ЕВРОПА НЕ ЗНА ЗА БОГА

Да ли је Божић 2012. ближи витлејемској ноћи од других Божића у новом веку, да ли је он позив да се интегришемо у оно једино преостало – породицу, како ће се празник славити на Космету, те није ли баш на Божић судбина дала Србима да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај?

Сваки Божић после оног првог Божића подсећање је на њега, а сваки са собом, без изузетка, доноси радост и чак када би имали великих разлога за тугу током целе године, а знајући да је Божић пред нама и да ћемо га доживети, имамо разлога за радовање. Јер Божић је обнова нове ствари, познање да нам се Бог јавља и да нас није оставио, да нас анђели нису оставили, да нас Пресвета Богородица није оставила, да нас светитељи нису оставили, да су небо и земља са нама, каже у интервјуу за „Печат“ Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор.

Чини се да је Божић 2012. године, ипак, по много чему ближи невиној сцени из Витлејема него и једне друге године у новом веку?

Ако је сваки други Божић после првога доносио радости, мир међу људе и слогу, и ако је Богомладенац долазећи на овај свет себе предао за живот света, за обнову сваке ствари, и ако нас сваки Божић приближава Богу и Бога нама, и не само то, него и сједињује Бога са човеком и човека са Богом, онда и овај Божић јесте у броју свих празника рођења Христовог. Сваки је Божић најсвечанији и сваки Божић је обнова природе и сећање на његово рођење. Сигурно да можемо да кажемо да због проблема са којима се сусреће наш народ овај Божић има посебно значење, али баш из тог разлога ми верујемо да ће Господ доласком међу нас људе многе проблеме отклонити и неизвесности решити и поставити нас да заједно са њим, Богом нашим, духовно напредујемо, остављајући у другом плану проблеме који нам често сметају или нас бар заустављају у духовном напредовању у којем нам сам Господ помаже доласком својим.

Ако је Божић на симболичан начин указање којим путем породица треба да иде, шта та симболика треба да значи српском народу у тренутку када је све доведено у питање, па чак и породични живот?

Због превелике љубави Божје према нама људима Господ је послао Сина Свог Господа Исуса Христа међу нас, да поживи са нама, и на тај начин нам је показао да је Божић породични празник, празник породице и знак да би породица требало да се угледа на ону прву породицу, Богородицу, Јосифа и све оно што су они чинили за Богомладенца. Овај празник нас подсећа на пресудно важну улогу родитеља и њихову бригу, на значај духовног јединства и телесног међу родитељима, путоказ је који води до прве породице Богородице и Богомладенца. Дакле овај нас празник учи како да се владамо, чак иако знамо да су испред нас страдања, искушења и проблеми, јер знање да Господ доноси мир и наша чврста вера учиниће да проблем који угрожава тај мир нестане. Није за похвалу и ми се не радујемо, бар не у Цркви, што се у последње време говори и разговара о такозваним „сигурним кућама“. Мислим да је то трагедија за целу државу, трагедија за цео народ, трагедија за породицу. Лично сматрам да би много срећнија наша породица била и напреднија наша држава и радоснија наша Црква када би се налазио начин како да се сачува наша породица, а не да се изналазе начини како ћемо саградити сигурну кућу. Сама та идеја буди у породици немир. Сигурна кућа, кажу, заштитиће једно од брачних другова, најчешће жену, а ми знамо да је она супруга и мајка велики ослонац породице. Дете без мајке је као дрво без доброг одгоја и узгоја. Оно може донети плод, али резултате разједињена породица врло тешко ће донети. Породица може бити срећна само онда када доживљава Бога, када се угледа на прву породицу Богородицу и Богомладенца, Јосифа праведног и све оно што се догађало у тој витлејемској ноћи, ноћи рођења сина Божјег.

Божић нас упућује и на божићне дарове. Јесу ли они помало постали део такозване „масовне потрошачке културе“ и шта треба чинити да би схватили да је највећи дар Божји у љубави према ближњем свом?

