Њујорк – Главни амерички и западни русофоб Збигњев Бжежински коначно се – три године од почетка „глобалне економске кризе“ коју је његова земља увалила остатку света – забринуо, чак видљиво уплашио, за актуелни статус и будућност САД. А кад се Бжежински и Вашингтон забрину – остатак света најчешће има разлога да се радује. Да верује да ће му „америчке сузе“ донети и нешто добро.

У ауторском тексту за познати часопис Foreign Affaires, Бжежински не крије да се прибојава слабљења економске моћи и утицаја САД у свету. Наравно, не би био онај који јесте да бар не покуша да слабљење Америке „прода“ као  – слабљење целог света. Јер, Бжежински не престаје да убеђује све око себе да су САД – упркос окупацији Авганистана, Ирака и Либије – врхунац цивилизацијског развоја и нешто најбоље што се планети Земљи догодило у целој њеној историјине и да мантра – да ће слабљење Америке одмах, за своје сумњиве намере, искористити Русија и сличне земље. Зато лије крокодилске сузе над „слабим земљама“ које ће наводно постати „још рањивије пред државама које теже да регионалном утицају“.

„Индија и Кина се брзо развијају – написао је бивши саветник за националну безбедност председника САД у Foreign Affaires-у. – Русија све више испољава империјалне склоности, Блиски Исток се нестабилно развија. Без Америке која активно ради на међународној арени – могућност да избију регионални конфликти је потпуно реална. Потребно је да се припремимо за глобалну реалност у којој преживљава најјачи“.

Чланак Бжежинског је објављен под називом „Осам геополитичких тековина које су у опасности“. Главни западни русофоб се у том тексту упиње да објасни зашто за земље као што су Грузија, Јужна Кореја, Авганистан, Пакистан, Белорусија, Украјина, Израел, Тајван и цео регион Блиског Истока не би било добро да „изгубе заштиту САД“. А он признаје да се боји да ће се управо то догодити уколико САД ускоро „изгубе моћ“.

Бжежински сматра да ће пропадање САД Грузију суочити са политичким застрашивањем и војном агресијом Русије. При том указује да је Грузија од 1991. године добила од САД 3 милијарде долара финансијске помоћи – последњу милијарду (од те три) одмах после рата са Русијом из 2008. године. Ако САД ослабе, више неће моћи – „плаче“ Бжежински – да у таквом обиму помажу Тбилисију.

Успут, можда и нехотице, открива тајну америчке љубави према Грузинима. Јер, признаје да свако даље слабљење САД „може довести до тога да Русија добије контролу над јужним енергетским коридором, што би јој обезбедило већи утицај на Европу“.

Бжежински – у истом, у свом добро познатом стилу – даље пише да Кремљ наставља притисак на Украјину да се прикључи Јединственом економском простору који Русија прави са Казахстаном и Белорусијом. Чак тврди да Москва „постепено преузима контролу над основним индустријским објектима Украјине које купују руске компаније“. Наравно, и не покушава да објасни:  а шта је, у начелу, лоше у томе што негде нешто КУПУЈУ руске компаније!

Зато, као мантру, понавља: ако САД изгубе утицај, Европа ће све мање бити расположена да Украјину укључује у западно друштво. А то ће наводно Украјину „учинити још рањивијом наспрам Русије“.

Бжежински страхује да ће слабљење Америке омогућити Русији да „обнови своје империјалне амбиције“. А при том о већ реализованим глобалним империјалним амбицијама и владавини САД – све најбоље! За Белорусију, Бжежински тврди да је након 20 година од распада СССР-а „последња диктатура“ и да је политички и економски зависна од Русије. Па наглашава:

„Трећина извоза Белорусије иде у Русију, док је Белорусија у енергетском смислу потпуно зависи од Москве. Истовремено, седамнаест година диктаторског режима Александра Лукашенка, велика је препрека да Запад изгради значајне односе са Белорусијом. Зато ће слабљење САД омогућити Русији да, уопште не ризикујући, поново апсорбује Белорусију“.

На тај начин ће, сматра Бжежински, бити угрожена безбедност прибалтичких суседа Белорусије, посебно Летоније. Ово је прави Бжежински: Русија, дакле, само чека да ослабе САД па да „поново апсорбује Белорусију“, а добре САД са Минском желе да „изграде значајне односе“!

Ништа што је ово „месијанство“ Ирак коштало погибије више од 100.000 цивила и што је чак и америчка марионета у Багдаду, премијер Нури ал-Малики, схватила да коначно повлачење окупационих трупа САД из своје земље треба да прогласи Даном Ирака. Новим националним празником…

Извор: „vaseljenska.com“