header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Протојереј Вјачеслав Тулупов: Плодови Светог Причешћа
Протојереј Вјачеслав Тулупов: Плодови Светог Причешћа Штампај Е-пошта
уторак, 29 новембар 2011
         Ако нам у свакидашњем животу бесмислени поступци често наносе штету, у духовној сфери нашег бића они су још опаснији. Делатност коју предузимамо ради спасења своје душе треба да има строго одређени циљ. Идући путем спасења неопходно је да знамо оријентире који воде у Царство Небеско. Иначе можемо лако да залутамо или да узалуд истрошимо своје снаге.

Пред причешће треба добро да научимо шта Хришћанину пружа примање Светих Дарова. Сазнавши то, треба да се припремимо за Тајну тако да задобијемо њене плодове. Ако пред собом не поставимо такав циљ, зашто се уопште причешћујемо?

Плодови Светог Причешћа су разноврсни. У својој целокупности они духовно преображавају човека, благодатно васпостављајући у њему образ и подобије Божије. Приступајући Чаши Господњој треба да смо дубоко свесни тога и спремни да достојно примимо велике дарове Божије. Само у том случају можемо постићи циљеве причешћа.

 

Сједињење са Христом

Старац Партеније Кијевски, обузет пламеном љубављу према Христу, дуго времена је понављао у себи молитву: "Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби". Једном је старац, изговарајући ову молитву, неочекивано чуо тихи слатки глас: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива ија у њему[1].

Старац Партеније молио је за најузвишеније човеково благо: сједињење са Богом. Одговарајући на његову молитву, Господ је потврдио Своје јеванђељско обећање да је такво јединство могуће кроз причешће. У томе је, у ствари, и основни циљ нашег учешћа у Евхаристији: да примимо у себе Христа, да се сјединимо са Христом и удостојимо се живота у Христу.

Примајући Тело и Крв Господа, ми постајемо, по изразу Светих Отаца, христоносци, и истовремено Христос носи саме нас. "Као што дете, - пише праведни Јован Кронштатски, - ношено у мајчиној утроби живи сво њоме, тако и Хришћанин, причешћујући се Христовим Телом и Крвљу, пребива у Христу као дете у мајчиној утроби и сав живи Исусом Христом: Као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живети због мене (Јн 6,57)"[2]. Сјединивши се са Христом, понекад се човек преображава не само духовно, него и спољним изгледом. Тако је код праведника кроз њихово тело, префињено подвизима уздржања, често струјала Божанска светлост од Христа кога су примили. Да ли су то опажали људи који су их окруживали? Да. Наведимо примере.

Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов) у последњим годинама свог живота стално је боловао и био веома слаб. У његовом домаћем храму постојао је кивот за чување припремљених, претходно освећених Светих Дарова којима се он сваки дан причешћивао. Старац је то чинио кришом од свих. Рано ујутру док су сви спавали он би после молитвеног правила одлазио у олтар и тамо се причешћивао. Затим би, помоливши се, поново легао у постељу. У утврђени час отац Гаврило би звонио келејнику, ишао да се умије и, уопште, правио се као да се тек пробудио. Без обзира на то приликом сусрета људи би старца поздрављали и честитали му примање Светих Дарова. Отац Гаврило би био збуњен и чудио се како они сазнају за његову тајну. Није ни подозревао да је после причешћа његово лице сијало необичном благодатном светлошћу.

Свети праведни Јован Кронштатски служио је Литургију и причешћивао се свакодневно. У својој књизи "Мој живот у Христу" он је стално истицао значај Евхаристије за спасење Хришћана. Људи који су га присно познавали сведочили су да је сам он, причестивши се, очигледно постајао христоносац за све. "Ево, причешћује се отац Јован Христовим Телом и Крвљу, - пише један од очевидаца. - Његово лице се изменило. На њему више нема ни трага умора или неке жалости или туге, каквог смо могли видети када је јутрос улазио у храм. Необична духовна радост, неовдашњи мир и небеско спокојство, изванредна сила и моћ огледали су се сада у свакој црти његовог лица. Његово лице као да је светлело, као да је исијавало светлост. Таква промена се збива с њим сваки пут када приступи Светим Тајнама"[3].

