Пред крај живота о. Серафиму је било сасвим јасно да не би смео да положи крајњу наду у било какву овоземаљску црквену организацију. Једног јутра је, наоко неочекивано, рекао нешто што ће један његов пријатељ увек памтити: "Све ће се црквене организације напослетку поклонити Антихристу."

"Православље", написао је Богословски учитељ о.Серафима, владика Аверкије, "није само врста чисто овоземаљске организације коју проводе патријарси, епископи и свештеници који служе у Цркви што се званично зове "православље". Православље је тајанствено "Тело Христово", чија је глава Сам Христос. Истина, Црква се не може потпуно уклонити из света, јер у њу улазе људи који живе на земљи, па је зато "овоземаљски" елемент у њеном саставу и спољној организацији неизбежан; али што је мање "овоземаљског" елемента, то ће бити боље за њене вечне циљеве. У сваком случају "овоземаљски" елемент не треба да засени и потисне онај чисто духовни - питање спасења душе за вечни живот- због кога је Црква основана и због кога постоји.

 

Пред крај живота о. Серафиму је било сасвим јасно да не би смео да положи крајњу наду у било какву овоземаљску црквену организацију. Једног јутра је, наоко неочекивано, рекао нешто што ће један његов пријатељ увек памтити: "Све ће се црквене организације напослетку поклонити Антихристу."

 

Пошто је његов пријатељ инсистирао да то објасни, о.Среафим је казао да ће све црквене организације, управо због тога што су организације, морати да се покоре једном светском вођи и да ће им бити нужно његово "признање" да би и даље постојале.

 

Владика Дамаскин, о.Серафиму омиљени руски Новомученик, је почетком овог века говорио о томе како ће се "формално признање" користити као део преваре последњих времена. У спису под насловом "Печат Христов и печат Антихристов", владика Дамаскин је написао да се, када дође Антихрист, неће од свих очекивати да се сложе са његовом философијом и верским учењем. Они који се не сложе, желеће да заштите себе, своје организације, свој сопствени положај и ауторитет. Свети Оци говоре да се печат Антихристов неће стављати и на чело и на руку, него или на чело или на руку (Откр. 13:16). Према Св. Андрији Кесаријском, они који га приме на чело, имаће Антихристов начин мишљења, док ће они који га приме на десну руку признавати његову моћ делања (ауторитет), објашњавајући да је такав компромис дозвољен "само ако човек остане Хришћанин у души". Наравно, владика Дамаскин је ову појаву повезао са сергијанизмом у својој земљи, али је о.Серафим запазио да се то у великој мери односи и на православне цркве у слободном свету.

 

Св.Игњатије Брјанчанинов, пророк Русије 19-ог века, такође је говорио о томе како ће се ове црквене организације на крају потчинити Антихристу:

 

"Може се претпоставити и да ће институција Цркве која се већ дуго љуља, пасти страховито и изненада И стварно, то нико није у стању да заустави и спречи. Садашњи начин да се институционална Црква очува позајмљен је од овога света, што је супротно Цркви, а последица ће бити само њен убрзани пад... Нека милостиви Господ штити остатак који верује у Њега. Али тај остатак је малобројан и све је мањи."

 

Неколико година након што се о. Серафим упокојио, прокријумчарен је из Русије чланак који садржи још једно пророштво које потврђује изјаву о. Серафима. Током најжешћих година комунизма, неколико деценија пре садашњег доба религиозне слободе у Русији, видовити старац Лаврентије Черниговски (+1950) рекао је својој духовној деци:

 

"Доћи ће доба када ће обновити чак и затворене цркве, и украсиће их не само споља, него и изнутра. Позлаћиваће куполе и на храмовима и на звоницима.

 

Али кад се то заврши, доћи ће владавина антихриста. Молите Господа да нам подари још времена да бисмо могли да ојачамо, јер нас чека застрашујуће доба. Видите ли како се све лукаво припрема? Све цркве ће бити просто величанствене, као никада до сад, али неће смети да се улази у те храмове. Антихрист ће бити крунисан за цара у једном великом храму у Јерусалиму а учествоваће свештенство и патријарх."

