header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Родољуб Лазић: Схватање светости митроп. Јована Зизјуласа у светлу предања Православне Цркве
Родољуб Лазић: Схватање светости митроп. Јована Зизјуласа у светлу предања Православне Цркве Штампај Е-пошта
четвртак, 15 новембар 2012

Чланак којим ћемо се у овом тексту бавити јесте предавање митрополита пергамског Јована Зизијуласа, објављено у часопису „Видослов”, бр. 19 (2000)  под насловом „Обожење Светих као икона Царства Божијег”. Али пре самог осврта на поменути чланак, даћемо неколико уводних напомена.

Када се у оквиру Српске Цркве поведе реч о теологији титуларног митрополита пергамског Јована (Зизијуласа), добија се утисак да се ради о табуисаној теми. Свака примедба у вези његове теологије или критика неког његовог теолошког мишљења наилази на огорчену реакцију његових поштовалаца и следбеника. Ономе ко се не слаже са неким ставом или мишљењем митрополита Зизијуласа најчешће се оспорава теолошко знање („ниси ти то разумео”) или свесна или несвесна злонамерност („то је извучено из контекста, није он тако мислио”). Уколико се ниједна од ових примедби не покаже као тачна, следећи ниво „одбране” је да је то митрополит писао имајући у виду западњачки протестантски или римокатолички аудиторијум, да његове речи треба разумети у том контексту, и да његова теолошка елаборација није намењена православним читаоцима. И на крају, када све друго отпадне, остаје још један аргумент – „треба видети како пише у оригиналу, можда није добро преведено”.

Понешто о овим опаскама.

Замерка да неко „није разумео” теолошке ставове митрополита Зизијуласа је могућа, али не може стајати као начелна примедба. (Треба доказати у дијалогу да неко није разумео, или да је погрешно разумео, митрополитову мисао.) Могуће је да неко не поседује довољно ни општег ни богословског образовања, или интелектуални капацитет, да би разумео оно што митрополит пише. Но, имајући у виду да се митрополитова мисао изучава од самог почетка студирања на Православном Богословском факултету, ова опаска се тешко може прихватити. Наиме, митрополитове књиге и чланци су обавезни део литературе на овом факултету, што значи да се сматра могућим да студенти у доби од двадесет година могу разумети митрополитову теологију. Ако је могу разумети студенти у том узрасту, на почетку свог академског образовања, зашто је не би могао разумети било који други православни хришћанин, нарочито онај ко поседује високо, макар и не било теолошко, образовање и/или се дуго година бави изучавањем богословске литературе?

Примедба да су митрополитове речи које се критикују извучене из контекста такође је могућа, односно могуће је да неко, критикујући митрополитово мишљење, не узима у обзир целину (у оквиру које је изречена конкретна мисао) која одређује или објашњава прави смисао реченог. Али никако не стоји да је свакој мисли или реченици, која се издвоји из целине текста, нужно самим тим већ промењен смисао. Онај ко се позива да је нешто „извучено из контекста” и да је промењен смисао, мора то и да докаже.

Сасвим је могуће, такође, да митрополит своју теолошку аргументацију прилагођава западњачком читалачком или слушалачком менталитету и да се одређени његови ставови у неким чланцима, или читави чланци, могу на прави начин разумети тек када се и ово узме у обзир. Али се не може тиме (прилагођавањем стила и аргумената западњачком аудиторијуму) објашњавати свака чудна, необична или погрешна митрополитова мисао. У супротном, поставља се питање – ако ми православни не треба да узимамо у обзир одређене митрополитове ставове, зашто се онда, приликом објављивања, ти делови текста јасно не означе или објасне у фусноти? Или, зашто се на самом почетку текста не стави општа напомена да текст није намењен православном читаоцу? Уосталом, ако текст није намењен православном читаоцу, питање је зашто се уопште онда и објављује код нас, у часописима које издаје Српска Црква? У сваком случају, није поштен приступ да се овај аргумент – „није то намењено православнима” -  потегне тек када се проблематизује неки митрополитов став или мишљење.

