header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Илија Петровић: Сачувај нас Боже од екуменистичке љубави (2)
Илија Петровић: Сачувај нас Боже од екуменистичке љубави (2) Штампај Е-пошта
среда, 19 септембар 2012

 Ваткан током распада југословенске државе

Године 1990, Хрватска је кренула у класични верски рат против Српства, по принципу слободног одстрела свега што је српско и православно. Хрватска је агресивно настојала да бедем католичанства помери према истоку, за почетак до Земуна и Тисе. Што би она при томе затирала све материјалне доказе о српској православној старини на територијама које су Хрватској даривали Аустрија, Ватикан, Броз (Јосип, познатији као Тито, 1892-1980) и српско незнање, што би она при томе прогонила преостале Србе, преводећи их у католичанство или убијајући, многима неће бити довољно чврст аргумент да се заиста ради о беспоштедном рату католичанства против православља.

У томе им, ипак, морамо признати као олакшавајућу околност и чињеницу да то није баш најјасније било ни Српској православној цркви и њеним водећим богословима. Растурен је, примера ради, Митрополијски музеј у Загребу, порушене су многе српске богомоље доступне хрватском католичком крсту, покрадене су, спаљене или уништене многе црквене драгоцености богослужбеног и другог карактера, а угледни српски црквени великодостојници рећи ће да то није верски рат, да су само верска осећања искоришћена у ратне сврхе. Тако нас је, на пример, Димитрије Калезић, утицајни српски богослов, повремено уверавао да се верски рат води због догме, те да се  у случају “католицизам и хрватство против Срба и српског православља” уопште није радило о догми.

Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црква намеће верницима као обавезно веровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најнеобичније теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Српској цркви олако прелази преко неких заиста радикалних ставова догматског карактера католичке цркве. Тако, на пример, септембра 1900, свехрватски католички конгрес прописао је као обавезу да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско, мора бити католичко. Или, она папска препорука Аустро-Угарској (из јуна 1914) да због опстанка њеног и њене династије уклони Србију из свог суседства, “ако треба и силом… исто тако је потребно за католичку цркву да (у борби против православља) одобри све што се може учинити да послужи своме циљу”.

Или, августа 1992, папа Јован Павле II (Карол Јозеф Војтила, 1920-2005), Пољак, посредовањем кардинала Анђела Содана (1927), позвао је снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба из Босне, И тако даље.

Ватикан се на најнепосреднији начин уплео у југословенску кризу: актом о признању Словеније и Хрватске, двеју отцепљених католичких република бивше југословенске државе. Ватикан је прејудицирао одлуку Европске заједнице (ЕЗ), али и јасно ставио до знања да се у томе  свему мора видети верска компонента. Није се могло десити да, после тог признања, ЕЗ поступи друкчије но што је поступила.

Уистину, био је то отворен напад на Србију и српски народ у целини, који су били једини стварни творци управо разбијене Југославије. Ако је тако, а јесте, делимични расплет југословенске кризе, на начин са којим смо се срели кроз признање Хрватске и Словеније… потпуно је очекиван. На делу су се нашли немачки крупни финансијски капитал наслоњен на јефтину радну снагу из Источне Немачке и ватиканска католичка интернационала. Њима уз бок стала је преплашена Европа, која као да је заборавила своја искуства са поодавно минулим светским ратовима.

После тога, рат на подручју бивше Југославије добио је међународне димензије.

Српска црква прихватила ватикански трик да нема верског рата

Да би са себе скинуо одговорност за подстицање ратног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему, Ватикан је, средином децембра 1992. године, на конференцији  папских нунција, одбацио тезу да је рат у Хрватској и у Босни и Херцеговини верски. Иако се ово ватиканско дистанцирање понајвише односи на могућу одговорност за подстрекавање геноцида над српским народом, Српска православна црква, оличена у њеном Синоду, тежећи к екуменизму, спремно је прихватила такав ватикански трик; забрињава лакоћа с којом је то учињено. А српски архијереји могли су све то, и тако, прихватити пошто очекују да ће до уједињавања католичке и православне цркве под жезлом римскога папе доћи за њихова живота и да ће им таквима, несрпски расположним, бити обезбеђено место у некој замишљеној папској хијерархији; биће неко, ваљда, и кардинал.

То што се јерархије тиче, а српски народ и његови интереси као да су за његове духовне предводнике били на споредном колосеку, тамо где му ни по чему није било место. Њима, архијерејима, као да није јасно да се национални интерес српског народа мора изједначити са верским интересом. Алекса Шантић је једном приликом рекао непромишљено, песнички, да је мати домовина а не вера, а овде би корисно било приметити да ако се Србима отме вера, они ће бити лишени домовине; Срби су ваљда једини народ на свету који променом вере мења и свој национални идентитет. Ако ову Шантићеву мисао схватимо и метафорично, мораћемо се присетити и Иве Андрића који је на једном месту записао да ништа не може човека уништити као метафора. Метафора о вери и домовини наговештава могућност за потпуно уништење Српства, али да се то не би догодило, потребан је безгранични опрез.

