ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ “ЈАСЕНОВАЦ”

У четвртак 12. септембра, у Удружењу књижевника Србије, одржана је промоција књиге “Јасеновац”, проф. др Србољуба Живановића. Књига је изашла у издању издавачке куће “Пешић и синови”. На промоцији су поред професора Живановића говорили и публициста Љубомир Кљакић и рецезент књиге проф. др Марија Ђурић, шеф лабораторије за антрополгију при Медицинском факултету у Београду. Сала у Француској 7 била је испуњена до последњег места, много људи је морало да стоји а виђени су и бројни угледни српски интелектуалци, чак и политички представници. Једино није било никога из СПЦ, иако су по речима професора Живановића, многе владике биле позване. Ваљда да не кваре у Сарајеву потврђено и утврђено пријатељство са “сестринском” римокатоличком црквом. У наставку текста преносимо излагање професора Србољуба Живановића уз незнатна скраћења:

Даме и господо, драги пријатељи!

Данас се пред вама налази друго допуњено издање књиге “Јасеновац”, која је добила награду Матице исељеника Србије, као ауторско дело од националног значаја.

Књига “Јасеновац” није ни лепа, ни добра књига и није пријатна за читање. У њој се говори о стравичном злочину геноцида над православним Србима, над Јеврејима и Ромима, који су починили Хрватски народ руковођен римокатоличким свештеницима, часним сестрама и римокатоличким активистима, као и Муслимани из Босне и Херцеговине.

Прошло је већ 70 година од пробоја последњих логораша из Јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома и у већини земаља Европе стравични догађаји из времена Другог светског рата препуштени су историчарима да о њима пишу и расправљају. Међутим, дубоке ране које су Хрвати, муслимани и Римокатоличка црква нанели Србима, Јеврејима и Ромима, још нису залечене, јер за те злочине још нико никада није одговарао. У данашњој Хрватској покушава се наметнути заборав на почињене злочине, док хрватски политичари, Бискупска римокатоличка конференција Хрватске, као и тзв научници негирају постојање злочина. Истовремено се у Хрватској васпитавају нове генерације омладине да почине нове злочине и нова клања Срба, чим им се буде

указала прилика. Данас, практично свакодневно, десетине хиљада хрватске омладине кличе неоусташким поп-певачима и на спортским приредбама узвикује “Србе на врбе”, “Босанце у ланце”, “Убиј Србина” и слично. Истовремено ЕУ, САД и НАТО, лажно оптужују Србе као геноцидан народ, који је наводно починио геноцид у Сребреници, где је по америчким налазима страдало више Срба него муслимана. Значај књиге “Јасеновац” је у томе што се из ње види да су у току Другог светског рата геноцид починили Хрвати и муслимани, а страдали су Срби, Јевреји и Роми.

Најгрознији нацистички закони донесени су 1941. године у Хрватском сабору, више месеци пре почетка холокауста у Немачкој и то у присуству члана Сабора или “надбискупа геноцида” Алојзија Степинца и хрватских бискупа као и папског нунција Марконија. Нико од њих није дигао свој глас против закона који је дозвољавао свакоме да убије, закоље, мучи, пљачка, силује и прогони Србе, Јевреје и Роме и да за то не одговара. Продавано је месо српске деце коју су заклали римокатолички попови, Хрвати и муслимани, са назнаком “Српско месо - 1 динар килограм”. Вађена су нерођена деца из утроба мајки, везивана су деца за груди мајки па онда убијана, да би мајке на тај начин биле грозније мучене, римокатолички свештеници су у својим дневницима бележили када су, где и како, силовали девојчице и младе жене. Хрвати су кували сапун од жртава и да више не набрајам све страхоте и сву бестијалност римокатоличких попова, Хрвата и муслимана. Злочине нису чинили никакви фашисти, јер фашиста није било у Хрватској, нису их чинили ни национал-социјалисти из Немачке или нацисти, јер их у Хрватској није било. Злочине су у првом реду чинили држава Хрватска, Хрватска војска или домобрани, хрватски сељаци који су убијали своје суседе Србе како би им отели летину, алат и куће, затим радници и интелектуалци и што је најгоре, како су утврдили у САД и 1 400 римокатоличких свештеника, а затим и часне сестре и римокатолички активисти, крижари и католичка акција. По америчким изворима, у НДХ су од три римокатоличка свештеника, двојица били кољачи и убице.

