Пут класичне јоге и покајање

За атеистичку свест, у духовном смислу незналачку, религије су једнаке. У нашем друштву, као последица тога, влада опште распрострањена предрасуда да све религије имају исти циљ. Окултизам свесрдно подржава овакав став, тврдећи да све религије различитим путевима воде једном те истом циљу. Велики реформатор хиндуизма који је живео у XIX веку у Индији, Рамакришна, учио је да су богови разних религија у суштини исти пошто све религије говоре о истом Богу.

По његовом мишљењу, они људи који тврде да је само њихова религија истинита, личе на слепце у причи о слону: "Четворица слепих пришли су слону. Један је додирнуо ногу слона и рекао: слон личи на стабло. Други је додирнуо сурлу и рекао: слон личи на дебелу батину. Трећи је додирнуо стомак слона и рекао: слон личи на огромно буре. Четврти је додирнуо уши и рекао: слон личи на велику корпу. И почели су да се свађају какав је слон у ствари" (20, т. 3, с 105).

У овој причи се подразумева претпоставка да сва четири слепца имају урођено, неотуђиво право познања слона, макар и чулом пипања. Они се односе према слону добронамерно, поштено, док им он спокојно даје могућност да га опипају. Ништа, сем слепила, њима не смета. У односу на слона можда и јесте тако, али не и у односу према Богу.

До грехопада првих људи све би могло бити тако како нам прича Рамакришна, но људи су згрешили у односу према Богу, и изгубили право на непосредно "опипавање". Не верујући Господу, а верујући сатани, они су направили избор и пали под власт лукавог духа. Сада им је он подметнуо себе, лудо се смејући слепим људима, радујући се њиховој свађи поводом онога што су опипали. Сагрешивши, људи су предали себе под власт сатане, који је путем греха добио тачку ослонца у деловању на нас, и у том стању ми не можемо бити уверени да си су сви наши доживљаји - од Бога.

Осим тога, Бог - није слон, коме је потпуно свеједно разумеју ли га слепци или не. Онима, који су се одвратили од сатане и покајали се за грехе отаца својих, Он се сам јавља, и на сваки се начин стара да би ми, колико је то могуће и корисно за нас - имали јасну истиниту представу о Њему. И више од тога, Он сам узима на себе наше грехе и сам чисти наше духовне очи. Но, само у случају ако смо се покајали и напустили греховни пут својих прародитеља. У причи о четири слепца нема речи покајања и подразумева се да је процес познања твари (слона) једнака "процесу" познања Творца.

Због тога није необично, што у класичној јоги - конкретном "руководству" ка хиндуском "спасењу" - не налазимо оно што је присутно у хришћанству. Али, није правилно преносити методе које је човек разрадио приликом изучавања створеног света на познање самог Творца и размишљати о Њему онако како размишљамо о земним тварима, ма како то "научно" изгледало. Да видимо шта претходи процесу медитације или дјане - главном средству јогичког, "духовног виђења", уз помоћ које јога постиже, или настоји да постигне истину, разликујући лаж од истине. У класичној јоги сав процес "саморазвоја" или јогичког "спасења" (циљ јоге је ослобађање од патње, што је слично спасењу) могуће је сврстати у осам ступњева:

1) Јама (уздржање); у себе укључује:

а) уздржање од наношења штете свим облицима живота,

б) правичност у мишљењу и говору,

в) забрану крађе,

г) контролу чулних жеља и страсти,

д) непримање поклона.

2) Нијама (култивисање добрих навика) укључује:

а) прочишћавање тела купањем и узимањем само чисте хране (вегетаријанство), прочишћење ума развијањем дружељубивости, добронамерности, бодрости, чињењем добра другим људима.

б) стварање навика да будемо задовољни оним што долази само од себе, без сувишних напора,

в) умртвљење тела, то јест стицање навике неосетљивости на хладноћу, топлоту итд.,

г) навика редовног читања религиозних књига,

д) контемплација о Богу.