И последње – евентуалан погрешан превод. Да, могуће је и да превод не буде тачан. Али тврдња да се мора читати оригиналан митрополитов текст да би се могао критиковати неки његов став нема много смисла. Ако студенти на Богословском факултету читају митрополитове текстове као литературу такође у преводу на србски језик, и на основу тога полажу испите, значи да су преводи прошли одређену проверу или ауторизацију, јер је тешко поверовати да се студентима „потурају” непроверени преводи. Још теже би било бранити став да су преводи добри када се из њих учи за полагање испита или, независно од Богословског факултета и полагања испита, када треба популарисати митрополитово учење у „широким православним масама”, а нису добри када се критикују одређени митрополитови ставови. Ако преводи митрополитових чланака нису добри, онда их не могу користити ни студенти да из њих уче и полажу, нити православни народ уопште треба да их чита док их митрополит не ауторизује. Ако су добри, онда су добри и када се из њих учи за испит, али и када се нешто у тим текстовима критикује. А ако се објављују неауторизовани преводи, онда преводиоци и објављивачи митрополитових текстова сносе одговорност за те грешке, али и митрополит, који дозвољава штампање својих дела на србском језику пре него што их ауторизује.

Што се тиче конкретног чланка „Обожење Светих као икона Царства Божијег”, он се, осим у часопису „Видослов”, налази и на званичном сајту Српске Православне Цркве на адреси http://www.spc.rs/sr/obozenje_svetih_kao_ikona_carstva_bozijeg.Овај чланак је уврштен и у литературу за предмет „агиологија” на Богословском факултету у Београду. С обзиром на то да је чланак превео епископ Максим Васиљевић, сумње у погледу квалитета превода су непотребне. У напомени на крају чланка пише да је „предавање (одржано) у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас”, поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године.” Како се Гуландри-Хорн фондација налази у Атини, и предавање одржано на грчком језику, јасно је да се ради о православној публици, па и могућ приговор да је текст намењен „западњачкој” публици – отпада. Уосталом, и овај део текста јасно указује на то да се ради о грчкој православној публици:

„...Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин.”

После ових уводних напомена, можемо прећи и на сам чланак митрополита Зизијуласа. Наравно, чланак не сматрамо у потпуности неприхватљивим или погрешним. Много тога што је речено јесте у складу са оним што препознајемо као предањско учење Православне Цркве. Али има и ставова који, по нашем мишљењу, не налазе потврду у учењу Православне Цркве, и на њима ћемо се задржати.

Највише таквих ставова је садржано у одељку под насловом „О погрешно схваћеној светости”. Навешћемо га у целини, а потом разматрати поједине његове делове.

„О погрешно схваћеној светости”

Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет.

Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих:

1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила.

2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет” и „светитељи” од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите” (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима”, кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим” назове неког од ових хришћана?

3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми”. Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам” (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа”, ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно.

4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина.

Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет” значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост.”

Значи горе наведени ставови и мишљења представљају, по митрополиту Зизијуласу, погрешно схватање светости. Хајдемо редом:

„Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши.”

Зашто би било погрешно мишљење да је свет онај ко не чини грехе? Погледајмо шта каже Еванђеље: „Него по Светоме који вас је позвао, будите свети у свему живљењу” (1Петр.2,15), И на другом месту: „И сваки који ову наду има, очишћава себе, као што је Он чист... и греха у Њему нема...Сваки који пребива у Њему, не греши; сваки који греши није Га видео нити познао...који твори правду, праведан, као што је Он праведан; онај који твори грех, од ђавола је” (1. Јн. 3,3,6, 8). Дакле, позвани смо да будемо свети = чисти као што је Он свет и чист, без греха. Онај ко пребива у Њему не греши, и обрнуто - онај ко чини грех, заједничари са ђаволом, а не са Богом. Зашто је онда погрешно мислити да је свет онај ко не греши? Наравно да није погрешно. И други Апостол, Павле, казује слично: „Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божјем” (2. Кол.7,1) и на другом месту:„док не достигнемо у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” (Еф. 4,13).

