header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Осврт на интервју владике Давида
Уредништво: Осврт на интервју владике Давида Штампај Е-пошта
субота, 11 фебруар 2012

ИСПУНИТЕ И ВИ МЕРУ ОТАЦА ВАШИХ!

„Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби“, стоји у „Горском вијенцу“: зато и „Борба за веру“ објављује овакав, оштрији од уобичајеног нашег тона, текст поводом интервјуа владике Давида.

Новотарски окупатор и „колосални синедрион“

Недуго пошто смо објавили интервју еп. Давида, јавио нам се један наш посетилац који каже да је најбоље да престанемо да разобличавамо владику крушевачког, јер ће он, како је кренуо, можда почети  и да псује. Не верујемо да ће владика почети да псује. Али, и када би псовао, зар би то било веће зло од овога које чини? Рушење Цркве и говор мржње, зар су мање зло од псовке? Судећи по његовој реторици, долази време, и већ је настало, када ће екуменистичко-новотарски окупатори СПЦ изводити православне Србе пред свој „колосални синедрион“ („колосални“ - сачињен од Давидових „колосалних подвижника и литургичких реформатора“), осуђивати их, немилосрдно прогонити. Први прогонитељи хришћана били су фарисеји, који и осудише Господа Славе; и последњи прогонитељи православних хришћана биће (и јесу) фарисеји. Но, владика Давид је сада већ отворено пројавио гнев и мржњу према свима који другачије мисле. Његово фарисејско држање у Љубостињи - преварило је многе (упркос јасном упозорењу Христовом: „Чувајте се да вас ко не превари“ – Мт. 24,4). Међутим, сада се отворено показало да су приче о љубави и дијалогу са верним народом само вербална маска испод које пламти гнев и мржња оних који желе да Српску Цркву приведу пред папине ноге. И како што каже наш народ: не пада снег да покрије брег... Зато следи: на љуту рану – љута трава!

Зизјуласовска „теологија“ и Јудина „догматика“

Најопаснија ствар за једног хришћанина у данашњој, окупираној СПЦ је да постане епископ: тада се од пристојног човека, или бар човека који делује пристојно (осим у часним, ретким изузецима, који одоле властољубљу, или који не морају да буду послушни због канонских препрека за хиротонију или каквог другог греха из младости. Но, већ смо рекли и понављамо: на епископске тронове сада се бирају искључиво новотарски кадрови), добија неко ново биће, гневно попут Зевса, Ареса и других паганских богова, спремно да шаље муње и громове према свима који мисле другачије. Вероватно је то последица усвајања зизјуласовске теологије да је сваки владика „Христос“ (или, како учи Јудина „догматика“, доглавници Месије, принчеви); а пошто је Господ Исус Христос једини истинити Бог у свима световима, како је говорио отац Јустин Поповић, онда они који мисле да су „Христос“, у енергији лажног самообоготворења (такви се зову „енергумени“) попримају особине богова, али незнабожачких, оних сурових егоцентрика који се туку узајамно и туку несрећне људе у својој околини. Само би то могло да буде тумачење за понашање новохиротонисаног епископа крушевачког Давида, и његов интервју, који је дао сајту „Богољуб“, а који би, бар кад је овај интервју у питању, требало да се зове „Човекомрзац“. Јер, док није био епископ, монах Давид је писао другачије.