У витлејемској ноћи највећу радост добио је цео свет и тада су индивидуално, вођени руком Божјом, мудраци са Истока дошли и поклонили се Богомладенцима носећи собом дарове. Они који су дошли да се поклоне Богу миломе и донесу му дарове, били су на неки начин представници целога рода људског. И ти дарови јесу симболика и указују како и ми, свако појединачно и сви заједно, као народ Божји треба да будемо захвални за његову љубав, за његово милосрђе, за његов долазак међу нас. Наши дарови Богу нису потребни, али ми на такав начин, нашим даровима Богу чинимо жртву и исказујемо наше поштовање, благодарност и захвалност за све оно што је Он чинио за нас. А Божић, највећи празник, поготово у нашем српском народу, али и код других народа – обележава се у обиљу хране и потрошњи новца. Зато се сетимо речи нашег почившег патријарха Павла да би требало да будемо реални, нерасипни људи, како би жртва коју чинимо Богу била пријатна. Велика је потрошња појединаца, некада и већа него што је потребно, али, опет кажем, ако се све то чини празника ради онда можемо бити и задовољни, и условно рећи да то толеришемо. Ипак, не заборавимо да је најважније у те велике дане порадити на себи, својој породици и целоме друштву, на духовној обнови, старајући се да се духовно, што више се припремајући, удостојимо да ми сами себе предамо Богу, уместо ових земаљских материјалних добара. То ће Богу бити најдража жртва. Како ми то можемо да учинимо? Можемо да учинимо уклањањем свега онога што је лоше, а ако се тако нешто и догоди ми треба да се покајемо, да се присајединимо са Богом, да се у тајни покајања исповедимо и ослободимо себе онога што нам смета за духовно напредовање. То ће бити највећа жртва Богу коју он од нас и тражи.

Ваше Преосвештенство, вековима још од Отоманске империје, па све до ослобођења у Балканским ратовима, Срби на Космету славили су Божић кријући се. Хоће ли се и у новом веку, на срамоту хришћанске Европе, овај празник на нашој светој земљи славити кришом?

Косово је тужна прича не само за наш, српски народ, већ за цео свет, јер ако хоћемо нешто величанствено да научимо онда је то Косово, а ако хоћемо, пак, да нешто лоше научимо опет је то Косово. За српски народ и за нас, Цркву, како год да се на њему живело, за нас ће то бити живот Србије и народа српског. Зна то онај који од нас тражи да се њега одрекнемо, да га предамо ономе чије никада није ни било. А Косово никада није било, а да није било српско, и онда када је робовало и онда када се на њему битка најтежа водила. Ми знамо да је увек народна памет на Косову размишљала о Србији. Ово данас што се догађа свакако је тужно не само за наш народ, већ за све хришћане. Морамо знати да онај који отима туђе није хришћанин, не наступа са хришћанских позиција, па макар био он и моћан, макар имао власт, технику и сва овоземаљска блага. Моћни мисле да су јачи и да је ово време њихове инвазије. На срећу, ми имамо снаге у народу нашем на Космету и верујем да ће овај народ славити Божић онако како се славио вековима. Ситуација није лака и Црква наша се у више наврата оглашавала тим поводом. Да ли ће до оних који не желе да чују доћи речи вечите правде Божје ми то не знамо, али морамо да знамо да ако нам је суђено да трпимо, верујмо да ће Бог и Богомладенац за Божић бити са нама на помоћ нашем народу, који са таквом љубављу  и  патриотизмом чува своје, не дозвољавајући да му то неко отима, тако лако и олако. Није ли више него симболично да је на Божић 2012. године баш Србима судбина дала да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај? Да ли је време да се присетимо речи светог владике Николаја: „Шта је то Европа? То је јерес, свејерес..."

Ако је то рекао свети владика Николај, а рекао је, онда је то тако и све ово што се догађа у Европи данас личи на свејерес. Ако је за те речи Црква прогласила нашег јерарха за светитеља, онда нема места за размишљање да ли је он био у праву или не. Јер и те речи су узете у обзир када се већало да ли је свети владика Николај некада нешто изговорио, а што би могло бити сметња да буде проглашен за светитеља. Да су његове речи истините видимо и данас. Та, ова Европа не зна за Бога, бар не за Бога у кога верује наш народ на Косову и Метохији. Ми нигде у тим преговорима и разговорима који се воде око статуса Косова не чусмо да се помиње име Божје, осим негде у подругљивом смислу и тек онда када се неко хтео нашалити са Богом. Сада чујемо да све наше светиње, сви наши светитељи, све наше свете мошти не припадају српском народу и српској Цркви, већ некој вајној непостојећој држави која се зове Косово. Метохију и не спомињу. А шта значи Косово без Метохије? Значи пола територије и пола смисла, и ако се неко буде бавио том тематиком, а неко се већ бави, мора назначити да свака употреба речи Косова без Метохије, тај језички назови заборав, носи са собом много веће значење. Значи заборављање чињенице да су метоси по којима је Метохија добила име, црквени поседи који Цркви припадају, да је она заједно са Косовом део српске историје, део српског народа, да је тамо наша земља, наши светитељи, наши свети, а то се не даје тако лако. Ту истину знају они голоруки људи који на барикадама бране не само своје имање или своју породицу, већ и своју историју.