 

Што се тиче организације о. Серафим је своју последњу наду положио у Руску Заграничну Цркву ради очувања уравнотежених православних ставова, и бранио ју је писмима и чланцима. Међутим једноме свештенику је писао: "Још од првог "млека" које сам попио као православац у Руској Заграничној Цркви, научио сам да имамо две врсте (или можда традиције) епископа: са једне стране епископе Јована, Аверкија, Леонтија, Нектарија, Саву; а са друге, оне који имају власт." Годинама је виђао како значајни епископи Цркве умиру један по један као да тако треба да буде! - док је управљање остало на "организаторима", мање духовним људима.

 

Године 1974. о. Серафим је у дневнику свога братства написао: "Не треба да нас узнемирује ни то што се један део управе не слаже са нама, нити "синодски менталитет" коме су битне само организација и политика; треба храбро да идемо путем за који нас је владика Јован благословио."

 

Једно време је о. Серафим веровао у стварање заједничког покрета "Ревнитељ православља", који би се борио против обмана последњих времена. Године 1979. писао је: "Пре више година, када смо о.Герман и ја били млади и наивни, маштали смо о снажном, искреном покрету ревносног православља међу младим обраћеницима - Русима, Грцима и другима. Нажалост, постали смо старији и мудрији па више не очекујемо пуно. Сви су наши православци и одвише људи. Чини ми се да код многих православаца постоји интелектуална ускогрудост заједно са некаквом политичком опредељеношћу, што ствара леви и десни табор док се основни задатак, за који ми мислимо да је очит, губи из вида."

 

Отац Алексеј Јанг се сећа како је, пред крај живота, отац Серафим причешћивао и из других јурисдикција:

 

"Годину, две пре него што је умро, о. Серафим ми је често говорио да је почео да причешћује мушкарце и жене из других јурисдикција, када су му долазили. Говорио је: "Знам да ће се на то мрко гледати, али ови људи долазе гладни духовнога подучавања и хране, и шта ми ту можемо? Да их одбијемо?" Кад сам га упитао да ли се плаши да ће га екстремни зилоти из Синода оптужити, одговорио је: "Не познајеш ме баш добро кад мислиш да би ме то забринуло. Правили ми они невоље због тога или не, ја ЗНАМ да чиним добру ствар!"

 

Уопште гледано, чини ми се да се о. Серафим, који је поштовао спољна правила и прописе, увек трудио да проникне у њихов унутрашњи дух. Од раних '70-их па на даље (колико се сећам) све је више увиђао да се морамо издићи изнад јурисдикцијских разлика - не да бисмо постали "модернисти" и издајници - него да бисмо спасили што је могуће више душа које трагају за "миомирисом истинског хришћанства", како је волео да каже. Тако је, избегавајући саблазни и не "провоцирајући" никога, ипак бацао мреже на широко. И, колико знамо, ухватио је пуно "рибе"."

 

Речи о.Алексеја потврђују и сачувана писма о.Серафима, у којима даје духовне савете. У једном писму о.Серафим одговара на питања свог духовног чеда из Руске Заграничне Цркве, који жели да се венча са супругом из "противничке" Митрополије (Православне Цркве у Америци). Свештеник те девојке, који је био потпуно одан својој "јурисдикцији", одбио је да их венча осим ако младић не напусти Руску Заграничну Цркву. Тај свештеник му је самоуверено писао: "Храбро се сједините у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Корак ка томе промениће моје мишљење."

 

А младић је писао о. Серафиму: "Помозите! Потребни су ми Ваш савет и молитве да бих знао шта да урадим. Све ово ме збуњује, а наравно и моју вереницу..." О овој дилеми између љубави и јурисдикцијске политике, о.Серафим је младићу написао: "Мислим да тај свештеник претерује. Питање "јурисдикције" (у случају Православне Цркве у Америци и наше Заграничне Цркве) није толико битно да би спречило један брак, чак и кад верници припадају различитим јурисдикцијама. Наравно, пожељно је слагање са обе стране, али то у пракси решавају сами верници."

 

О.Серафим је увек био против екуменизма и модернистичких реформи у Цркви. Међутим, у познијим годинама, када је видео да људи називају "јеретицима" оне из других јурисдикција који су ишли на екуменске скупове, потрудио се да свој став ближе објасни. У својој "Одбрани о.Димитрија Дудка" писао је: "Екуменизам је јерес само ако пориче да је Православље права Христова Црква. Неколико православних "челника" екуменског покрета је то тако схватило. Али већина православних учесника у екуменском покрету није се тако изразила; а има и оних (као покојни о.Георгије Флоровски) који су иритирали протестанте у екуменском покрету зато што су на тим скуповима говорили да Православље јесте Христова Црква. Учествовање, чак и ових последњих, у екуменском покрету јесте за осуду, јер тај покрет погрешно учи о природи Христове Цркве; али ти људи се не могу називати "јеретицима", нити се може тврдити да је ико од православних представника (осим неких) проповедао екуменизам као јерес. Борби за истинско Православље не помажу таква претеривања".