Богоподобни изглед кронштатског пастира тако је запрепастио једног човека да је коренито променио свој живот и постао духовни син оца Јована. "Био сам послом у Кронштату 1895. године, - поверио се он у својим успоменама. - Много сам искусио, изгубио веру и био огорчен. Ни у храму, ни у молитви није ми падало на памет да иштем умирење. У кронштатски саборни храм навратио сам просто зато што нисам имао куд. Од првих речи освојила ме је жива вера пастира... "Христос међу нама", - ускликнуо је он и ја сам осетио да је Христос дошао, да ми је Његово име потребно, да ми је Његова близина недостајала ради спасења у том животном метежу"[4]. Аутор ових редова видео је пастира који је, благодарећи сталном причешћивању Телом и Крвљу Господа имао у себи Христа и сам пребивао у Христу. "Христос међу нама" - уобичајене речи које сваки свештеник изговара за време служења Литургије, - произвеле су на њега тако дубок утисак зато што су биле изречене од праведника који је очигледно достигао сједињење са Христом.

Преподобни Марко Подвижник пише да као што се обично вино улазећи у човека најприсније сједињује са његовим телом, тако и Крв Господња, коју прима, испуњава Хришћанина Духом Божијим. Припремајући се за причешће, треба да се спремамо управо за такво најпотпуније сједињавање са Христом. Праведници су то постизали. Штавише, кад су се причешћивали Светим Тајнама они су почињали стварно да осећају у себи Христа. На пример, када свештеник врши Евхаристију, он коље Јагње и приноси Бескрвну Жртву за грехе света. Пастир који пребива у Христу у тим тренуцима живо опажа осећања Самог Спаситеља. Сергије Фудељ се сећа свог сусрета са познатим свештеником и богословом Валентином Свенцицким: "Вративши се после прогонства у Москву 1925. године, био сам једном на Литургији код оца Валентина Свенцицког. Дошао сам пред њен свршетак и када је он изашао да изговори заамвону молитву, запањило ме је његово лице. Ја не могу другачије да пренесем свој утисак него да кажем да је то било лице човека који тек што је принео себе на жртву, принео стварно и болно, и да ево сада, излази пред нас и од потресености још увек не примећује никога"[5].

Сједињујући се са Христом у Тајни Светог Причешћа, ми ступамо у непосредно заједничење са Његовом богочовечанском Личношћу и постајемо заједничари Његовог божанског живота. Тајанствено јединство са Христом у Евхаристији доводи нас до стварног и најприснијег богоопштења. За човека на земљи нема приснијег сједињења са Богом.

 

Духовни дарови

Зашто су у сва времена мученици, када су ишли на страдања, најпре приступали светој Чаши? Причестивши се Светим Тајнама, они су се тако распламсавали љубављу према Христу да су радосно предавали своје тело у руке џелата. Примањем Светих Тајни Хришћанин задобија прилив духовне енергије. Под њеним утицајем греховна раслабљеност ишчезава и у човеку се буди тежња да у свему следи вољу Божију. Ако је раније често испуњавао заповести Господње принуђујући себе на то, сада у њему постојано гори жеља да чини богоугодна дела и подвиге побожности. Такво стремљење укрепљује у њему храброст да одолева препрекама, искушењима и саблазнима. Пребивајући у Христу, Хришћанин чак почиње да осећа у себи и неку незаситост за духовна занимања, заборављајући на умор и телесне слабости. Савременици оца Јована Кронштатског, проматрајући његове свакодневне благочестиве напоре, били су зачуђени његовом надчовечанском енергијом. А сам он је тим поводом писао: "Мене поткрепљује Господ, с Којим се свакодневно сједињујем кроз Свето Причешће. У противном, где бих ја могао црпети снагу за такве непрекидне појачане напоре којима се трудим да служим у славу Његовог светог имена и ради спасења својих ближњих"[6].

Познати духовник Псковско-Печерског манастира схиигуман Сава (1898-1980) поучавао је своја духовна чеда: "У Светом Причешћу изражено је чудесно милосрђе Божије, незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник, који је дошао са вером и покајањем, постаје убељен, чист и светао због човекољубља Божијег. У Светим Тајнама Сам Господ долази у помоћ души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим врлинама, и доводи човечију душу до узвишеног савршенства"[7].

Људи често задобијају врлине које су много година безуспешно покушавали да стекну за време или после причешћа. Јеросхимонах Сампсон је казивао да је знао једног свештеника који никако није могао да се научи дубокој срдачној молитви. Једном је служио Божанствену Литургију. На крају службе, спремајући се да се причести, свештеник је, по обичају, левом руком положио Пречисто Тело Господње на свој десни длан и почео да чита молитву "Верујем, Господе, и исповедам". Прочитавши је до краја заплакао је и почео да моли:

- Господе, научи ме да се молим, не умем да се молим.

Свештеника је неочекивано обасјала Божанска светлост и његов ум је постао необично јасан. Гледајући Тело Господње, почео је да се моли тако пламено како се ни једном у животу није молио. Молитвено стање у које се погрузио свештеник било је толико дубоко и свепрожимајуће да је заборавио на време. Ђакон је чак био принуђен да му нечујно приђе и каже:

- Баћушка, време је! Људи чекају.