3) Асана (физичке вежбе): овладавање различитим положајима, међу којима су посебне позе важне при медитацији.

4) Пранајама (овладавање дисањем): развијање способности удисања, издисања, посебног ритма задржавања дисања, ради овладавања нарочитим начинима дисања погодним за медитацију.

5) Пратјахара (одвајање чула од објекта): развијање способности негледања отворених очију, неслушања усред буке, уопште нереаговања на спољашње надражаје.

6) Дхарана (усредсређивање ума на жељеном објекту); развијање способности усмеравања пажње.

7) Дјана (медитација): развијање способности созерцања неког објекта у непрекидном временском трајању без прекида.

8) Самади (сједињење ума с објектом созерцања): развијање способности путем медитирања до степена губитка осећаја одвојености објекта созерцања и созерцатеља - они као да се сливају у једно; самади је сједињење с Апсолутом "сједињење ограниченог ја са бесконачним и апсолутним постојањем" (32,с. 15).

Ових осам ступњева јоге дати су у књизи "Увод у хиндуистичку философију" Д. Дата и С. Чатерђи (28, с. 257-26)

Јасно је уочљиво да ових осам ступњева јоге могу бити подељени на три дела:

- морални (1 и 2);

- физиолошки (3 и 4);

- психолошки (5, 6, 7, 8).

Од њих, само морални аспект може бити упоређен са православним "методама". Иако се у православној аскези помиње способност усклађивања дисања с молитвом (15, с. 140), чак и став при молитви (15, с. 131), никакве сличности са пранајамом и асанама у њима нема.

"Умно делање", или "Исусова молитва" има одређену малу сличност са праксом медитације - и тамо и овде ми имамо непрекидно задржавање пажње на "објекту" (ако уопште Господа Исуса Христа смемо назвати "објектом"). У аскези се та усмереност пажње зове "чување срца", "држање пажње". Али, сви ови напори са сопственом психом и телом, представљају "припремање њиве", док сам Господ не посеје зрно, под условом - да смо се покајали!

То најважније ми нећемо наћи ни у етичком ни у психолошком делу јоге. При медитирању је неопходна усмереност пажње; при моли-тви, она је такође неопходна, но савршено недовољна. Осим пажње, у молитви је још потребно благодарно и скрушено срце (17, с 38). - Без скрушености срца (као последице покајања) и Исусова молитва може бити погибељна (17, с. 23, т. 1, с. 270), може одвести у безу мље и самоубиство. У том погледу покајање се јавља као кључни моменат - који одваја јогу од православне аскезе, и може се догодити потпуна погибао душе јоги-на у свој његовој пракси.[1]

Покајање - одвраћање од сатане, и обраћење к Христу - представља тачку ослонца православног спасења. Тај избор, важан не само за земни живот, него и за вечност, учвршћује се Светом Тајном Крштења која отвара човеку приступ ка другим Светим Тајнама, неопходним за исцелење његовог целокупног бића. Најважније место међу Светим Тајнама припада Тајни Светог Причешћа. Налазимо ли ми нешто слично у јоги? Очигледно, не! Православље се и разликује од свих других религија поседовањем спасоносних тајни за душу човека.

Говорећи о покајању као најважнијој одлици Православља дужни смо навести да неки правци јоге такође говоре о њему (21) али то је само зато да човека уведу у заблуду, човека формираног у хришћанској традицији, јер смисао тог "покајања" сасвим је далеко од смисла хришћанског покајања. Ево шта о томе каже Рамајананда:

"У јоги, покајање се састоји у добро-вољном самонаметању ограничења и страдања, што не значи обавезно наношење и телесног бола. Да би донело истинску корист духовном развоју човека, покајање мора да буде у складу са учињеним грехом" (21, с. 25)...