Нажалост, опреза нема, баш код Српске цркве. Њен Архијерејски сабор у једном изузетно драматичном времену донео је Меморандум који је довео у сумњу све, чак и националну оријентацију те исте Цркве. Десило се чак да је 29. маја 1992. године, једна француска агенција објавила свој коментар о Меморандуму Српске православне цркве, у коме је посебно подвучено да је Српска православна црква у својој дугој историји увек подржавала владаоце, а да је сада први пут узела на себе да напада шефа своје државе. Заправо, Црква се том тренутку окренула против изборне воље српског народа (он је хтео Слободана Милошевића, и нека му га до следећих избора) и својим ставом покушала је да убеди “широке народне масе” да она, Црква, која се ограђује и дистанцира од Устава и избора, сада тумачи аутентичне интересе српског народа. Црква, која стално инсистира на свом светосавском опредељењу, чак и у односу на доказане злочинце према српском народу, одлучила је тада да узме мач у руке и сече главу оном коме би требало да буде мудри саветодавац. Све то упркос поруци Светог Павла Римљанима да је свака власт од Бога и да је треба поштовати.

 Одрицање од националног идентитета ради приближавања Ватикану

Овде је интересантно поменути и изјаву владике бачког господина Иринеја (Мирка Буловића, 1947), дату средином јуна 1992. године грчком листу Катимерини, да се на простору Југославије није водио верски рат, већ да су у том рату само искоришћена религиозна осећања наших људи. И то био је знак колико Српска црква слабо схватала оно што се збивало са српским народом.

Била је то изјава којом је владика Иринеј потврдио оно што је, на самом почетку јула 1990. године, потписнику ових редова (и још једном саговорнику) рекао о улози Српске цркве у времену које Српству (српској држави и српском народу) наговештава буђење из вишедеценијске учмалости. Рекао сам тада да Српска црква не би смела остати по страни у тим значајним догађајима, те да би препорука Светог архијерејског синода парохијским свештеницима да се не мешају у страначко деловање и да се не укључују у политику, морала бити подвргнута одређеном преиспитивању; свештенству се не би смело забранити да се занима за политичка питања, нити би му се смело забрањивати да сарађује са свим српским политичким странкама опредељеним национално; чланство тих партија, по логици ствари, припада Цркви, оно је део живе Цркве и свештенство са њим мора бити у сталној вези.

Владика Иринеј био је прилично неодређен, а његов генерални став сводио се на то да је он присталица максималне умерености у деловању, било да се ради о политици у Србији, било о односима међу различитим конфесијама. Није том приликом пропустио да нагласи како је он, Иринеј, због своје умерености, радо прихваћен саговорник било којој другој цркви. Приближавање политичким странкама могло би неког од епископа, и њега, наравно, довести у неприлику да изјави и нешто што би га могло дискредитовати за неке касније контакте. Тако се и могло десити тада викарном епископу Данилу (Храниславу Крстићу, 1927-1902), од 1990. године владици будимском, да га католичка црква одбаци као потенцијалног саговорника или преговарача, само због тога што је једном, негде, због нечега, изјавио како се “католичка црква налази на путу заблуде”.

По несрећи, уместо да у том бурном времену делује умирујуће, Српска црква постала је тумач неких у том тренутку најекстремнијих страначких ставова. Инспиратори Меморандума Светог архијерејског сабора Српске православне цркве остављени су сакривени у таквим својим страначким љуштурама, а српском народу понудили су додатни духовни раздор. Ако знамо да су представници Српске православне цркве изостали са протестног скупа Друштва српско-руског пријатељства заказаног због подршке руске владе блокади Србије; да Архијерејски сабор Српске цркве изједначује све учеснике у неком само њему знаном “унутрашњем рату”; да је Српска црква остварила “позитивне” контакте са тзв. Македонском црквом коју је, по прилици, признао само Ватикан; да су се Бугари спрдали са конгресом словенске писмености и културе у Москви и да бугарска црква за свога новог шефа именује човека наклоњеног папи и унији; да Архијерејски сабор Српске цркве против власти у Србији користи исте аргументе које фабрикују доказани српски непријатељи окупљени око католичке интернационале и неофашистичке западне финансијске олигархије; онда смо се морали запитати неће ли инспиратори Меморандума Светог архијерејског сабора Српске цркве, као свој допринос “свенародном спасу” понудити српском народу и – прелазак у унију. Од уније до католицизма само је један корак, а после тога Срба више неће бити. Неће имати ко ни да запише, а о памћењу ни да говоримо, да је у том трагичном времену на челу Српске цркве стајао Свети патријарх Павле (Стојчевић, 1914-2009), немоћан да се супротстави “демократској” већини у Светом архијерејском сабору.

