу - основни појмови
О православном богослужењу - основни појмови Штампај Е-пошта
среда, 30 јул 2008

О ПРАВОСЛАВНОМ БОГОСЛУЖЕЊУ

Основни појмови
 

Питање: Шта је то Богослужење?

Одговор: Богослужењем уопште назива се Богопоштовање или угађање Богу добрим мислима, речима и делима.

Питање: Шта је то православно, црквено Богослужење?

Одговор: Православно црквено Богослужење је такво заједничко Богослужење, које се изражава кроз заједничке молитве и свештене радње свештених лица, према поретку и уставу Православне Цркве.

Питање: Из чега се састоји православно црквено Богослужење?

Одговор: Из молитава, читања, појања, поучавања и свештених радњи.

Питање: Који је циљ заједничког православног Богослужења?

Одговор: Заједничко Богослужење у Православној Цркви има за циљ да се кроз читање и појање изложи истинито учење Христово и да се верни подстакну на молитву и покајање, а кроз лица и радње да се представе спољашњи догађаји свештене историје који су ради нашег спасења савршени како пре, тако и после Рођења Христовог. При томе се има у виду да се код оних који се моле пробуди благодарност Богу за сва учињена доброчинства, да се појача молитва за даље Његове милости према нама и да се добије спокој душа наших.

Питање: Када се на земљи појавило Богослужење?

Одговор: Богослужење се појавило са стварањем човека. Човек, створен по лику Божијем, свом душом својом од самога почетка стремио је ка Богу, прослављао Га и благодарио Му, видећи себе као цара у тако дивном и послушном свету. После човековог пада, прослављању Бога придодати су уздаси покајања и скрушености; молитву су почели да прате измирујући, умилостивљујући обреди - жртвоприн­ош­е­ња.

За време старозаветних патријараха Богослужење је обављано у породичном кругу. У Мојсијево време, када је Бог одвојио јеврејски народ од других народа, заједничко Богослужење добило је нови облик који је одговарао томе времену. За његово обављање одређено је посебно место и време, посвећена су посебна лица и детаљно су прописани обреди.

Христос је посећивао старозаветни Јерусалимски храм. Заповедивши Својим Апостолима да кроз Свете Тајне и учење очишћују и освећују људе, Он их је овластио да уређују хришћански живот. Свети Апостоли су и сами имали молитвена и богослужбена сабрања, васпитавали су верне проповедима, савршавали су Свете Тајне. За свога живота они су поставили људе које су осветили кроз рукоположење: епископе, презвитере и ђаконе, који све до данас настављају дело апостолско и руководе православне ка спасењу, како појединачно тако и заједничким Богослужењем.

                                       („Тумачење православног богослужења“, превод Младен Станковић. Добротољубље, Нови Сад, 2001.)

 

О укидању старозаветних жртава и преласку на хришћанско богослужење 

Кад је Бог створио прве људе, Он им је заповедио да Му служе, а то ће рећи да живе по Његовој вољи, како то чине анђели на небу и сва остала створења на земљи. Први људи су у почетку заиста предано служили Богу. Али доцније, када су преступили заповест Божју и за то били истерани из раја, почели су све мање да служе Богу, а све више греху, да су вре-меном, постали робови греха. Ипак, и у том стању људи нису потпуно заборавили на своју дужност према Богу, али грех је толико био овладао људском природом, да нису имали снаге да се отргну испод његове власти и врате Богу. Да би своју кривицу пред Богом загладили и умилостивили Га, они су у накнаду за некадашњу предану службу, почели да Му приносе жртве, крвне и бескрвне. Бог који није престао да се брине о људима и пошто су се удаљили од Њега, примао је њихове жртве, али им је преко пророка препоручивао да су Му послушност и живот по Његовој вољи милији од сваке жртве. Саме жртве, без побожног живота и добрих дела, Њему нису угодне. Ипак жртве су остале све до доласка Христова. Оне су служиле као израз човекове грешности Богу и захвалности пред Богом за Његова доброчинства људима. Уз то оне су биле праслика голготске жртве Христове.