Али свештеник, не престајући да плаче, никако није могао да одвоји поглед од пречистог Тела Господњег. Најзад је задобио дар молитве.

Шта се догађа са човеком који је у Евхаристији примио Христа? Он се духовно освештава, препорађа и обнавља. Причасник Христових Тајни укрепљује се у подвигу спасења и добија конкретне духовне дарове. Ти дарови су својства Христове личности са којом се причасник најприсније сједињује.

Духовна радост обузима причасника Христовог Тела и Крви. Наравно да је тако! У његовом срцу је Господ и он сам живи у Христу! Греси су му опроштени, а врата Царства Божијег за њега су отворена. Наш Господ је духовни огањ. Својим доласком Он загрева човекову душу и пружа јој наслађење неупоредиво веће од свих земаљских задовољстава.

Заједно са миром и духовном радошћу причасник задобија просвећење свог ума: са њега као да спада покров и он почиње јасно да схвата Божанске истине изложене у Светом Писму. Ако је пре причешћа човек знао реч Божију више умом него срцем, после сједињења са Христом у Евхаристији он разуме Свето Писмо свим својим духовним бићем. И то благодатно, тајанствено дотицање најузвишеније истине изгони из човекове душе све сумње, немире и лажна искања. Разум, просвећен Христовом светлошћу, почиње слободно да се оријентише у свом многоликом духовном животу.

 

Пламен који уништава страсти

После сједињења са Христом у Тајни Светог Причешћа у човеку се васпоставља душевни мир. Сујетне мисли, жеље и осећања које су га узнемиравале стишавају се или сасвим ишчезавају. У души причасника настаје необична тишина и он као да плива у мору божанственог спокојства. При том човечији дух задобија непоколебивост у супротстављању демонским саблазнима и више се не колеба под њиховим утицајем. Безметежно стање душе даје човеку могућност да осети сладост заједничења с Богом, услед чега спољашње радости живота постају за њега непривлачне и туђе.

Може ли човек без Светог Причешћа да победи своје греховне тежње и да постигне стање бестрашћа? Не, не може. Ма колико се самостално борили са склоношћу према греху, за победу над њим нису нам довољне сопствене снаге. По речи светог Кирила Александријског, само "Христос Који улази у нас успављује закон тела који бесни у нашим удовима и Он оживљује страхопоштовање према Богу, а страсти умртвљује"[8].

Подвижник знаменитог египатског Скита авва Јаков дуго времена је био кушан од демона блуда. Осећајући да је његово стање веома опасно, решио је да се затвори у пећини и тамо се усредсреди на борбу са том страшћу. Пред почетак тог духовног подвига авва Јаков се обратио свом пријатељу авви Фоки са молбом да овај после четрдесет дана дође к њему у пећину и да га причести Светим Даровима или да га сахрани ако га нађе мртвог. Авва Фока је обећао да ће испунити молбу.

По истеку утврђеног рока авва Фока, узевши Христове Тајне, упутио се ка пећини. Већ пред улазом у њу осетио је смрад и помислио да се његов пријатељ упокојио. Међутим, кад је ушао у пећину затекао је затворника још живог, иако у крајње тешком стању. Приметивши дошавшег, авва Јаков је напрегнуо сву своју снагу и слабим покретом руке подсетио на причешће. Авва Фока је са великим напором отворио чврсто склопљене вилице старца и причестио га Телом и Крвљу Господа. После тога авва Јаков је постепено дошао к себи и већ сутрадан се самостално вратио у своју келију. Од тада се по благодати Божијој избавио од блудне страсти.

Као што видимо, авва Јаков се дуго, храбро и са потпуним самоодрицањем борио са страшћу, али није је победио својим напорима, него помоћу Светог Причешћа. Ипак, ако узмемо за пример авву Јакова, не треба да заборавимо да је он у борби са страшћу учинио све што зависи од њега и да је само под тим условом могао да задобије сарадњу Господа Који нам дарује Своје Пречисте Тајне. Ако човек не улаже сопствене напоре у искорењивању страсти, његово уздање се може показати узалудним.

После причешћа Хришћанин задобија или потпуно избављење од страсти и греховних навика, или духовну снагу за борбу са њима. Наша греховна изопаченост, која је за страсти добро нађубрено тло, Христовим доласком бива спаљена Божанским огњем.

Понекад је човек тако ослабљен греховним животом да не налази у себи снаге чак ни за почетак борбе са страстима. И тада Господ по Својој милости укрепљује таквог човека Светим Причешћем. Има ли примера за ово? Наравно, таквих примера је много. Као што је познато, преподобна Марија Египћанка почела је свој велики покајнички подвиг и дугогодишњу борбу са страстима управо причешћем Христовим Телом и Крвљу.

