header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow О љубави према Богу - Св. Игњатије Брјанчанинов
О љубави према Богу - Св. Игњатије Брјанчанинов Штампај Е-пошта
четвртак, 27 новембар 2008

СВЕТИ  ИГЊАТИЈЕ  БРЈАНЧАНИНОВ

О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ

Љуби Бога онако како је Он заповедио да Га љубимо, а не онако како самообманути фантазери мисле да Га љубе.

Не измишљај себи усхићења, не усковитлавај нерве своје, не распаљуј се пламеном вештаственим, пламеном крви твоје. Жртва благопријатна Богу јесте смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која се приноси са уздањем у себе, са гордим мишљењем о себи, па макар то била жртва паљеница.

Гордост усковитлава нерве, распаљује крв, буди склоност маштаријама, оживљује палост; смирење пак успокојава нерве, укроћује киптање крви, уништава маштарије, умртвљава палост, оживљава живот у Христу Исусу.

"Послушност је пред Господом боља од жртве, и покорност је боља од претилине овнујске", говорио је Пророк цару Израиљском који се био усудио да Богу принесе жртву криву (1. Сам. 15, 22): желиш ли да Богу принесеш жртву љубави, немој то чинити својевољно, по непромишљеној тежњи својој, него са смирењем, у оно време и на оном месту када је и где је Господ заповедио.

Духовно место на коме је једино заповеђено приносити жртве духовне јесте смирење (Алфабетни патерик. Казивање Преподобног Пимена Великог).

Господ је сигурним и тачним обележјима означио оне који Га љубе и оне што немају љубави к Њему. "Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће. Ко Ме не љуби, речи Моје не држи" (Јн. 14, 23-24).

Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Уклањај се од сваког дела, сваке речи, помисли, осећаја које Еванђеље забрањује. Мржњом својом према греху, толико мрском Свесветоме Богу, покази и докази љубав своју према Богу. Сагрешења у која ти се деси да паднеш по немоћи својој без оклевања исцељуј покајањем. Али боље настој да строгим стражењем над собом не допушташ себи ни таква сагрешења.

Желиш ли да се научиш љубави Божијој? Брижљиво изучавај у Еванђељу заповести Господње и настој да их испуњаваш на делу, труди се да еванђелске врлине претвориш у навике, у своје особине. Ономе ко љуби својствено је да савршено испуњава вољу онога кога љуби.

"Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим" (Пс. 129, 127-128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очување верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.

Сталним уклањањем од зла и испуњавањем еванђелских врлина - у чему се састоји целокупно еванђелско наравствено учење - достижемо у љубав Божију. То је уједно и средство путем кога пребивамо у љубави према Богу: "Ако заповијести Моје одржите остаћете у љубави Мојој" (Јн. 15, 10), каза Спаситељ.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредак у љубави везан је за недокучиву духовну утеху, насладу и просвећење. Али у почетку подвига ученик љубави дужан је да издржи жестоку борбу са самим собом, са дубоко озлеђеном природом својом: зло, које је греховним падом постало прирођено јестаству, постало је за њега закон, који војује и подбуњује против Закона Божијег, против закона свете љубави.

Љубав према Богу темељи се на љубави према ближњем. Када се у теби избрише злопамтивост, тада си близак љубави. Када срце твоје буде осењено светим, благодатним миром према читавом човечанству, тада си крај самих двери љубави.

Али те двери отвара једино Дух Свети. Љубав према Богу јесте дар Божији у човеку који је себе припремио за примање тога дара чистотом срца, ума и тела свог. Мера тога дара саобразна је степену припреме: јер је Бог и у милости Својој праведни судија.

Љубав према Богу потпуно је духовна: "Што је рођено од Духа, дух је" (Јн. 3, 6).

"Што је рођено од тела, тело је" (Јн. 3, 9): телесна љубав, као она која се рађа телом и крвљу, има вештаствена, пропадљива својства. Она је непостојана, изменљива: огањ њен у потпуности зависи од вештаства.