 

Дубље гледано, окретање о.Серафима од јурисдикцијског изолационизма произишло је из његове свести о апокалиптичним временима. Ако заиста све црквене организације падну пред Антихристом, нико се неће спасти зато што припада "правој јурисдикцији". У писму из 1978. о.Серафим пише:

 

"Осећамо да знаци времена све више указују на предстојеће преживљавање по "катакомбама", у ма каквом облику, и што се сад више припремамо, то боље... Сваки манастир и свака заједница ће бити део катакомбне "мреже" бораца за истинско православље. Вероватно ће се у тим временима (ако стварно буду тако критична као што сад изгледа да ће бити) питање "јурисдикције" повући у задњи план..."

 

Они који знају сласт правог Хришћанства (што подразумева много више од пуке коректности), спојиће се не због спољних јурисдикцијских ознака већ због онога што имају у срцу. По речима Солжењицина, кога је о.Серафим радо цитирао:

 

"...Линија која раздваја добро и зло на пролази кроз државе, класе ни политичке партије него кроз срце сваког човека а онда и кроз срца свију људи."

 

Ако о.Серафим није полагао крајњу наду ни у једну црквену организацију, ни у један црквени покрет, чему се надао онда у огреховљеном привременом свету? Одговор можемо наћи у предавању које није упутио само православнима него целокупном човечанству а нарочито омладини - предавању које је одржао у Санта Крузу, маја 1981: "Божје откривање људском срцу".

 

Једина овоземаљска нада о. Серафима лежала је у појединим душама које су на чудесан начин долазиле до Христа и Православља, преко свакојаких невоља, грехова и очајних околности. Тако је и читаво Хришћанство саздано: грешници су у Исусу Христу видели милост и њихове душе су је примале; видели су да се даве Он их је спасао. Првобитна катакомбна Црква није уопште била пука овоземаљска организација, него заједница и јединство душа. Обраћање, које је о.Серафим називао "Божје откривање људском срцу" дешава се спонтано - тако Бог делује.

 

Управо су фарисејска прорачунатост, цепидлачење и планирање распели Христа. Тако поступају сви они који, из страха за себе и свој положај, убијају оно што не могу да испланирају и организују.

 

 О.Серафим је говорио да превелика испланираност повлачи за собом "придржавање формалне, "званичне" стране православља, као да су у нашој вери битне церемоније, помпа, састанци и изјаве. То је и била кључна грешка свештеника и фарисеја за време Христа - докле год је црква добро организована, докле год се ништа не може учинити без званичне дозволе виших власти, докле год се богослужења, исправно служе уз довољно импресивности - Еванђеље се може заборавити а Христос распети без гриже савести."

 

Да би се супротставио таквом хладном формализму о. Серафим је објавио "Руске Свеце катакомби", књигу чија је главна тема сведочанство о томе да се права оданост Христу не види у институцијама и планирању, него у души сваког појединца.
У беседи коју је одржао 1981. у току поклоништва Св.Герману Аљаском, „Трагање за православљем", о. Серафим је са одушевљењем изнео чињеницу да људи широм света у најразличитијим околностима истински лик Исуса Христа налазе у Православљу:

 

"Американци, и млади и стари, уморни од неоснованих и произвољних учења савременог протестантизма, откривају истинско и дубоко Хришћанство Православља.

 

Римокатолици, у средини разједињене црквене структуре, схватају да је Православље све оно за шта су мислили да је римокатолицизам.

 

Млади Јевреји, и у Совјетском Савезу и свуда по свету, одговор на данашњу духовну празнину свога народа проналазе образложењем у Православље...

 

У Русији је трагање за коренима очито и повезано је са обновом националне свести међу Русима после преко шездесет година атеизма и уништавања руских верских установа. Ако човек пожели да се врати ономе што је било преатеистичког режима, једино се Православљу и може вратити.

 

Нешто слично се дешава, у мањој мери, и са православном омладином Грчке; она одбацује модерно западњаштво које је затровало грчко друштво током протеклих сто година. Та омладина налази своје корене у православној прошлости Грчке, а изнад свега у средишту православног живљења, у монаштву."

