header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Протојереј Вјачеслав Тулупов: Жеђ која спасава; Зашто се не треба причешћивати без страха Божијег
Протојереј Вјачеслав Тулупов: Жеђ која спасава; Зашто се не треба причешћивати без страха Божијег Штампај Е-пошта
среда, 07 децембар 2011

 Старац архимандрит Филотеј Зервакос (1980), поштован у Грчкој због свог праведног живота, три месеца пред своје блажено уснуће тешко је боловао. У то време за њега су тренуци Божанственог Причешћа били нарочито благословени. Без обзира на телесну исцрпљеност, старац се сатима припремао за причешће. Када се свештеник са Светим Даровима појављивао на вратима келије, отац Филотеј је подизао своје слабе руке и од свег срца клицао:

- Дођи, Боже мој, дођи!

Старац је примао Свете Тајне са таквом жарком жељом, страхом Божијим и покајањем, да као да је то било прво и истовремено последње причешће у његовом животу. После причешћа говорио је:

- Благодарим ти, Боже мој, благодарим!

Сваки пут отац Филотеј се причешћивао са постојано јаком жељом и жаром у срцу. После примања Светих Дарова његова спољашност се мењала. Небеска светлост је испуњавала старца. Његово лице је тако блистало да они који су га окруживали нису могли да га гледају. Подижући руке праведник је говорио:

- Узми ме, Боже мој, узми!

Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа за нас су благодатна храна која оживљава нашу душу. Погледајте децу, говорио је свети Јован Златоусти, "са каквом жељом стреме ка мајчиним грудима, са каквом ревношћу њихове усне дохватају дојку? Са таквом истом ревношћу да прилазимо и ми овој Трпези, овим духовним грудима, можда чак и са већом жељом. Дочепајмо се, као деца материнске хаљине, благодати Духа. И нека у нама буде само једна жалост - што се не причешћујемо том Храном"[1].

Значајне речи великог светитеља. Свако од нас треба да има у свом срцу такву богоугодну жалост! Али понекад после причешћа неке Хришћане нимало не обузима таква жалост. Догађа се да су у недоумици: ми смо, веле, постили, молили се, исповедили се и испуњавали сва правила припремања за причешће, а уместо очекиваног освећења душе задобили смо тугу па чак и неко помрачење ума и срца. Зашто људи падају у такво искушење? Па зато што у периоду припреме за причешће заборављају на један од најважнијих услова: у Тајни Евхаристије сво наше биће треба да стреми ка сједињењу са Христом. Темељ тог стремљења је љубав према Христу. Њу и треба свагда да побуђујемо у свом срцу, а нарочито пред примање Светих Тајни.

Управо одсуство пламене љубави према Господу и одсуство жудње за сједињењем са Њим и уноси у душу човека несхватљиву тугу после причешћа. Треба да приступамо чаши не због неког великог празника или текућег поста, не ради формалног држања црквених правила, него пре свега за то да би се сјединили са Христом и утолили духовну жеђ из Источника Живота. Ако такве жеђи нема, треба ли онда да се причешћујемо?

Људима је својствено да се постепено навикавају на све, а то се односи чак и на причешће Христовим Телом и Крвљу. Каткад човек, причешћујући се, губи живо опажање да се удостојио примања тако велике светиње. За неке причешће Светим Тајнама постаје обичај и традиција. Други пак у својој духовној охладнелости иду још даље: учешће у Евхаристији почињу да сматрају теретом незгодним за ношење - неком тешком црквеном обавезом и правилом. Страшна и опасна заблуда!

Понекад се догађа да се у великим грешницима буди таква жудња за причешћем Телом и Крвљу Господа, какву нећемо срести ни код многих благочестивих парохијана у нашим храмовима.

Познати православни писац С. И. Фудељ испричао је да су једном позвали јереја Владимира Криволуцког да причести умирућег, који је много година пре тога скинуо са себе свештенички чин. Када је отац Владимир на столић пред креветом поставио дароносицу, умирући је одједном подигао главу, целим својим телом се испружио ка Светим Даровима и, удахнувши мирис светиње, рекао: "Боже, Боже, чега сам себе лишио!"