Син Божји, Господ Исус Христос, укинуо је старозаветне жртве и на њихово место установио нова богослужења. За разлику од старозаветних жртава, које људе нису могле да очисте од греха и измире са Богом, у новозаветним богослужењима људи се не чисте само од греха него се чак и сједињују са Богом. Прво се постиже у светим тајнама крштења и покајања, а друго у светој Тајни причешћа. Такву силу новозаветно богослужење добило је од Христове крсне жртве на Голготи, којом је Христос измирио људе са Богом и обновио грехом нарушену заједницу између људи и Бога. Та обновљена заједница је Црква Христова, у коју су позвани сви људи. Ступајући крштењем у Цркву Христову хришћанин се одриче греха и свечано обећава да ће живети како то захтева глава заједнице Господ Исус Христос. Другим речима: да ће служити Богу и живети у заједници с Њим, као што су то чинили и први људи до пада у грех. А да би чланови Христове заједнице могли то своје обећање и да испуне, Христос је оставио Својој Цркви благодатна средства, којима помаже духовни живот и усавршавање својих чланова. То су свете тајне и друга богослужења. Средиште њихово и језгро је света литургија.

 

                            Установљење Свете Литургије

Син Божји показао је својим примером како људи треба да живе и служе Богу. Он се често молио сам и заједно са апостолима, у храму и кући, у пољу и гори, клечећи и стојећи, каткад и ничице падајући. Приликом своје последње вечере са ученицима узео је хлеб, благословио га, преломио и пружио ученицима рекавши: „Узмите, јeдите, ово је тело моје, које се даје за вас“ Потом је узео чашу са вином, благословио је и пружио им говорећи: „Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се пролива за вас и за многе, ради отпуштања грехова.“ На крају је додао: „Ово чините мени за спомен.“ Тиме је Господ установио најважније хришћанско богослужење, у коме се чланови Његове Цркве сједињују са Њим, примајући у себе, под видом хлеба и вина, истинито Тело Његово и истиниту Крв Његову. Апостоли су прихватили аманет свога Учитеља и Господа и свакодневно служили свету литургију.

То богослужење у почетку није имало данашњи облик. Апостоли су га вршили онако како су видели од свога Учитеља. Касније, кад су се појавили многи од Бога надахнути песници, Црква је обратила пажњу на спољашњи облик богослужења и проширила га многим и дивним песмама и мелодијама. Тиме се постигло да спољашњи облик новозаветног богослужења одговара његовој унутрашњој лепоти. Тако је литургија постепено добила свој данашњи изглед.

Сем литургије Господ Исус Христос установио је и остале свете тајне. Православна црква утврдила је у току времена тачан облик свих богослужења и прописала правила по којима се врше и данас

 

                 Задатак богослужења и корист коју пружа

Своју веру у Бога, затим љубав, наду и поштовање према Њему православни хришћани исказују и на спољашњи начин помоћу спољашњих знакова и радњи, на пример крсним знаком, молитвом, песмом итд. Скуп свих тих спољашњих знакова и радњи помоћу којих православни хришћани исказују своја унутрашња побожна осећања према Богу, а на начин како је то прописала Православна црква, назива се православним хришћанским богослужењем.

Богослужење има вишеструки задатак.

Први је, да кроз богослужење изразимо своја унутрашња побожна осећања према Богу: веру, наду, љубав, највише поштовање и клањање. У природи је човека да свако своје унутрашње осећање, била то радост или жалост, туга или бол, био то страх или гнев, искаже и на спољашњи начин: на лицу и држању. Тако, на пример, у радости човек је расположен, насмејан; у жалости и тузи потиштен је, утучен; у болу намрштен, мрачан; у страху усплахирен, укочен; у гњеву разјарен. Исто тако и побожна осећања траже да и на спољашњи начин дођу до изражаја: у молитви, песми, клечању - другим речима у богослужењу.