И није било случајно што се Меморандум Светог архијерејског сабора Српске православне цркве појавио непосредно пред један скуп у Либану, замишљен као епохалан, да представници Ватикана разговарају с православцима о њиховом унијаћењу, односно о признавању папе за врховног верског поглавара. А кад се видело каква је реакција на тај Меморандум, чак и обичних српских људи, Српска православна црква одустала је од тог скупа. Мада, могло би се тако рећи, Српска православна црква одустала је од “либанског скупа” када је било очигледно да скупа неће ни бити, пошто су друге православне цркве одбиле да на том скупу учествују. Јер, вест о одбијању Српске цркве да оде на скуп у Либан објављена је истовремено са вешћу да се тај скуп отказује због неучествовања “друге стране”, православаца.

Позив Јована Павла II на крсташки рат против Срба

Десило се да је нешто касније (20. августа 1992) новосадски Дневник, под насловом “Еспресо критикује папу”, објавио један краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле II упутио позив на крсташки рат против Срба. Уз занемаривање намерне или случајне грешке о Србији као зараћеној страни, тај текст је гласио:

“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем.“ – коментарише италијански недељник Еспресо.

Повод за коментар под насловом „Против српских неверника“ је позив папе Јована Павла II упућен преко кардинала Анђела Содана, да се у Босни трупама НАТО и Западноевропске уније, поведе крсташки рат против босанских Срба.

У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света столица је, информишући о овом сукобу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори… Посвађане око религиозних доктрина, две цркве католичка и православна, не могу да се сложе ни око необоривих чињеница. Ватикан већ више од годину дана води кампању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију против »српског експанзионизма«. При томе, папин теоретичар, министар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрватима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од српског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље”.

Нешто касније, у Дневнику од 22. децембра 1992, под насловом “Идеолошки рат”, објављен је текст од укупно осамдесет девет редова, од који овде преносимо скоро половину:

“Ватикан је на конференцији папских нунција из источних земаља, одржаној почетком овог месеца, одлучно одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни верски, скидајући тако сваку одговорност свете столице за умешаност, или подстицање ратног пожара на Балкану.

Усвајање ове тезе од стране хрватског амбасадора при Светој столици, Иве Ливљанића, која јасно подвлачи дистанцу Ватикана од могуће одговорности за подстрекавање геноцида у најновијим балканским крвопролићима не спречава папу да тражи „хуманитарно уплитање у Босни“, истоветно оном у Сомалији. Истовремено, српском патријарху Павлу, упућен је позив да 9. и 10. јануара заједно с папом у италијанском граду Асизију моли за мир у Босни и Херцеговини.

Званични одговор ће дати како је саопштено Свети архијерејски синод на свом заседању 22. децембра, а после консултација са другим православним црквама у свету, укључујући и Српску православну цркву.

Православна црква, што је иначе протумачено као корак обнављања духа екуменизма, прихватила је тезу Ватикана да рат у Босни и Херцеговини није верски и таква формулација изнета је у заједничком апелу за мир потписаном од стране поглавара католичке, православне и муслиманске конфесије почетком овог месеца на Боденском језеру крај Цириха”.

Само неколико дана касније, 30. децембар 1992, ватикански секретар (министар спољних послова) Анђело Содано изјавио је да је “рат у Босни неопходан, да је то легитимна одбрамбена борба против агресора”, те да Света столица најављује још један свој благослов рату против православља. Тако се наставља онај курс јасно декларисан летошњим позивом да се “у Босни разоружа српска рука која убија”.

Ватикан је тада упутио и позив муслиманима да наставе рат, и то само на један дан пред заседање Синода СПЦ, на коме треба да се одлучи да ли ће патријарх Павле присуствовати богослужењу у Асизију 9. и 10. јануара наредне године. Током најаве екуменског пролећа, ватикански медији Осерваторе романо и Радио Ватикан упорно су водили кампању против Срба и православља, а незванично се већ знало да на скупу у Асизију неће учествовати ни руски патријарх ни грчки архиепископ.

Све то није било довољно српским архијерејима да схвате суштину ватиканске антиправославне политике. Римска курија подстицала је муслимане на рат против српског православља, иако би, по некој логици, римокатоличкој хришћанској цркви требало да буде блискија православна хришћанска црква него мухамеданство. Али, не, православље, макар оно припадало хришћанству, треба да буде уништено, а боље да се то учини исламским оружјем него римокатоличким. Чак ни то није било довољно српским јерарсима да схвате најновију ватиканску подвалу да рат у Хрватској и Босни није верски.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Наставиће се...

Извор: „Србел“

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 19 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.