"Ако ви злоупотребљавате алкохол и тиме наносите штету вашем телу, грешите и заустављате сопствени напредак. Ако се одвикнете од алкохола, то је покајање. Употреба дувана смета вашем јогичком развоју, и тако, ко се одрекне пушења - чини то путем покајања (21, с. 25).

Као што видимо: овде нема ни речи о Богу. Овакво "покајање" није покајање у хришћанском смислу речи, у којем "борба с грехом се мора испољити у разоткривању своје душе пред Богом и људима зато што је корен сваког греха у самољубљу и самозатворености човека" (24, с. 70).

То уопште није покајање, него аскетизам који се практикује себе ради, а не Бога ради, ради овладавања и потчињавања своје телесне природе себи, својем "ја", а не Богу, како би човек постао над-човек, узвисир се над другим људима, достигао стање божанства. Све је ово - израз самољубља и егоизма. Тако, Шивананда у књизи "Самади-јога" пише да је, ради постизања коначног циља јоге - самадија - потребно, између осталог:

- ни са ким не општити мислима, речима, делима;

- развити равнодушан однос према свему;

- не бринути о било чијој срећи или несрећи;

- не везивати се за ствари и људе.

Стиче се утисак, да јога поставља идеал достизања личног блаженства путем одвајања од других људи, без обзира на њихове невоље или радости. Спаситељ нам није заповедио да развијамо равнодушност према људима, него љубав, и не да се затворимо у себе, већ да носимо бремена један другога, директно указујући да нема веће љубави од оне кад човек душу своју положи за ближње своје (Јн. 15, 13).

И апостол Павле је говорио: "И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (1. Кор. 13,2). Као што видите, јога нас одводи у неком другом правцу.

Наука јоге признаје постојање Бога, мада је његова улога пасивног посматрача у делу јогичког "спасења", тако да се и само поклоњење Богу јавља као "једно од средстава коначног достигнућа самадија" (С. Чатерђи и Д. Дата: Увод у индијску философију) (28, с. 261). Бог се схвата врло особено. Јога каже: "Бог постоји; постоји као једна Душа различита од свих осталих душа, и Он јесте вечни Властодржац свег створеног, вечно слободни Учитељ свих учитеља" (7, с. 34). Он јесте "Вечна Душа (Атман) недоступна патњи и последицама деловања и жеља" (с. 39) "неограничено знање" (с. 37) "једини Учитељ неограничен временом" "Учи-тељ бесконачног знања" (с. 39). У свим овим атрибутима - ни речи о љубави, о томе да је Бог пре свега - Љубав. Да није сатана тај Бог о коме говори јога, бог знања, а не Љубави?

Свакако, у јоги се осећа укус хладног расуђивања и рационализма на путу ка Богу и човеку. Сличним интелектуалним ставом према Богу одликује се буди-зам, у чијем учењу такође не налазимо покајања.

Будизам и Православље

У будизму средства и путеви спасења ("марга") по опису С. Чатерђија и Д. Дата јесу:

1) Исправни погледи

Незнање је главни узрок наше патње. Ако одстранимо узрок несреће нестаће и патња. Исправан став - то је правилно разумевање "четири узвишене истине" које је формулисао Буда:

1) Живот у свету је пун патње; 2) Постоје узроци патње; 3) Постоји могућност прекида патње; 4) Постоји пут који води избављењу од патње.

2) Исправна одлучност

За избављење од патње потребно је: а) одрицање од свега земаљског; б) одрицање од лоших намера; в) одрицање од мржње према другим људима; г) чврста решеност да се живот саобрази према истини.

3) Исиравно учење

Неопходно је уздржавање од лажи, клевете, грубих речи и бестидних разговора, - то јест, контрола сопственог говора.

4)Исправно понашање

Неопходно је одрећи се од уништења сваког живота, од неправилног удовољења чулима, од лоповлука, итд.

5)Исправан начин живота

Неопходно је живети часно и поштено, не прибегавајући недозвољеним средствима чак ни ради опстанка.