Митрополит Венијамин (Федченков) сећа се: "Десио се овакав случај у мом животу. Живот ме је упознао са једним пијанцем који се седам година без престанка одавао овој страсти. Његова кћер га је довела к мени на разговор. У почетку он се извлачио шалама и смешком, до те мере је била отупела његова савест. Али на крају разговора ипак је признао да је враг однео шалу. Већ сутрадан је дошао трезан, али са страшним задахом од своје страсти. Посаветовао сам га да се без одлагања увече исповеди, а да се сутрадан причести Светим Тајнама.

- Шта вам је, баћушка! - застрашен је одговорио. - Па зар ја, овакав кукавни грешник, могу да приступим Господу, и то тако - одједном? Не, баћушка, ја сам недостојан! Да се најпре мало припремим? У противном - биће ми на осуду!

Али ја сам његово спасење од греха искао управо у Самом Господу:

- Нека твој грех буде на мени, а ти се причести без одлагања.

Послушао је смирено. Причестио се са вером, престао је да пије. Одмах је нашао посао, био је кројач.

Његова кћер и ја смо се радовали, али бојали смо се да се страст не поврати. Саветовали смо му да оде на Валаам и борави месец дана у тој "трезвеној" обитељи (тамо се вино није могло наћи). Отпутовао је. После месец дана и ја сам тамо био. Како је Владимирово (тако су га звали) лице било дивно! Светло, кротко, умилно, тихо и чисто! Али морао је да се врати у Петроград, јер је у периоду пијанства оболео од туберкулозе грла. Из болнице ми је писао кратка писма и своје патње подносио са потпуним смирењем. И упокојио се очишћен. Кад га се понекад сетим, иштем да се моли за мене, јер сам видео како је он од грешника постао, може се рећи, "свети".

А темељ томе положило је Свето Причешће после седмогодишњих падова"[9].

Наравно, Владимир, хронични алкохоличар, по строгом црквеном обичају требало је да се неко време припрема за причешће постом, молитвом и добрим делима. Али мудри пастир владика Венијамин видео је Владимирово спасење само у неодложном сједињењу са Христом. Погубна страст и духовна слабост тешко би му дали могућност да се ослободи ропства греху ако оклева још неко време.

Страсти нису својствене човечанској природи. Бог је људе створио бестрасним. Али зашто ми подлежемо њиховим нападима? Зато што су људи, преступивши у рају заповест Божију, потпали под власт ђавола. То јест они су почели да се излажу утицају страсти тек после првобитног грехопада. По милости Божијој, власт ђавола никада није била апсолутна и постала је још више ограничена после искупитељског Христовог подвига. Ипак, демони имају могућност да саблажњавају човека и да га подстичу на чињење греха. Они често готово принудно наводе човека на грехопад. Од Хришћанина се каткад захтева потпуно самоодрицање и усредсређење свих духовних снага да би победио искушење уз помоћ Божију. Али ако не издржи борбу и греши, тада демони добијају велику власт над њим. У случају понављања грехопада човек може постепено да се претвори у роба неке страсти и тада ће духови злобе помоћу ње господарити над њим.

За нас је Свето Причешће једно од главних средстава у борби са демонима. Зашто? Облачећи се у Христа и имајући Га у себи, ми добијамо помоћ од Самога Бога. Божанска благодат која исходи од нас после причешћа, спаљује нечисте духове.

Старац Јован Вострски, који је за време свог светог живота имао власт над нечистим духовима, једном их је упитао: чега се боје код Хришћана? Одговор је био дат одмах: крста, крштења и причешћа.

- Од овог тројства чега се највише бојите? - поново је упитао свети.

- Кад бисте ви, - рекли су нечисти духови, - добро чували оно чиме се причешћујете, нико од нас не би могао да нанесе зло Хришћанима.

"Човекова душа не може другачије да се ослободи и избегне тиранију ђавола осим причешћем Христом"[10]. Кад су једном монаси приступили примању Христових Тајни, преподобни Макарије Александријски имао је виђење од кога се ужаснуо. Преподобни је неочекивано угледао како су, претичући свештеникову руку са Светим Даровима, нечисти духови неким монасима давали жар, а Свети Дарови су се враћали назад у олтар. И обрнуто, када су благочестиви иноци примали Тело и Крв Господа, нечисти духови су у страху бежали од њих.

