header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Критика богослужбеног либерализма и реформаторства
Критика богослужбеног либерализма и реформаторства Штампај Е-пошта
четвртак, 11 август 2011

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

БОГОСЛУЖБЕНИ ТИПИК

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и славимо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам научио да га сла­ви­мо, кажите ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли неупореди­вој ле­по­ти и узви­ше­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко за­ди­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Великог Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и разноликости бо­гослуже­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном даре­жљи­во­шћу и неисцрпно­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се дослов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­ме­њи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме православ­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно поклоњење Бо­гу?

Ка­ко је ту­жно што има та­ко ма­ло пра­во­слав­них хри­шћа­на ко­ји у пу­ној ме­ри по­зна­ју Бо­го­слу­же­ње и про­же­ти су ње­го­вим ду­хом. Јер Бо­го­слу­же­ња за нас пред­ста­вља­ју стал­ни из­вор надах­ну­ћа, и, по мишље­њу Све­тих Ота­ца, ко­ји су их уз Божију по­моћ и ство­ри­ли, она тре­ба да у на­ма са­чу­ва­ју искру спа­со­но­сне пра­во­слав­не ве­ре, те да из ње рас­плам­са­ју ве­ли­ки пла­мен љу­ба­ви. Ма­ло ко да­нас по­зна­је и во­ли цр­кве­ни Устав - Ти­пик, ко­ји ука­зу­је на пра­ви­ла и по­ре­дак цр­кве­них слу­жби, ко­ји до­во­ди у ред, ако уме­мо да га схва­ти­мо, и са­ма на­ша срца, ука­зу­ју­ћи сви­ше на пут ка Ис­то­ку, пре­ма ко­ме нас позива Цр­ква!

Још ту­жни­је је то, што има оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју православ­ним хри­шћа­ни­ма, а кри­ви­цу за сада­шње јад­но ста­ње Пра­во­слав­не ве­ре не при­пи­су­ју мла­ким вер­ни­ма ко­ји од­ба­цу­ју зах­те­ве Ти­пи­ка, не­го са­мом Ти­пи­ку, ко­ји, по њи­хо­вом мишљењу, тре­ба „пре­и­спи­та­ти” и „об­но­ви­ти”.

***

Је­дан од нај­о­збиљ­ни­јих при­ста­ли­ца та­ко­зва­ног „пре­испити­ва­ња”, о. Алек­сан­дар Шме­ман, у своме „Пи­сму Владики”(2), упу­ће­ном Ми­тро­по­ли­ту Аме­рич­ком Ири­не­ју, изра­жа­ва жа­лост што Вла­ди­ка вра­ћа Ми­тро­по­ли­ју(3) на ни­во „до­ре­во­лу­ци­о­нар­не Ру­си­је”, на „стан­дард­не богослу­жбе­не књи­ге... Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве”.

У од­ре­ђе­ном сми­слу мо­же­мо се сло­жи­ти са при­мед­ба­ма о. Алек­сан­дра: као што се ви­ди, Владика има у ви­ду не истин­ски по­вра­так жи­вом и све­сном уче­шћу вер­них у цр­кве­ној слу­жби, не­го про­сто очу­ва­ње еле­мен­тар­ног по­рет­ка бо­го­слу­же­ња према цр­кве­но-сло­вен­ским књи­га­ма, што је сва­ка­ко у ве­зи са гро­зни­цом об­но­вљен­ства ко­ја је за­хва­ти­ла Ми­тро­по­ли­ју.

О. Алек­сан­дар Шме­ман је убе­ђен да спо­ља­шњи поре­дак сам по се­би не­ће би­ти од по­мо­ћи: суви­ше је дубо­ка кри­за ко­ја је за­хва­ти­ла Ми­тро­по­ли­ју. Он твр­ди да фи­нан­сиј­ска оску­ди­ца Ми­тро­по­ли­је „са­мо по­ка­зу­је и одра­жа­ва ње­но ду­хов­но ста­ње - раз­о­ча­ре­ње и рав­но­ду­шност, ...нај­ду­бље непознавање са­мих осно­ва на­ше вере”. „На­ша Цр­ква је бо­ле­сна” - пи­ше он - „болест је за­хва­ти­ла и бого­слу­жбе­ну и ду­хов­ну сфе­ру”. Очиглед­но је да ово гор­ко при­зна­ње, не­при­ме­њи­во на Цр­кву Христову као та­кву, тач­но опи­су­је Ми­тро­по­ли­ју и дру­ге цркве­не зајед­ни­це ко­је су оти­шле да­ле­ко од истин­ског Православља.