Други је задатак богослужења да нас чисти од греха, освећује, помаже наше духовно усавршавање и да нас сједињује са Богом. Кроз богослужење Бог излива на нас своју невидљиву благодатну силу, која нам је потребна за наш живот, особито духовни. Као што се кандило гаси, ако се не долива, тако и духовни живот у нама слаби и гаси се, ако га сила Божје благодати не би свакодневно, или бар с времена на време, подржавала и појачавала. А одржању и јачању наше вере и побожности ништа тако не доприноси као наше православно богослужење, особито св. литургија, у којој у облику хлеба и вина примамо у себе истинито Тело и истиниту Крв Господа Исуса Христа (или узимамо само анафору).

Осим тога богослужење пружа и многе друге користи. Тако, оно служи као најбоље средство за оплемењивање срца човечјег. То важи нарочито за она богослужења која се врше у храму. Само сазнање да се налази у дому Божјем, у присуству Бога живог, човек је испуњен страхопоштовањем и смерношћу. Скрушена молитва других, пропраћена често клечањем и сузама, потреса душу, а дивне песме и молитве уздижу је у небеске висине. У таквим тренуцима зле мисли и жеље ишчезавају из ума и срца и у њих се усељавају племените мисли и осећања. Човек постаје благ, питом. Једном речи: препорађа се и оплемењује. Често похађање богослужења у стању је да потпуно препороди човека.

Богослужење, особито оно које се врши у храму, учи нас још и међусобној љубави и једнакости у моралном достојанству пред Богом. У храму Божјем сви смо једнаки: цар и војник, богат и сиромах, учен и прост, стар и млад, господар и слуга; сви смо деца Божја коју Бог подједнако љуби; сви ми имамо подједнаке потребе у милости и помоћи Божјој.

                           („Наука о богослужењу - Литургика“, протопрезвитер Ж. М. Маринковић, ректор призренске Богословије, и Јеврем Игумановић, професор у пензији, издање књижарнице Душана М. Делића, Београд, 1943.)

                                  

                            Богослужбени устав (Типик)

Како наш богослужбени Устав (Типик) има за свој задатак да црквена богослужења прилагоди потреби појединих (било празничних или седмичних) дана, то је његово састављање било неопходно за Цркву још од времена самог настанка празника али и богослужења у одређене дане. Појава првих празника датира још из апостолског периода, када без сумње постоји богослужење недељом, те због тога нећемо претерати ако кажемо да су прве тачке нашег Типика заправо чинови (делови) недељног богослужења самих апостола. Оваква констатација иде у прилог тврдњи оних (мисли се на древне руске писце - прим. прев.) који Типик сматрају богонадахнутом књигом. Устав је започет да се саставља у оно време када је хришћане красио заиста узвишен духовни живот који је заправо и чинио могућим да се у то време појаве богонадахнути списи.

Започевши своје формирање још у апостолско доба, стварање Типика, може се рећи, окончано је у 16. веку, када он добија свој данашњи облик. Наравно да праву вредност Типика није могуће разумети кроз чињеницу да је за његово стварање било потребно толико време него, напротив, благодарећи тако дугом периоду настајања. Типик прати све оне епохе кроз које је пролазила Црква, и у којој је свака од њих садржавала неку само себи својствену снагу и лепоту. Оно што је имало великог утицаја на формирање богослужења, а тиме и самог Типика, није само Црква у времену, него и Црква у простору (тј. на разним географским просторима имала је утицај на стварање Типика), те се са правом може рећи да је богослужбени Устав створила једна, света, апостолска и саборна Црква, како у времену (историји), тако и у простору (васељени). Са страница Типика шири се миомирис живота Цркве у древном и благочестивом Константинопољу, и подвижништво Египта и Тиваиде, а ако се прихвати и реалност тога да је мноштво старозаветног материјала уврштено у наше богослужење, тада ми у једном тренутку проживљавамо сву свету и духовну старину, и у једномислију долазимо све до времена Патријараха и Пророка.