Чујући речи Писма да је Бог наш огањ (Јевр. 12, 29), да је љубав огањ, и осећајући у себи огањ природне љубави, немој мислити да су та два огња истоветна. Не! Та два огња непријатељи су један другоме и гасе се један другим (Лествица. Слово 3 и Слово 15). "Служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер је Бог нас огањ који спаљује" (Јевр. 12, 28-29).

Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човекову, усковитлава нерве његове, буди склоност маштаријама; љубав која је света хлади крв, успокојава и душу и тело, нагони унутарњег човека на молитвено ћутање, погружава га у опијеност смирењем и слашћу духовном.

Многи подвижници су, прихвативши природну љубав за духовну, распалили крв своју и разбуктали маштарије. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне који се налазе у стању распаљености и помаме многи су сматрали испуњенима благодаћу и светошћу, док су они били несрећне жртве самообмане.

Много је таквих подвижника било у Западној “цркви” од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелешћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој.

Сине Цркве од Истока! Уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелешћених!

Руководећи се Еванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.

Знај засигурно да је љубав према Богу највећи дар Духа Светога, а човек се једино чистотом и смирењем може припремити за примање тога великог дара, којим се мењају и ум, и срце, и тело. Залудан је труд, бескористан и штетан, када иштемо да у себи пре времена откријемо узвишене духовне дарове: милостиви Господ подаје их у своје време постојаним, трпељивим, смиреним испуњавањем заповести еванђелских. Амин.

МРЕЖЕ ОНОГА КОЈИ СВЕТ ДРЖИ У ВЛАСТИ СВОЈОЈ

Под знамењем светога крста водим вас, браћо, да вам духовно виђење откријем. Нека нас у овоме управља велики меу угодницима Божијим Антоније, пустиножитељ Египатски. Он је једном приликом, по дејству откривења Божијег, угледао мреже ђаволске, по читавом свету раширене ради ловљења људи у погибао. Видевши неизбројиво мноштво тих мрежа, он са плачем упита Господа: "Господе! Та ко може мимоићи мреже ове и стећи спасење?" (Скитски патерик. - Преподобни ава Доротеј, Поука 2).

Погружавам се замишљено у разматрање мрежа ђаволских. Оне су распрострте и изван човека, и у унутрашњости бића његовог. Једна је мрежа примакнута другој; понегде су мреже постављене у неколико редова; на другим местима има широких отвора, али кроз које се опет долази до многобројних набора мрежа, од којих се избављење чини већ немогућим. Гледајући на те мреже пуне замки, горко ридам! И нехотице понавља се у мени питање блаженог пустиножитеља: "Господе! Па ко се може избавити од тих мрежа?"

Мреже за ум мој распрострте су у различитим књигама које себе називају светлошћу, али које садрже учења таме и које су написане под отвореним или прикривеним утицајем мрачног и свезлобног владара овога света; њихово је извориште разум озлеђен грехопадом "обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду" (Ефес, 4, 14), по речима Апостола, од писаца који се "узалуд надимају тјелесним умом својим" (Кол. 2, 18). Ближњи мој, у љубави према коме сам дужан тражити спасења, постаје за мене мрежа што ме лови у погибао када је ум његов уловљен мрежама лажних и прелешћујућих учења и мудровања. Мој властити ум носи на себи печат палости, застрт је покривалом мрака, затрован отровом лажи: он сам, прелешћиван од владара овога света, шири мреже себи. Још у рају он је неразумно и неопрезно тежио да стекне знање по њега погубно и убиствено. Након пада постао је још неразумнији и брзоплетији: дрско се опија чашом отровног знања, и тиме коначно у себи уништава укус и жељу за божанском часом спасоносног знања. Колико је само мрежа пред срцем мојим! Видим грубе и танане мреже; које да назовем опаснијим и страснијим? У недоумици сам. Ловац је вешт; ко успе да умакне грубим мрежама, уловиће га у оне танке. Крај лова је, међутим, у оба случаја исти: погибао. А мреже су на све могуће начине прикривене, веома вешто. Палост је заоденута у све врсте ликовања; човекоугађање, лицемерје, сујета - у све видове врлине. Обмана и мрачна прелест прикривене су маском духовног, небеског. Душевна, често порочна, љубав прикривена је спољашњошћу свете љубави; лажна, измаштана сласт приказује се као духовна наслада. Владар света настоји свим средствима да човека задржи у његовој палој природи: и без грубих греховних падова то је довољно да човека учини туђим Богу. Груби греховни падови у потпуности ће, по тачним прорачунима ловца, бити замењени гордим мишљењем о себи хришћанина који се задовољава врлинама пале природе и који се приклонио самообмани, чиме се отуђио од Христа.