Свети Јован Златоусти је говорио: "Као лавови који дишу огњем, тако и ми одлазимо од Свете Трпезе, поставши страшни за ђавола, имајући у себи и нашу Главу Христа и љубав коју нам је Он указао. Његова Крв постаје сјајна царска икона наше душе, рађа неизразиву лепоту и не даје да у души увене племенитост, орошавајући је непрестано и хранећи. Ова Крв, достојно примана, одгони злодухе далеко од нас, а анђеле привлачи заједно са Владиком анђела. Јер беси беже кад виде Владикину Крв, а анђели се окупљају"[11].

 

Исцелење душе и тела

Покајање и извршење епитимије омогућују опраштање грехова. Ипак, за потпуно ослобођење од њих неопходно нам је Свето Причешће. Учествујући у Евхаристији постајемо причасници искупитељске голготске жртве која очишћује наше грехе. Они нам се опраштају због крсног подвига Христа, са Којим се сједињујемо за време причешћа. "Приликом лечења смрадне ране најпре уклањају црве, потом одсецају иструлеле делове, а затим стављају мелем ради исцелења јер, ако оставе рану без мелема, она се враћа у пређашње стање. Тако бива и са грехом: исповест уклања црве, извршење епитимије одсеца оно што је иструлело, а затим Божанско Причешће бива као мелем и исцељује од греха. Јер ако Божанско Причешће не буде примљено, несрећни грешник се враћа у пређашње стање, и потоње бива човеку ономе горе од првога"[12].

Очишћење грехова ослобађа нас паклених мука у вечном животу, а у земаљском животу уклања душевне немоћи и исцељује телесне болести. Узрок болести су греси. Бог је створио човека бесмртним. У рају Адам и Ева нису патили од болести. И смрт и болести последица су отпадања првих људи од извора живота - Творца. У Тајни Причешћа ми се поново сједињујемо са Богом, Који Својом светошћу, као огњем, истребљује наша безакоња. На тај начин болести бивају лишене свог праузрока.

Преподобни Варнава Гетсимански (1831-1906) поучавао је своја духовна чеда: "Саветујем вам да се у све свете постове, а и кад вас задеси нека болест, што чешће, са вером, умилењем и скрушеношћу срца, причешћујете Светим Тајнама, јер причешће Христовим Телом и Крвљу, одгони сва искушења, просвећује срце и сједињује дух са Христом, и оно је исцелење душе и тела"[13]. Је ли вам потребан пример који потврђује овај савет?

Познати руски мемоариста Филип Филипович Вигељ (1786-1856) једном је тешко оболео. Лекар се брзо одазвао на позив, али, пошто је прегледао болесника, ништа му није рекао. "Упитао сам га, - сећао се Вигељ, - зашто су се црвене мрље, које су се испрва појавиле по свој мојој кожи, претвориле у љубичасте, а сада постале црне?" "Па и ваш језик је већ сав потамнео", - одговорио је. Када је лекар изашао из спаваће собе, болесник је добро чуо како је посаветовао слуге да умирућем не дају узалуд лекове, јер му није остало више од једног дана живота. Одмах је био позван свештеник који је причестио болесника.

"После овог догађаја, - пише Вигељ, - одједном је тако брзо почела да ми се враћа снага без помоћи лекова, да је мој брат, не сматрајући да је његово присуство за мене више неопходно, након два дана отишао својој кући. Са мном се догодило чудо, баш чудо! Могу рећи да сам окусио смрти"[14]. А ево сведочанства праведног Јована Кронштатског: "Слава Господу Исусу Христу и Његовим Животворним Тајнама! Колико пута сам имао прилике да видим болеснике као восак истопљене од болести, потпуно раслабљене и умируће, али, када сам их причешћивао Божанским Тајнама, они су се на чудесан начин брзо опорављали"[15].

Једном је отац Јован био позван у дом неког трговца да причести домаћиновог болесног сина. Дечак је већ шест недеља био у грозници и потпуно је изнемогао. После примања Светих Дарова брзо је оздравио.

Други пут кронштатски пастир се нашао крај постеље на којој је лежао осамдесетогодишњи старац који је већ саставио завештање и дао последње налоге извршиоцима тестамента. Отац Јован је причестио умирућег и овај је другог или трећег дана устао из постеље. После извесног времена старац је поново био на самрти и опростио се са својим укућанима, али кад се причестио Христовим Тајнама опет се исто тако брзо опоравио.

Један гимназијалац, сећао се отац Јован, три месеца је патио од упале стомака и постао је као костур, потпуно изгубивши апетит. Родитељи су се већ спремали за најгоре. Али после причешћа Светим Даровима, болест је прошла и дечак је почео да добија на телесној тежини и убрзо наставио са учењем.

"Ваља запазити, - пише кронштатски праведник, - да организми погођени болестима као да очекују Божанско Тело и Крв и да, по Њиховом примању, одмах оживљују и опорављају се"[16].

