header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Борис Георгиевски: О личности
Борис Георгиевски: О личности Штампај Е-пошта
петак, 31 август 2012
       Сајт „Борба за веру“ се чита међу православнима не само у Србији, о чему имамо многобројна сведочанства. Ми морамо рећи: хвала Богу да је тако, а морамо се трудити да тако и остане, јер истина православне вере је универзална, а не партикуларна; васељенска, а не разломачка, каква је „истина“ јеретика. Зато са задовољством објављујемо текст нашег брата у Христу из Македоније, Бориса Георгиевског, суптилног хришћанског мислиоца који нам је послао свој оглед у коме се суочио са изазовима квазитеологије митрополита Јована Зизјуласа, чије филозофирање по човеку је са Богословског факултета СПЦ у Београду истисло светоотачку догматику Светог Јустина Ћелијског и затровало својом неправославношћу душе многих садашњих и будућих свештеника и веручитаља СПЦ.

Текст господина Георгиевског је сложен и захтеван, али и веома убедљив у разматрању, пре свега, теме личности. Посетиоци „Борбе за веру“, као и Уредништво, свакако су захвални господину Георгиевском на уложеном труду и разјашњавању хришћанских истина које је титуларни митрополит пергамски, Јован Зизјулас, својим новотарским наклапањима довео у питање.

Уредништво

+++

О личности

Човеково биће одређује дух који приступа и превладава његовим срцем. Тај дух нама постаје отаџбина и наслеђе, наша част и достојанство. То стога јер је људска душа неизоставно духоносна, непоновљива и непропадљива стварност, подједнако онтолошка и есхатолошка, т.ј. пунозначна и сврсисходна у сваком свом двигу, која једновремено јесте, по својој праведности и доброти, њеној раскоши и богатству – наш рајски врт и наша царска палата, док у својем јаду и беди – нама сурова пустиња и нашем духу мрачна гробница. Та иста људска душа, љубављу може постати херувимска колесница Престола Божјег и свечана носитељица Његовог Духа.

Све се ово снама збива према стању наше природе, овисно од наше људскости и посвећености душе одређеној духовности, улагањем њене незаустављиве и неуништљиве животне снаге, из жеље у смисао и из воље у разумевању, усвајајући идеје и убеђења, знања и умећа, наша се душа образује и васпитава да би се испунила духом и сјединила суштаством.

Према томе, људско je биће предивно савршено, трајно неизмењиво, незаборавно препознатљиво, преназначено намењено и заиста добро заложбено опредељење наше природе, које називамо личност.

Јер је човек биће које може постојати сваким могућим постојањем, и то, својом сагласношћу, својом сопственом одлуком, својим субјективитетом, својом личношћу, драге воље, добрим делима, молитвама, свим својим мислима и осећањима, потпуним животом, свеобухватном љубављу, остајући у суштини изнад сваког постојања, имајући својствено постојање од Бога у себи самом, баш као што је Бог присутан у свему постојећем не постајући ништа од свега тога, изузетком у човеку, Његовом Сину и нашем Спаситељу, Господу Исусу Христу!

Хришћанска је личност изнадодносна категорија. Она је љубавни субјективитет и будући да је сама љубав непристрасна, потпуна воља, ка Богу, као своме Оцу и према људима, као хришћанима и својој рођеној браћи, наша личност, неукидајући поједине односе и неизузимајући себе другима, ипак, остаје изнад сваке спорадичности, на разини савршенства своје разумне, свеколико узглављујуће природе.

Љубавном пуноћом, хришћанска личност превасходи и превазилази сваки поједини однос, бивајући црковна у односу на Бога, предпостављајући Њега свем својем осебујном живљењу и уједно, божанствена према људима, уважавајући их свом својом сопственошћу, као саму себе.

Према томе, личност не произилази из наших односа, већ их чињенично превазилази, лепотом њоме пријањајуће, прибрајајуће и припајајуће уподобљено представљеног суштаства.

