И амерички народ, и чланови Конгреса САД одавно сумњају шта ли је до сада остало у спремиштима, у којима се чувају званичне златне резерве САД, мада би, уколико нечега и има, то „нешто“ требало да буде злато.

2012.године је у светским медијима објављена серија публикација у којима се ван сваке сумње доказује да се на светском тржишту злата појавила велика количина лажних полуга, у којима је „жути метал“ замењен волфрамом (који има исту специфичну тежину као злато)… Постоји много индиректних доказа да су банкстери одавно гурнули руку у „амбаре“ злата америчке државне благајне (од 1933.године званичне златне резерве припадају том надлештву).

Последњи пут су „народни изабраници“ сопственим очима видели златне полуге Форт-Нокса (највећи трезор званичних резерви) пре 60 година, почетком 1950.године. Притисак непомирљивог критичара ФРС, конгресмена Рона Пола, је прошле, 2012.године, довео до тога да се донесе одлука о делимичној провери златних резерви САД.

Детаљи о провери која је сасвим недавно извршена скоро да се не знају. Понешто се провукло у штампу у вези са провером државног злата које се налази у њујоршким подрумима Федералне банке за резерве (ФРБ) на Менхетну. У провери је учествовало скоро пола туцета сарадника Управе Ковнице, канцеларија генералног инспектора финансија и ФРБ Њујорка.  Такође и сарадници Управе за државну одговорност (истражни орган Конгреса). У спремишту се налази приближно 530.000 златних полуга, од којих 34.021 припада америчкој државној благајни (остале полуге су злато других земаља). Група аудитора је из спремишта одабрала преко 350 полуга које су проверене методом бушења. Чуди што је провера била претерано „насумична“. Од 100 полуга прегледана је једна. А главне резерве државе се налазе на другим местима – у Форт-Ноксу, Вест-Поинту, Ковници у Денверу. Ја лично нисам дошао ни до каквих података да су оваква испитивања вршена и на тим местима. Односно – стварна пропорција провере никако није могла да буде 1 : 100, већ 1 : 1000.

Такође је врло чудно да су аудитори комплетну проверу свели на откривање лажних  полуга (тј. полуга од волфрама). Стручњаци претпостављају да је за такво испитивање  сасвим довољан ултразвучни метод, јер нема никакве потребе да се полуга буши. Помоћу тог метода  могу брзо и јефтино да се провере све државне резерве. По мом мишљењу америчке власти праве представу који може да траје деценијама и која, наравно, скупо кошта државу (свака операција бушења је везана са губитком злата и другим трошковима). Најважније је да се одради посао са  документацијом, да се тако испостави какве се финансијске и комерцијалне операције врше са  златом које припада држави. Али о томе нико ни да зуцне. Чак ни Пол Рон.

Добро, а каква је веза између поменутог „ограниченог“ аудита злата и „краја света“? Прича се да је представа са бушењем полуга завршена још прошлог лета, али резултати још увек нису објављени. У то време је кроз америчке медије само промакла реченица: „Министарство финансија је одбило  да саопшти шта је провера открила. Изјављује се да ће резултати бити објављени крајем године…“ Обратимо пажњу: не ујесен, не у јануару 2013, већ баш крајем године, т.ј. у децембру 2012. Да ли то може нешто да значи?

* * *

У јесен прошле године се доста писало да су власти Немачке донеле одлуку да се њихове златне резерве из страних трезора пренесу на немачку територију. Сада Немачка заузима друго место у свету по званичним резервама злата – 3,4 хиљаде тона (прецизније – 3.396 т). Међутим, највећи део њиховог „жутог метала“ је смештен ван граница земље. 31% немачког злата је у Немачкој, 45% је у Америци, 13% - у Великој Британији, а 11% у Француској. У Бундестагу је још у јануару прошле године постављено питање у вези с тим, али су планови за репатријацију злата неочекивано наишли на отпор потпуним игнорисањем. Очигледно је да неко уопште не жели да се злато врати кући.

Испоставило се да прву линију отпора представља централна банка Немачке – Бундесбанк, за коју су књиговодствено везане званичне златне резерве. Парламент СРН није имао довољно ауторитета да ту банку натера да започне са операцијом репатријације. Тек када је Федерални суд Немачке донео одлуку којом се Бундесбанк обавезује да изврши аудит злата из иностранства тако што ће из земаља у којима се оно налази пребацивати мале партије и у Немачкој вршити њихово испитивање и затим их враћати, централна банка у земљи је почела, и то преко воље, да ради. Укупно 150 тона за три последње године. 

