header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАЗНИЦИ arrow Свети српски Новомученици
Свети српски Новомученици Штампај Е-пошта
понедељак, 03 новембар 2008

СВЕТИ СРПСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ

 Мученик Вукашин из Клепаца

 О Вукашину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Рођен је у херцеговачком селу Клепци крајем прошлог или почетком овог столећа. Почетком Другог светског рата усташе су га ухватиле и са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац. После ужасних дана мучења, доведен је пред усташу који је требало да изврши егзекуцију и који је рекао да ће му поштедити живот ако гласно викне: "Живео поглавник Анте Павелић!" Вукашим је мирно одговорио: "Само ти, дјете, ради свој посао." Усташа му је одрезао уво и поновио свој захтев. Вукашин је поновио свој одговор. Потом му је одсекао и друго уво и нос и унаказио лице. После зликовачких речи да ускликне поглавнику, Вукашин је смирено поновио: "Само ти, дјете, ради свој посао!" Избезумљени усташа га је убио и потом полудео.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов српске православне цркве.

 Исповедник Доситеј (Васић), митрополит загребачки

 Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију. Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио као све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа нишког. Почетком Првог светског рат, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним каритативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. Једно време администрирао је Горњокарловачком и Бањалучком епархијом, а помагао је и владици пакрачком Мирону у обављању епархијских послова. За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архепископијом.

По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедање хришћанско-православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исоведник.

 Свештеномученик Јоаникије (Липовац), митрополит црногорско-приморски

 Митрополит Јоаникије (световно име Јован), рођен је 16. фебруара 1880. у Столиви у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). Основну школу завршио је у Прчњу, а класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета.

Рукоположен је и чин ђакона 8. новембра, а у чин свештеномонаха 10. новембра 1912. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира. Од 1912. до 1918. био је капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. до 1925. године био је суплент Гимназије на Цетињу, затим у нижој женској школи и женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. био је професор Прве мушке гимназије у Београду.

Као удов протојереј, изабран је крајем 1939. за викарног епископа будимљанског. Монашки постриг и име Јоаникије примио је у манастируу Раковици од скопског митрополита Јосифа. За епископа је хиротонисан 11. фебруара 1940. у београдској Саборној цркви. Исте године 10. децембра, на ванредном заседању Светог архијерејског сабора, изабран је за митрополита црногорско-приморског.

Митрополит Јоаникије управљао је Црногорско-приморском епископијом у веома тешким временима. Његовим заузимањем Цетињска богословија је радила и опстојала у најтежим ратним временима. Својим свештеницима поручио је 20. јула 1942. године "да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и достојанство". Због хапшења и прогањања свог свештенства покушао је да са седамдесет свештеника изађе из земље. Нажалост, није успео; сви су ухваћен код Зиданог Моста. Свештеници су стрељани, а митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац где су га комунисти мучки убили. Место где почивају његови земни остаци је до данас остало непознато.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999. године, митрополит црногорско-приморски проглашен је за свештеномученика а његово име је унето у Именослов српске цркве као свето.

 Свештеномученик Петар (Зимоњић), митрополит дабробосански

 Митрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије.

По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: "Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту." Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор "Беледија', а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор "Керестинац" где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.

Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру.

 Свештеномученик Платон (Јовановић), епископ бањалучки

 Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.

По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице. Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник "Гласника српске патријаршије" био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава. За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: "Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . ."

Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут. Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.

 Свештеномученик Сава (Трлајић), епископ горњокарловачки

 Епископ Сава (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу.

Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода.

Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије.

Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

 Свештеномученик Бранко Добросављевић

 Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена.

На Ђурђевдан 6. маја 1941. године - на дан своје Крсне славе - проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац." Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прота Бранко Добросављевић проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов Српске цркве као свети.

 Свештеномученик Георгије - Ђорђе Богић, парох нашички

 Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: "Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га . . ." Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске цркве.

 Свештеномученик Рафаило (Момчиловић), игуман манастира Шишатовца

 Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.

Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.

 http://www.pogledi.co.yu/vesti/vesti25.php

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Српска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 

 + + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.