 

О.Серафим је нарочито био заинтересован за обраћање народа Африке у Православље. Годинама је он пратио ту појаву, дописивао се са православним Африканцима и објавио неколико члана-ка о мисионарењу у Африци. У своме предавању се упитао: "А шта је са Африком? Какве православне корене могу наћи Африканци? Колико год то нама изгледало невероватно, Православље - и Хришћанство уопште - цвета у Африци више него било где у свету, и за неко време Африка ће постати водећи хришћански континент, и по броју верника и по њиховој ревности. Тертулијан, хришћански писац 2. века, рекао је да је људска душа по природи хришћанска и то се потврђу је жудњом некада паганског афричког народа да прихвати Хришћанство, које се проповедало само у последњих сто година у областима испод Сахаре. Римокатолицизам и разне протестантске секте привукли су у Африци многе следбенике, али они који заиста траже корене Хришћанства долазе до Православља. Можда не знате сви причу о два англиканска богослова из Уганде који су '20-их година у својим изучавањима дошли до закључка да је једино Православље "истинска стара религија" према којој су све модерне западне секте духовно изопачене. Афричке Православне Цркве Уганде и Кеније и других земаља источне Африке, пример су како трагање за Православљем даје плода у данашње време. Без икакве помоћи од остатка православног света, они су дошли до пуноће Православља, избегавајући замке у које су многи западни обраћеници пали."

 

Након што се о.Серафим упокојио, успела је мисија на другој страни афричког континента, у Заиру, нарочито захваљујући праведном јермонаху Козми (+1989) и другим монасима, мисионарима са Свете Горе. Хиљаде људи је крштено, славећи Исуса Христа смерношћу, сиромаштвом и истином. О.Серафим би се радовао да то види.

 

Пажњу о.Серафима је привукло и враћање америчких протестаната историјским коренима Хришћанства. "У Америци је потреба за коренима очигледна: поделе хришћанских секти и различитих схватања доктрине и праксе Хришћанства, заснованих на самовољним тумачењима Светог Писма и хришћанског живљења, указују потребу ка првобитном, неподељеном Хришћанству, а то је Православље. Задњих година све више протестаната проналази пут у Цркву. Постоји чак и једна група "Еванђеоска православна Црква" која је прво била покрет типа "Крсташке школе" Били Грејма док није дошла до дубоке свести о потреби за обредима, хијерархијом, историјским континуитетом древне Цркве, и свиме осталим што Православље има као право апостолско Хришћанство."

 

О. Серафим је истакао да је са трагањем за коренима повезано и трагање за постојаношћу: "Постојаност Православља је непромењана истина која се преноси из нараштаја у нараштај, од времена Христа и Његових Апостола до данашњих дана. Није онда ни чудо што оно привлачи душе гладне истине - истине која долази од Бога и која пружа смисао и представља котву свима онима које море живота витла на својим таласима.

 

Али највероватније је да је оно што је најдубље и најпривлачније у Православљу - љубав. Оно што највише обесхрабрује у овом данашњем свету је што је тај свет постао хладан и бездушан. У Еванђељу нам Господ говори да ће карактеристика последњих времана бити то што ће "љубав многих охладнети", а Апостол љубави, Св. Јован Богослов је рекао да је главно обележје Хришћана узајамна љубав. Најиспуњенији љубављу, који су привлачили људе братству православне вере сопственим примером обилне, самопожртвоване љубави – Св. Јован Кронштатски, Св.Некратије Егински, наш владика Јован Максимовић."

 

О. Серафим је разликовао две врсте Православља. Прва је "слатко" или "успешно" Православље, које се отима одобравањем, признањима и потврдама, које најпре пази на организацију, форму и спољашњи успех.

 

Друга врста је "страдално Православље", које свет презире и прогони зато што не признаје вредности "глатког" Православља. Мада није тако истакнуто као "успешни" тип, страдално Православље се може наћи код смерних људи широм света. О.Серафим је писао: "Усред патњи битака за очување и живљење наше драгоцене православне вере, видевши колико људи мора да страда и бори се за своју православну веру широм света, заветујмо се у срцима да ћемо и ми бити међу борцима, без обзира на цену."