Ми­тро­по­лит Ири­неј по­зи­ва на ма­кар и де­ли­мич­но очу­ва­ње бо­го­слу­жбе­не прак­се Ру­ске Цр­кве: не­ко­ли­ко сти­хо­ва уме­сто Ти­пи­ком од­ре­ђе­ног псла­ма, је­дан ка­нон на не­дељ­ном ју­тре­њу уме­сто прописа­них три или че­тири, и та­ко да­ље. Отац Алексан­дар оправ­да­но при­мећу­је да се ти­ме с јед­не стра­не нару­ша­ва Ти­пик, а са дру­ге - да на­род Ми­тро­по­ли­је не­ће прона­ћи сми­сао чак ни у скра­ће­ним слу­жба­ма. Сход­но то­ме, сма­тра он, Типик би тре­ба­ло да се пре­и­спи­та у све­тло­сти наших зна­ња о њего­вој исто­риј­ској ево­лу­ци­ји, о дру­гим богослужбе­ним тра­ди­ци­ја­ма, и то­ме слич­но. Реч­ју, цркве­ну слу­жбу тре­ба при­ла­го­ди­ти уку­си­ма ду­хов­но слабих љу­ди!

По­ла­зе­ћи од јад­ног ста­ња ства­ри, о. Алек­сан­дар га са­мо још по­гор­ша­ва, пред­ла­жу­ћи прихватање но­вог Типи­ка, тј. сни­жа­ва­ње зах­те­ва, ко­је ће на­ред­на поколења вер­ног на­ро­да Митрополи­је без сум­ње та­ко­ђе од­баци­ти као су­ви­ше стро­ге и „ли­ше­не сми­сла”.

Ово што је ре­че­но до­вољ­но је да се из­ву­че лек­ци­ја из духов­ног кра­ха Аме­рич­ке Ми­тро­по­ли­је: раз­ло­зи за то су - љубав пре­ма све­ту, рав­но­ду­шност и ду­бо­ко незнање. Они ко­ји стре­ме истин­ском Пра­во­сла­вљу - било то у Ру­ској За­гра­ничној Цр­кви или у не­кој дру­гој Цркви слич­ној њој - тре­ба да знају да исте те по­ја­ве и нас мо­гу да учи­не мла­ки­ма, и уоп­ште, да нас ли­ше Божи­је бла­го­да­ти.

***

Мо­ра се при­зна­ти да ни вер­ни на­род Аме­рич­ке Митрополи­је, ни њен по­тен­ци­јал­ни ре­фор­ма­тор, о. Алексан­дар Шме­ман, не­ма­ју тач­ну пред­ста­ву о зна­ча­ју бо­го­слу­жбе­ног Типи­ка и о ње­го­вој уло­зи. Озбиљ­но историј­ско ис­тра­жи­ва­ње Ти­пи­ка ни­ка­ко нас не би до­ве­ло до иде­је ње­го­вог „преиспитива­ња”, не­го на­про­тив - испуни­ло би нас ди­вље­њем пред ње­го­вом ускла­ђе­но­шћу, ду­би­ном и свр­сис­ход­но­шћу. Упра­во до та­квог закључ­ка во­ди књи­га проф. Ска­ба­ла­но­ви­ча, као је­дан од нај­бо­љих ра­до­ва на ову тему, ко­ју и сам о. Алексан­дар по­ми­ње као на­ро­чи­то вред­ну. Она чи­та­о­цу открива велику му­дрост Све­тих Ота­ца ко­ји су ство­ри­ли Типик.

Гре­шка на­ро­да Ми­тро­по­ли­је је у не­по­зна­ва­њу Ти­пи­ка и у рав­но­ду­шно­сти пре­ма ње­му; гре­шка о. Алек­сан­дра Шме­ма­на је у фор­мал­ном и ака­дем­ском од­но­су пре­ма Ти­пи­ку, као пре­ма си­сте­му произвољ­них пра­ви­ла и инструк­ци­ја ко­јих се тре­ба сле­по при­др­жа­ва­ти или их тре­ба ве­што заобилазити - не­што по­пут „са­о­бра­ћај­них про­пи­са”. Али уоп­ште ни­је та­ко!

Да би­смо до­пр­ли до истин­ског зна­че­ња Ти­пи­ка, тре­ба најпре да схва­ти­мо шта он пред­ста­вља сам по се­би. Фор­мал­но го­во­ре­ћи, Ти­пик - то је књи­га про­пи­са о обавља­њу Бо­го­служења и по­ве­зи­ва­њу че­ти­ри ци­клу­са цркве­ног жи­во­та: 1) сва­ко­днев­ног ци­клу­са, 2) осмо­не­дељ­ног ци­клу­са Осмо­гласника, 3) го­ди­шњег ци­клу­са не­по­крет­них пра­зни­ка, 4) по­крет­ног ци­клу­са Пас­хе и Великог По­ста.