 Другу линију отпора властима СРН је пружио Систем федералних резерви (ФСР), у чијим подрумима лежи немачко злато. Прво је дошло до отпора само на речима. Конкретно, искоришћена је информативна агенција CNBC, са добрим везама са ФСР. Главни уредник те агенције, Џон Карни, објавио је текст који је садржао врло интригантну изјаву: „У ствари, уопште није важно да ли ФСР Њујорка држи злато немачке централне банке или колико је оно чисто. Ако ФСР изјављује да је оно тамо, то је подједнако у реду за било коју практичну примену, за коју може да затреба. Оно се може продати, може се позајмити, искористити као залог, њиме се могу отплатити обавезе или може бити узето као банкарски капитал без обзира да ли оно заиста постоји или га нема… За скоро све операције које се могу замислити стварно постојање злата у Форт-Ноксу или у трезорима ФСР нема значаја. Важно је само књиговодствено стање. Тако да све док ФРС говори да Бундесбанк поседује количину злата једнаку Х, Бундесбанк може да ради као да је у стварном поседу тог злата, чак и уколико би оно пропало у галактичку црну рупу која гута баш злато“. И још: „Сигуран сам да то у Бундесбанку одлично разумеју, чак и уколико немачки суд то не разуме баш најбоље. Не постоји ништа што се може добити инспекцијом злата. Ако је оно тамо, и ако је чисто, сазнање о томе неће ништа да промени. А уколико га нема, шта да се ради, резултат тога може да буде настанак хаоса, зато што би поверење према депозитарима злата у централним банкама испарило у моменту.“

После таквог „прекора“ Немцима није преостало ништа друго, осим да наставе са инсистирањем да добију своје злато, те су искоришћени јачи аргументи: у октобру прошле године источну обалу Америке су задесили удари урагана  Сенди.  У зони урагана се нашао и Њујорк. Конспиролози су одмах почели да алудирају да је ураган био „ручни рад“,  да је он био јако потребан некоме и да је тај „неко“  - Федералне резерве.  Као, један од најважнијих догађаја у вези са ураганом Сенди је био да ли беше уништење  или можда потапање подземног  трезора Федералне банке резерви Њујорка на Менхетну. Саопштења америчких медија  су у вези с тим врло домишљата. На пример, у електронском издању „The daily Bail“  које припада империји CNBC од 30. октобра прошле године објављено је: „Запањујуће новости из Вашингтона, округ Колумбија. На конференцији за штампу, на брзину организованој за ноћ недеља на понедељак, председник Федералног система резерви Бен Бернаке  је објавио да је у Њујорку, на трафо-станици Con Edison, дошло до експлозије, те да је то довело до потпуног уништења комплетног подземног трезора са златним резервама Немачке, тако да су напори Немачке да изврши репатријацију свог злата  потпуно онемогућени … Такође се саопштава да златне резерве нису биле осигуране“.

Уосталом, по мишљењу неких експерата, ураган уопште није постојао. А медији које контролише ФСР су једноставно створили „информациону слику“ побеснеле природне силе. И све у свему – реално су се у Њујорку у јеку урагана у понедељак предвече осећали повремени налети ветра, местимично и јаки, и с времена на време је сипила сасвим ситна кишица – и то је било све. На интернету се појавило много интересантних фотографија које су направили сами Американци на којима је приказан „бес непогоде“. Према званичним саопштењима, због урагана је у САД и Канади погинуло 13 људи. Пробај да провериш, поготово ако узмеш у обзир и другу земљу! Па ако узмемо само наш мали Кримск, према званичним подацима погинуло је између 150 и 170 људи. А што се тиче експлозије на трафо-станици  Con Edison  због које је остало без струје неколико милиона људи, ту постоје озбиљни знаци да је и тај догађај представљао „ручни рад“. Нешто као 11.септембар, само у „минијатури“.

На жалост, после тог догађаја се нису појавила никаква објашњења у вези са трезором злата на Менхетну. ФСР чак није издао никакво умирујуће саопштење, како је то већ обичај, типа: све ће, зна се, бити у реду, трезори ће бити обновљени, злато ће бити враћено, и сл. Само злослутно ћутање! И Немачка такође дубоко ћути. Ваздух је замирисао на скандал. Бернаке  очигледно не намерава да Немцима врати злато. Уосталом,  можда и нема шта да се врати?

Па какве још „елементарне непогоде“ могу да се очекују? Изгледа да се неко лепо извежбао производећи такве „непогоде“. Колико је вредео, на пример, 11.септембар 2001.године?!  Тај догађај може индиректно да се повеже са темом немачког злата и читавог злата уопште које се налазило у подрумима Федералне банке за резерве  Њујорка? Прво, после рушења кула Међународног трговинског центра је на чудан начин нестало из подземних складишта  кула неколико тона  злата (то није било државно злато, већ приватно). Друго, такође под рушевинама кула, тајанствено је нестала нека документација која је имала везе са истрагом незаконитих операција  FBI и CIA са златом. После нестанка документације истрага је прекинута.

И последње. Годину дана после трагичних догађаја од 11.септембра 2001. немачко издање „Neue Züricher Zeitung“ цитирало је легендарног америчког милијардера   Ворена Бафета који је дао прогнозу да ће у следећих 10 година на америчком тлу доћи до првог терористичког напада уз коришћење нуклеарног оружја. Произилази да је то 2012.година, која је управо завршена. Уколико неки такав уређај експлодира у Њујорку – златне резерве које се тамо чувају ће постати радиоактивне, и Немачка ће изгубити вољу да их врати у земљу. Тако Бафетова прогноза добија смисао. Ако не за читаво човечанство, за становнике Њујорка крај света може да буде потпуно стваран. Наћи се у близини трезора Федералних резерви постаје физички небезбедно.

http://srb.fondsk.ru/