 

Страдално Православље гори надахнућем које нас чини неустрашивим при опасностима: "Непрестани бол срца у духу оданости" (Св.Марко Подвижник) допире до бола човечанства. О.Серафим је рекао: "Испуњени еванђеоским учењем и трудећи се да еванђеоски живимо, треба да имамо љубави и самилости за данашње јадно човечанство. Вероватно никада људи нису били несрећнији него данас, и поред свих спољашњих удобности и конфора које нам пружа наше друштво. Људи пате и умиру због неимања-Бога, а ми им можемо помоћи дајући им Бога. Љубав многих је заиста охладнела у данашње време, али немојмо и ми бити хладни. Докле год нам Христос дарује благодат и греје нам срца, не смемо бити хладни..."

 

Када црквена институција падне (по речима Св.Игњатија Брјанчанинова) "страховито и изненада", остаће само страдално Православље. Новомученик владика Дамаскин је увидео ово у годинама непосредно након Руске револуције када је, видевши да тамо обавија његову земљу и читав свет, позивао да се изгради један невидљиви "Божији град" који не зависи нужно од формалне у праве. Мученик је негде записао: "Без многоречи, без великих парола, створите прво мању групу људи који иду ка Христу и који су спремни да започну са еванђеоским животом. Уједините се око једног доброг свештеника ради благодатног руковођења, и нека се свако понаособ и сви заједно припреме за још оданију службу Христу... Само неколико људи сједињених таквим животом већ чини малу Цркву, Тело Христово, у којој обитавају дух и љубав Христова".

 

О.Серфим је свој последњи говор у животу завршио речима једног савременог румунског исповедника страдалног Православља, о.Георгија Калчиу, о томе шта заиста значи бити члан православне Цркве, истинског Христовог Тела:

 

"Христова Црква је жива и слободна. У њој се крећемо и постојимо кроз Христа који јој је Глава. Кроз Њега имамо потпуну слободу. У Цркви учимо Истини а Истина ће нас ослободити (Јован 8:32). Налазите се у Христовој Цркви кад год подигнете ожалошћеног, кад дате милостињу сиромашноме, кад посетите болеснога. Ви сте у Христовој Цркви када узвикнете: "Господе помози!". У Христовој сте Цркви и када сте добри и стрпљиви, када се не наљутите на брата иако Вас увреди. Налазите се у Цркви Христовој кад се молите: "Господе, опрости му". Када поштено радите свој посао, враћате се кући увече уморни али са осмехом на уснама; када на зло узвраћате љубављу, и тада сте у Христовој Цркви. Зар не видите онда, млади мој пријатељу, колико је Црква близу? Ви сте Петар, а Бог гради Своју Цркву на Вама. Ви сте стена његове Цркве коју ништа не може надвладати... Саградимо Цркву нашом вером, цркву коју никаква људска сила не може срушити, црква чији је темељ Христос... Саосећајте са братом поред Вас. Никад не питајте "Ко је он?" Него реците "Није он странац, он ми је брат. Он је Црква Христова баш као што сам и ја" закључује отац Серафим.

 

"Са таквим зовом у срцу", "започнимо одиста да припадамо Цркви Христовој, православној Цркви. Спољашње чланство није довољно. Изнутра мора да нас покрене нешто што нас чини другачијим од околног света, чак и ако тај свет назива себе "хришћанским", па и "православним"... Ако заиста будемо живели православно, вера наша ће проживети шокове што нас очекују и биће извор надахнућа и спасења за оне који ће и даље трагати за Христом чак и усред бродолома човечанства, већ данас отпочелог".       

___________

* Отац Серафим (Роуз), један од највећих савремених писаца у Православљу (1934-1982), живео је у доба великих сумњи и превирања у оквиру Цркве. Институционално Православље, нарочито у земљама под комунизмом, показивало се често као превише склоно нагодбама са "силнима овога света"; на Западу, пак, оно се ритуализовало и скаменило у пуку симулацију живе, светопредањске вере. Цркву потреса, са једне стране, формализам лажног зилотизма, са друге стране, јерес екуменизма и семтименталистичког братимљења са неправославнима. Какво је Православље у наше доба могуће? Којим путем избећи замке секуларизма и маловерја? Шта је снага православних данас? На та и многа друга питања Отац Серафим, рођени Американац који је, након дугих лутања (од будизма до окултизма) дошао до вере Светих, много пута и у многим књигама покушао је да да свој одговор. Из велике биографије "Неовдашњи" ("Not of This World"), коју је написао монах Дамаскин, доносимо поглавље које се тиче актуелних проблема борбе за живо Хришћанство у доба духовних утвара и смрти.

 
превод са енглеског Ивана Благојевић