БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

1. 1) Када човек учини неко добро (дело), њему самоме бива добро од тога.
2. 2) Како дознати да ли је Бог примио наш пост,молитве и милостињу?
3. 3) Како треба певати и молити се?
4. 4) Освећење и слобода се дају души вером.
5. 5) Душа псалмопојући треба да буде смиреномудрена.
6. 6) Чиме се гаси Божија благодат?

1.

Брате! Када слушаш да нам свети оци говоре да постимо или дајемо милостињу или да чинимо неко друго добро дело ради Бога, имај на уму да они тако говоре из снисхођења према нашој немоћи, јер Бог нема никакву потребу у ма каквом нашем добру, као самодовољни и ниучем неоскудни. Ма каква добра дела да чинимо у садашњем животу, сва се она обраћају нама на добро, а Богу она ништа не дају, и Он нема никакву потребу у њима. (Онај) ко пости, злострада, бди, даје милостињу, тај чини све то да би стекао одобровољење и милост од Бога. Јер ако на попришту садашњег живота, мрачном и пуном греха не притегнемо себе добровољно постовима, бдењима и другим злострадањима и не будемо милостиви према другим људима, онда ни Бог нас неће помиловати и опростити нам наше грехе. (Онај) ко је и сам немилостив према другима како може да очекује себи милост од праведнога Бога? Ко чини грехе, не тужећи због њих, а Бога се не боји, не каје се за њих, не притеже себе због њих постом и бдењима, и не моли Бога за њих, тај не тражи опроштај од милостивог и многомилосрдног Бога. Дакле, нека нико не мисли  да чини ма какво добро ради Бога, већ ради свог сопственог спасења.

Ко тако мисли и има такво убеђење, да добра дела чини ради свог спасења, тај никада неће чинити никакво добро дело да га људи виде, већ ће све чинити да га види једино Бог, Који види скривнице срца. Ако хришћанин који се труди у добрим делима не држи у мислима да тиме нема намеру да икако задужи (учини икакву услугу) Бога, губи свој труд. Као што сунце не треба ништа од човека, и не тражи од њега никакву услугу или одужење, но служи уопште свим људима, и свима чини услугу тиме што разлива светлост по лицу земље, греје плодове, и омогућује сазревање, подржава живот људи и свега рођенога на земљи, међутим као што нико никада није говорио, не може сада и неће моћи никада да каже да је услужио или ичим услужује сунце, тако ни Бог неће никакве услуге и нема потребу да Му било ко чини услуге. И ако неко мисли да чини било какву услугу Богу, по томе знај да тај још није почео ступати на пут спасења. Такав, иако пости, проводи ноћи без сна и подноси друга лишавања, иако поје и моли се, иако даје милостињу и чини друга добра дела, иако проповеда реч Божију и учи истини, никада неће имати удео са Богом. Јер ко чини ова добра дела, треба да их чини због тога да би стекао милост у Бога, а не због тога да би учинио услугу Богу. Јер, како говори божанствени Павле, сви сагрешише и изгубили су славу Божију и оправдаће се забадава благодаћу Његовом (Рим. 3. 23,24), када коначно заишту и молећи се почну да стичу милост и да им се отварају двери милосрђа Божијег ради задобијања помиловања од Господа Исуса Христа. И при свему томе је заиста неопходно молити, тражити, досађивати, јер ко не моли, не тражи не досађује, тај по одлуци Сведржитеља Христа не стиче и не добија милост Божију и не отвара му се двер милосрђа Божијег. Ко има уши да чује, нека чује!

2.

Дакле, ко пости, моли се и даје милостињу, (јер се уз помоћ тога трога хришћани спасавају), нека не гледа на дане свога поста, ни на труд бдења и молитве, ни на количину милостиње, т.ј. колико је много одвојио за милостињу или колико дуго није спавао и стојао на молитви и колико дана је постио, већ нека мисли о томе да ли је ово све примљено од Бога. Ако је примљено, онда ће му бити послана божанска благодат, а ако задобије благодат Божију, онда ће наћи себе скрушеног, смиреног, како пази на себе, има умилење и каје се због свих злих дела, која је чинио раније. А онда, због таквог унутрашњег устројења, познаће како је велика његова немоћ и како су непотребни и срамни његови греси, схватајући да су они својствени једино неразумним животињама; разумној, пак, души су непристојни и далеки су од човека који има слободну вољу . Таква је прва благодат и прво просвећење, дато души од Бога! Дошавши у такво стање и схвативши да су њени греси управо такви, душа почиње да их мрзи и да се одвраћа од њих као од ствари достојних сваке мржње и одвраћања. И ово је пут спасења! А ко не зна себе и не осећа у каквом се бедном стању налази, (и не тражи да то сазна), томе узалуд пропадају пост и милостиња коју даје. Јер Богу пријатна жртва је само дух скрушен, и само се за такву жртву даје опроштај грехова, и због такве жртве бива и пост и молитва и милостиња. Ето тајне хришћанског живота, и ето како треба да поступа сваки хришћанин! Постови, молитве, милостиње, добровољно сиромаштво, спавање на голој земљи, и све друго што човек чини, дужан је да чини због тога да би се спријатељио са Богом. Ако га пак, све ово не води ка тој заједници, онда каква му је корист од свега тога?