„На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са  моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет.”

Јесте, свети су они који су преиспуњени врлинама, они који су узрасли у „човека савршена, у меру раста висине Христове” светим Тајнама и еванђелским подвижничким животом, који су заволели Бога свом душом и умом и постали сасуди Духа Светог. Они који су ишли „уским путем који води у живот”, који су очистили срце своје и удостојили се да виде Господа. Ево речи Светих Отаца о томе:

Св. Максим Исповедник:

„34. Награда за напоре око врлине јесте бестрашће и познање: њих двоје су заступници за Царство небеско, као што су страсти и незнање заступници за вечно мучење. Онај, дакле, ко се не труди ради самог добра, него ради људске славе, чуће речи из [Светог] Писма: Иштете и не примате, јер погрешно иштете (Јак.4,3).”(Друга стотина о љубави, 34).

„72. Спаситељ каже: Блажени чисти срцем, јер ћe Бога видети (Мт.5,8). Они ће видети Њега и блага у Њему уколико љубављу и уздржањем себе очисте. И утолико ће га више [видети], уколико више узрастају у очишћењу.

78. Обећавши ти вечна блага (уп. Тит.1,2) и давши ти залог Духа у срце (2.Кор.1,22), Бог ти је заповедио да се бринеш о животу, тј. да унутрашњи човек, ослободивши се од страсти, још одавде почне да се наслађује вечним благима.” (Четврта стотина о љубави, 72, 78).

„98. Ко се неокаљане побожности и са правим познањем држи пута врлине, не застрањујући ни на једну страну, искусиће благодарећи свом бестрашћу присуство Божије. Јер „певам и о правом путу размишљам кад год (Ти) дођеш к мени" (Пс. 100; 1). Певање је врлинско делање, (а) размишљање је гностичко сазнање врлини својствено, по којем опажамо приступање Божанског док у врлини Господа ишчекујемо.” (Главе о богословљу и домостроју оваплоћења Сина Божјег, Друга стотина, 98)

Свети Симеон Нови Богослов:

„3. Сва хвала и блажење светих састоји се у овоме: у православној вери и похвалном животу, и у дару Светога Духа и Његовој благодати. Уз то двоје иде и треће. Наиме, када неко проживи добро и богољубиво у православном духу и прими благодат од Бога и прослави се даром Духа, њега прати похвала и блажење од читаве Цркве верних и од свих њених учитеља. А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се Он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет?

Дакле, човек постаје свет уздржавањем од греха и делањем добра, свакако не зато што се делима освећује (јер неће се оправдати делима закона ниједна душа), него зато што чињењем тих дела постаје сродан светом Богу...

Нека бисмо Христу у плод донели по тридесет и шездесет и сто од онога што Духом у себи узгајамо, а то су љубав, радост, мир, благост, доброта, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање, једење хлеба знања, узрастање у врлинама и достизање мужа савршеног, мере раста пуноће Христа Којем приличи свака слава у векове”.  (Десета катихетска беседа)

Свети Григорије Палама:

„13. Поштујмо и ми, браћо, светитеље Божије. На који начин? Тако што ћемо се, подражавајући њих, очистити од сваке нечистоте тела и духа, што ћемо да одступимо од зла, како бисмо на крају, кроз уздржање од зла, дошли до њихове светости; тако што ћемо језик зауздати за заклетве или лажне заклетве, за празнословље и увреде, тако што ћемо уста чувати од лажи и клевете и на тај начин им (светима) принети похвалу.” (25. беседа, на Недељу Свих Светих)

Свети Теофан Затворник:

„Светима који су у Ефесу”- хришћанима који живе у Ефесу.Свет је човек чист и непорочан, сваком врлином украшен и туђ сваком греху, не само оном што се врши делом него и оном у мислима и осећањима делујућег, и зато се налази у Божјој милости, и близак је и доступан Богу. Зар су верујући Ефешани били такви? – Ничега чудног нема у томе, јер по живој вери и жару ревности, с каквима су тада приступали Господу, а особито по обиљу благодати која се због тога изливала на њих. Грешни су случајност у Цркви; њено суштинско својство је да сви буду свети. У то време су и Црква и појединци, били чисти попут девица, без нечистоте или порока – свети и непорочни (2Кор. 11,2; Еф. 5,27). Свети Златоуст у том смислу говори: „Погледај – светима назива чак и оне који имају и децу, и жене и слуге... Значи, такву су сви имали безбрижност! Како је много сада ослабила ревност према врлини! И како је много тада било добродетељних, када су се и мирјани називали светим и верним!'”
(Тумачење Посланице Ефесцима)

Свети Јустин Србски:

„Но однос земаљских чланова Цркве није подједнак према свој усопшој браћи нашој по вери: друкчији је према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима...

Божанска светост је циљ људског живота на земљи. Ради тога је Бог и постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет. Помоћу чега? помоћу светих тајни и светих врлина. Ради тога је Бог и створио човека боголиким: да би за њега било природно живети у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве, и тако постати божански свет. Та благовест бруји кроз свето Еванђеље. Свети апостол Петар, позивајући хришћане да буду свети као што је и сам Бог и Господ Христос свет, благовести: По Свецу (то јест по Господу Христу) који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет. Сам Спаситељ наређује Својим следбеницима: Будите савршени, као што је caвршен Отац ваш небески. Сав у срцу богочовечанских благовести Спасових свети апостол Павле благовести хришћанима: Сам Бог мира нека вас потпуно освети. Јер шта Бог хоће од вас? — Светост. Воља Божја је светост ваша.” (Догматика III, стр. 669, 670)

Свети Јустин Србски је о врлинама написао целу студију у оквиру трећег тома Догматике - „Свете врлине” (стр. 577-632).

„Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих.”

Могли бисмо одговорити речима једног од тројице Богослова:

Свети Симеон Нови Богослов:

„Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости. А онај ко се свесно упусти у један грех сав отпада од чистоте, као што се и малом нечистотом огади читав суд са водом. Не говорим о греху који се чини само телом, него и о другим страстима које су унутра у нама и које ми невидљиво чинимо.

Тако бива и са сваком другом жељом и сваком страшћу. Ако се неко својевољно препусти било зависти, било среброљубљу или суревњивости, или непријатељству или неком другом злу, он неће достићи венац правде. Јер праведни Бог не трпи да има заједницу са неправеднима и, будући чист, не прља се са нечистим, као бестрастан не обитава са страснима и као свет не улази у душу испрљану и лукаву.” (Десета катихетска беседа)

„Верујем и у неопходност чистог и врлинског живота, који је, заједно са правом вером, неопходан за спасење” (Исповедање вере).

А и речима једног од тројице светих Јерараха:

Свети Јован Златоусти:

„Јер се од нас захтева врлина трајна и која се продужује до последњег часа нашег живота. Јер као што, кренувши у царску престоницу, никакве користи не бисмо имали ако се, пошто превалимо велики део пута, олењимо и станемо не довршивши пут, тако и „нада звања” не до­носи никакве користи нама који је поседујемо, ако не жи­вимо достојно Онога који нас је призвао. Ми, призвани на добра дела, дужни смо бити истрајни вршећи их сва. Ми смо, нема сумње, ради тога и призвани да извршимо не са­мо једно добро дело, него да их вршимо сва. Јер као што имамо пет чула и дужни смо се користити њима како тре­ба, тако смо дужни упражњавати и све врлине. Ако је неко целомудрен, а немилостив; или је милостив, а грамзљив, — све му је узалуд. Јер није довољна само једна врлина, да бисмо са слободом предстали престолу Христову, него су нам потребне многе, разне и сваковрсне врлине, или тачније: све врлине. Чуј шта Христос говори ученицима: Иди­те и научите све народе, учећи их да држе све што сам вам заповедио”. (Свети Јустин Србски, Догматика III, стр.93).

1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила.”

