header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ arrow Владика канадски Георгије: Папа не може да дође јер га не зовемо
Владика канадски Георгије: Папа не може да дође јер га не зовемо Штампај Е-пошта
понедељак, 28 мај 2012

 Које теме је отворило мајско заседање Сабора СПЦ, ко је пласирао приче о пензионисању појединих владика, каква је моћ православља у савременом свету, шта може један епископ СПЦ који живи у Канади за добро своје браће на Космету, те који је задатак наше цркве у дијаспори, посебно у  околностима када пристижу нове генерације емиграната?

„У време трајања Сабора новинарска писања и пискарања, злонамјерне измишљотине и нагађања појединих јавних медија била су несхватљива. Писали су и говорили о пензионисању или смјењивању појединих архијереја, а то нити је била, нити ће бити тема ма којег сабора, понајмање овога. Чудно је да се новинари позивају на ‘добро обавештене изворе’, а изгледа да су ти ‘извори’ само пуста жеља злочестих појединаца. Не престаје притисак на Цркву од стрaне оних који лаичким приступом покушавају да спусте Цркву на разину свакодневних политичких збивања и интрига. Познат је метод подлаца – подигнеш хајку на некога (да видиш да ли има упориште), па га онда тако облаћена приволиш на попуштање и ‘снисхођење’“, каже у разговору за „Печат“ владика канадски Георгије.

Насиље и прогон који се спроводи над архиепископом охридским Јованом представљају, како се наводи у саопштењу Светог архијерејског Синода, јединствен пример најгрубљег кршења закона у савременој Европи. Да ли слични покушаји у Црној Гори и Хрватској имају за циљ да се поклапањем граница аутономних  цркава са тзв. државним границама пресече национална целина српког народа?

Непојмљиво је  да се у савременом свијету дешава то што се дешава у Бившој Југословенској Републици Македонији – прогон архиепископа охридског Јована, какав се не памти од времена комунизма. Чак су и тада, у комунизму, биле незамисливе такве жртве прогона вјере, јер  је све бивало перфидније, а сада је сасвим отворено, брутално и бескрупулозно. Тако се не ствара држава и не прави Црква.

Да ли је одлука Сабора СПЦ да на овом мајском заседању не разматра могућност позивања папе у Србију делом мотивисана речима Хочевара да би свети отац радо затражио опроштење када информације о свим злочинима буду објективне?

Свети  архијерејски  сабор нема намјеру да позове римског папу, јер то није у складу са литургијским процесом. Ми припремамо прославу 1700 година од Миланског едикта, у граду у којем се родио Свети цар Константин и та прослава ће бити на нивоу свих православних цркава. Као гости ће бити позвани и представници (то значи - не првопредстојници) других хришћанских цркава, али само на прославу, куртоазно, а не литургијски функционално. Ко ће се од неправославних одазвати, тек ћемо видјети. Речено је да папа, поглавар Римокатоличке цркве и предсједник Ватикана, неће доћи. Да би папа дошао, требало би да му позив упуте и Црква и држава, а то није случај.

На последњем мајском Сабору СПЦ отворила је више питања. Чини се да је изостало оно колико су свештеници у Србији учинили на образовању верника и колико Србија данас уопште познаје Бога?

Најважнија тема Сабора у мисији Цркве у овом свијету је просјвета. Вјеронаука, уведена у школе прије више од десет година, показала је знатан напредак. Ако ништа друго, Срби данас имају тачнију и бољу представу о Богу, о својој вјери. Далеко је то још од онога што би требало да буде, али важно је да идемо путем смисла.

Ваше преосвештенство, према вашим подацима, колико данас Срба има на простору америчког континента, колико њих се асимиловало, те какав је задатак СПЦ у таквим околностима када пристижу нове генерације емиграната?

 У Канади, гдје живим дуже од четврт вијека, има око двјеста хиљада Срба. Колико бих волио када бих могао рећи да је исто толико вјерника, но нажалост није тако. Многи од тих Срба се уклапају у нову државу, неки се устручавају да се јавно покажу да су Срби, а ми хришћанство видимо кроз Светосавље, што значи - кроз српство. Није то „етнофилетизам", како неки желе да прикажу, јер је Свети Сава за Србе апостол и просветитељ, и он је оцрквио српски народ, и данас га држи и чува од најезде утицаја других религија.

Асимилација је неминовна (једино се то није десило код Јевреја који су своју вјеру и нацију очували вјековима у расијању), но ми се трудимо, бар у Канади - не говорим о САД-у, јер тамо је друга ситуација и старија емиграција - да српски народ очувамо у његовој бити: вјери, култури, језику, обичајима, националном поносу. Поред нашег свесрдног настојања и програма Цркве, у томе нам помажу и позитивни закони Канаде. У Канади (не знам да ли још у некој земљи државни закони помажу) нам плаћају да у школама учимо матерњи - српски језик. За то су плаћени, од стране државе, и професори, дате су школе на располагање, а језик, историја и култура признати су као кредитни предмети за упис на факултет.

Шта може један епископ СПЦ који живи у Канади за добро своје браће на Космету?