Али бо­го­слу­жбе­ни Устав се у су­шти­ни не огра­ни­ча­ва са­мо на то. Ње­гов грч­ки на­зив „Ти­пи­кон” мо­же се превести и као „књи­га обра­за­ца”, ко­јој је, ка­ко је оправда­но при­ме­тио проф. Ска­ба­ла­но­вич, зада­так „... да при­ка­же ви­со­ки идеал Бо­гослуже­ња, ко­ји би сво­јом лепотом и не­хо­ти­це увек под­сти­цао на оства­ре­ње, иако оно мо­жда и ни­је увек у пу­ној ме­ри могуће, што је уосталом слу­чај са сва­ким идеалом и обра­сцем. Та­кав је, у су­шти­ни, и сав за­кон Хри­стов - нео­ства­рив у свој сво­јој не­бе­ској висини, али сво­јом бо­жан­ском ве­ли­чи­ном неза­др­жи­во при­вла­чи љу­де ка сво­ме оства­ре­њу, оживотвору­ју­ћи тако свет”.(4)  

Пу­ни на­зив ове за нас та­ко ва­жне књи­ге је: „Ти­пик, или Устав Цр­кве­ни, ко­ји пред­ста­вља цр­кве­ни по­ре­дак у Јерусалиму, у оби­те­љи Св. Са­ве, и у дру­гим ча­сним јеру­са­лим­ским оби­те­љи­ма, као и у другим све­тим Божијим цр­ква­ма”.

Да­кле, Ти­пик - то су бо­го­слу­жбе­на пра­ви­ла оби­те­љи Св. Са­ве у Је­ру­са­ли­му, ко­ја су ка­сни­је би­ла при­хва­ће­на као стан­дард и у дру­гим ма­на­сти­ри­ма, а по­том и у це­лој Пра­во­слав­ној Цр­кви. Ни­је без раз­ло­га баш манастирском бо­го­слу­же­њу до­де­ље­на уло­га стан­дар­да: јер упра­во мо­на­штво нај­ја­сни­је из­ра­жа­ва идеал Цр­кве. Ста­ње мо­на­штва увек је би­ло и оста­је по­у­зда­ни ин­дикатор ста­ња ства­ри у целој Цр­кви или у би­ло ко­јој конкрет­ној По­ме­сној Цр­кви; а на осно­ву то­га ко­ли­ко се мир­ја­ни тру­де око пра­ће­ња обра­сца ма­на­стир­ске службе, ла­ко се мо­же про­це­ни­ти ста­ње бо­го­слу­жбе­ног жи­во­та па­ро­хиј­ских цр­ка­ва.

***

Бо­го­слу­жбе­ни Устав - Ти­пик, то је наш идеал; и дај­те да се не об­ма­њу­је­мо да је то­бо­же „све у ре­ду” ако уочи пра­зни­ка увек има­мо све­ноћ­но бде­ни­је, или ако на служби „сви пе­ва­ју” (што Устав заиста на­ла­же, ка­ко ће­мо ви­де­ти ка­сни­је). Свет кре­ће у рат про­тив нас - незадрживо и са бе­сом невиђе­ним у исто­ри­ји Цр­кве.

У Аме­ри­ци се на­ро­чи­то ја­сно ви­ди ка­ко но­ви­не, радио, те­ле­ви­зи­ја, шко­ле, му­зи­ка, ре­кла­ме, мода - реч­ју, сва сред­ства ути­ца­ја на на­ше умо­ве и уку­се - ди­рект­но или ин­ди­рект­но ис­тре­бљу­ју у људи­ма пра­во­слав­ни поглед на свет, ка­ко нас убе­ђу­ју да је пра­во­слав­на ве­ра „фа­на­тич­на”, да „не иде у ко­рак са вре­ме­ном”, и да нам пре­о­ста­је са­мо да од­ба­ци­мо ви­со­ки идеал сје­ди­ње­ња и сли­ва­ња читавог на­шег жи­во­та са Све­тим Православљем, те да уме­сто то­га тре­ба да се „прилагоди­мо” све­ту ко­ји нас окру­жу­је и да „про­на­ђе­мо заједнич­ки је­зик” са дру­гим ис­по­ве­да­њи­ма и философија­ма.

Пред ова­ко же­сто­ким на­ср­та­ји­ма пра­во­слав­ни хришћа­нин тре­ба па­жљи­во и од­луч­но да се брани, ина­че ће оста­ти без свог Пра­во­сла­вља и сво­ју ће де­цу осу­ди­ти на веч­ну про­паст. Низ америчких пра­во­слав­них јурисдикци­ја (ко­је са­мо уз ве­ли­ко на­те­за­ње мо­гу да се на­зо­ву „православнима”, а Ми­тро­по­ли­ја ме­ђу њи­ма чак и ни­је у нај­го­рем ста­њу!) пред­ста­вља­ју жа­ло­стан пример за све оне ко­ји се не бо­ре за очу­ва­ње сво­је ве­ре, не­го је при­хва­та­ју по ну­жди - као да је довољ­но да се не­ко са­мо на­зо­ве пра­во­слав­ним, па да то за­и­ста и бу­де. Хри­стос, наш Спа­си­тељ, су­ди да уоп­ште ни­је та­ко:

Ви сте со зе­мљи; ако со об­љу­та­ви, чи­ме ће се осоли­ти? Она већ не­ће би­ти ни за шта, осим да се про­спе на­по­ље и да је љу­ди по­га­зе (Мт. 5,13).