Будући дело саборне Цркве, Типик у себи садржи само оно што је дело (производ) Њене достојне деце. Непосредни аутори су људи који нису живели другачијим животом него животом у посту и молитви, људи којима је „сласт богослужења“ била довољна, те су они храну узимали по једном у пет дана, спавали само седећи, и чија се мученичка крв мешала са евхаристијском Крвљу. Странице тог дела које су они састављали нису могле а да не покажу безброј суза умиљења и крв исповедника. У свему овоме и јесте та дубина православног богослужења јер се у њему осећају и у њему учествују не само извесни делови, него управо цела, жива Црква свих времена, и та узвишеност богослужења не произилази само из поезије и мелодије коју чујемо на службама. него и из архитектуре. метанија, многократно произнете молитве „Господе, помилуј“, од антифонског певања...        

(„Тумачење типика“, Михаил Скабаланович, Православна
  епархија Далматинска, Шибеник, 2004.)
 

            Развој хришћанског православног богослужења

Пошто се настављање првосвештеничке службе Исуса Христа не врши само непосредним и невидљивим утицајем Божијим и пошто се Исус Христос појавио на земљи на видљив начин и на видљив начин извршио искупљење, то Он хоће да се ово искупљење и наставља на видљив начин, наиме спољашњим облицима, и да се тако дају људима Његови плодови и дарови. Целокупност ових облика чини садржину хришћанског православног богослужења, под којим се разумеју облици установљени од Исуса Христа и Његове Цркве, којима се преко органа овлаштених од Цркве остварава на човеку искупљење извршено од Исуса Христа и дају плодови искупљења, освећење човека, и постизава сједињење човека са Богом...

Св. апостоли не само да су се држали примера и заповести Исуса Христа у вршењу Богослужења, него су и сами стварали позитивне наредбе (Св. Писмо  Новога Завета даје нам податке о оснивању хришћанског богослужења и приказује нам како је оно вршено у Цркви у време Св. апостола - о. Лазар Мирковић). Од времена светих апостола до цара Константина Великог остаје хришћанско богослужење онакво какво је било у апостолском времену. Ово време беше време притиска и гоњења, када се није могло радити на потпуној изградњи богослужења и када се уопште није могла дати богослужењу она пуноћа, коју налазимо у каснијем времену... Када је Црква добила од Константина Великог мир дана је богослужењу она пуноћа и сав украс, који приличи Цркви као живој невести Божијој. Вршење жртве св. Евхаристије спојено је са побожним обредима, које видимо да се већим делом и данас врше. То је било и са осталим тајнама. Храмови су грађени свугде и беху украшавани св. сликама. Година је подељена у недеље, празнике и тежатне дане, у време поста и кајања, те је тако постала стално сећање високих истина хришћанства. Укратко, Христова религија је победила свет, који је са радошћу примио спасоносни утицај њен на све односе људског живота.

Да ово образовање и усавршавање богослужења припада Цркви као јединој инстанцији која има пуномоћ за то, разуме се из до сада реченог. Јер богослужење је баш онај елемент, у коме и кроз кога врши Црква најбитнији део њеног божанског одређења и према томе је само она позвана да управља и чува истинити начин како треба вршити богослужење и како треба Бога поштовати, дајући вернима јемства да као што је у учењу истинита, исто тако не греши ни у начину истинитог поштовања Бога. Или како би се постигло и очувало у богослужењу потребно јединство, када се ово не би управљало и водило од средишта јединства, дакле од Цркве?

Већ с обзиром на ове моменте не сме богослужење, његово формулисање и вођење бити препуштено самовољи појединаца, него мора бити један од главних задатака Цркве, као предмет њене бриге, њеног васпитног и поучног рада... Услед ове бриге црквених отаца око богослужења сачувале су црквене службе потпуну садржину и битне обреде, предане Цркви од св.апостола...