Због свега тога, једино се у личности човека, у том савршеном стању наше природе, може садржати и испољити образ и подобије Божје, будући да је управо личност саображена и уподобљена савршавајућој суштини љубави, савршенством којим светотројична божанственост у сваком свом лицу има обаразац и подобије осталих, бивајући једни другима љубав и идентитет своје заједничке божанствености, онако несливено и нераздрељиво ко што се вера, нада и љубав узајамно пројављују, да би се могло рећи како је личност истинита побожна људскост и да је једино у таквом (личносном) расположењу човек способан себе часно приносити Богу, Њега достојно помињати, да би био испуњен Његовим Духом Светим, хтењем и вољењем срца, хлебу и вину, као частитим даровима саображен и бити претворен у Његов Дом, Његово Тело и Његову Свету Православну Цркву, какву ни врата ада никада неће надвладати.

Уједно, личност је сведочанство Бога и Цркве, као какво окно кроз које се јасним и добрим душевним видом може запазити и искусити натприродност божанства.

Личност је космолошко стање свих суштина и подједнако неодвојива, како од природе, тако и од идентитета, доклегод остаје при себи. Природа личности је искључиво божанска и она је безузрочна према својој суштини, будући да су узајамно изначалне. Мимо суштине, личност је подједнако незамисљива и несхватљива колико и безлична суштина.

Личност представља субјекат и чинилац јединства свега постојећег. Она се може назвати и односом у апсолутном смислу, целим бићем, свим суштаством. Личност је јединственост свог и свег постојања. Она представља природни начин постојања или усаглашено живљење савршеним бићем сопствене природе, необусловљеном узајамношћу њених појединих чланова.

Личношћу, природа испољава себе субјективитетом, производећи својеврсне односе као чињенице свога бића. Начином којим јединица садржи сав бројни систем, свака од личности представља не само суштину, већ и идентитет свих осталих сасуштаствених личности.

Такорећи, личност је еталон лепоте свог суштаства. Она не укида односе али постоји изнад и пре њих, у сопственој природи. Личности васпостављају и утемељују своје односе, а не ови њих, утолико више што се Бога тиче.

Личносни су односи могући једино унутар исте природе, односно, немогуће је сабирати, одузимати, множити, делити, спајати и раздвајати неистородним величинама да би произвели лични субјективитет било које од њих или још мање, неког новог композитног вештаства. Зато је и Бог обукао човека, да бисмо се ми заоденули Његовим божанством.

Сви ми, онолико смо бића, колико смо људи. Докле год не постанемо људи, т.ј. доклегод свако од нас не постане свечовек, за таквога се нипошто не може рећи да је он личност. Све док не усвојимо у себи сву људскост, доклегод наша појединачна воља не буде изцељена и не постане васцелочовечанска, све до тада остаћемо само индивидуална људска бића, т.ј. распадајућа и разграђена природа без својеврсних природних или битијних одлика. А то се не може десити без благодати, без примање откупне и спаситељне жртве Христове.

Дакле, словесна бића су духовна бића, односно, духовне недељиве природе коју својом личношћу целовито и несливљиво поседују. Прави је однос последица личности духовне суштине. Оно што је безлично, не може активно учествовати у било каквом односу. Личност садржи сав идентитет постојећег. У делимичним односима, личност прелази у мртви идентитет и постаје индивидуа, односно, када у нечему учествујемо половично или са било каквом резервом, т.ј. не са целим срцем и из бестрасне љубави, него ради неког порочног и себичног интереса, онда, ми постављамо маску лажног идентитета, престајући бити човек.

Према томе, личност је поседовање бића или јестетства суштине и као таква, једино је натсуштаственој суштини божанства природно иманентна. Она је друга у односу на остале личности не по разликовању воље, знања, умећа, доброте, мудрости и осталим доблестима које достојанством природе у потпуности поседује, већ, начином којим идентификује постојеће у себи, односно, идентификацијом свога бића или тачније, знаменитим славословљем васпевајући богатство бића које узајамно неподељиво и васцело поседује.

Следујући, словесно биће је увек неко, као што је сваки људски глас непоновљив и свачији сензибилитет недоловљив, међутим, сав тај идентитет припада једној суштини и једноме бићу, које својом словесношћу, као личности заједнички поседујемо.

Личност се рађа личношћу и из личности произилази, свим истоветним бићем којим узајамном љубављу различито постоји. Богатство божанства је богатство љубави, т.ј. неизцрпно богатство бића свеколиком лепотом постојања, изобиље личности и идентитета свога живљења.