Да! Ма колико се човечија душа помрачује и постаје груба од безверја, грехова и страсти, у њој свагда остаје неискорењива жудња за сједињењем с Богом. Не налазећи веру у истинитог Бога неки људи ишту спокојство у служењу лажним боговима, али тим служењем никада не утољују своју духовну жеђ. То се дешава зато што нас је Бог, како је писао блажени Августин, саздао ради Себе и наше срце се неће успокојити док Га не нађе. Ван Бога и без Бога греховни је мрак, духовна празнина и интелектуална бесмисленост. Само у Богу и у сједињењу с Њим ми налазимо узрок, смисао, циљ и радост нашег постојања. И шта може да нас сједини с Богом више од Светог Причешћа?

У сва времена истински Хришћани су се причешћивали Светим Тајнама не зато да би формално испуњавали јеванђељску заповест о неопходности причешћа: сво њихово биће тражило је причешћивање Телом и Крвљу Господа. Свети Игњатије Богоносац, због вере осуђен на смрт, очекујући да га баце зверима да га растргну, није писао императорима-незнабошцима молбе за помиловање, него духовне посланице сабраћи. У једној од њих клицао је: "Хлеба Божијега желим, Хлеба небеског, Хлеба Живота, који је Тело Исуса Христа!"

Свако од нас, истинских Хришћана, треба да стреми ка томе да његова душа стално жуди за Телом и Крвљу Господњом. То осећање је једно од највреднијих у Хришћанину. Треба да схватимо да Господ не гледа на спољашња дела, него на наша срца.

НАПОМЕНЕ:

1.                        Цит. по: Преп. Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски: Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама, Суми, 2001, стр. 36-37.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CudoSvetogPricesca/CudoSvetogPricesca03.htm

+++

ЗАШТО СЕ НЕ ТРЕБА ПРИЧЕШЋИВАТИ БЕЗ СТРАХА БОЖИЈЕГ

 У Житију светог Василија Великог постоји прича о неком Јеврејину који је желео да сазна шта су Свете Тајне. Ради тога он се претварао да је Хришћанин и заједно са осталима, вернима, ушао у цркву где је служена Литургија. За време богослужења Јеврејин је видео како је свети Василије узео у своје руке Младенца и исекао га на комаде. Када су верни почели да се причешћују из руку светога, пришао је и Јеврејин. Свети Василије му је, као и осталим Хришћанима, дао део Светих Дарова. Примивши их у руке, Јеврејин се својим очима уверио да је то било стварно човечије Тело. А када је приступио к Чаши, угледао је у њој истинску Крв. Страх и трепет су обузели Јеврејина. Сакривши частицу Светих Дарова отишао је кући и тамо показао светињу својој жени и испричао јој о свему што је видео својим очима.

Видите ли, човек који је на превару добио Свете Дарове, није био кажњен од Бога! Напротив, узевши Дарове у своје руке - управо тако су се у давнини причешћивали Хришћани, - он се удостојио да види Пречисто Христово Тело. Зашто? Тај богобојажљиви Јеврејин љубио је и искао Бога. Већина његових сународника није препознала Месију у Исусу из Назарета, али њему није било важно мишљење већине, него - истина. На личном искуству хтео је да сазна да ли је Исус Спаситељ света.

Прича о том човеку овако се завршава: "Поверовавши да је хришћанска тајна заиста страшна и славна, он је ујутру отишао код блаженог Василија и замолио да га удостоји светог крштења. Узневши благодарење Богу, Василије је одмах крстио Јеврејина и сву његову породицу".

Као што видимо, Бог је тог искатеља истине довео до православне вере кроз чудо које је у његовом срцу изазвало благочестиви страх. Да, почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110,10). Без њега човек не може да спасе своју душу. Страх Божији треба да буде у основи свих наших поступака.

Приликом припреме за причешће, упоредо са жарком жељом да примимо Свете Дарове и да се покајемо за грехе, ми такође треба да побудимо у себи осећање страха Божијег. Зашто? Истакнути црквени писац митрополит Венијамин (Федченков; 1880-1961) писао је да је причаснику Христовим Тајнама "потребан страх Божији да му се не би десило нешто страшно, то јест, ако човек приступа или се понаша без страха, тада му прети страшна последица: суд, осуда, болести, смрт, па чак и горе: пад у грехе или у власт сатане, као што је то било и са Јудом. И, обрнуто, ако у нашој души буде страха Божијег, биће и радости, и мира, и слободе духа, и сабраности, и удубљености. Благодат ће се увећати"[1].