Кога видите, ко може помоћи српском народу да опстане? Унутрашња снага овог народа, православна Русија, или ће то бити ствар Божјег промисла, или све то заједно?

Сигурно да ће најмање помоћи нашој држави донети улазак у ЕУ, која, како смо видели из примера Италије, Шпаније или Грчке показује тешке слабости. Када помислим на те земље, којима припадност породици европских народа није донела ништа добро, питам се ко и шта може да гарантује тако малој Србији. Исто мислим да ово све што нам се дешава, сва страдања нашег народа, нису случајна, већ да је посреди прст Божји, јер многи људи који се баве политиком и воде нашу земљу не размишљају много о Богу и Божјој правди. Не би требало да заборавимо да су кроз историју наше свете вође и вође наше Цркве сарађивале и слушале једни друге, осећајући да је Божја рука важна у решавању не само црквених, већ и питања политичких. Не знам колико је сада било сарадње између Цркве и државе, али знам да има данас много народа нашег који страда због правде, бранећи интересе своје земље, своје Цркве, својих гробова и светиња. И коначно, да ли спас можемо очекивати од неке друге земље, питате. Помоћ Србији од оних који су је вековно помагали, верујем, неће изостати, али ми то морамо да заслужимо, морамо да кажемо хвала свима онима који су нам кроз историју чинили добро и доносили слободу. Имали смо примере, а имамо их и данас, изјаве и поступке појединаца који наговештавају да неће дозволити да Србија страда у плодовима благостања који јој се лажно нуде.

Православље је изразито толерантна вера, посебно православље у Србији. У последњих неколико деценија оно се отворило према онима који славе Божић 25. децембра више него икада. С друге стране, у нашим суседним земљама бивше заједничке домовине званичници ће честитати православни Божић малом броју преосталих Срба у тим земљама. Како Ви, Ваше Преосвештенство, гледате на два Божића и нуде ли она нову наду или старе поделе?

 Реч толеранција ми замењујемо богословско православном речју, а то је слобода. Слободу је Бог дао човеку и она је после живота највећи дар који човек има, који је добио од Бога. Сам је Господ у Светом Јеванђељу више пута рекао: „Ако хоћеш". Он није рекао: „Ако мораш". За оне који се одлуче да иду путем Господњим, Господ обећава награду Царства Божјег и све благодатне дарове које Бог даје човеку. „Ја сам истина и пут", рекао је Господ и то је наш оријентир и наша је слобода у испуњавању заповести Божјих. Све друго је неслобода, па макар то што чинимо било  чињење слободном вољом. Опет на другом месту свети апостол Павле каже: „Све ми је слободно, мада ми није све на корист". Ми често пута чинимо оно што нећемо, а не оно што хоћемо, али ми морамо да знамо да је пут Христовог Јеванђеља за нас апсолутна слобода и да свако ко иде тим путем неће погрешити. Шта се догађа у животу са људима, са човеком? Поставили сте питање прославе Божића 25. децембра. Ми знамо да се Бог, Богомладенац није два пута родио. Српска православна црква са још неколико патријаршија слави 7. јануара Божић и то је оно за шта ми знамо вековима. Никада још није на дневном реду Светог архијерејског сабора СПЦ-а постављено то питање, иако је било манипулација, покушаја и импровизованих закључака. Тачно је да Православне Цркве, осим Јерусалимске, Грузијске, Руске и Српске Цркве, те Свете Горе, славе рођење Сина Божјег у дане 25. децембра, на шта су, нажалост, утицали неки практични, а не канонски или астрономски разлози, мада је и тих покушаја било. У државама бивше Југославије остало је нашега народа српскога и не само то, него и у расејању, другим земљама света, и где год да живе Срби, Божић ће прослављати 7. јануара. Покушаја да се Божић слави једног датума, углавном 25. децембра, било је, али они нису реализовани. Да ли ће доћи до тога да се Божић слави једнога дана, јер Господ Исус Христ се једном родио, видеће се. Моје је виђење да ће тај процес доста дуго трајати.