Дакле, идентитет личности не извире из односа, већ из лепоте бића која је у свакој личности непоновљива, јер, са друге стране, и сами лични односи бивају утемељени на уважавању по сродству и узајамном својственошћу јединственог бића.

Према томе, сам по себи, однос је без икаквог онтолошког садржаја, а заједнице, уколико их сачињавају једино међусобни односи, бивају политичке природе, а ако је истовремено у питању и морални идеал, такве су личносне, т.ј. духовне природе.

Концепција личности утемељена на другости је бесмислена. Она покушава да онтологију заснује на феноменологији тзв. другости, т.ј. персоналности. Персона је условна личност, несамодржећа и амонархична, а њена је особеност, идентитет модерне и имагинарне индивидуе.

Онтолошки примат персонализоване личности, која, као у неком политичком комонвелту, подељена на индивидуалне, делимичне и неделатне идентитете, консензуално успоставља божанственост, републиканским уређењем својих унутрашњих односа, није ништа друго до бунт, побуњеништво и издвајање од своје природе, искључиво ради безумне гордости.

А Богу као Суштом интегритету и не приличи другачије постојање од оног Свете Тројице. Његова се надсуштаствена воља, која је љубав, не може доличније привести постојању, него ли субјективитетом Оца, нити прикладније приопштити постојећем, него ли субјективитетом Сина, нити објаснити своје божанство живљим појмовима и приснијим осећањима, него ли Светим Духом. Испољавање надсуштаствене воље збива се активним чинилаштвом свих личности кроз једног од Њих, према саобразном одликовању сваког.

Према томе, сва дела божанска, врше се активним учешћем свих Његових ипостаси, из, кроз или у једног од Њих. Њихов је однос у истој садржини. Један су другоме потпуно својствени именитељи и бројитељи неподељивог богатства. Њихова је монархија самовласна, самодржећа и достојанствено богодолична. Она, будући од Оца, природно припада и Сину, а будући духовна и Светом Духу, обојици, као равночасним судионицима који нимало не заостају иза Очевог начела Свете Тројице, Јединосушне и Нераздељиве, спаси нас.

Поседовање личности је у ствари поседовање љубавног идентитета, уз којег стичемо благодат, т.ј. божанствен дар учествовања у делу љубави, које није ништа друго до пролијање крви ради стицање духа и полагање душе, њено привремено хабање и губљење, управо ради трајног очувања и прослављења, а још и употреба нашег тела (заједно са телесном мудрошћу) као воштаницу и одгајајућу храну семену новог живота, Слову Божјем, једином истинитом скупоценошћу која заиста постоји и може се у себи трајно стећи и којом се може купити сво Небесно Царство, које је једнодушност у Богу.

Проблем разумевања личности произилази из неправилног поимања слободе, т.ј. њеног поистовећивања с разузданошћу, раскалашношћу и осталим облицима необавезног и неодговорног понашања, чиме проузрокује многе неспоразуме, смутове, расправе и размирице данашњице људског спасења.

До таквог, толико погрешног поимања слободе долази управо због самооправдања таквог неприличног понашања, које, као паралишући отров отупљује људско осећање слободе, своје најплеменитије душевне способности примања, очувања и предавања љубави заложене у нашем постанку, т.ј. у самој нашој природи која будући икона Божја, као мера и узраст саме божанствености, може бити побуђена своме архетипу (божанском бићу) једино личношћу Свете Тројце, дејствујућој од Оца, кроз Сина у Светом Духу.

Према томе, слобода је потпуна способност постојања и могућност бића као дара љубави, кроз њу саму која је врховни дар и у њој самој као сврси свих надахнућа и крајњој намени свим даровима. Правој слободи, биће не може бити наметнуто и не може јој представљати икакав терет, иго или бреме, јер је сама од њега и због истога дана.

Правилним схватањем слободе својствене сваком словесном бићу, домоћићемо разумети и саму појаву своје личности која се слободом, т.ј. духовном осетљивошћу према бићу, својим хтењем може стећи унутар себе и својом вољом показати свима, а као поредак и наложити свему постојећем.