6)Исправан напор

Постојано искорењивање из себе старих идеја и навика, прихватајући нове и умножавајући знање усва-јањем нових идеја.

7)Исправно настројење ума

Неопходно је стално имати на уму да су ствари по природи пролазне. То је потребно ради тога да бисмо се ослободили од везаности за предмете и жалости због губитка истих.

8)Исправно усредсређење

Овде се има у виду психотехничка пракса удуб-њивања (медитација) са циљем достизања стања ослобођења од патње (нирвана).

Ова пракса се састоји од четири степена:

а)осмишљеност и спровођење истине чистим и непомућеним умом, уз отклањање сумње у четири племените истине.

б)постајање свесним радости духовног спокојства које се рађа из непомућеног расуђивања.

в)искуство уласка у стање равнодушја, тј. одрицање радости усредсређивања.

г)достизање савршене непомућености, равнодушја и самосавладавања (28, с. 116-121).

Разматрајући ових осам ступњева будистичког учења ми не налазимо у њима ништа слично покајању, иако јасно видимо исто оно узгајање непомућености, равнодушја, самосавладавање. И овде на налазимо љубав - ону љубав у којој човек полаже душу своју за друге, као што је Христос распет за нас. Осим тога, будизам одриче постојање Бога, и будиста нема пред ким да се каје. Идеал будизма је супротан идеалу хришћанства: то је идеал егоисте.

Истине ради, потребно је рећи неколико речи о једној грани будизма, махајана-будизму, који проповеда идеал бодисатве. Бодисатва означава такво стање човека који је достигао нирвану када се он, покренут сапатњом, одриче уласка у нирвану да би спасао људе који остају у незнању. Жртвујући лично "спасење" он постаје проповедник равнодушја, као суштинског лека од живота. То је слично препоруци болеснику да уместо лека за оздрављење узме отров који ће прекратити болест заједно са животом.

Господ је рекао: "Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу". (Јн. 10, 10). Идеали источних учења и хришћанског учеша су супротстављени. Исток тежи избављењу од живота, а хришћанство стреми преображењу истог, обожењу.

Интересантно, што је у опажању присутнија хладноћа расуђивања и интелектуализам, својствени јоги и будизму, сами њихови методи више личе на ,други вид молитве", описан код Светог Симеона Новог Богослова. Таквих видова молитве има три, и само је један од њих правилан. Ево шта он каже.

"Други вид молитве је тај, кад неко своди ум свој у себе одвајајући га од свега чулног, чува своја чула, прикупља помисли да не би лутао по таштим предметима овога света, испитује своје помисли, прониче у смисао изговорене молитве, чува своје помисли да не би постале ђаволским пленом пристанком на нешто сујетно и зло (све то са великим трудом и самопрегором!); настоји да дође до себе самог да не би био побеђен неком страшћу. Одлика овог подвига је што се сав одвија у глави: помисао се са помишљу бори.

Имајући такав подвиг и такву борбу са самим собом, он нема мира од себе самог никад, и не налази времена да се занима творењем врлина, да би задобио и венац правде. Такав човек је сличан борцу против непријатеља у ноћној тмини, који чује њихове гласове, прима ударце од њих, али не може да их види... Зато што он сам пребива у глави а зле помисли из срца излазе...

Бескористан је труд њему несрећнику, и чак, сасвим губи плату своју, зато што не примећује да је савладан таштином, и уображава да добро познаје себе. У својој гордости он друге презире и осуђује их, а сам себе хвали, машта да је достојан да буде пастир овцама словесним, да их руководи - а личи на слепца који води друге слепце" (8, т. 5, с. 330-331).