У Ливанским горама близу града Илиопоља почетком II века света Евдокија је основала женску хришћанску заједницу. То је било време гоњења Цркве од стране римског императора Трајана. Зато је, када су намеснику Илиопоља Диогену пријавили да је пронађено тајно склониште Хришћанки, император наредио да му доведу њихову настојатељицу. Идући на мученичку смрт, света Евдокија је, по обичају тог доба, узела у храму Свете Дарове и ставила их у ковчежић и сакрила под одеждом на својим прсима.

Пре свог обраћења у хришћанство Евдокија је била једна од најлепших куртизана Истока и за њену наклоност су се борили представници највиших аристократских породица у империји. Тргујући својом необичном лепотом, она је стекла толико велику имовину да су се о њеном богатству проносиле легенде. Ипак, све то је било у прошлости. Пред Диогеном је стајала сиротица у убогој хаљини са ниско спуштеном главом. Намесник је наредио војницима да подигну њену главу и да скину покривало с лица. Када су извршили наредбу, њихов начелник је занемео од лепоте Евдокијиног лица. Повративши се из стања запањености, збуњено је рекао судијама који су седели поред:

- Заклињем се мојим богом сунцем! Не треба предати смрти лепоту налик на сунце. Не знам како да поступим?

- Зар ваше величанство мисли да је таква лепота природна? Не, то је магична утвара, - огласио се један од судија.

Оптуживши Евдокију за чаробњаштво и истовремено пребацивши на свету кривичну одговорност за пљачку градске благајне, чиновници су захтевали од ње да се одрекне Христа. Не желиш? Па добро, хајде да поразговарамо о твојој вери. После дуге дискусије тужиоце је обузела потиштеност. Својим надменим умом и знањима, они су, очигледно, изгубили спор! Да, пред њима није било уплашено сеоско девојче. Али ништа, за такве су спремљени други аргументи, убедљивији од вербалних!

Евдокију су везали за дрво и обнажили до појаса ради бичевања. Када су је разодевали Свети Дарови су пали са њених прса и, не знајући шта је то, војници су их однели намеснику. Пруживши руку, Диоген је хтео да их узме, али они су се одједном претворили у огањ чији пламен је био толико јак да су њиме опрљени војници на месту умрли, а управник са опеченом левом руком пао на земљу и зајечао од бола:

- Владару сунце! Исцели ме и одмах ћу предати огњу ту врачару. Знам да ме ти кажњаваш зато што је до сада нисам погубио!

У одговор на ове речи на Диогена је са неба као муња сишао огањ и његово тело се тренутно претворило у угљенисани угарак. Ужас је обузео све присутне, а један од војника, видевши поред свете Евдокије анђела Божијег како јој говори на уво, истог часа је поверовао и ускликнуо:

- И ја верујем у твога Бога, прими мене који се кајем, слугу Бога Живога!

Испуњена љубављу према ближњима, Евдокија се помолила за погинуле и они су васкрсли, што је привело Христу њих саме и многе сведоке тог чуда.

Као што видимо, Господ није допустио безбожнику чак ни да се дотакне Светих Дарова, пред којима дрхте сви анђелски чинови, јер су они Тело и Крв Самог Господа. Благодарећи Својој несхватљивој љубави према човечијем роду, Христос даје људима Свете Дарове ради задобијања вечног живота. Људи често не разумеју каквим се великим, а уједно и страшним, даром причешћују. Да би уразумио Диогена, Богу је било потребно да га огњем претвори у прах и пепео, а друге исправља на други начин.

Блажени Јован Мосх посетио је многа света места Истока. На Кипру, у манастиру Филоксен он је са својим сапутницима срео инока Исидора, родом из Милета. "Видели смо, - казивао је Јован Мосх, - како је он непрестано плакао са вапајима и ридањем. Сви су га убеђивали да се макар мало одмори од плача, али он није пристајао.

- Ја сам толико велики грешник, - свима је говорио инок, - да таквог није било од Адама до данас.

- Оче, - приговарали смо ми, - сви смо грешници. Ко је без греха осим Бога?

- Верујте ми, браћо, - одговарао је инок, - ни у Писму, ни у предању, ни међу људима нисам нашао грешника као што сам ја, нити греха каквог сам ја починио. У свету сам био ожењен. Ја и моја жена припадали смо Севировој секти. Дошавши једном приликом кући, нисам затекао жену код куће и дознао сам да је отишла код православне сусетке да би се заједно причестили. Појурио сам одмах тамо да бих одвратио жену. Кад сам ушао у сусеткину кућу, сазнао сам да је моја жена малопре примила свето Причешће. Ухвативши је за гушу, принудио сам је да испљуне светињу, коју сам затим бацао на све стране док, напокон, није пала у блато. И у магновењу пред мојим очима муња је однела свето Причешће са тог места... Прошло је два дана и ево, видим Етиопљанина [нечистог духа], одевеног у рите.