Комунистичке власти Титове Југославије су говориле о некаквим злочинима фашиста и нациста и некаквих усташа, само зато да се геноцид који су починили Хрвати и муслимани не назове правим именом. Хрватска је била и остала једина земља која је имала концентрациони логор за убијање мале деце. Једино су у Хрватској жртве претходно мучене, па тек онда убијане.

Геноци против српског народа, оганизован од стране Римокатоличке цркве, трајао је вековима. Хрвати и муслимани као држављани Аустро-Угарске царевине починили су над Србима геноцид и у Првом светском рату, када је на пример у Араду убијено 50 000 Срба, у Добоју 12 000, затим у Сплиту, Дубровнику, Фочи, Сарајево, Мачви итд. О томе се није говорило између два светска рата, да се не

би повредила осећања Хрвата и муслимана. Зато што се тада ћутало, историја се поновила и имали смо нове кланице широм Босне, Хрватске и Херцеговине у Другом светском рату. Геноцид су наставиле и комунистичке власти Титове Југославије путем присилног пресељавања Срба из Лике, Босне, Крајине и других крајева како би се бројно и генетски ослабило српско становништво у западним крајевима. Комунисти нису дозвољавали да се било шта зна о злочинима. Документа су уништавана, књиге спаљиване, људи протеривани, па нам се зато десио поновни геноцид за време грађанског рата у периоду 1991-1995. године.стотине хиљада Срба су протерани са простора данашње Хрватске и из Босне и Херцеговине. Истовремено се води медијски рат у ЕУ, САД и земљама НАТО после

На жалост, као председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу и као председник фонда др Милан Булајић за проучавање геноцида, морам да се осврнем на ставове и у Србији, где политичари поново покушавају да потисну сећање на жртве хрватског и муслиманског геноцида. Србија је једна од ретких земаља која нема музеј Холокауста и геноцида о страдању Срба у Двадесетом веку. Сава и Дунав су годинама избацивале лешеве из Јасеновца на обале, а у Србији нигде није постављен ни један споменик тим жртвама. У Београду се код Небојшине куле налази масовна гробница у коју је сахрањено више хиљада лешева жртава које су допловиле из Јасеновца. Та гробница уопште није обележена и зарасла је у коров.

Данас деца уче у српским школама да су Срби геноцидан народ, јер су починили некакав геноцид у Сребреници, а деци се сервира у школама и да су Срби криви и за Први светски рат. О Јасеновцу се, наравно, ништа не говори. Можда ће ова књига бар некима помоћи да сазнају праву истину.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу у којој нема представника са простора бивше Југославије, утврдила је да је у Хрватском систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, убијено после стравичног мучења нешто више од 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома. Од тог броја 110 000 су чинила мала деца испод 14 година старости. Сви они који не верују да су ти бројеви тачни, могу да закопају по Јасеновачким стратиштима и тако се својим очима увере у истину. Пружа им се прилика да лично броје невне жртве.

Ово излагање завршавам речима чувеног британског филозофа Бертранда Расела, који је рекао:

“Највећи злочин у историји човечанства је геноцид који су починили Хрвати у току Другог светског рата у Југославији, под вођством Ватикана”.

Познато је да је између два светска рата потписан споразум између Комунистичке партије и усташке организације о сарадњи на уништењу српског народа, СПЦ и Краљевине Југославије. Споразум је у име усташа потписао Миле Будак а у име Комунистичке интернационале – Моша Пијаде. Захваљујући том споразуму напад партизанских снага за ослобођење Јасеновца и спасавање Срба никада није остварен. Комунистичка партија се чврсто држала споразума о сарадњи са усташама против Срба, о чему можете сада да читате у фељтону који излази у дневном листу “Политика”.

Недавно откривена документа показују да се Тито три пута током рата састајао са Павелићем, да је неколико пута ишао и у Ватикан и да је сарађивао у пројекту истребљења Срба, Јевреја и Рома. Ови документи ће бити објављени у књизи једног уваженог аутора која ових дана улази у штампарију и која ће се појавити на сајму књига у Београду следећег октобра.

Хвала на пажњи и стрпљењу.

Из Београда, за „Руску Народну Линију“, Ранко Гојковић