Од говора љубави монаха Давида, до говора мржње владике Давида

Већ смо раније говорили да новотарци, несвесно, говорећи о другима, „пророкују“ о себи. У својој књизи „Појаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу“ (ПБФ, Београд, 2011), упозоравао је каква је опасност од теологије без љубави, која је код многих учењака изазвала „захлађење срца“, при чему се монах Давид трудио да „скромност, убогост и кенотичност духа“ њега чувају од „исхитрености и умишљености“ (стр. 14). Па је упозорио да даровите људе који престану да се моле често напусти благодат, што се, између осталог, види по „осуђивању и проклињању ближњих, мржњи према ближњима и непријатељима и псовању једних и других“ (стр.19). Упозоравао је монах Давид и на ово:Моћи ћемо да другом не чинимо оно што не бисмо желели да нам други чине само онда када муке других будемо осећали као своје. А то се не може сматрати нечим што превазилази нашу меру, јер љубављу постојимо; а она не тражи своје, него оно што је ближњега; и не угађа себи, него другоме; она све сноси, свему добром се нада, свима је све, и у свим приликама и неприликама је милокрвна“ (стр. 179). Па онда:Бесмислено је некога ко је личност осуђивати, макар се радило о личности јеретика, или чак самога Сатане, ако се, и када се већ ми сами налазимо у страстима“ (стр. 118). И још:Расуђивање и одлучивање у стању немира није трезвени поступак, макар се разговор водио између самих доктора теолошких наука, и макар се одлучивало између самих патријараха“ (стр.91).

Говор „љубави“ владике Давида

И, гле, после свих ових милокрвних речи о љубави које написа монах Давид, појави се епископ Давид и изрече своје мишљење о народу Божијем, о чедима Светог Саве, о људима који се не мире с претварањем Свете Литургије у латинску мису и СПЦ у ватиканску експозитуру:

„Незнавени, добровољне и намерне незналице, (само)обманути, агресивни и задрти,  сујетни, примитивни, острашћени и неразумни ревнитељи, ускогруди и кукавице, људи сужене свести с религијском психопатологијом и секташког менталитета, злуради, пакосни и намћорасти душегубци, прелашћени и једнострани умови, најнесрећнији од свих људи, незнавени, неразумни и пакосни зилоти, букачи и задрти уцењивачи, бунтовници, хистерици и безобразници, вајни браниоци православља, посељачени и примитивни, гочобије, психопатологијом обузети бојовници, нетрпељивошћу и мржњом заслепљени букачи, подривачи, истраумирани плашљивци, дангубе, људи с магијском свешћу и неутврђеном мишљу, несмирени и раздражљиви, домаће незналице богословља, полутани, завидљивци и рекла-казала смутљивци, мешетари,  хулигани, копи-пеист богослови, пирати, дигитални скојевци, неуспели и неуспешни покајници, вампири, пета колона најновијих адских духова, пета колона инсајдера, демонски и паклени роваритељи, дојучерашњи црвени јахачи српске апокалипсе и холокауста, квази-ревнитељи, тројански коњи, зурлаши и тупанџије по сопственом кроју...“

 И ученик постаде већи од учитеља

Владика Давид је идолопоклоник владике Атанасија, једног од „највећих теолога-научника у Срба“, тог „колоса литургичкога богословља“, тог „колосалног подвижника и визионара богословља и неуморног ревнитеља целе Цркве“ (мисли се, ваљда, на ревност у приређивању циркузанских представа, када он и његова духовна деца играју фудбал), како га он назива, с којим се, после извесних теолошких неслагања помирио, и који му је недавно из Врњачке Бање долазио у Крушевац да га подстакне да крене са спровођењем литургијске реформе у Љубостињи, у чему је, иначе, Атанасије стручан, јер је већ раније, на сличном задатку, помагао свог сабрата, владику Јована шумадијског, у Венчанима. (Јован шумадијски је тако напредовао у духовном развоју да је свој епархијски двор недавно обложио полудрагим каменом ониксом, који се помиње у Апокалипси као градивни камен Новог Јерусалима – владика Јован је, усвојивши есхатолошко – евхаристијску теологију „колосалног“ Зизјуласа,  решио да већ на земљи живи у Новом Јерусалиму). И, наравно, владика Давид је својим говором мржње превазишао свог учитеља, канонокачитеља мачку о реп. Јер, Атанасије је својевремено о својим идејним и надасве духовним неистомишљеницима изрекао следеће:

>>Мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни "духовници" и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени "типичари", зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком "непогрешивошћу" који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени "канонисти", а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови...<<

Давидове муње и громови на црвену мараму „зилота“ и „тупанџија“

Дакле, владика Давид није више онај смерни монах Давид, који је за узор имао светог монаха Силуана Светогорца, нерукоположеног и нехиротонисаног учитеља Христове љубави. Тај исти владика Давид је, на почетку свог владичества, новинама „Печат“ дао један крајњи мумуљави мамбо-џамбо интервју, који смо већ помињали, у коме је на свако актуелно питање одговарао са по једном реченицом, као да је хаику песник а не владика, показујући ваљда колико је исихастички смирен и великосхимнички шкрт на речима премудрости (интервју се може погледати овде:). Али, сад се напио неког тајанственог енерегетског напитка епископске власти, неке есхатолошке Гуаране или Ред була, па јуриша према црвеној марами „зилота“ и „тупанџија“, сипајући муње и громове и смишљајући нове, до сада нечувене увреде, типа „сакатани“ (није му довољно рећи да су неистомишљеници њега и колосалаца типа Зизјуласа и Атанасија сакати, него су још и „сакатани“: аферим, владико, на овом суптилном речнику, пуном љубави и еклисиолошке одговорности!).

Зизјуласовски колоси мењају оно што Светитељима није сметало

Какве су то литургијске „неправилности“ уочили колоси зизјуласи, јевтићи, буловићи, мидићи и перовићи, па треба да због њих сакатимо Литургију? Види се: уводе гласно читање литургијских молитава, деру се из олтара, иако у служебнику (и синодском, и Јустиновом) пише тихо; окрећу се западу, на коме живи папа прстенодавац, док читају апостол и заамвону молитву; укидају иконостасе и огољавају олтар; уче људе да се причешћују без икакве припреме итд, итд (шири списак литургијских новотарија погледати овде:). И после толиких светаца, закључно с Николајем и Јустином, зизјуласовски колоси да мењају оно што Светим Оцима није сметало? Зашто Свети Симеон Солунски не рече да све молитве Литургије треба наглас читати? Или Свети Никола Кавасила? Или Свети Серафим Саровски? Или Свети Јован Кронштатски? Или Свети Нектарије Егински? Или Свети Николај и Јустин? Него нам то рече Јован Зизјулас, папин блиски сарадник и истомишљеник, који нема ни кучета ни мачета (а о епархији да и не говоримо), него је цео живот провео на Западу убеђујући православце да су етнофилетисти и да треба да се повинују Цариграду, а Цариград ће их привести коме треба (папи, зна се).

Јамчи бозаџија за чакалију

А како треба да се повинујемо „истини“? По владици Давиду, то ће бити кад је прочитамо у Литургији коју је састављао Атанасије Јевтић („Хиландарски путокази“ бр. 57, библиотека коју уређује Атанасијев повереник у Хиландару, јеромонах Серафим, познати хрватски подвижник у српском манастиру, објавила је једну кривотворину с Атанасијевим коментарима, али то није Служебник који благосиља Црква, и тамо нема никакве, осим новотарске, истине). Како да се повинујемо кад знамо да Атанасије Јевтић кривотвори чак и речи светаца, као што је кривотворио тропар преподобнима, избрисавши помињање душе, „вешчи бесмертне“ и убацивши „вечни живот“ (то има у његовом накарадном преводу Часослова)? Тако је кривотворио и речи Владике Николаја из „Љубостињског стослова“, који је изашао 2002. с његовим приређивањем (док је управљао жичком епархијом поред живог владике Стефана). У тој књизи, на страни 9, Владика Николај пише:Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство“ (а литургички колос Атанасије додаје:са Епископима“ , иако тога у изворном тексту нема). Дакле, по епископу Давиду, да бисмо се уверили да је он, Давид, у праву, не треба да слушамо Предање Цркве и Сабор, него колоса Атанасија. Или, што би тај исти колос рекао:Јамчи бозаџија за чокалију“.