Зашто је фарисеј осуђен? Зато што се гордио својим испуњавањем закона. Свети Силуан Атонски каже:

„Душа онога који извршује све заповести непрестано ће осећати благодат, макар она била и сасвим мала. Али благодат се лако губи због славољубља и чак због једне горде мисли. Можемо много постити и много се молити и многа добра дела чинити, али ако се при томе будемо узносили, сва ће наша добра дела бити празна, као бубањ који много галами а изнутра је шупаљ. Славољубље пустоши душу и треба бити веома искусан и много се борити да би се оно победило” (Старац Силуан, издање ман. Хиландар, стр. 276).

А ево шта каже Свети Григорије Палама:

„Шта се догодило након тога? Овај (тј. цариник) - каже Господ - отиде оправдан дому своме, а не онај (тј. фарисеј), јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Ђаво представља сушту надменост, а гордост је зло које је посебно карактеристично за њега. Када се она (гордост) придружи било којој људској врлини, она њу (врлину) нужно побеђује и поништава. Насупрот томе, смирење пред Богом је врлина добрих ангела и оно побеђује свако људско зло које може да задеси посрнулог.” (Беседа у Недељу митара и фарисеја)

Ово је толико једноставно и општепознато да се морамо зачудити митрополитовом питању „зашто је фарисеј осуђен, а цариник оправдан”.

„2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет” и „светитељи” од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује...

Како се то десило да се први хришћани називају "Светима”, кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере?”

Сва места на почецима посланица, где Апостол Павле, поздрављајући хришћане у појединим местима,назива их „светима”, Свети Јефрем Сиријски у својим тумачењима Посланица св. Апостола Павла доследно тумачи као „крштени”, што опет треба повезати са изабраношћу хришћана и одвојеношћу од света (Јн. 15,16 19; 1Петр. 2, 9).

Ово такође видимо и у св. Тајни крштења, где се помиње стих из 1. Кор. 6,11 „али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашег”.

Свети су они који су се осветили именом Господа Исуса Христа и постали род изабрани, царско свештенство. Али то је тек семе које треба да донесе плод светости узрастањем у меру раста висине Христове, јер срца тек треба да се утврде у светости (1Сол. 3, 13) да би се посветили потпуно, да се васцели дух и душа и тело сачувају без порока (1Сол. 5,23), јер неправедници неће наследити Царство Божје (1Кор. 6,9).

Митрополит хоће да каже  да су ова места из Посланица Апостола Павла доказ да је светост с оне стране моралности, с оне стране добра и зла, врлине и греха.

Но Свети Оци другачије тумаче ова места у Посланицама Апостола Павла:

Св. Теофан Затворник:

„Освећенима у Исусу Христу. Тиме се објашњава зашто су они Црква Божја: зато што су освећени; а освећени су они када, пошто повероваше, примише свето крштење и полагање руку или миропомазање. Благодат Светог Духа која се уселила у њих учинила их је освећенима. Шта је освећење? Омивање, очишћење...

Позванима светима. Позвани су на светост, обећали су да ће живети у светости, примили су благодат Светог Духа зато да би у потпуности испунили ово обећање. Они који га испуњавају - свети су”  (Тумачење Прве посланице Коринћанима 1, 2).

Св. Јефрем Сиријски:  

„Свима који су у Риму, позванима светима, то јест оглашенима и омивенима кроз крштење. Свети су били крштени, због очишћења дарованог у крштењу: опрали сте се, каже, и осветили (1Кор. 6,11)” (Тумачење Посланице Римљанима 1, 7-8).

„Павле, каже, Апостол Исуса Христа по вољи Божијој, Који је узахтео да сви незнабошци уђу у Царство Божије. Светима и вернима, то јест крштенима и оглашенима” (Тумачење Посланице Ефесцима, 1, 1-2).

„Светима, вели, и вернима. Светима назива крштене, а вернима именује оглашене” (Тумачење Посланице Колошанима 1,2).

Св. Теофилакт Охридски:  

„Како сте постали свети? Не крштењем ли у смрт Христову? Зашто се називате вернима? Не зато ли што верујете у Христа?” (Тумачење Посланице Колошанима 1,2).