 Радили сте као професор Богословије у Крки, били на месту епископа горњокарловачког. Како је ваше искуство, да ли после „Јасеновца" и „Олује" може доћи до историјског помирења између Срба и Хрвата?

Лично, мој став је да не. Не може доћи до помирења. И то кажем не зато што сам сувише радикалан или зато што не бих то желео. Напротив. Хоћу и себе и другога да упутим на речи светога Јована Богослава, Јована Јеванђелисте, да сви треба једно да будемо и да тада не би била наодмет ничија радост и свако би имао разлога да се радује. Ипак, садашњост и прошлост, скорашња прошлост утицале су и утичу на то да иако буде каквих покушаја они ће ићи и споро и тешко и мукотрпно. Јер сви смо ми још увек и свесни и свежи од скорашњих дешавања. И видели смо да некоме баш и није било стало до јединства, ни до Божића. А да јесте наша би историја сасвим другачија била и онда би могли да разговарамо о ономе што желимо, а то је свејединство. Најважније је да смо ми у јединству са Богом и нећемо свакако рећи за оне који нису са нама да су против нас, јер став Српске православне цркве и јесте да сви дођемо познању истине. Ми можемо прихватити онога ко се каје и моли да му Бог опрости, али ако неко не жели да се покаје, ако неко не жели да призна грешку из прошлости, ми немамо право да се сами наметнемо и кажемо: „Није важно шта је било, важно је сада шта ти хоћеш". Мислим да ће до јединства на овакав начин тешко доћи.

На територији Ваше епархије налази се манастир Војловица у којем су за време Другог светског рата били заточени, од стране Немаца, свети владика Николај Велимировић и патријарх српски Гаврило Дожић, касније депортовани у „Дахау", нацистички логор смрти. Био је то симбол свесрпског страдања, али и показатељ у којој мери је Црква делила судбину свога народна. Како данас један епископ СПЦ-а гледа на историјски ревизионизам када је у питању повраћај имовине онима који су својевремено на подручју других, али и ове епархије вршили злочине?

Манастир Војловица који сте поменули има свој значај и важност за историју српског народа и историју наше Епархије банатске. То је манастир у којем су живели јерарси, патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић. Касније, они су у овом манастиру утамничени јер су били на путу страдања Цркве Божје, на путу Христовом. И ми се надамо, верујемо да ће манастир Војловица и друге наше светиње које су попут овог манастира биле од важности и значаја за нашу Цркву, заузети место какво им припада. Што се тиче садашњег стања и Цркве наше и погледа њеног на оно све што се око нас догађа, и реституцију, очекујемо да наша држава и људи одговорни и задужени у њој за тај посао, учине све како би била задовољна и наша Црква и дародавци свега онога са чиме су задужили Српску православну цркву. То је та имовина коју су поклањали и за коју је наша Црква у обавези да је сачува. Сведоци смо историјских момената када се од Цркве узимало, често и без икаквог објашњења, али верујемо да ће доћи време и да оно долази када ће да проговори савест потомака који су узимали црквено. А оно што није могуће вратити требало би да постане донаторство Цркве нашем народу и тада ћемо знати да поклоне поклоњене Цркви дајемо на корист нашег народа, јер смо од њега и добили. Што се тиче потраживања имовине оних који су некада на овим просторима живели, битисали и радили, а онда остали без онога што су вековима стицали, морам рећи да је реч о људима који су морали да напусте имања јер су се придружили агресорима који су се обрачунавали са недужним народом. Последица одлуке тог народа да помогне својим сународницима је да је он, са доласком слободе, био стављен под исти аршин са онима који су отимали наша имања. А да не помињем жртве. Колико је само њих пало чувајући своју имовину, своје куће и своје породице. Сада смо сведоци да се појављују потомци тих људи који су убијали и палили. Верујем да ми нисмо наиван народ. Ми добро знамо шта је наше и то је довољно да кажемо другоме, туђину и агресору, да то што је наше није и његово. Свако има право да тражи, али ми морамо да испунимо своју обавезу, да размишљамо о жртвама, о невољи, о ропству, убијању недужног становништва и народа. Свако ко буде тражио своју имовину морао би да саслуша из уста сваког Србина речи „Крваве бајке", морао би да чује истину о Краљеву, Крагујевцу, Београду, Новом Саду и Вршцу и другим градовима и местима у којима се страдања данас познају само по споменицима. А тих споменика и поменика на страдање српских домаћина који су убијени јер су бранили своју имовину није мало. То се не сме заборавити.