3.

Душа која се спријатељила са Богом, бива кротка и смирена, и када се моли помишља да стоји пред лицем Бога и не дозвољава себи да лута тамо-амо; супротно, душа која се не налази у таквом стању, још се није спријатељила са Богом и још се налази у власти ђавола, иако поје и моли се. Дакле потребно је да душа пре молитва и псалама, па и пре свега тражи удружење са Богом. Ако се она пак не спријатељи са Богом и не иште такву заједницу, не може дочекати спасење ни на који други начин. Они који поју псалме и моле се, а нису се спријатељили са Богом (и не траже то и не певају и не моле се ради тога) узалуд вапију у ваздух, подижући Бога на негодовање и гнев, јер се такви устима моле Богу, а умом помишљају о томе што спада у област непријатеља Његовог, ђавола, и Бог зато одвраћа од њих Своје лице.

4.

Дакле освећење и избављење души не дају пост, молитве и милостиње сами по себи, но пре свих врлина даје их вера у Бога, када неко поверује да га може осветити и избавити једино Господ Христос. Видљиво сведочанство овога и дејство имамо у тајни пречистог тела и крви Господа нашег Исуса Христа Сведржитеља, Који наређује: да кажеш сужњима: изидите; онима који су у мраку: покажите се (Иса. 49. 9). Ове пречисте тајне се сједињују се са душом и телом онога ко се достојно причешћује и сједињују га и спријатељују с Богом. Када се неко на тај начин спријатељи са Богом, посредством вере и светих тајни онда да ли му је могуће да још буде роб ђавола и нечистих? Може ли такав наставити да греши иако се сећа овако великих доброчинстава Божијих према њему и прилепи се за Бога? Грех бива након лишења Божије благодати и освећења. Лишење ове бива због гордости; гордост происходи од заборављања Бога; заборављање Бога због небриге о освећењу које је даровао Бог и о угађању Богу, његовом доносиоцу. Онај ко заборавља Бога, Који га је осветио, престаје да мисли о томе ко је тај који га је осветио и пада у самомњење да је све то што је у њему од њега самога. Зато Божија благодат одлази од њега; тада га походи враг са искушењем, повлачи га, и ето греха, а за грехом и погибао. Све због тога што је заборавио Бога, престао да га благодари и смирује се пред Њим. А то је већ велико непоштење и велика неправедност! Претпоставимо да је неко упао у море. Ако га је неко избавио од ове невоље и извукао живог из морске дубине, као да га је васкрсао из мртвих, онда какво ће благодарење имати према своме избавитељу и какво смирење! Тако и сада. И ко је такав, тога Бог никада неће оставити, како говори пророк Давид: у смирењу нашем опомену нас се Господ (Пс. 135. 23).

5.