„Може се бити зао и ако се не учини никакво зло дело - ако је неко завидљив, подмукао, злопамтљив, држи се лажног, погрешног учења. Значи, човек је стварно непорочан (тек) када очисти своје срце. Јер иако се светошћу у првом реду назива целомудреност, а нечистотом - блуд и прељуба, сваки је грех нечистота, а свака врлина (добротетељ) је светост. Апостол жели да они буду непорочни пред Богом и Оцем како сада (то и јесте истинска добродетељ, пред Богом, а не пред људима, пошто је људско расуђивање непоуздано), тако и о Христовом доласку, јер ће нам Он судити пред лицем Оца Свога. Дакле, будите непорочни као што су и сви свети” (Тумачење Прве Посланице Солуњанима 3,13).

Видимо да Свети Оци, тумачећи „критична” места из Посланица Светог Апостола Павла, светима називају оне који су крштени, због очишћења дарованог у крштењу. Они су крштењем освећени, и ПРИЗВАНИ су да то освећење реализују у свом хришћанском животу. Не назива Апостол светима у својим посланицама ни коринтског блудника, ни друге грешнике. Да је мислио да су свети сви хришћани, независно од тога да ли су грешници (како сматра митр. Зизиулас), не би написао „неправедници неће наследити Царство Божје - ни блудници, ни идолопоклоници, ни мужеложници, ни прељубници, ни пијанци, ни лопови, ни лакомци, ни отимачи, ни опадачи...” (1.Кор. 6, 9-10) Свети свакако наслеђују Царство Божје. Ови грешници које је апостол Павле побројао (и не само они, наравно, него и многи други) неће наследити Царство Божје. То значи да нису свети. Дакле, апостол Павле не мисли (како му то импутира митрополит Зизиулас) да су сви хришћани свети, независно од тога како живе.

„3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми”. Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима.”

 Када каже: „Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве”, митрополит тврди да светост није повезана са натприродним даровима. А после два-три реда каже: „Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда”, из чега јасно произилази да постоје и свети којима се приписују чуда. Ако постоје свети којима се приписују чуда, то онда значи да је светост ипак повезана са натприродним даровима. Тако митрополит сам побија своју првобитну тврдњу. Богословље јесте (нај)виши ниво мишљења, али логика је основа сваког мишљења.

Но, независно од ове логичке контрадикције, да ли је тачна митрополитова тврдња да светост није повезана са натприродним даровима?

Ко су свети? Богови по благодати, они који су се уподобили Богу и постали свети као што је он Свет. Значи, благодаћу су постали нови христоси. И као што је Христос, Бог и Човек, творио чуда, тако и они, нови христоси, охристовљени људи, творе чудеса. Да ли је Христова светост била повезана са творењем чуда? Наравно, он је творио чуда на сваком кораку. Зашто оно што је било Њему својствено не би било својствено његовим светима? „Ко верује у Мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити.” (Јн. 14,12)

Сме ли митрополит да се усуди да речи о факирима и мађионичарима повеже са Господом? „Ако ли ја Духом Светим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божје” (Мт. 12,28).

Митрополит вели да има и светих којима се не приписују чуда. Можда има и таквих, али би било лепо и да је митрополит навео неко конкретно име. Овако не знамо на кога је мислио, па и не можемо да се сложимо са њим. Али да би била тачна митрополитова тврдња да светост није повезана са натприродним даровима, морали би сви свети да буду такви да не творе чуда. Ја лично не могу да се сетим ни једног таквог. А могу да се сетим на десетине оних који су творили чуда. Пуна су житија светих таквих – има их на стотине и на хиљаде. А колико се сећам, један од критеријума за проглашење некога светим у Православној Цркви јесте и постојање чуда по његовим молитвама, одн. од његових моштију. Бог је тај који Светима дарује различите дарове – учитељства, пророштва, чудотворства, исцељења, дарове различитих језика (1Кор.12, 28-30).

„А знаци онима који верују буће ови: именом мојим изгониће демоне, говориће новим језицима... на болеснике полагаће руке и оздрављаће.” (Мк. 16, 17-18).