- Ја и ти - обојица смо осуђени на једнаку казну, - рекао је.

- Али, ко си ти? - упитао сам.

- Ја сам онај ко је ударио по образу Творца свих, Господа нашег Исуса Христа, за време Његовог страдања, - одговорио ми је Етиопљанин који се указао.

- Ето зашто, - завршио је своју причу инок, - не могу да престанем са плачем"[2].

Као јеретик, инок Исидор поступио је онако како је сматрао за правилно. Господ му је открио лажност његових гледишта и он се покајао. Ми, православни, исповедамо истиниту веру и бојимо се да ожалостимо Господа било чиме. Али, када Он за време причешћа улази у наше душе и тела, оскврнављене гресима, ко од нас може да зајемчи да не разгневљује Бога? И поред свег нашег покајања дужни смо да окушамо Христову Крв и Тело са страхом и трепетом. Зачуђујуће је да понекад бесловесна створења Божија указују Господу веће поштовање него људи којима Он непрестано чини добро.

Неки секташ, по професији пчелар, приповеда свети Теофан Затворник у својој књизи "О покајању", причестио се у православном храму. Међутим, Свете Дарове није прогутао него их је извадио из уста и замотао у мараму. Дошавши кући, ставио их је у кошницу. Зашто је секташ то учинио није познато, али оно што се затим догодило разглашено је надалеко.

Чим се частица Светих Тајни нашла у кошници, пчеле су прекинуле са прављењем саћа и брзо почеле да праве место за чување Тела Господњег. Најпре су подигле малени престо, затим дискос, а потом су над њима саградиле свод сличан олтару. Положивши свету частицу на дискос, оне су се, правилно распоређене, разместиле около и тихим зујањем почеле да узносе хвалу Богу. Видевши то, пчелар се ужаснуо и заповедио укућанима да што пре доведу свештеника. Под утиском чуда принео је покајање и вратио се у наручје Мајке Цркве.

Многи људи имају чему да се науче од ових пчела. Бесловесна створења Божија, иако немају таланте којима је обдарен човек, по мери својих могућности са страхом Божијим поштују свог Творца.

Један познати московски протојереј испричао ми је како је његов отац, такође свештеник, служио Литургију и одједном обамро од изненађења: огромни стршљен улетео је кроз отворени прозор олтара и одмах се спустио на Свети Агнец. Док је свештенослужитељ долазио к себи, стршљен је, уплашен очигледно не мање од њега самог, узлетео са Агнеца и залепршао над њим, брижљиво отресајући ножицу о ножицу. То је веома подсећало на радњу свештеника када, после дотицања Агнеца, отреса [отире] над дискосом ситне частице прилепљене за прсте. За неколико секунди, исправивши учињени пропуст, стршљен је, праћен зачуђеним погледом баћушке, нестао у истом правцу одакле је и долетео.

Не само жива бића, него нас и закони природе уче да се са страхом Божијим односимо према светињи. У VI веку у граду Селевкији, који се налазио западно од Антиохије, један православни Хришћанин, којега је његов газда-трговац упутио у Константинопољ, заборавио је у орману припремљене Свете Дарове. После дуго времена његов газда их је случајно открио, али није се решио да светињу прими у своја уста, јер није припадао Христовој Цркви. Прошла је година, а слуга се није враћао. Тада је трговац одлучио да спали Свете Дарове да се не би покварили. Кад је отворио орман зачудио се: из сваке частице избиле су стабљике које су већ почеле да класају. Узевши Свете Дарове са страхом и трепетом, трговац је са целом својом породицом дошао у храм код православног епископа Дионисија. Убрзо су се тамо упутили скоро сви становници града привучени вешћу о чуду и жељни да га виде својим очима. Уразумљени тим необичним случајем многи јеретици који су живели у Селевкији примили су Православље.

Из ових примера се види да се према Христовим Тајнама треба односити са великим поштовањем и страхом Божијим. Пред причешће нема ничег неопходнијег од бриге да страх Божији испуни сво наше биће. Шта друго? Јер човек може бити кажњен и у овоземаљском и у вечном животу не само за отворено светогрђе, него и за најмању небригу према Светим Даровима. У погледу Христових Тајни неумесне су и наизглед безазлене дечије игре.