Душа псалмопојући треба бити таква да би појући смиреномудровала и чинила све оно што води ка смиреноумљу. Али шта је то смиреноумље? То да спознајемо и сазнајемо своју људску немоћ. Али то да неко позна и сазна људску немоћ не бива другачије осим од просвећења свише Христом Господом, посланог онима који верују у Њега. И ни на који други начин није могуће познати самога себе и сазнати своју немоћ. Зато свети оци говоре да ко није крштен, тај није ни просвећен. Као што око ништа не може видети без светлости, тако ни душа не може видети своју немоћ, ако не буде тајанствено просвећена Христом. А како се савршава ово просвећење? Код неверних, како смо рекли, вером у Христа Спаситеља и светим крштењем; а код оних који су поверовали, који су ослепели после светог крштења и због тога се горде и безаконују, јер свети Давид говори: горди законопреступоваху до зла (Пс. 118. 51.), а на другим се местима говори: Господ се гордима противи (Јак. 4.6), почетак греха је гордост (Сир. 10,15) и почетак гордости је човеку одступљење од Господа (- 14) – у таквима се просвећење душе савршава обновљењем тајне вере у Христа, т.ј. сећањем на све неопходне чланове вере и оживљавањем вере у њима (Јер да су сачували прву веру не би ослепели). Када се на тај начин присете свих делова вере и стану их памтити са живом вером у њих, онда ће се на крају и просветити и увидети беду свога положаја, и спознаће суд Божији; из овога видећи колико су срамна дела која су чинили и спознајући каквих су безмерних мучења они достојни покајаће се од све душе своје и од свег срца свога. (срамна дела су све сласти и телесне похоте, а зла су свака лакомост, неправда, подмуклост). Пошто се сваки који се каје смирује, то му Бог даје своју благодат као смиреноме да би замрзео и похотна и зла дела и свагда се опомињао своје немоћи, и опомињући се састрадао са људима који страдају слично њему и био снисходљив према њиховим немоћима, никога не осуђујући за грехе, да би био кротак и трпељив и стекао покој у души. Дошавши довде, већ ће почети да пева Господу песму нову, хвалу Богу нашему, т.ј. почеће да приноси благодарење Богу из чистог и скрушеног срца, јер чисто срце и јесте срце скрушено и смирено, а свако друго псалмопојање осим овог је узалудно и бескорисно. Ономе који не поје на такав начин немогуће је беседити с Богом посредством молитве. Иако се много и дуго труди, он ће појати и молити се (само) устима, а умом ће размишљати о ономе што огорчује Бога и покреће Га на гнев. Као што чулне, видљиве ствари имају потребу у светлости да би биле јасне, тако и све умне ствари имају потребу у умној светлости да би биле умно сагледаване и познаване. И као што нико од оних који су начинили мноштво производа не може рећи да их је сачинио ноћу и без светла, тако и онај ко води богоугодан живот не може рећи да га води без умног светла. Ако се неко дрзне да каже то, онда је он јавни лажов и син ђавола. Такав никада није упознао себе и своје немоћи, и уопште није ступио на пут Божији. Зато је и написано: који се хвали, Господом нека се хвали (2. Кор. 10,17).
 

6.

А ти, брате мој, који си просвећен одозго Христом, треба да пазиш на себе, да не би некада заборавио на своју немоћ и помислио да је то просвећење које је у твоју душу дошло од Христа, твоје сопствено дело због тога што је оно скривено и ти не видиш када и како оно долази. Знај да ако само уобразиш да је оно твоје сопствено дело, да је плод твога ума и твојих сила, истог тренутка ће се оно сакрити од твојих очију и оставити те у тами. Бог је невидљив и невидљиво просвећује, а да ти то не видиш; ово се просвећење познаје по његовим дејствима, као што се и невидљиви Бог познаје у Својим делима. Ако приметиш да си скрушен и смирен, знај да си просвећен; и колико си смирен, толико је у теби светла, јер како су казали богомудри оци: одсјај душе је њен одсјај у смирењу. Степен самопознања и боговиђења одређује степен смирења и кротости. Душа, удостојивши се божанског осењивања, т.ј. божанског просвећења и тишине, бива мирна и безметежна. Такво просвећење се пак гаси немилосрђем, осуђивањем браће и злопамћењем. Јер ко је обрео спасење по милосрђу и милости Божијој, тај ће га сачувати у себи својом сопственом милошћу и милосрђем према браћи, по речи Христа Спаситеља Који говори:  јер каквим судом судите, таквим ће вам се и судити, и каквом мером мерите, таквом ће вам се и мерити (Мт. 7. 2). Зато и пре задобијања милости Божије треба миловати ближњег, а и удостојивши се добијања ове милости, да наставимо да га милујемо. Ко је излечен и оздравио од велике и неизлечиве болести душе, по јединоме Божијем смотрењу тај треба да се радује и весели и свом душом својом и свим помислима да благодари Бога Који му је показао толику милост и исцелио га, и треба да буде кротак и смирен дивећи се великој милости коју му је Бог јавио и сав убудуће испуњен благошћу и милосрђем, да буде састрадалан и милостив људима који страдају слично њему, никога да не презире, пред свима уопште да буде смирен са сваком радошћу. Тако грешник избављен од страсти које су га притискале треба да се радује и весели због Христовог спасења. Али, ако се он, задобивши ово спасење почне гордити, онда (јер ђаво је близу и оруђа страсти су сва још у нама) се благодат Христова опет удаљава и ђаво пришавши помућује му помисли, и дејствује да чини телом дела гора од пређашњих. Од таквих дела да нас избави Господ наш Исус Христос, Коме част и поклоњење у векове. Амин.