Данас је веома распрострањена агни-јога (јога огња). У хришћанству, покајање се јавља као главно средство очишћења од греха. О очишћењу говори и класична јога. Спознаја о унутрашњој чистоти постоји и у агни-јоги. Агни-јога је тесно везана са традицијом окултизма. Зато је важно рећи како се овде схвата та унутрашња чистота. Ево шта пише тим поводом "мајка агни-јоге" - Јелена Рерих, у писмима својим ученицима:

"Одбаците сваку нечистоту мисли, заменивши је добрим мислима. Пожурите да очистите дух изграђујућим мислима о чудесном будућем" (16. с. 46). О ефикасности таквог "очишћења духа" ми можемо судити на примерима бивших комунистичких државних руководилаца којима "изграђујуће идеје о чудесној будућности" нимало нису сметале да проливају крв невиних људи у време револуције, грађанског рата и масовних репресија. Само покајање пред Господом очишћава, али се оно у агни-јоги не спомиње. Христос је за њих обичан човек, који је личним напором достигао над-човечански ниво; Бог је Апсолут који се не меша у земаљске ствари и потпуно је равнодушан у односу на људску судбу на овој грешној земљи. У овом учењу очигледно је присутан будизам, који је утицао на формирање става Николаја и Јелене Рерих.

Говорили смо о интелектуалном и рационалном карактеру будизма, али ова особина није присутна у свим његовим разноврсним облицима. У зен-будизму влада супротна тенденција - порицање интелекта - док се акценат ставља на психичка стања која се зову озарења, просветљења, сатори. Међутим, и овде се ум преображава зато да би човек достигао потпуно пра-жњење ума од сваке мисли и сагледао првобитну светлост "нествореног ума". За ово пустошење ума примењују се типично интелектуалне загонетке које се зову "коани". Циљ коана је - увођење ученика у стање менталног шока, кад он, после вишедневних и безуспешних напора, коначно "убоде" правилан одговор, ум му се отвори и он осећа "празнину".

Оперисање умом не доноси спасење. Свети Григорије Палама каже: "Онај који пројављује дејство ума и просвећује се светлошћу разумевања или умним озарењем, ако се због тога сматра прочишћеним, прелашћује себе упавши у лаж, и путем самообмане широко отвара врата ономе који свагда настоји да нас преласти" (8. 2. 5, с. 326).

О деловању покајања

Покајање Блудног сина;

Оче, сагреших небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим... (Лк.15,21)

Пред нама су, с једне стране, "осмоструки пут" јоге и будизма, укључујући физичке и дисајне методе, и друге сложене психолошке технике, а на другој страни - покајање.

Само једна реч - покајање - чини се неубедљивом у поређењу с целом армијом савршено разрађених "психофизичких техника измене свести", које образују читаву индустрију техника "духовног раста", "ширења свести", "отварања унутрашњих простора" итд. Али, с друге стране, ова вишеструкост и "суптилност" могу бити слабости целокупне источњачке психо-механике.

Замислимо следећу ситуацију: пред нама су велика и јака челична врата која су закључана. Онај ко нема кључа има мноштво других начина да их отвори - да их сломи маљем, ћускијом, да употреби машину, ауто-мат, динамит, ласер, киселинска хемијска средства итд... итд... Али, ниједна од ових техничких могућности не гарантује отварање врата, и не представља истински начин отварања врата. Наравно, дивљаку који ништа не зна о бравама, кључ - малено парче метала - чини се смешним у поређењу са свим тим арсеналом разорних средстава, њиховим спољашњим ефектима: буком, ватром, димом. У сваком случају, само кључ може отворити врата не сломивши их, све остало је сувишно. Тако је и у нашем случају: "неубедљиво" средство какво је покајање, показује се као прави кључ који отвара врата Царства Небеског; све друге технике сламања врата, затворених од самог Господа, јесу лоповске вештине опасне и за саме лопове. Управо овако се могу оценити источне методе "спасења".