Зар није чудно што неки Хришћани заборављају на Извор Живота и, кад оболе, сву наду полажу на лекаре и лекове?

Разуме се, потпуно исцелење болести после причешћа не догађа се увек. За неке људе болести су спасоносне. Ипак, Свето Причешће болеснику олакшава страдања и јача њихово трпљење.

Такође, не оздрављују сви умирући после причешћа. Многи ипак прелазе у други свет, али то се догађа уз умањење физичких патњи и мир у души. А у живот се враћају они од којих Господ још очекује добре плодове.

 

Чудесна својства Светих Дарова

Често Свети Дарови изазивају необичне промене у човековом телу. Они га јачају и чине изузетно издржљивим. Наведимо примере.

У V веку преподобни Герасим је основано Лавру на обали Јордана. Живот монаха у тој обитељи одликовао се нарочитом уздржљивошћу у јелу. У току пет дана седмице иноци су јели само хлеб, урме и воду.

Разрешавано је узимање куване хране после причешћа у суботу и недељу. Примање Христових Тајни је у те дане било обавезно за све иноке: управо оно је и одржавало снагу испосника. А сам преподобни Герасим у дане Великог поста уопште није јео никакву храну, задовољавајући се само причешћем Светим Даровима.

Блажени Јован Мосх у "Духовном Лугу" приповеда о презвитеру Петру из Понта који је пешке путовао по светим местима Истока. Пошавши из Лавре "Кула", смештене близу Јордана, он је прво посетио гору Синај, затим је боравио у Александрији и завршио своје поклоничко путовање у Јерусалиму. Прошавши пешке скоро 1500 врста, презвитер Петар је током целог путовања јео храну само три пута, укрепљујући своју снагу причешћем Светим Тајнама.

Приповедајући о испосничком животу пустињака, Јован Мосх саопштава да један старац који је живео у пећини близу Лавре авве Петра, педесет година није јео ништа осим мекиња, али се зато три пута недељно причешћивао Телом и Крвљу Господа. Други отшелник, који се подвизавао близу манастира у Скопелу хранећи се много година само травом, сваке недеље је долазио у обитељ и причешћивао се Светим Тајнама.

А ево другог примера. Старац Јаков Евбејски (Цаликис) после рукополагања у чин свештеника током више дана служио је у манастиру Божанствену Литургију која се завршавала тек пре зоре. "Причешћујући се свакодневно Пречистим Тајнама, - сећао се касније старац Јаков, - осећао сам такву снагу у себи да сам био као лав. Моја душа је имала такав божански огањ да цео дан нисам ни јео ни пио и при том нисам осећао ни врелину ни хладноћу. Од јутра до вечери неуморно сам радио.

Лети, у подне, када су сви оци молитвено тиховали по својим келијама налазећи неку хладовину, ја сам теглио црницу и ђубрио баште које сам обрађивао ван обитељи"[17].

Током векова многи људи су желели да стекну физичку снагу, издржљивост, животну енергију и здравље. У наше време они се ради тога баве спортом, држе дијету, придржавају се разних система за оздрављење и узимају лековите препарате. За велики број људи култ здравог и савршеног тела постао је чак и својеврсна религија. Али, траћећи много времена и новца на неговање свога тела, људи на крају крајева често ништа корисно за себе не добијају.

Како ми, православни Хришћани, треба да се односимо према своме телу? Не поричући корист од физичке културе и неких система оздрављења, ми не треба да у њима видимо панацеју[18] од болести. Поред тога, само настојање да се исцелимо од болести не треба да буде самоциљ. Пре свега неопходно је да иштемо Царство Божије а, кад су за наше земаљско благостање и спасење душе неопходне телесна снага, енергија и издржљивост, Господ ће нам их дати кроз Тајну Светог Причешћа.

Тело и Крв Господа, јачајући природне функције организма, понекад преносе на човеково тело чудесна својства. Тако је за време константинопољског патријарха Илије један јеврејски дечак, син стаклоресца, заједно са својим вршњацима Хришћанима дошао у православни храм и причестио се Христовим Тајнама. Вративши се кући, испричао је о томе свом оцу Јудејцу, који се тако разгневио да је побеснео и бацио дете у топионичку пећ. Не знајући шта се догодило, супруга стаклоресца три дана је тражила сина по целом граду, док није дошла у радионицу свога мужа. Ту је кроз сопствена ридања неочекивано чула синовљев глас. Претраживши просторију мати је са ужасом пронашла дете у пећи на ужареном угљевљу. Извукавши га одатле неповређеног, она га је ликујући упитала како није изгорео у пећи? Дечак је одговорио да му је нека жена у светлој одећи често доносила воду ради гашења врелог угљевља, а када је хтео да једе, давала му храну. Овај догађај био је нашироко разглашен. Сазнавши за њега, император је, како пишу црквени историчари Евагрије, Јевсевије и Никифор, заповедио да крсте мајку и сина, а да оца, који је одбио да прими хришћанство, баце у усијану пећ због покушаја убиства сина.