На удару модерниста увек је кроз историју, од иконобораца и Петра Великог, па надаље, био монашки православни живот. Да ли је и данас тако?

Црква Христова која је овде на земљи је Црква војинствујућа, Црква која се бори са потешкоћама, бори сама са собом, борила се и сигурно ће се борити до краја овог света и века, све до момента док Господ не донесе одлуку да се врати. Као Црква, као народ Божји, народ хришћански, ми морамо да будемо спремни за његов долазак као да ће свакога дана доћи. Ми морамо бити попут оних пет од 10 девојака из библијске приче које су увек биле спремне да дочекају Исуса Христа. Као што сам рекао, Бог је дао човеку живот и слободу, и када је верујући човек уверен у истину своје вере, каноне, традицију, прошлост и историју њему је лако да се определи. Али шта са неверујућима? Нама као Цркви предстоји да с љубављу приступимо таквом човеку и да му, ако он жели и хоће, помогнемо да се врати на прави пут који води у царство Божје. То је улога Цркве. Црква никада није била разлог за свађу и када је била велика шизма и када су биле велике реформе и реформације, одвајања, организовање секти и испадање из крила Цркве. Јер Црква је непогрешива, а проблем је са нама људима. Ми смо несавршени и спремни да на свој начин тумачимо истину, применимо канон или неки закон. Како некада, тако и данас.

Римокатолици, протестанти, па и поједине владике СПЦ-а сматрају да је православље окамењена вера којој је потребна модернизација. Да ли се човек 21. века може спасити на исти начин на који се спасавао верник у четвртом или петом веку?

Само   ако  смо  правилно схватили јеванђеље и речи Христове, и ако га правилно примењујемо у животу за нас не постоји дилема. У оно време када је писано рукама светих Јеванђелиста, помоћу Духа Светога, па до данашњих дана иста је суштина нашега спасења. Никакве разлике око нашег спасења нема од онога момента када су утврђени догмати које су потврдили  Свети Сабори и дали Цркви да их спроводи, и данашњег времена, само ако правилно примењујемо правила наше Цркве. И сама сумња да Јеванђеље није довољно за спасење не спасава човека. Био то појединац, група или чак такозвана „Црква без Јеванђеља" која себе назива Црквом, а ми називамо сектама.

Шта мислите о променама у богослужбеном поретку и какве духовне последице носи собом чињеница да не постоји једнообразно богослужење према типику и служабнику, већ се спроводи по одлуци сваке епархије понаособ?

Свети архијерејски сабор никада није донео одлуку да се служи мимо вековног правила и праксе богослужења. Постоји упутство, књига која се зове „Служабник", „Требник", по којем се служе требе и ништа начелно није измењено од стране Цркве, Сабора и Синода. Нажалост, у појединим епархијама се самовољно, од стране поједине браће архијереја уносе нови елементи у нашем богослужењу, а резултат тога је немир који се осећа међу нашим верницима, свештенством и међу нама епископима. То није добро и није благословено. Усуђујем се да кажем да свако ко самовољно крши одлуку наше Цркве то чини без воље Духа Светога. Поставља се питање колико су те одлуке свете, колико валидне и колико наш народ од тога има користи, као и зашто се уводе силом ако су добре и зашто се свака одлука Светог архијерејског сабора лако спроводи, док одлука коју доносе појединац тешко. Остајем при старом начину како су служили моји свети преци и чврсто сам уверен да је оно било исправно, јер они су тим и заслужили да их Црква прогласи светима. Ако се докаже супротно, да оно што чиним није добро, спреман сам да и сам прихватим таква померања. Ипак, уверавам вас да ово није добро и да су на помолу велики проблеми и неизвесности у нашој Цркви. Кажем на помолу јер се сви прибојавамо, мада могу да кажем да ни садашње стање није добро, а један од разлога за то јесте увођење новотарија у нашу Свету Литургију.

