Уредништву дневног листа „КУРИР“, Београд

-     за новинара Драгана Росандића аутора колумне „Писма из Монтенегра“

ОТВОРЕНО ПИСМО

Поштвани Господине Росандићу,

Обраћам вам се као  Ваш дубоки поштовалац пре свега због искрености, директности и храбрости у вашим текстовима које сте на различите теме објавили кроз колумну коју уређујете.

Са једне стране Владика Артемије очајнички и мученички брани статус опстанка манастира и цркава на Косову и Метохији трудећи се да сачува њихову аутономност и независност у односу на било какве условљене и наметнуте захтеве које представници разних европских и светских институција стављају пред њега.

Са друге стране Митрополит Амфилохије има потребу „да се меша“ у делове надлежности Епископа Артемија и у својим иступима ставља у први план статус СПЦ на Косову и Метохији, док све то исто не ради онде где је позван и надлежан да ради, конкретно у Црној Гори у којој столује као надлежни и изабрани Поглавар дела наше СПЦ у тој српској земљи.

Зашто то овако кажем да подсећа на неку оптужбу или лаичко мудровање.

Површно гледано, пратећи објаве свенародних Црквених скупова у Црној Гори поводом празника појединих Светиња, градова и села широм Ц.Г. стиче се утисак да перманентно и учестало овај Митрополит одржава саборност, мобилност и заједништво Православног живља у овој српској земљи.

Читајући текстове беседа Митрополита Амфилохија најчешће у дневном листу „ДАН“ и поред упорног тражења нисам успео да пронађем ИЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ која садржи помен српског имена, идентитет српског народа или само реч „српско“ у префиксу било којег сазивања скупа или његовог обраћања народу кроз различите беседе.

То Митрополит Амфилохије свесно избегава, а верно га следе Владика Јоаникије и други поглавари СПЦ на тлу Црне Горе – не помињући ништа српско, по угледу на њега или по његовом наређењу – то не знам.

И ако у говорима и обраћањима политичара српског корпуса као што је случај Предрага Поповића, Шоћа, Андрије Мандића и других сличне провинијенције, такав свесни пропуст не постоји, те су Срби у Црној Гори то што јесу – Срби, онда се код Митрополита Амфилохија све своди на скуп Православног народа, Сабор Православне омладине и тако редом, док префикса „српског“, помена имена српског, постојања ичега српског у Ц.Г., тога нема никада и нигде у тим позивима, скуповима, беседама, говорима, разним обраћањима које Митрополија и овај Архијереј упућују верном народу.

Прозирући у данашња времена, пре само нешто више од 150 година, његов велики и свевремени предходник Владика Његош, тужно је у тексту „Горског вијенца“ завапио: „О кукавно српство угашено“.

Потврду његових речи проналазимо нестајањем помена имена Српског код настављача његовог Владичанског трона, нестајањем српског језика у Црној Гори као земљи у којој се преко 60% народа изјашњава о свом српском корену.

Завет Светог Симеона -  Стевана Немање садржава основни принцип опстанка једног народа кроз поуку: „...чувај дете свој језик јер докле он допире дотле допире и твој народ без обзира како су границе исцртане“. А данас како су се појавили бошњачки, македонски, црногорски језик тако нестаје и Српски народ као идентитет на тим просторима.

Подгорички сам зет, завршио сам Правни факултет у Подгорици 1998. године, после 2000. године положио Државни и Правосудни испит у Подгорици и често одседам код своје тазбине.

И тако често читам Дневни лист „ДАН“ и дивим се његовој уређивачкој политици, редовно идем на Службе Божије у Зетским црквама – у Српској, Махали, Вуковцима, Понарима, и одлазим понекад у Манастир Дајбабе.

Волим српски народ у Црној Гори храбар и истрајан у чувању свог идентитета.

Зато се чудим да Митрополит Амфилохије претендент за Патријарха СПЦ и председавајући Синода СПЦ је у  Црној Гори најмање Србин од свих тих људи доле који се тако декларишу.

У преломним моментима и догађајима када се спроводи „политички маркетинг“ било је оштрих речи, осуда због третмана нашег народа од стране страних моћника, прозивања Буша и Блера и других, изречених кроз беседе овог Митрополита, и добио је много поена код народа на рачун таквих садржаја.

Чак је и Радована Караџића причестио и добио насловну страну у „ДАН-у“ где је Митрополит Амфилохије представљен са огромном сликом и насловом

Подсећа ме све то на неке наше овдашње политичаре који искористе сваки повод - елементарну непогоду, актуелни локални догађај или проблем, инцидент (као на пример са Владиком Филаретом) или слично да се појаве на првим странама новина као активни учесници решавања конкретне ствари.

У Црној Гори где је угрожен идентитет и опстанак српског народа као негда у Македонији, овај Митрополит не проналази такве праве и деректне речи које значе јасну борбу и циљ – да се зна да још има Срба у Ц.Г. и да нису тамо остали само неки „Православни“ непознатог корена и порекла, које он као само такве неименоване – православне он у својим беседама познаје и препознаје.

И свака његова беседа је даље позив на љубав, братољубље, Христољубље и друге опште али неконкретне разлоге где се не апострофирају проблеми директно Срба и народа српског у Црној Гори.

Десило се да сам посетио предавање о Ави Јустину Ћелијском у „Духовном центру“ у Подгорици, пре пар година. На крају предавања је једна жена из публике устала са питањем о томе да ли је Митрополит Амфилохије био код папе у Риму, да ли је примио неки прстен као на поклоњењу код њега, због чега је тамо био самоиницијативно или од кога послан, што тада није било тема вечери па је тако и одговор на питање избегнут од поступајућег предавача Оца Јована Радосављевића, који је био и наоко видно уплашен од тога. Ово само узгред – да се и у Црној Гори неко разабира око свега.

Поштовани Г-дине Росандићу немојте се осећати позваним или прозваним да се бавите оваквом темом, само покушајте да проверите садржај ових мојих навода, излистајте мало бројеве „ДАН-а“ кроз године уназад, па онда прочитајте беседе Митрополита Амфилохија и ако пронађете реч „српски“ или „српско“ онда сам у грешци, па све заборавите.

Ако пронађете да је бар делимично тачно оно што сам Вам изнео у овом писму, биће прилике и повода некада да се бар неком речју на све ово осврнете.

Тако вам помогао Бог и наставите као до сада, уз мој срдачан поздрав.

У Чачку, дана 3.9.2008. године   

Томислав Ерић, адвокат