„Мене све ране мога рода боле." Помажемо кроз хуманитарне активности Србе на Косову, подстичемо обнову светиња, институције српске - цркве и манастире на Косову. Такође је важно да својим владањем у Канади покажемо Канађанима ко смо то ми, Срби, каква нам је вјера и култура. Својим животом доказујем да нисмо народ злочиначки, геноцидан, већ народ достојан поштовања, са многим врлинама које нас красе, са богатством наслијеђеним из славне прошлости, какву немају многи други народи у „мултикултурном" сасловију Канаде.

На протеклим изборима многим грађани у дијаспори били су онемогућени да гласају. Знате ли нешто о томе и како је могуће да највећи број Срба у Канади и Америци није изашао на бирачка места?

Коначно је омогућено да и Срби у расијању учествују у изборима у Србији. То је одскора почело и ваља створити навику на то. Требало би имати на уму да су многи отишли из Отаџбине и да се вјероватно никада неће вратити, посебно они преко океана; много је непознаница о политичком животу и личностима које би подстакле Србе из дијаспоре да изађу и својим гласом утичу на политику у Србији. Оно мало што је изашло на изборе, покренула је идеја да ће се ипак једном вратити у Србију или бар да ће инвестирати у Србију.

Каква је улога и моћ православне религије. Да ли се она мењала и како се сналази у савременом свету у којем многе религије делују агресивно милитантно?

Бог је један и Црква је једна. За Цркву је могуће да доживи спољашњи преображај, нови приступ својим вјерницима, али не суштинску промјену, јер је Бог један и један је Господ Исус Христос који је Цркву створио и рекао: „Основаћу Цркву своју којој ни врата пакла наудити не могу." За разлику од неких фундаменталистичких - милитантних религија, хришћанство у својој бити носи печат љубави и страдања, личног жртвовања: „Да живот свој положи за ближњега својега", а не да туђи живот положи ради свога убјеђења. Уосталом, Христос је рекао: „Ко хоће за мном да иде, нека узме крст свој и за мном иде", и ко хоће живот свој да положи за ближњега свога, то је пунина вјере. Ту нема насиља, агресије, ни присиле. Тако је од Бога, јер је Бог - Бог љубави, који нам је својим примјером страдања показао пут спасења.

Један од сарадника руског патријарха, протојереј Всеволод Чаплин, председник синодалног Одељења за односе са друштвом, тиме и са председником, владом и Думом, изјавио је да су Русија, Украјина и Белорусија, заједно са другим православним земљама Европе, у стању да за десет година „измене човечанство". Да ли је то представљање Русије као трећег Рима, те да ли удружена источнохришћанска цивилизација може бити алтернатива Новом светском поретку?

Улога вјере је у „измјени човјека", у преображају лоших у добре и добрих у боље. Имајући на уму да је Русија, са Украјином и Бјелорусијом, највећи дио православне породице, више од 60 одсто православних хришћана, јасно је и да је за очекивати да та снага броја преточена у снагу вјере створи новог човјека по мјери „раста Христова". Не би требало у свему томе тражити претензију Русије да постане трећи Рим, али је битно да имамо чистоту вјере која ће створити нови центар православне моћи. Црква као тежња ка савршеном Богу, који је у центру човјека, увијек ће предњачити над „Новим свјетским поретком" који у центар ставља „савршеног човјека".

Да ли најава потписивања уговора између Црне Горе и Катиличке цркве показује да је српска Спарта постала, како то неки виде, „католичкија" држава од, рецимо, Хрватске или Пољске?

У свим земљама Римокатоличка црква тежи да створи „конкордат", уговор између Цркве и државе. Сличан по-кушај одиграо се 1937. године, када је такав конкордат потписан (али не и ратификован) између Краљевине Југославије и Римске курије. Остала је упамћена „Крвава литија", у којој су и поједини епископи, међу којима и шабачко-ваљевски Симеон Станковић, као и многи свештеници, били претучени од стране полиције. Нисам упознат да ли је тај конкордат између Католичке цркве и Црне Горе, „Српске Спарте", потписан, али не би чудило да јесте. То не мора да значи да су већи католици од Пољске или Хрватске, јер оне, као римокатоличке земље, имају привилегије и без конкордата.

Шта за последицу може имати чињеница да је у Америци растућа религија ислам?

Земаљском експанзијом се не може задобити царство небеско, ако је оно уопште циљ. Кад год је царство небеско циљ, опасности нема. Занимљив је податак да око 150 милиона Американаца активно не практикује (хришћанство) у било којој вјерској заједници, а то је безмало половина становништва. Америка се, дакле, мијења у сваком погледу, а нагли пораст ислама има низ посљедица, па и исламофобију.

Литургијске реформе, како то појединци тумаче, отварају могућност цветања лажне духовности. Какво је ваше мишљење?

Литургијска или евхаристијска реформа, не постоји. Постоје појединци који желе да себе виде као нове литургичаре. А то онда ствара култ личности. Сада имамо знатно више вјерника, па се између оних који доживљавају Цркву као средство спасења појављују и они који од себе желе да створе „спаситеље". Духовник који „оно што казује ином, то и својим потврђују чином", јесте прави духовник.

 Разговарала: Наташа Јовановић

Извор: „Печат“, 218/2012, стр. 38-40.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.