Све­тим Оци­ма - твор­ци­ма Ти­пи­ка - та не­пре­ста­на бит­ка за очу­ва­ње хри­шћан­ства у на­ма са­ми­ма би­ла је до­бро по­зна­та. Ми ће­мо са­да ви­де­ти на ко­ји нас на­чин пра­во­слав­но бо­го­слу­же­ње бла­го­си­ља за бит­ку сво­јим моћ­ним ору­ж­јем - ору­ж­јем ко­је је, на­су­прот распрострање­ном ми­шље­њу, вр­ло ко­ри­сно и делотворно и у са­вре­ме­ним усло­ви­ма.

***

Во­де­ћи ар­хи­па­сти­ри на­шег сто­ле­ћа не јед­ном су пози­ва­ли вер­не да се вра­те истин­ској православ­ној устав­ној цр­кве­ној слу­жби: се­ти­мо се ма­кар све­тог новому­че­ни­ка ар­хи­е­пи­ско­па Ар­се­ни­ја Новгород­ског, блаже­не успо­ме­не ар­хи­е­пи­ско­па Јо­ва­на Шан­гај­ског (Мак­си­мо­ви­ча) и на­сто­ја­те­ља Свето-Тро­јиц­ког манастира у Џор­дан­ви­лу, ар­хи­е­пи­ско­па Авер­ки­ја Сираку­шког. По­у­ке ових истин­ски пра­во­слав­них архијере­ја, за­јед­но са осно­ва­ма пра­во­слав­ног богослуже­ња, по­ка­зу­ју на­ма, по­след­њим хри­шћа­ни­ма на овој Зе­мљи, ко­ли­ко је наш жи­вот да­ле­ко од нор­ми хришћан­ске по­бо­жно­сти и ко­ли­ко је тр­но­вит пут по­врат­ка у нор­ма­лан жи­вот. Али исто­вре­ме­но оне по­ка­зу­ју и колико је при­вла­чан тај пут!

Мо­ра­мо да схва­ти­мо да Бо­го­слу­же­ње ни­је са­мо ризни­ца цр­кве­них дог­ма­та и ду­ше­ко­ри­сних поука, не­го је, чак и у ве­ћој ме­ри, шко­ла по­бо­жно­сти, у ко­јој не са­мо да спо­зна­је­мо, не­го и осе­ћа­мо соп­стве­ни жи­вот и пут ка спа­се­њу. Пот­пу­но от­кри­ва­ње овог не­за­ме­њи­вог источника по­бо­жно­сти је­дан је од за­да­та­ка да­на­шњег покре­та за истин­ско Пра­во­сла­вље.

Не­ка нас древ­ни по­рет­ци пра­во­слав­них Бо­го­слу­же­ња увек под­се­ћа­ју на идеал цр­кве­ног Уста­ва: до­ћи у храм Бо­жи­ји са стра­хом, тре­пе­том и ве­ли­ком ра­до­шћу, и слави­ти Го­спо­да она­ко ка­ко су нас нау­чи­ли на­ши Богоносни Оци!

***

Да би дух пра­во­слав­ног Бо­го­слу­же­ња био са­чу­ван (или да би­смо му се вра­ти­ли) ни­је до­вољ­но про­сто супрот­ста­вља­ње бе­сми­сле­ним ре­фор­ма­ма мо­дер­ни­ста, ко­ји уме­сто на­дах­њу­ју­ћег обра­сца Типи­ка до­но­се не­ки „са­вре­ме­ни ми­ни­мум”. По­треб­на је та­ко­ђе ја­сна свест о то­ме за ко­јим су ци­љем ишли Све­ти Оци ка­да су, руковође­ни Ду­хом Све­тим, ства­ра­ли Бо­жан­ске слу­жбе за нас.

Са­ку­пи­ти фор­мал­на зна­ња - о исто­ри­ји цр­кве­них служби, о раз­ли­ка­ма из­ме­ђу грч­ког и ру­ског Типи­ка, и сл. - то, пра­во го­во­ре­ћи, и ни­је та­ко ва­жно: по­ста­ћеш пр­вора­зред­ни „устав­чик”, и ни­шта више. Пра­ви циљ изучава­ња Ти­пи­ка је овај: Бо­го­слу­же­ње као ду­хов­на хра­на тре­ба да по­ста­не источник вечног жи­во­та за вер­не. У од­но­су на тај циљ све оста­ло је дру­го­сте­пе­но.