Богослужење Православне Цркве је богато радњама и симболима и ради тога треба доста труда и студије док свештенички кандидат то све изучи, да врши после као свештеник богослужење спољашње тачно према постојећим прописима и да суштину богослужења разумева ... Но није доста ни сама студија, него је потребна као важан фактор при богослужењу и права побожност... У богослужењу бију жиле куцавице Православне Цркве и целог црквеног живота. Од достојног и побожног вршења литургичких радњи зависи успешан рад свештеника, пастирства и плод тог рада за верне.                 

(„Православна Литургика - први општи део“,
 протопрезвитер Др. Лазар Мирковић, 2. издање,
   Св. Архијерејски Синод СПЦ, Београд, 1965.)
 

                         О следовању богослужбеном Уставу

Литургијски живот Православне Цркве прописан је њеним Црквеним Уставом, записаним у посебној књизи, која се назива Типик или Устав. Типик својим упутствима одређује како ће се током целе црквене године, дан за даном, спајати на богослужењима, у одређеном поретку и потребној количини, читање молитава и певање песама, садржаних у богослужбеним књигама.

Ево каквим, заиста надахнутим речима описује значење Типика у животу Цркве угледни отачаствени литургичар и агиолог, учесник Помесног Сабора Руске Православне Цркве 1917-1918. године, светитељ Атанасије (Сахаров, †1962., канонизован на Јубиларном Архијерејском Сабору 2000. год.): „Назив нашег Црквеног Устава »ТИПИК« даје карактер његовом садржају и значају. Реч типик потиче од грчког типос што значи тип, облик, форма, образац, идеал. Идеал је нешто најсавршеније, најузвишеније, нешто што свагда вуче к себи, као привлачније, али никад у потпуности достижно. Наш Типик је изложен идеални поредак богослужења, заснован на обрасцу древног вишечасовног богослужења великих отаца и подвижника. Данас се богослужење само у неким обитељима и храмовима у већој или мањој мери приближава свом идеалном поретку, изложеном у Типику.

Упркос томе, ми немамо никакав скраћени Типик. И та околност има велики морално-васпитни значај. Наш Типик, у облику у којем постоји, представља, пре свега, сталну опомену какав је идеал православног богослужења. А то што су наше богослужење и наша молитва тако далеко од Типиком зацртаног идеала, треба да пробуди у нама осећај смиреног сазнања о нашој несавршености...

Упутства нашег Типика су путокази на молитвеном путу, који нам показују утабане стазе ка циљу, стазе разгажене и утабане светим Божијим угодницима и нашим благочестивим прецима. Зашто силазити на друге путеве, зашто тражити нове, када се овима, као већ испитанима, може безопасније, лакше, брже с мањим трудом ући у исту радост свих минулих покољења, пожњети то што су они већ посејали, између осталог и за нас. 

У богослужењу, у Типику Православне Цркве нема ничег случајног, у њему је све строго осмишљено. И све, чак и најмањи детаљи имају свој, често веома дубоки смисао, који даје сваком засебном чину и последовању боју, нарочиту дирљивост и ганутљивост... Премештање једног дела богослужења на место другог, уношење неодговарајућих допуна, изостављања чак и малих детаља - све то нарушава општу хармонију богослужења. Наше богослужење је висо­коуметничко дело, сложени механизам деликатне делатности. И ако нам је некада нејасан смисао овог или оног дела богослужења - то не значи да га (смисла) уопште нема. То значи само то да за сада још не можемо да га схватимо, да га не знамо. Потребно је пронаћи га и постарати се да га схватимо. 

Из реченог следи да је за православне важно да у области молитве и богослужења имају послушност Црквеном Типику. Важно је и неопходно да се црквени чинови и службе врше баш тако како су изложени у Типику, јер ће само тада богослужење имати управо онај смисао који му даје Света Црква.“

      („Богослужебна упутства за 2007. годину“, Календарски
 одсек Издавачког Савета Руске Православне Цркве, Москва, 2006.)

Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски. Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревнасти верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пуно - заслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вертша и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји свети Василије 1. јануара 379. године и пресели у царство Христово. 

Свети Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. године од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“, и тада му се јавише свети апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе - симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. године у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише свети Апостоли Јован и Петар, као и свети мученик Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.