Литургијски реформатори и рушитељи СПЦ посветиће се само у поступку беатификације

Што се раскола тиче, зна се ко га изазива: онај ко не слуша Предање Цркве и одлуке Сабора, него их тумачи, што рече Вук Караџић, по правилима баба Смиљане. Светост Николаја и Јустина није заснована само на служењу Богом благословене и једино исправне Литургије, али је заснована И НА ТОМЕ. Свети Владика Николај (и остали српски свети) посветио управо служећи онакву Литургију коју данас епископ Давид и његова новотарска браћа руше. А они, уколико наставе путем рушења Српске Цркве и њеног вековног богослужбеног поретка, посветиће се само у поступку беатификације који ће покренути римски папа.

Иначе, зна се како су се Николај и Јустин противили свим црквеним реформама: од календарске до богослужбене, а и један и други били су, за разлику од владике Давида и колоса који су га изнедрили, дубоки поштоваоци вере свог народа, кога су сматрали својим учитељем. То се може видети, на пример, у Љубостињском стослову".

Понешто о Давидовим колосима

Владика Давид се чуди како реформу колосалног Атанасија не уочише многи, и не ускликнуше му с љубављу и идолопоклонством (и не само њему, него и старом папофилу Ненаду Милошевићу, који студенте теологије из Београда редовно води на папске мисе, и разбија им главу својим измишљеним новотарским „литургијама“, какве немају ни протестанти). И онда закључи: то је зато што код нас владају „посељаченост, примитивизам и вулгаризовање“ (пример господства и аристократичности су Атанасијев и Давидов „говор љубави“, који смо имали прилике да сретнемо у горњем делу текста). У ствари, владика Давид, бесан што Атанасија, који га је, с Иринејем Буловићем, извео из монашке анонимности и, упркос канонским препрекама, поставио за епископа крушевачког, нико (осим мале групице моћних новотараца – екумениста у СПЦ ) не сматра генијем (чак ни за фудбал) поступа као Ташко Начић у филму „Давитељ против давитеља“: ко год не воли каранфиле његове маме (то јест, његових духовних „тата“), тај треба да буде удављен. А нарочито је љут што нико не цени Ненада Милошевића, анонимног човека и никаквог научника, који, осим доктората и два – три чланчића, ништа није написао, а који је владици Давиду показивао како се служи литургија (уз помоћ јеромонаха Илије Бухе и сличних лезилебовића). Из интервјуа владике Давида сазнадосмо да се Милошевић „осмелио“ да служи – то јест, да належе својим ученицима у свештеничком чину да служе - неке нове, и у свим помесним Црквама, непознате и недозвољене Литургије (јер дозвољене су само Златоустова, Василијева, Пређеосвећених дарова и, на дан Светог Јакова, брата Господњег, Јаковљева). А као највеће признање низу Давидових новотараца (из кога обавезно треба искључити Светог Јустина Ћелијског и патријарха Павла) наведе крушевачки архијереј то што колосални, „заправо планетарни“ (зашто не и интергалактички, јер они очекују  ванземаљску браћу) Зизјулас себе назива српским богословом, да би своје српске клонове похвалио (опет јамчи бозаџија за чокалију). Методом „Ти мени сердаре, ја теби војводо“, владика Давид свог поставитеља, еп. Иринеја Буловића, предводника новотарске параде, назива „колосалним подвижником – изградитељем Цркве“, а колосалног Атанасија „визионарем богословља“.