Има мноштво места у Новом Завету која говоре о знацима и чудима Апостола, нпр.: „...говорећи смело о Господу, који посведочаваше реч благодати своје, дајући да бивају знаци и чуда рукама њиховим” (Д.Ап. 14, 3); „Што и Бог посведочи знацима и чудима, разним моћним делима и раздавањем Духа Светог по својој вољи” (Јевр. 2,4) итд.

Да ли је светост повезана са разним натприродним даровима? Митрополит тврди да није. А ми видимо да је Господ то обећао својим ученицима и вернима у Цркви, и да су натприродни дарови код светих присутни од почетка Цркве до данашњег дана.

Изван Цркве постоје лажна чуда, управо зато што и демони чине натприродне ствари. Али то не значи да су сва чуда демонска, нити да су светитељи мађионичари и факири. Светитељи су они којима Господ, када нађе за потребно, даје и такве дарове. Чуда сама по себи нису нужан атрибут светости, али јесу, тачније - могу бити пројава дарова Духа Светог. Такође и други дарови које митрополит своди на душевно-психолошка искуства (а то би могли бити нпр. прозорљивост, лебдење у ваздуху и сл.) јесу дарови које Дух Свети дарује онима који су свети по једином Светом, а који је такође и био прозорљив, и ходао по води, и чинио разна и многа чуда.

„Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава.”

На основу свега горе реченог и посведоченог у Светом Писму и од Светих Отаца , не можемо се сложити са овом констатацијом.

Али, када се већ толико дезавуише морал и моралност, ево о етици из Предговора св. Јустина „Житијима Светих”:

„Поред тога, „Житија светих” садрже у себи и сву православну Етику, православну наравственост, у пуном сјају њене богочовечанске узвишености и бесмртне животворности. У њима је на најубедљивији начин показано и доказано: да су свете тајне извор светих врлина; да су свете врлине плод и род светих тајни: рађају се од њих, развијају се помоћу њих, хране се њима, живе њима, усавршавају се њима, бесмртују њима, вечнују њима. Сви божански морални закони истичу из светих тајни и остварују се светим врлинама. Отуда „Житија светих” и јесу доживљена Етика, примењена Етика. Уствари, „Житија светих” непобитно показују да Етика и није друго до примењена Догматика. Сав живот светитеља састоји се од светих тајни и светих врлина; а свете тајне и свете врлине дарови су Духа Светога који чини све у свему (1 Кор. 12, 4.6.11).”

Осим у одељку „О погрешно схваћеној светости”, и у наставку текста се могу срести митрополитови ставови који нису у дослуху са Предањем Православне Цркве:

„А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности[...]

Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве.”

Ово је већ помало смешно. Побијати ставове које нико не заступа је сасвим беспотребно и бескорисно. Ко је нормалан икад у Православној Цркви тврдио или настојао да својим трудом и подвигом постигне светост? Коме то у Православној Цркви није јасно да је Бог тај који Духом Светим освећује и обожује Свете? Али истовремено Господ указује на то да се Царство  небеско с напором ocвaja, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12), као и да узан пут води у живот, а широк у пропаст. (Мт. 7, 13,14)

Инсинуирање да су труд и подвиг некорисни („трице и кучине”) и, чак, штетни нема никаквог упоришта у Предању. Видели смо шта каже свети Симеон Нови Богослов у својој беседи:

„Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане, ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости.”

Такође треба прочитати и речи светог Максима Исповедника које смо цититали на почетку овог разматрања о чланку митрополита Зизијуласа.

Од неизмерног мноштва светоотачких сведочења, за ову прилику, скоро насумце, можемо одабрати и ове речи св. Максима:

„74. Подвижник, који је чврсто издржао испитивање кроз искушења и очистио се телесним подвигом и стекао савршенство трудом око узвишених умозрења, удостојава се божанске утехе. Јер Мојсије каже: „Господ дође од Сиона”, то јест из искушења, „и јави нам се са Сира”, то јест кроз телесне напоре и „сиђе са горе Фаранске и дође са мноштвом светих” (5. Мојс. 33,2) – то јест од горе вере са мноштвом светих знања.” (Главе о богословљу и домостроју оваплоћења Сина Божјег, 1, 74)

„Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње” (попут израза „Светиње Светима”), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети.”