 Сведоци смо двојаког, помало лицемерног одмеравања речи и дела светог Аве Јустина, који је с једне стране унет у диптих светих, али се с друге стране његова догма истискује са Богословског факултета у Београду. Како то тумачите?

 Ово и претходно питање су у тесној вези и за мене је велика дилема зашто се неко канонизује, а све оно што је он написао и учинио, а корисно је за нашу Цркву, потискује. Већина нас на Сабору је имала светог владику Николаја и светог оца Јустина као узор у раду, служењу и богословском размишљању. Без књига Јустина преподобног били су незамисливи уџбеници наше догматике и у богословијама и на факултету и готово сви наши богослови одшколовани су и богословски и догматски на извору догматике преподобног оца Јустина. Сада се он замењује неким новим, нама непознатим богословима, који могу служити за добро своје Цркве и народа, али не и наше. Ако имамо свог светога богослова оца Јустина зашто би се ми из других извора напајали? За мене то је парадокс, али, нажалост, у мањини сам.

Да ли је услед свих померања која смо поменули и саборност, као једна од централних категорија Цркве, угрожена?

 Сваку одлуку доноси наша Црква и Свети архијерејски сабор. Ко се нађе у мањини мора да се сложи са одлуком Сабора, али је дужан и да је примени. Међутим имамо случајева да је тешко, управо због саборности, прихватити неке ставове, условно речено појединца који би хтео да своје мишљење наметне Сабору. Ту долази до размимоилажења или још нечег тежег. Друго, све док ми не постигнемо саборност Цркве са народом увек ће бити потешкоћа да се наше одлуке и примене, ма биле оне и већином гласова донете. Лично у Сабору се са неким одлукама нисам сложио и њима нисам задовољан, али због саборности их примењујем. Или пре покушавам да их применим, јер се то на терену, у животу, у контакту са народом показује неостваривим. Последице су несагледиве.

Најава могућег одржавања Осмог васељенског сабора, чини се, направила је дубљи јаз између Московске и Васељенске патријаршије, те се могу чути опречна мишљења о томе колико је он догматски и тематски оправдан. Какво је ваше мишљење о томе?

Око  сазивања  Осмог  васељенског сабора врше се припреме, а организован је и известан број предсаборских конференција које су одржаване на различитим местима. На њима је учествовала и наша, Српска црква. Ми верујемо да је она дала свој допринос решавању постојећих проблема између не само ове две патријаршије већ и оних проблема који се тичу других аутокефалних Цркава, било да су несугласице историјске, канонске или друге природе. Спор између ове две патријаршије траје вековима и тиче се диптиха и поретка у Цркви, али пре сабора ово питање би требало да се реши на предсаборским разговорима. Као проблем намеће се и питање аутономије и аутокефалије, ко и како треба да даје аутокефалност, да ли на начин на који то ради Цариградска или онако како би то хтела Московска патријаршија. Увођење неких Цркава у ред патријаршије је  додатни проблем као што је случај са Кипарском црквом, за коју се залаже Цариградска патријаршија истичући да је реч о старој, древној Цркви, док Московска патријаршија  то  тешко  може  да прихвати. То су све питања која би требало решити пре сабора, јер, плашим се, да уколико не припремимо сав материјал и сва питања и уколико она бар начелно не буду решена, тешко ће бити решена и на самом сабору. Много питања је ту, и не тичу се само односа ове две патријаршије, које би проблеме решиле лако када последице таквих одлука не би имале васељенски значај.

 У манастиру Војловица, на Дан преноса моштију Светог Николаја, одржавају се народни богомољачки сабори. Какву они поруку носе?

У манастиру Војловица владика Николај је оставио део живота, написао многа дела и у њему служио Богу. Порука сваког тог сабора је она коју је слао сам свети Владика да треба да останемо народ Божји, у јединству са Црквом, да се не смемо стидети свога, поштујући туђе, да би требало да останемо на принципима Светог Јеванђеља и пута Божјег, пута истине и свега онога што нас чини народом Божјим.

Разговарала: Наташа Јовановић

Извор: „Печат“, 198/2011.

Приређивач: „Борба за веру“