Теолошки факултет у Београду – извориште вавилонске пометње у СПЦ

Што се тиче прелешћених „зурлаша“ (што би Атанасије рекао:зурлота“), они не само да су питали и тражили одговоре на питања, него су и разне петиције писали и потписивали (погледати овде:), и пред патријаршијом у Београду стајали, и никакве одговоре нису добили. Тачно је да неке у нас убија незнање, али већину наших новотараца убија знање које надима, без љубави која изграђује. Они су толико прочитали и сазнали да, како рече Свети Апостол Павле, кад се грађаху мудри – полудеше, па почеше да уносе хаос и немир у СПЦ, и да вавилонску пометњу у њој називају „новом Педесетницом“ (Тако монах Давид, у својој књизи, на страни 59, „смешеније јазиков“ које се у СПЦ шири са Теолошког факултета назива „новом Песедесетницом у Српској Цркви, која светодуховски и обновитељски делује на њен целокупан етос“). И нико не дели никакве Литургије на Литургије по старом и по новом, него тражи да се служи како је Црква благословила својим типиком и служебником, и како је, седам пута од 1968. године, СА Сабор СПЦ доносио одлуке (Изразе Литургија по „старом“ и Литургија по „новом“ измислили су новотарски пропагандисти ради уношења смутњи у народ и оправдавања свог безакоња. А, у ствари, постоји само исправно, по светопредањском поретку Православне Цркве и неисправно – по поретцима папиних лакеја).

Патријарх Иринеј – „месточувар“ патријаршијског трона

После једне „вампирске“ епизоде свог интервјуа, где своје противнике пореди с Дракулом, владика Давид назва живог патријарха Иринеја „неуморним и брижним чуваром Трона“. И тако, психоаналитички, исказа своју подсвест: за његове учитеље, на челу са Буловићем и Јевтићем, патријарх Иринеј је само „месточувар“ патријаршијског трона, а не и прави патријарх, који ће доћи кад јуришни одреди новотараца почисте терен и припреме за трон првог у СПЦ некога ко ће пуна срца примити папу римског у олтаре наших храмова, већ давно оскрнављене новотарским богослужењима.

Спавачи“ у СПЦ

И још, као стручан режисер, вешт градитељ атмосфере, помену владика Давид инсајдере у Цркви, који је руше изнутра: а у ствари, инасајдери (уљези) су они, новотарци, који су донедавно били „спавачи“ (тако је монах Давид спавао у својим лепим причама о љубави и евхаристији, о стацу Софронију и старцу Силуану, док га не поставише за владику, и притиснуше дугменце СТАРТ; сад грми громовима, и ни трага од љубави и праштања и разумевања, чак и за личност Сатане). Владика Давид је, као и учитељ му, стручњак за све психопатолошке проблеме, и већ је спреман да неистомишљенике шаље у лудницу, што је и најавио у својој књизи, где се позива на неке папистичке и протестанстке „психотеологе“ који расправљају о „еклисиолошким неурозама у психопатолошким облицима религиозности“, па каже:И ми православни хришћани морамо им се придружити у дебати, с обзиром да се и многобројни наши верници скушавају истом проблематиком“ (стр. 83).

Ко не воли Давидове каранфиле, чека га лудница

Дакле, оци и братије, ви који не волите Давидове теолошке каранфиле: ускоро ће по вас доћи хитна помоћ, да вас води право у лудницу. А онда ће момци с теологије доћи да вас лече, тако што ће вам између осталог, давати да читате колосалног Зизјуласа. И онда крећу претње људима који у Крушевцу и околини желе да се служи по типику, служебнику и одлукама Сабора: неће они успети да зауставе владику Давида, кога од љубостињских монахиња брани стража попова-телохранитеља (претпостављамо, добро ухрањених), један од кључних фактора наше литургијске реформе (или обнове, како би рекао Атанасије).