У одређеном смислу, ово јесте тачно. Али не постају нужно свети сви који учествују у Евхаристији, него они који достојно учествују, одн. који се достојно причешћују. О томе говори и Апостол Павле у 1. Кор. 11, 28-31), а и св. Максим Исповедник у Мистагогији, гл. 21: „Који се причешћују св. Тајном на достојан начин, Тајна их преображава саобразно самој себи и чини по благодати и саучествовању подобним првоузрочном Добру и примаоцима свега онога што припада Њему, колико је то могуће и доступно људима”.

Свети Симеон Нови Богослов, видели смо на почетку, каже: „А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет?”

Остаје да свако од нас самери себе са овим критеријумом „осетног настањивања у Христу” и, у складу са тим, потврди или оповргне сопствену духовност и светост.

Занимљиво је и сведочење св. Силуана Атонског о ступњевима љубави и узрастања у светости: „Ко се боји да Бога чиме не увреди има једну љубав. Ко има ум слободан од злих мисли, другу љубав, већу од прве. Ко осетно има благодат у души својој - има трећу љубав, још већу. Четврту, савршену љубав према Богу има онај ко поседује благодат светог Духа у души и телу. Код њега се и тело освећује, и од њега ће остати мошти. То бива код великих мученика, пророка и преподобних.” (стр. 287). А на страни 304 каже: „Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот”.

Ако ово имамо у виду, онда ипак морамо направити дистинкцију између овакве светости и оне о којој говори митрополит.

„Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих.”

 У  византијској агиографији светлост не пада на светитеље споља. А и зашто би? Ако су свети постали богови по благодати, храмови и сасуди Духа Светог, ако је Царство Божје унутра у њима, зашто би светлост падала на њих споља, а не би зрачила из њих? Колико примера у Житијима имамо да су светитељи управо зрачили том нествореном светлошћу. Шта је „преображај” светог Серафима Саровског пред Мотовиловим ако не сведочанство о томе да су светитељи и за живота причасници нестворене светлости Божанске?

„Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће?”

Наравно да је светост присутна у евхаристијској заједници и Причешћу, али не по аутоматизму, као што смо видели. Осим тога, ако би светост била искључиво плод евхаристијске заједнице, немогуће би било признати светост свим старозаветним Светима, јер они нису учествовали у Евхаристији за свога живота.

И на крају, још једном реч светог Јустина о Светима:

„Побожно поштовање Светитеља састоји се у молитвеном односу према њиховим христоликим личностима, у прослављању њихових богочежњивих врлина, у смиреном подражавању светог живота њиховог, и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи. Прослављајући свете подвижнике вере, Црква их прославља као прославитеље Бога, као богоносце, као оне у којима је Бог неисказано диван: „Диван је Бог у Светима Својим”. Величајући њихове благодатне подвиге на земљи, Црква их велича као неуморне трудбенике и испунитеље Еванђеља Христова, као Христоносце, као оне у којима Христос живи и обитава. У самој ствари, указујући побожно поштовање Светитељима, ми га указујемо Богу у њима, Богу „који у Светима обитава”; указујемо га Христу у њима, Христу који живи у светим душама. Поштујући Светитеље побожно и молитвено, ми их ни у ком случају не боготворимо, не поштујемо као богове, већ као угоднике Божје, као пријатеље Божје, као пријатеље Христове, као домаће Богу, као сажитеље Богу, као сунаследнике Христове, као посреднике и заступнике наше пред Богом. То своје побожно поштовање ми им указујемо на разне начине: празновањем њихових празника, подизањем храмова у њихово име, угледањем на њихове врлине и подвиге, молитвеним призивањем.”

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/ShvatanjeSvetostimZizijulas.htm

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 новембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.