Догађа се да Господ обдарује причасника даром да на чудесан начин помаже својим ближњима. Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов) после служења Литургије и причешћа Светим Тајнама предлагао је људима који су имали главобољу да обавезно прво долазе к њему. Када су приступали показивао им је своје руке и говорио:

- Ево, ове руке су данас држале Сведржећег.

Изговарајући ове речи старац би чврсто обухватао главу болесника, благо је стезао и затим трипут благословио:

- У име Оца и Сина и Светога Духа.

Преко оца Гаврила Господ је свагда давао болесницима олакшање, па чак и потпуно оздрављење. Тако је у Казању старац после свог причешћа, полагањем руку, силом Христовом исцелио човека који је патио од грознице. Сећајући се тог случаја са осећањем духовне радости и страха Божијег, отац Гаврило је говорио о њему као о примеру чудотворне силе Светог Причешћа.

Тајна Евхаристије је чудо, тако да нема ничег необичног у томе што учесници ове тајне по вољи Божијој постају вршиоци разних чудесних својстава.

 

Шта да чинимо ако нема плодова Светог Причешћа

Дакле, сад знамо да после причешћа Христовим Тајнама треба да задобијемо мир у срцу, духовну радост, просветљење ума и благодатну силу која нас укрепљује у подвизима спасења. Важно је да запамтимо да су ти плодови Светог Причешћа такође сведочанство да смо се сјединили са Христом. Вероватно да ће неки читаоци упитати: "Ако после причешћа у себи не осећам увек те дарове, зар онда у мени нема Господа?" Чујмо шта на ово питање одговара свети Теофан Затворник: "Нећу вас лажно успокојавати; да, у том [човеку] нема Господа. И још ћу даље отићи својом речју: како у томе нема Господа, то њему нема ни спасења. Ипак, пазите, не узнемиравајте се ни лажним страховањима. Можда ових добара нема у њиховом савршенству, али има њихових првих плодова. Питаћете: а како да сазнамо да ли у нама има макар тих првенаца? Одговарам: ако постоји брига о спасењу и труд да се испуни све оно што условљава спасење, знајте да је Господ у вама већ почео Своје дело"[19].

Током живота Хришћанина плодови Светог Причешћа пројављују се у њему у разним степенима снаге. Тако, познати црквени писац свештеник Димитрије Дудко, сећајући се свога живота, пише да му је у младости "после причешћа каткад одмах постајало добро и умилно, каткад ништа нисам осећао и нестајале су сузе, али затим, за дан-два осећао сам нешто необично и сваки пут се у нечему просвећивао. Сада, као свештеник, јасно схватам да се причешћујем Христовим Телом и Крвљу и осећам како сам недостојан тога и како ме Бог по Својој великој милости прима. Почињем да се радујем што сам са Богом, шта ми још више треба!"[20]

Старац Теодосије, настојатељ скита Оптине пустиње, такође је говорио да се плодови Светог Причешћа понекад пројављују одмах после причешћа, а понекад неко време касније, па чак и сутрадан.

Једном приликом митрополит Венијамин (Федченков) три сата по завршетку Литургије ишао је улицом српске варошице. "Било је лето, - сећа се владика. - На улици је било прилично пусто. Ишао сам ни о чему не размишљајући, и уопште нисам мислио о Литургији. Одједном сам у души осетио такву неочекивану радост и утеху, да сам се запрепастио. И, не схватајући узроке, нити да ли их је било, упитао сам се: шта то значи? Одакле то?

И изнутра, из душе дошао је одговор сам од себе: то је дар Светог Причешћа! И радост је наставила да ме теши дуго времена. А на самој Литургији тада нисам осећао ништа слично"[21].

У чијој су власти дарови Светог Причешћа? Једино Сам Христос може да даје или не даје ове дарове људима. Стога, кад приступамо Чаши никада не треба унапред да рачунамо на добијање одређених плодова Божанске благодати. Само Господ зна шта нам је неопходно и корисно у датом тренутку нашег живота. Ако можемо да се погордимо кад добијемо дар, онда је за наше спасење за сада боље да останемо без тог дара.

Треба да се причешћујемо у простоти душе, свецело се уздајући у вољу Божију. Наравно, пред причешће Пречистим Тајнама можемо да молимо Христа за све што нам се чини корисним за наше спасење. Али те молбе не треба да прерастају у условљавања која ми, каткад ни сами не примећујући, постављамо нашем Творцу.