У да­на­шњем очај­ном по­ло­жа­ју пра­во­слав­ни хришћани не мо­гу да се за­до­во­ље са­мо ти­ме да једностав­но „тач­но” сле­де Ти­пик. Бо­ље је чак и да допусте из­ве­сне „не­тач­но­сти” и од­сту­па­ња, али да се мо­ле Бо­гу и да га опе­ва­ју са свом сво­јом љу­ба­вљу и искре­но­шћу, зна­ју­ћи при то­ме истин­ске захтеве Ти­пи­ка и по­ла­жу­ћи се­би ра­чун за соп­стве­не сла­бо­сти.

Да­кле, „спо­ља­шње зна­ње” са­др­жа­но у овом члан­ку ни­је на­ме­ње­но „устав­чи­ци­ма” и сто­га се не да­је у уобича­је­ном об­ли­ку. Си­сте­мат­ске ин­фор­ма­ци­је о црквеним слу­жба­ма из­ло­же­не су у мно­гим при­руч­ни­ци­ма и уџ­бе­ни­ци­ма. Ов­де је у осно­ви реч о на­дах­ну­ћу вер­них, о то­ме ка­ко идеал цр­кве­ног Ти­пи­ка на­ла­зи прак­тич­ну при­ме­ну у да­на­шњем жи­воту.

***

Не­ма по­тре­бе да се са­вре­ме­на бо­го­слу­жбе­на прак­са Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве иде­а­ли­зу­је: на­ши архипастири отво­ре­но го­во­ре о не­до­ста­ци­ма у сва­ко­днев­ном Богослу­же­њу и о по­тре­би да се оно прибли­жи идеалу Ти­пи­ка. Та­ко на при­мер, ар­хи­е­пи­скоп Авер­ки­је је у свом из­ве­шта­ју о „уну­тра­шњој ми­си­ји” Цр­кве, ко­ји је прихваћен од стра­не Ар­хи­је­реј­ског Са­бо­ра 1962. го­ди­не, из­нео низ оштрих и конкрет­них при­ме­да­ба(5):

„За успех уну­тра­шње ми­си­је нео­бич­но је ва­жно да се по мо­гућ­но­сти сви ко­ји се мо­ле при­ву­ку да на не­ки на­чин ак­тив­но уче­ству­ју у Бо­го­слу­же­њу, ка­ко се не би осе­ћа­ли као пу­ки по­сма­тра­чи или слуша­о­ци, и ка­ко не би долазили у цр­кву као у по­зо­ри­ште, „да би чу­ли див­но поја­ње хо­ра”, ко­ји, ка­ко то че­сто би­ва, из­во­ди пот­пу­но не­цр­кве­не, бра­ву­ро­зне, те­а­трал­не ком­по­зи­ци­је. Пот­пу­но је нео­п­ход­но да се об­но­ви древ­ни оби­чај да сав присутни вер­ни на­род пе­ва на Бо­го­слу­же­њу... Сра­мо­та је да православ­ни вер­ни не по­зна­ју сво­је див­но и ни са чим упо­ре­ди­во пра­во­слав­но Бо­го­слу­же­ње, те је за­то свети дуг па­сти­ра да сво­ју па­ству упо­зна са Богослужењем, што се нај­лак­ше мо­же по­сти­ћи пу­тем ангажова­ња за прак­тич­но уче­шће у ње­му.”

 

Да­ље у истом члан­ку вла­ди­ка Авер­ки­је опо­вр­га­ва рас­про­стра­ње­ну за­блу­ду о то­ме да православ­ним хришћа­ни­ма ни­је до­пу­ште­но да са­вр­ша­ва­ју Богослужење без уче­шћа све­ште­ни­ка - што за последицу има то, да вер­ни, у си­ту­а­ци­ја­ма ко­је су да­нас све чешће и уоби­ча­је­ни­је, ка­да у па­ро­хи­ји нема стал­ног све­ште­ни­ка, оста­ју пот­пу­но бес­по­моћ­ни и „ли­ше­ни молитве”. На ис­тој стра­ни чи­та­мо:

„За­и­ста, по на­шем Ти­пи­ку, сва Бо­го­слу­же­ња днев­ног кру­га, осим на­рав­но Бо­жан­ске Ли­тур­ги­је и Све­тих Тај­ни, мо­гу да са­вр­ша­ва­ју и ли­ца ко­ја ни­су по­све­ће­на у свештенич­ки чин. Ово су у сво­јој молитве­ној прак­си широ­ко ко­ри­сти­ле мо­на­шке оби­те­љи, ски­то­ви, као и пуст­иња­ци, ме­ђу ко­ји­ма ни­је би­ло мо­на­ха са свештеничким чи­ном; све до ско­ра то је мо­гло да се види, на при­мер, у Кар­пат­ској Руси­ји, по­зна­тој по по­божно­сти сво­га на­ро­да, где су, у слу­ча­ју бо­ле­сти или одсу­ства све­ште­ни­ка, са­ми вер­ни чи­та­ли и пе­ва­ли полуноћ­ни­цу, ју­тре­ње, ча­со­ве, ве­чер­ње и по­ве­чер­је, а уме­сто Бо­жан­ске Литурги­је - днев­не мо­ли­тве.”