Псеудоправославна Друга Србија и посељачени народ Божији

Неколико речи за крај: прво и прво, хвала владици Давиду, који је, у ствари Голијат (колос) наше литургијске обнове, што је дао овај интервју, из кога смо сазнали како примање митре у СПЦ делује на човека, претварајући га из смерног светосилуановског монаха пуног љубави према непријатељима у старословенског Перуна, бога грома, и из др Џекила исихазма у мр Хајда инквизиције. Друго и друго, владика Давид је представник псеудоправославне Друге Србије, који не подноси свој примитивни, посељачени лаос (сирјеч народ Божији), желећи да га замени неким другим и другачијим. Као што неки политичари прете да ће Србија бити европска са Србима или без њих, тако и Давид који је Голијат прети обрачуном са свима који не мисле као он и слични му колосални колоси. Треће и треће, захваљујући његовом митраљеском интервјуу, „по кратком поступку“, онако како се Ђилас обрачунавао са „петом колоном“ (омиљени термин давидовског Голијата - колоса) у Црној Гори, сазнадосмо да су истините изреке: ИСПОД ТУТЕ СТО ЂАВОЛА ЋУТЕ И ИСПОД МИРЕ СТО ЂАВОЛА ВИРЕ. Прошлогодишњи „Тута“ из интервјуа „Печату“ постаде прави вербални Николетина Бурсаћ, који се коначно обранучава са  интернет и другим непријатељема његове и уопште зизјуласовске теологије и еклисиологије. Љуто се варате ви исти, да ће све досад учињено и постигнуто у богословљу Српске Цркве – надчовечанским напорима и подвизима многих наших црквоизградитеља – моћи да буде враћено на нулту тачку! Варате се у нади да ћете моћи Православље да претварате у мртво слово закона које убија, и да из њега изгоните Духа Светога, који га оживљује!!! Колико од нас буде зависило, то вам више никада неће моћи да прође!!!“ (погледајмо само на узвичнике, какав је ту бес у питању?)

 Свети Владика Николај о српском православном народу

Свети Николај Жички јавља се као наш вечни Учитељ, ваистину нови Свети Сава. Учитељ је у свему - у љубави према Богу и у поштовању према народу. Владика је заиста неизмерно поштовао свој народ. Говорио је: “Народу се мора одазивати, народ је наш добар и још би бољи био да су вође боље. Прошао сам много света и учио многе школе али побожност сам нашао у нашем народу” (“Игуман Рафаило Поповић” стр. 51). И додавао је (“Писма из сужањства, стр. 270):

>>Које  је најважније питање? Најважније је питање: да ли мислиш са Црквом, да ли осећаш са Црквом, да  ли се молиш Богу са Црквом, да ли живиш са Црквом? На земљи Цркву Божију у главном чини Божји народ, који с муком живи. Ко не мисли и не осећа и не моли се и не живи са Црквом, тај не мисли и не осећа и не моли се и не живи са народом. Одсечен је од народа, одсечен је од Цркве, као грана од стабла. А то је данас без мало сав школовани сталеж у свету. Јер је школа одсечена од Цркве и од народа. <<

Дакле, Свети Николај Жички је дубоко поштовао НАРОДНУ ПОБОЖНОСТ и учио се од оних којима је паствовао, за разлику од колоса који српски православни народ презиру.  

Порука колосима Српске Цркве

А што се колоса и колосалности тиче, о њима читамо у пророштву Даниловом, подсећајући да је онај Камен који је срушио Навуходноровог сањаног колоса Христос Господ, а она гора која поста из тог Камена  - Црква је Његова, којој ни врата пакла неће одолети:

Ти, царе, виде, а то лик велик; велик беше лик и светлост му силна, и стајаше према теби, и страшан беше на очима. Глава том лику беше од чистог злата, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од бронзе, ноге му од гвожђа, а стопала које од гвожђа које од земље. Ти гледаше докле се одвали камен без руку, и удари лик у стопала бронзана и земљана, и сатре их. Тада се сатре и гвожђе и земља и бронза и сребро и злато, и поста као плева на гумну у лето, те однесе ветар, и не нађе му се место; а камен, који удари лик, поста гора велика и испуни сву земљу.“ (Данило 2, 31-35).

Последњи пут ажурирано ( среда, 11 септембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +

Молимо наше цењене посетиоце да се помоле Богу за здравље и спасење душе раба Божијег Александра.

Уредништво

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.