Слобода је моћ кајања и способност послушања Богу, а личност – чин и част обожења. Људска личност (још мање божанска) није само „начин постојања“ којекакве суштине, већ, искључиво православно хришћанство човека (хвала и слава Богу). Није личност умишљање, нити пуко опонашање, већ, потпуна преданост и припадање човека Богу, непосредно симболично повезивање свог бића и судбине суштинској вољи божанској, нама без остатка преданој Светим Јеванђељем Сина Божијег и Господа Нашег Исуса Христа.

Проверавајући своје тврдње о слободи њеним етимолошким основама, потврћујем значење свог осећања слободе, да је она, пре свега, љубавни дар божанствености, могучношћу достигнућа савршенства људске природе тајанственим животом Христовог Тела и стицања божанствености Јеванђељским живљењем такве наше препорођене, изцељене и оличњене људске природе, божанском личношћу Сина Божјег и Господа нашег Исуса Христа.

Упроштено, слобода је домострој спасења људске природе, њеним доличним приношењем преображењу и новом живљењу животом божанства.

Стицање личности човеку је неоствариво сопственим снагама и начином постојања, због тога јер је природно место човеку уз Бога, у окриљу Његове божанске природе, сијајући сјајем и лепотом Његове личности, наша се природа прославља личношћу, као одразом и одсјајем божанства.

С друге стране, Бог је савршен и Његова је личност сасвим природна (сасуштаствена) Њему самом. Божанска личност не производи Своју суштину из Свог начина постојања, т.ј. идентитета, било у Себи самој или изван Себе (такорећи, екстатично), већ је, Собом, кроз Себе и у Себи, потпуно својствено садржи, изражава и испољава постојању.

Самопрозвана теологија божанске личности, судећи о Богу људском слабошћу и потребом за слободом одговорности, разматра личност божанства замишљајући је одвојено од Његове надсуштаствене суштине, предпостављајући је истој као Њен узрок и циљ.

Ова парадоксална тврдња представља негацију самог појма личности и уводи онтолошки абсурд неморалног постојања као апсолутност бића, што ће рећи, Бог није наравно добар и ништа му добро није природно својствено, већ, то постаје у мери свог очинства, синовства и духовности, т.ј. да Он може желети и сходно таквој лудости, постати р`ђав и зао! У противном, ови „теолози“ не могу прихватити Њега као пуномоћног Бога (достојног себи), приписујући му немоћ, Самом Себи допустити слободу од Самога Себе, управо онако, као што такви могу и чине, себи и Њему.

Размишљање да Богу може сметати Његова природа и да Он постоји независно од Ње, те, да је све што му је природно својствено последица Његових личних својстава, представља највећа могућа увреда коју можемо нанети Богу, а да је по природи недовољно моћан и добар, т.ј., по роду недостојанствен своме особеном бићу, или опет, да је по личности недовољно способан да се носи са својом природом као таквом.

Схоластичка теологија заснована на окултном појму личности као субјекта иницијације божанске стварности, тврдећи да Отац, својим личним постојањем и сачињавањем осталих ипостаси, по својој вољи и по свом нахођењу успоставља саму суштину божанства, представља покушај да се сама надсуштаствена суштина божанства представи као лични квалитет и својство Очеве ипостаси, ради доказивања онтолошког примата персоналности.

Таквим се учењем укида сама метафизика, јер по њему, суштине божанства уствари нема, а сама је божанственост последица прозвољног особењаштва и различитости, односно, начина постојања (заједништва) извесне тројице, те, да су њихови узајамни односи титуларног и викарног карактера, сама суштина и сама божанственост или другачије, да су модуси заједничког постојања еманација њихове идентичности једној суштини, што нас доводи до закључка да се ради о обрнутом савелијанству које модалитетима идентитета еманира исту суштину, јединственим начелом осуштествљујућих односа.

Велико је снисхођење и неоправдиво милосрђе, овакво богословско становиште оквалификовати само као наметнута другост или различитост уместо благодати, јер у тријадолошком смислу, оно постулира личност уместо саме Благости и Њене надсуштаствене суштине.

Потреба за таквом слободом у љубави, заправо је тражење доказа вери и захтевање чуда нади, што нам, уместо прилога хришћанству и личности, доприноси обезличењу и накажењу, гордошћу, лицемерјем и немилосрдношћу древних (и данашњих) јелина и јудеја.

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 31 август 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.