У ово­ме не тре­ба ви­де­ти ни­шта ло­ше, јер и са­ме наше Бо­го­слу­жбе­не књи­ге пред­ви­ђа­ју та­кву мо­гућ­ност у че­стим опа­ска­ма као што је ова: „Ако је све­ште­ник, гово­ри: Бла­го­сло­вен Бог наш, а ако ни­је, он­да са умиљењем ка­же: Мо­ли­тва­ма Све­тих ота­ца на­ших, Госпо­де Ису­се Хри­сте, Бо­же наш, поми­луј нас. Амин”. По­том сле­ди и чи­тав по­ре­дак Бо­го­слу­же­ња, из­у­зев нарав­но јек­те­ни­ја и свештенич­ких во­згла­са. Ве­ли­ка, сугу­ба и прос­бе­на јек­те­ни­ја за­ме­њу­ју се при то­ме читањем 12 пу­та за ре­дом „Го­спо­ди по­ми­луј”, а ма­ла јекте­ни­ја - тро­крат­ним уза­стоп­ним „Го­спо­ди по­ми­луј”.

Ни­шта та­ко не сје­ди­њу­је вер­не као за­јед­нич­ка молитва. Да­кле, у свим оним па­ро­хи­ја­ма где не­ма сталног све­ште­ни­ка, нео­п­ход­но је да се вер­ни­ма не просто до­пу­сти, не­го чак и пре­по­ру­чи да се у недељ­не и пра­знич­не да­не са­би­ра­ју у цр­кви, а где цр­кве не­ма - по ку­ћа­ма, ра­ди са­бор­ног са­вр­ша­ва­ња за­јед­нич­ких молитава пре­ма уста­но­вље­ном по­рет­ку Бо­го­слу­же­ња.

Ова­кав нор­ма­лан цр­кве­ни оби­чај (као и још мно­го чега дру­гог из нај­бо­љих тра­ди­ци­ја Православља) по­стао је са­да то­ли­ко ре­дак, да га мно­ги до­жи­вља­ва­ју као новину. Али и по­ред то­га, он је прихваћен у не­ко­ли­ко паро­хи­ја Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве и у не­ко­ли­ко по­јединач­них до­мо­ва. Тај обичај тре­ба да се ши­ри и да јача, би­ло у па­ро­хи­ја­ма ко­је из овог или оног раз­ло­га нема­ју све­ште­ни­ка, би­ло у гру­па­ма вер­них та­мо где паро­хи­ја још ни­је фор­ми­ра­на, би­ло у по­ро­ди­ца­ма ко­је (због удаљености) не­ма­ју мо­гућ­но­сти да у не­дељ­не и пра­знич­не да­не до­ђу до цр­кве.

Упра­во тај оби­чај омо­гу­ћу­је бо­го­слу­жбе­ни жи­вот ка­ко у уда­ље­ним кра­је­ви­ма ру­ског ра­се­ја­ња, где се до православ­ног све­ште­ни­ка не мо­же до­ћи, та­ко и ме­ђу истин­ски пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма - ка­ко у САД, та­ко и у дру­гим зе­мља­ма - све­сним не­мо­гућ­но­сти мо­ли­тве­ног оп­ште­ња са од­ступ­нич­ким гру­па­ма ко­је су пра­во­слав­не са­мо по на­зи­ву.

***

По­жељ­но је да се бо­го­слу­жбе­не на­ви­ке при­хва­та­ју од оних ко­ји и са­ми са­вр­ша­ва­ју Бо­го­слу­же­ње са­гла­сно са цр­кве­ном тра­ди­ци­јом и Уста­вом. Но, ако та­квих љу­ди не бу­де, за сва­ког вер­ног ко­ји не­ма мо­гућ­но­сти да до­ђе у цр­кву би­ће од ве­ли­ке ко­ри­сти да као до­да­так обич­ним јутар­њим и ве­чер­њим моли­тва­ма чи­та не­ке слу­жбе, и то:

• ча­со­ве (пр­ви, тре­ћи, ше­сти - у пр­вој по­ло­ви­ни да­на, а де­ве­ти - у дру­гој) ко­ји, из­у­зев тро­па­ра и кон­да­ка, оста­ју не­про­ме­њи­ви из да­на у дан;

• сти­хи­ре Ве­ли­ких пра­зни­ка (у од­го­ва­ра­ју­ће да­не);

• од­ре­ђе­не псал­ме.