Једном приликом у давнини близу сиријског села Хонаг деца су чувала стоку. Уграбивши погодно време за игру решила су да, подражавајући одрасле, служе Литургију. Изабрала су једног дечака за свештеника, а двојицу других за ђаконе. На велики глатки камен, као на жртвеник, положили су хлеб и поставили крчаг са вином. "Свештеник" и "ђакони" стали су пред жртвеником и игра је почела.

У та давна времена презвитери су гласно изговарали евхаристијске молитве и зато их је дечак који је играо улогу свештеника добро знао. За време игре он је тачно изговорио те молитве вршећи свештене радње које их прате. Када је наступио тренутак ломљења хлеба и причешћа, са неба је изненада сишао огањ који је спалио и камен и све што се на њему налазило, без трага. Деца су у страху пала на земљу и изгубила свест.

Када пастирчад није дошла у село у уобичајено време, родитељи су кренули у потрагу и нашли их недалеко од стада испружене по земљи. Без обзира на све напоре, одрасли нису успели да сазнају од деце шта се са њима догодило. Она нису препознавала своје родитеље и ништа нису одговарала на њихова распитивања. Довели су их кући у том тешком стању. Читав дан и ноћ деца су долазила себи и тек сутрадан су могла да испричају о ономе што им се догодило. Пажљиво саслушавши њихову причу, житељи села су похитали на место где се чудо догодило. Ту су својим очима могли да виде трагове небеског огња. После неког времена онамо је дошао и месни епископ. Због важности догађаја заповедио је да се на месту спаљеног камена постави жртвеник, подигне храм и изгради манастир, а децу је назначио да тамо буду послушници. Касније је тај манастир постао веома знаменит. Поклоници који су га посећивали током много година могли су да сретну иноке због којих је манастир био основан.

Наш Бог је човекољубив и милостив, али уједно и - страшан Судија. Зато ми треба, као што пише апостол Павле, да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом, јер Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,28-29).

Страх који се захтева од човека који се припрема за причешће никако није осећање које изазива стање потиштености, снуждености, безнадежности, мрзовоље или очајања. Страх пред Богом је осећање љубећег сина према љубвеобилном Оцу, то је побожна жеља да се никад не наруши Његова света воља и тежња да се Његова Божанска величина ничим не вређа. Богобојажљивост избавља душу од грехова, страсти и нечистих помисли. Она Хришћанина чини духовно трезвеним и ревносним за своје спасење.

Благодат Светог Причешћа као огањ спаљује недостојног причасника, а човека побожног просвећује и очишћује.

Страх пред Богом и љубав према Њему јесу два осећања која треба непрестано да обитавају у нашим срцима. У човечијим узајамним односима она најчешће искључују једно друго. А у односу према Богу љубав и страх не само да допуњују једно друго, него чине и једну целину - темељ нашег духовног живота. Ми љубимо Бога, али осећамо и страхопоштовање према Њему; бојимо се Бога, али наш страх се раствара у љубави према њему.

Апостол Павле је писао: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2 Кор. 7, 1). Током припреме за причешће наше срце обузима трепет пред светињом, али Бог Љубав, Који нам даје Крв и Тело Свога Сина, испуњава нашу душу љубављу и надом.

* * *

Дакле, на крају изведимо закључке.

1) Износећи свету Чашу на амвон ради причешћа верних, ђакон гласно изговара: "Са страхом Божијим и вером приступите". Ако у човеку нема страха Господњег не треба да се причешћује. Зато приликом припреме за причешће треба да се побринемо да осећање страха Божијег остане неодвојиво својство наше душе. Нарочито за време Литургије непосредно пред причешће Христовим Тајнама наша душа треба да буде прожета побожним трепетом.

2) Да задобијемо страх Божији и побожност пред Свето Причешће помаже нам:

- свест да приступамо пречистим и страшним у својој светости Христовим Тајнама;

- разумевање да су Христове Тајне Божански огањ и да својим пламеном могу да спале недостојног човека.

 НАПОМЕНЕ:

1.                        Митр. Венијамин (Федченков): О богослужењу Православне Цркве, стр. 330.

2.                        Блажени Јован Мосх: Духовни Луг, Сергијев Посад, 1915, стр. 39-40.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CudoSvetogPricesca/CudoSvetogPricesca06.htm

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.