Колико је само мрежа за тело! И каква је мрежа оно само! Како тек њих користи владар овога света! Посредством тела, снисходећи његовим понижавајућим наклоностима и жељама, приближавамо се подобију (прилици) стоке бесловесне. О, какве провалије! Каквог удаљавања, каквог падања са висине прилике Божије! У ту дубоку, од Бога страшно удаљену провалију строваљујемо се када се одајемо грубим телесним насладама, које, према њиховој греховној тежини, називамо падовима. Али ни мање грубе плотске насладе нису мање погубне. Ради њих се напушта старање о души, заборавља се Бог, небо, вечност, назначење човеково. Владар овога света настоји да нас посредством телесних наслада држи у непрестаном немару и помрачености. Преко чула, тих врата што уводе у душу, посредством којих она општи са спољним светом, он непрестано у њу уводи чулну насладу и од ње неодвојив грех и поробљеност. На гласовитим концертима громогласно се разлеже музика која изражава и постиче најразличитије страсти; те су страсти приказане на позорницама земаљским, усковитлане на весељима земаљским; човек се на све могуће начине доводи до наслађивања злом које га је погубило. У својој опијености њиме он заборавља божанско добро што га спасава и Крв Богочовекову којом смо искупљени.

Ето овлаш урађене скице мрежа које је владалац овога света раширио како би ловио хришћане. Скица је тек овлаш насликана, али мало је вероватно да није у вама, браћо, с правом изазвала ужас, и тешко да се у душама вашим није родило питање: "Ко онда може избећи овакве мреже?" Језива слика, међутим, још није завршена. Кичица моја добија нове и нове подстреке за живописање.

Шта казује реч Божија? Она обзнањује предсказање које се на наше очи испуњује, предсказање да ће у последња времена, због умножења безакоња, охладнети љубав многих (Мт. 24, 12). Истинита реч Божија, стаменија од неба и земље, објављује нам умножење у последња времена мрежа ђаволских и умножење броја оних који ће у тим мрежама пропасти.

Тако је! Посматрам овај свет и видим: мреже ђаволске умножише се, у поређењу са временима ране Цркве Христове, умножише се бесконачно. Умножише се књиге у којима су садржана лажна учења; умножише се умови лажним учењима испуњени, који их другима преносе; умањио се до крајњих граница број следбеника свете Истине; порасло је поштовање према приридним врлинама, приступачним и Јудејима, и незнабошцима; појавило се увазавање чисто паганских врлина, противних и самој природи, која на њих погледа као на зло; ослабиле су представе о врлинама хришћанским, да и не говорим колико је ослабило, чак и нестало, испуњавање њихово на делу; узнапредовало је живљење вештаствено; нестаје живљења духовног; на насладе и бриге телесне одлази све време; нема се када ни помислити на Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон. Од умножења безакоња охладнеће љубав многих, и оних који би се задржали у љубави према Богу када зло не би било толико свеопстег карактера, када се мреже ђаволске не би умножиле до такве безбројности.