У па­ро­хиј­ским цр­ква­ма у Ру­си­ји пре ре­во­лу­ци­је, вечер­ње, ју­тре­ње, по­лу­ноћ­ни­ца, по­ве­чер­је и часо­ви служе­ни су стро­го сва­ко­днев­но, што и пред­ста­вља норму пра­во­слав­ног жи­во­та. Са том нор­мом тре­ба пореди­ти на­шу сва­ко­днев­ну прак­су.

Бо­го­слу­же­ња у не­дељ­не и пра­знич­не да­не, и уочи тих да­на - то је ми­ни­мум без ко­га је цр­кве­ни жи­вот немогућ и пра­во­слав­на по­бо­жност ни­је у ста­њу да се утвр­ди и са­чу­ва. Те да­не тре­ба про­во­ди­ти на одговарајући на­чин. Иако још по­сто­је не­ке па­ро­хи­је и поро­ди­це у ко­ји­ма се не­де­љом ре­дов­но пе­ва ака­тист, бла­го­че­сти­ви ста­рин­ски ру­ски оби­чај са­би­ра­ња на празник уве­че ра­ди „псал­мо­по­ја­ња” ишчезао је у вр­тло­гу сва­ко­дне­ви­це.

Ко од нас не­по­ко­ле­би­во др­жи на­ве­чер­ја пра­зни­ка, неиз­о­став­но их по­све­ћу­ју­ћи све­ноћ­ном бдени­ју (и вечерњу) или мо­ли­тви, а не свет­ским за­ба­ва­ма? Блажене успо­ме­не вла­ди­ка Јо­ван Сан-Фран­ци­скан­ски (Мак­си­мо­вич) ни­ка­да ни­је до­пу­штао да у не­дељ­ној служби уче­ству­је не­ко ко је суботње ве­че про­вео забавља­ју­ћи се (чак и ако је пре то­га био у цр­кви „да би из­вр­шио ду­жност”!). И ка­ко су се са­мо не­при­јат­но осећали они Ру­си ко­ји су се 1964. го­ди­не оку­пи­ли да обе­ле­же „пра­зник” Хало­вин („Ноћ ве­шти­ца”), у на­ве­чер­је пра­зни­ка св. Јо­ва­на Крон­штат­ског, ка­да се вла­ди­ка Јован појавио на њи­хо­вом пра­знич­ном ба­лу и сво­јим стро­гим, без­мол­вним по­гле­дом раз­об­ли­чио њи­хо­во безвер­је!

***

Чи­ње­ни­ца на­шег уда­ља­ва­ња од иде­а­ла (тј. од норме) пра­во­слав­ног жи­во­та не тре­ба да бу­де по­вод за уни­ни­је, не­го за упор­но стре­мље­ње ка овом иде­а­лу, коли­ко је год то мо­гу­ће у усло­ви­ма савреме­ног жи­во­та ко­ји нас на сва­ки на­чин од­вла­чи од ње­га. Пре све­га, треба зна­ти да је овај идеал са­свим до­сти­жан, да не захте­ва од нас ни нат­при­род­не на­по­ре, ни не­ка­кво посеб­но, уз­ви­ше­но „духовно” ста­ње, ко­је је на­вод­но потреб­но да би­смо по­че­ли да сла­ви­мо Бо­га.

За­пра­во, јед­ну од пре­пре­ка за ши­ре­ње пра­во­слав­них слу­жби днев­ног кру­га у сва­ко­днев­ном живо­ту представља по­гре­шни ду­а­ли­зам ко­ји се уву­као у православ­ни по­глед на свет - тач­ни­је, да је Православље не­што ап­стракт­но „ду­хов­но”, а да су право­слав­ни хри­шћа­ни у жи­во­ту „исти као и сви дру­ги”. Све­ти Оци нас, на­про­тив, са­свим ја­сно уче да се истински хри­шћа­нин од дру­гих раз­ли­ку­је ка­ко спо­ља тако и на уну­тра­шњем пла­ну, при че­му се јед­но изражава кроз дру­го. Та­ко учи и све­ти Ма­ка­ри­је Ве­ли­ки:

„Хри­шћа­ни има­ју свој свет, свој на­чин жи­во­та, сопстве­ну ми­сао, реч и де­ло; дру­га­чи­ји је пак начин живо­та, и ми­сао, и реч, и дру­га­чи­ја су де­ла љу­ди ово­га све­та. Јед­но су хри­шћа­ни, а дру­го они ко­ји љу­бе свет; из­ме­ђу њих је ве­ли­ко ра­сто­ја­ње... По­што је ум хри­шћа­на увек за­у­зет раз­ми­шља­њи­ма о не­бе­ском, они по оп­ште­њу у су­де­ло­ва­њу у Ду­ху Све­то­ме са­зер­ца­ва­ју веч­на до­бра; бу­ду­ћи да су ро­ђе­ни сви­ше од Бо­га, они су се за­и­ста удо­сто­ји­ли да по­ста­ну де­ца Бо­жи­ја... Об­на­вља­њем ума, уми­ре­њем по­ми­сли, љу­ба­вљу и не­бе­ском приврженошћу Го­спо­ду, Хри­шћа­нин се као но­во створење раз­ли­ку­је се од свет­ских љу­ди... Хри­шћа­ни има­ју дру­га­чи­ји свет, дру­га­чи­ју тр­пе­зу, дру­га­чи­ју оде­ћу, дру­га­чи­је за­до­вољ­ство, дру­га­чи­је оп­ште­ње, дру­га­чи­ји на­чин раз­ми­шља­ња, те су сто­га бо­љи од дру­гих”.

Дај­те да упо­ре­ди­мо свој жи­вот са овим стан­дар­ди­ма Пра­во­сла­вља:

Да ли ми ствар­но има­мо дру­га­чи­ју тр­пе­зу и дру­га­чи­ју оде­ћу од овог све­та ко­ји је огре­зао у бестид­ном раз­вра­ту и сто­ма­ко­у­га­ђа­њу? Је­су ли на­ша де­ла и ре­чи, на­чин живо­та и мо­ли­тве дру­га­чи­ји? Ако ни­су - он­да се ми несум­њи­во не раз­ли­ку­је­мо од оних ко­ји љу­бе свет. Да ли се на­ши пра­зни­ци по сво­ме сми­слу раз­ли­ку­ју од празника љу­ди ово­га све­та? По­све­ћу­је­мо ли их не­поколе­бљи­во Бо­гу и просла­вља­њу Бо­га, жи­ти­ји­ма Његових Све­тих и де­ли­ма Бо­го­на­дах­ну­тих Ота­ца? Посве­ћу­је­мо ли, по ме­ри на­ших си­ла и вре­ме­на, део свако­га да­на мо­ли­тве­ном под­ви­гу, др­же­ћи се Бо­гом даног днев­ног кру­га Бо­го­слу­же­ња и осло­ба­ђа­ју­ћи се тешког бре­ме­на са­вре­ме­ног свет­ског жи­во­та?

Да ли је мо­гу­ће спа­си­ти се без та­квог под­ви­га? Све­ти Ма­ка­ри­је Ве­ли­ки од­го­ва­ра:

„Мно­ги љу­ди хо­ће да се удо­сто­је Цар­ства Не­бе­ског без на­по­ра, без под­ви­га, без про­ли­ва­ња зноја; али, то је немогуће”.

Ве­ли­ки под­ви­зи су не­до­сти­жни за оне ко­ји жи­ве у све­ту и ко­ји су ве­за­ни свет­ским бри­га­ма. Колико је са­мо ва­жно за нас да ко­ри­сти­мо мо­гућ­ност бла­го­дат­ног и надах­њу­ју­ћег под­ви­га ко­ју Цр­ква ну­ди на­шим жед­ним душа­ма - днев­ни ци­клус цр­кве­них слу­жби. Чак и ма­ло, али ре­дов­но уче­шће у том ци­клу­су, у ста­њу је да хришћа­ни­на учи­ни за­и­ста раз­ли­чи­тим од дру­гих и да му от­кри­је до­тле непознати свет ми­сли и осе­ћа­ња - зе­маљ­ски жи­вот Цр­кве Хри­сто­ве.

_______

(1) Ово је је­дан из се­ри­је чла­на­ка о бо­го­слу­жбе­ном типи­ку Пра­во­слав­не Цр­кве ко­је је о. Се­ра­фим по­чет­ком 70-их пи­сао за ча­со­пис „The Orthodox Word”.

(2) Све­то­вла­ди­мир­ски Бо­го­слов­ски тро­ме­сеч­ник (енгл), 1973, т. 3, стр. 221-238.

(3) Да­нас - Ауто­ке­фал­ну Аме­рич­ку Пра­во­слав­ну Цркву.

(4) М. Ска­ба­ла­но­вич. Толковый Ти­пи­кон. Ки­ев, 1913, т. 2, стр. 2-3.

(5) Ар­хи­е­пи­скоп Авер­кий. Истин­но Пра­во­сла­вие и современный мир. Джор­дан­вилл, 1971, стр. 202. Изабрани тек­сто­ви из овог збор­ни­ка об­ја­вље­ни су и на срп­ском: Ар­хи­е­пи­скоп Авер­ки­је Џор­дан­вил­ски. Све­та Рев­ност. Бео­град, 1998.

http://predanje-ms.blogspot.com/2011/03/blog-post_13.html

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.