О великој сили покајања сведочи следећа епизода из живота оптинског старца, преподобног Амвросија, описана у сећању једне од његових духовних кћери: "У његовој келији горело је кандило и малена свећа од воска на столу. Читање из забелешке било је тешко, скоро немогуће. Рекла сам оно чега сам се сетила, и то брзо, а затим додала: "Баћушка, шта још да вам кажем? Зашто се кајем? - Заборавила сам". Старац ме је због овог укорио.

Нагло је устао са постеље на којој је лежао. Учинивши два корака зауставио се на половини своје келије. Ја сам се невољно на коленима окренула према њему. Старац се усправио у свој својој висини, погнувши главу, подигао је руке увис у молитвеном ставу. Учинило ми се да су се његове ноге одвојиле од пода. Гледала сам на његову осветљену главу и лице. Сећам се, као да је таванице нестало, а глава старца као да је пробила врх. То ми се јасно показало. Минут касније баћушка се надвио нада мном, измењена изгледа и прекрстивши ме, рекао: "Запамти до чега може довести покајање. Иди". Изашла сам од њега тресући се, и сву ноћ проплакала над својом неразумношћу и немаром" (13, с. 283; 10, с. 22-23).

У овој необичној епизоди најважнији моменат је тај што преподобни Амвросије Оптински делимично "отвара чула" своје духовне кћери, тако да је она могла увидети нешто што се односи на невидљиви свет (отва-рање таванице нпр.) Она не саопштава све што је видела, јер је виђење за н>у потресно и неочекивано; произ-вевши силно дејство, оно оставља утисак необичности. И овај контакт са невидљивим светом Преп. Амвросије означава као могућност отворену једино покајању.

О важном месту покајања у Православној аскези сведоче речи Светог Игњатија Брјанчанинова: "Свети Оци Источне Цркве, нарочито пустињаци, управо кад су достигли висине духовних подвига, тада су се сва постигнућа у њима слила у једно - покајање. Покајање је обузело сав живот, сваку делатност: оно је било последица сагледавања својих грехова."

Једног великог оца су питали, у чему се састоји делање усамљеног инока? Он је одговорио: "Умртвљена душа твоја ти је пред очима и ти ли ме питаш какво треба да буде твоје делање" (Св. Исак Сирин, Беседа 21)? Плач - је најважније делање истинског подвижника Христовог.

Сагледавање грехова својих и рађање покајања због њих, јесте дело које се не окончава на земљи: сагледавањем својих грехова рађа се покајање; покаја-њем се стиче очишћење; постепено очишћено око ума почиње увиђати такве недостатке и повреде људске природе, које оно раније, у помрачењу своме уопште није примећивало" (5, т. 2, с. 26-127).

Покајање је оно чиме започиње пут хришћанина и оно што тај пут постојано прати. Човек се крштењем одриче од сатане и свих дела његових, обраћа се Христу; он оставља греховни живот и одлучује да живи побожним и праведним животом. Када је донета ова одлука њему се шаље светим крштењем помоћ у виду благодати Духа Светога.

НАПОМЕНЕ:

¹ Занимљиво је да се у "европским" курсевима јоге етички моменат практично заобилази, и човек се, у свом грешном стању, одмах баца на вежбање асани, пранајаме, медитације, деформишући још више психу и физиолошке процесе у телу. Сами јогини (Индуси, а не европеизирани учитељи који јуре славу и новац) упозоравају да је без моралног темеља практиковање јоге опасно. Чувени јоган Шивананда каже: "Без моралног васпитања није могуће успети у медитирању" (32, с. 14). Ми такође можемо рећи да је и у молитви "морална подлога" веома важна, али покајање се не може изједначи-ти с "јамом и нијамом" које нуди јога.

Извор: Владимир Димитријевић, Стаклене очи Индије, Православље и духовност Далеког Истока,  (Православље и секте - књига III).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/StakleneOciIndije/StakleneOciIndije.htm

Напомена: Постављање фотографија  у текст наше - прим. "Борба за веру"