Основана је била туга блаженог Антонија. Утолико је основанија туга хришћанина данашњег времена при погледу на мреже ђаволске; основано је питање ридањем пропраћено: "Господе! Ко од људи може мимоићи мреже ове и задобити спасење?"

На питање преподобног пустиножитеља уследио је од Господа одговор: "Смиреноумље ће мимоићи те мреже, и оне га се не могу ни дотаћи".

Божанствени одговор! Како он од срца удаљава сваку сумњу, и у мало речи приказује сигуран начин победе над противником нашим, начин раскидања, уништавања густо испреплетених замки његових, које је устројио захваљујући своме дугогодишњем и многозлобном искуству.

Оградимо смирењем ум свој, не допуштајући му да се неразумно, брзоплето устремљује стицању знања, ма колико новина њихова и важност назива њихових привлачиле знатижељу нашу. Сачувајмо га од искушења лажних учења, прикривених именом и маском учења хришћанскога. Смиримо га на послушност Цркви, кажњавајући сваку помисао што устаје против разума Христова (2. Кор. 10, 5), разума Цркве. У почетку је тегобан уму тесни пут послушности Цркви; али он изводи на широко поље и слободу разума духовног, пред којим нестају све тобожње нелогичности што их телесни и душевни разум налази у прецизном покоравању Цркви. Не допустимо му да о духовним стварима чита друга штива осим књига написаних од писаца из Цркве истините, за које је и сама Црква посведочила да су органи Духа Светога. Онај ко чита свете писце неприметно постаје заједничар Духа Светога Који обитава у њима и говори кроз њих; читалац списатеља јеретичких, макар они својим већем јеретичким и били одликовани називом светих, постају заједничари лукавог духа прелести (Свети Петар Дамаскин. Добротољубље. О расуђивању): због непослушања Цркви, у чему је гордост, он упада у замке владара овога света.

Како поступити са срцем? - накалемимо на ту дивљу маслину гранчицу од плодне маслине, накалемимо на њу одлике Христове, научимо га смирењу еванђелском, насилно га приморавајмо да прихвати вољу Евандјеља. Угледавши његово размимоилажење са Еванђељем, непрестано противречење, непокорност Еванђељу, сагледајмо у томе противљењу, као у огледалу, палост нашу. Сагледавши палост насу, заплачимо због ње пред Господом, Саздатељем и Искупитељем нашим, ожалостимо се спасоносном тугом; у тој тузи пребивајмо докле не угледамо спасење наше. "Срце скрушено и смерно Бог неће одбацити" (Пс. 51, 19) предавши га непријатељу да му постане улов. Бог је Саздатељ наш и Владика: Он је кадар обновити срце наше. Срце које Му неотступно вапије плачем и молитвом претвориће од грехољубивог у богољубиво и свето. Чувајмо телесна чула наша, не пуштајући кроз њих грех у клет душевну. Обуздајмо знатижељно око и знатижељно ухо своје; чврсту узду ставимо на мали уд тела нашег, али који изазива силне потресе - на језик наш; смиримо бесловесна стремљења тела уздржањем, бдењем, трудовима, честим сећањем на смрт, пажљивом и постојаном молитвом.

О, како су краткотрајне телесне насладе! Каквим се смрадом оне завршавају! Насупрот томе, тело ограђено уздржањем и чувањем чула, сузама покајања умивено, честим молитвама освештано, на тајанствен начин у храму Духа Светога, Који све нападаје непријатељске на човека осујећује.

"Смиреноумље ће мимоићи све мреже ђаволске, и оне га се не могу ни дотаћи". Амин.

СВЕТИ  ИГЊАТИЈЕ  БРЈАНЧАНИНОВ, ПУТ ПРЕЛЕСТИ И ПУТ СМИРЕНОУМЉА, СВЕТИГОРА

Захваљујемо брату Зорану на слању овог текста –Уредништво сајта „Борба за веру“.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 27 новембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 142 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.