Једна од духовних кћери светог Теофана Затворника прве недеље Великог поста усрдно се припремала за причешће. Жена је строго постила, много се молила, читала духовне књиге са уживљавањем и чистосрдачно се исповедила. После причешћа удостојила се да доживи необичну радост.

Крајем поста, током Страсне седмице, жена се такође брижљиво припремила за причешће. Али овога пута после причешћа њена душа не само да није задобила духовно усхићење, него, напротив, утонула је у неосетљивост и као да је била умртвљена.

Збуњена жена је написала писмо епископу Теофану у коме га је молила да реши њену недоумицу поводом тако различитих резултата њених припрема за причешће. У узвратном писму епископ Теофан је одговорио својој духовној кћери да је благодат - благодат, то јест, дар Божији који нисмо заслужили. Никаквим сопственим напорима не можемо да задобијемо тај дар. Свети Теофан објаснио је тој жени да се уздала у своје напоре и као да је мислила да тако принуди Бога да јој да оно што жели и, по њеном мишљењу, заслужује. Такву погрешну представу требало је исправити код ње. Да би се смирила и увидела да је ток њених мисли погрешан, Господ ју је лишио плодова Светог Причешћа.

После причешћа не треба да очекујемо у себи изненадну појаву натприродних дарова и својстава. Духовни плодови сазревају неприметно и постепено. Каткад су се светитељи десетинама година трудили да задобију благодатне дарове. Али потпуно одсуство трагова благодати у души после причешћа треба да учини опрезним сваког Хришћанина. У том случају обавезно треба себи поставити питање: јесам ли се правилно припремао за примање Светих Дарова? Шта је била сметња за сједињење моје душе са Христом? Шта је потребно да предузмем да бих исправио учињене грешке?

Преподобни Алексије Зосимовски једном приликом дао је поуку човеку који је осетио духовну бесплодност: "Ако нисмо стекли плодове после Светог Причешћа, треба да се кајемо, смиравамо и да сматрамо да смо недостојни тих плодова. Можда си се недостојно причестио? Можда си био расејан за време службе? Јер могу нас расејати не само блудне, него и друге узгредне помисли. Али не треба да очајавамо и тугујемо што нисмо задобили плодове Светог Причешћа. Иначе ће оно за нас бити као неки талисман. Такав однос према Тајни је користољубив"[22].

НАПОМЕНЕ:

1.Јн. 6,56

2.Прот. Јован Сергијев: Мој живот у Христу, СП6., 1893, т. 2, стр. 383.

3.Ј. К. Сурски: Отац Јован Кронштатски, М., 1994, стр. 60.

4.Ј. К. Сурски, цит. дел, стр. 60-61.

5.С. П. Фудељ: Међу црквеним зидинама - Хришћанско штиво, Франкфурт-на-Мајни, 1979, изд. 2, стр. 332.

6.Цит. по: Ј. К. Сурски, нав. дел., стр. 141.

7.Животопис старца схиигумана Саве, М., 1999, стр. 282.

8.Цит. по: Преп. Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски, цит. дел., стр. 45.

9.Архиеп. Венијамин (Федченков): О богослужењу Православне Цркве., стр. 334-335.

10.Преп. Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски, цит. дел., стр. 46.

11.Цит по: Преп. Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски, цит. Дел. 44.

12.Преп. Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски, цит. дел., стр. 60.

13.Архим. Георгије (Тертишњиков): Преподобни Варнава, старац Гетсиманског скита / ТСЛ., 1996, стр. 322-323.

14.Руски архив, 1892, Новембар, стр. 191-195.

15.Цит. по: Ј. К. Сурски, нав. дел., стр. 148.

16.Цит. по: Ј. К. Сурски, нав. дел., стр. 149.

17.Старац Јаков Еубејски., стр. 35.

18.Панацеја - средство које тобоже избавља од свих несрећа, пре свега од болести (прво-битно - универзални лек код алхемичара). Реч потиче од имена грчке богиње Панакије, буквално свеисцелитељке, од pan - сав и akos - средство, лек. Прим. Прев.

19.Еп. Теофан: О покајању, причешћу Светим Христовим Тајнама и исправљању живота, М., 1909, стр. 134-135.

20.Свешт. Димитрије Дудко: На раскршћу / Трифонов Печенгски манастир, "Ковчег" 2001, стр. 140.

21.Архиеп. Венијамин (Федченков): О богослужењу Православне Цркве, стр. 350-351.

22.Прот. Ј. Четверухин и Ј. Четверухина: Јеросхимонах Алексије, старац-затворник Смоленске Зосимове пустиње / ТСЛ., 1995, стр. 162.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CudoSvetogPricesca/CudoSvetogPricesca11.htm

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.